Vazduh koji dišemo svakodnevno postaje sve zagađeniji, voda sve kiselija, a tlo na kojem raste hrana koju treba da jedemo — sve posnije. Gradovi u kojima je nekada stvarana kultura ovog našeg sveta polako postaju betonskj i elektronski kolosi, gde Ijudi svoj život provode žureći od kuće do kancelarije i nazad, okruženi industrijskim zagadenjima, izduvnim gasovima iz automobila, duvanskim dimom. Oni koji primećuju da takva situacija neće izaći na dobro u manjini su u odnosu na one koji su pomireni sa sudbinom, sa preranim starenjem i bolešću.

Gotovo svakodnevno jedna grupa naučnika otkriva hemikaliju koja je opasna jer izaziva rak, dok istovremeno druga grupa naučnika smišlja novu hemikaliju. Nema sumnje da nauci dugujemo mnoga važna otkrića u proteklom veku. Međutim, nauka je često u službi ekonomije i profita, njoj često možemo zahvaliti i za opšte ekološko zagadenje u kojem živimo, za onaj visok postotak oboljevanja od raznih teških bolesti.

Na svu sreću, postoji razuman i pristupačan način kako da se zaštitimo od ovih opasnosti, a on se sastoji u ojačavanju odbrambenih sposobnosti unutar organizma. Ako naš sistem za otklanjanje otrova bude efikasan, štetne materije koje ulaze u pluća i krv neće se u njima dugo zadržati. Zdrava i snažna jetra brzo će ih neutralisati. Kad umesto teške kuvane hrane počnemo da jedemo svežu biljnu hranu, povećaće se količina kiseonika u krvi i pojačati cirkulacija. Tada će zagadenost okoline manje uticati na naše zdravlje i bićemo manje ugroženi od onih Ijudi koji ne poklanjaju dovoljno pažnje ovakvoj mogućnosti.

Pravilna ishrana nije nikakva dijeta već put do dobrog zdravlja, a ishrana koja se pre svega sastoji od presnog voća i povrća ima neuporedive prednosti u odnosu na kuvanu hranu. Prevedeno na rečnik zdravlja, to je kao kad birate da li ćete biti vitalni i zdravi u punom smislu te reči ili ćete samo — disati.

Ova knjiga pruža vam jednu od osnovnih ideja kako da do dobrog zdravlja uistinu i dodete i kako da ga zadržite.

Autor
Beograd, 1988.

Sadržaj

I UTICAJ HRANE NA BOLESTI

Treba nam samo oružje
Zašto bežimo od istine
Ishrana i rak
Ipak možemo da biramo
Telo je savršena mašina
Šta treba izbegavati
Zašto bez mesa?
Zašto ne mleko?

II KUVANJE ŠTETI ZDRAVLJU

Novi ekološki pristup
Hoćete li „zdravlje“ ili superzdravlje?
Enzimi
Esencijalna ulja, biljni hormoni, biljna vlakna Zelena magija biljnih pigmenata
Vitamini
Minerali

III PODMLAĐIVANJE I DUGOVEČNOST

Kako odložiti starenje
Vreme je za akciju protiv gojaznosti
Za žene dodatna korist
Ishranom protiv zamora
Alkoholizam i pušenje
Ne dozvolite sebi stanje stresa

IV HRABRO U NOVI ŽIVOT

Semenje, koštunjavo voće, mahunarke
Prirodna riznica vitamina i minerala
Belančevine
Hlorofil iz zelenih izdanaka
Klijanje i zdravlje
Klice — najjevtinija hrana
Kako treba jesti proklijalo semenje
Hrana budućnosti
Koje seme može da se jede i kako se koristi
Žita i njegove klice
Kako birati seme za klijanje
Počnite da pravite baštu u kući
Klijanje u tegli
Klijanje u poroznoj kesi
Klijanje u tacni
Posude za automatsko klijanje
Prikupljanje klica
Ako iskrsnu nepriiike
Mešavina semena za klijanje
Svi podaci o klijanju
Mladi zeleni izdanci
Izdanci suncokreta i heljde
neophodni pribor
Pravljenje komposta
Pšenična trava
Zašto je pšenična trava lek?
Čišćenje debelog creva hlorofilom
Ima li čuda u lečenju hlorofilom?
Riđuvelak
Povrće, voće, sokovi
Jogurt
Mleko i sirevi od semenja i oraha
Fermentisana hrana
Začini
Šta umesto belog šećera?
Ulja
Neophodni kuhinjski pribor
Čuvanje namirnica

V KAKO NAPRAVITI ODLUČUJUĆI KORAK

Ciljje 75:25 u korist presne biljne hrane
Dijeta za početnike
Obroci za vreme desetodnevne dijete
Post sa pšeničnom travom
Kako navesti decu da jedu presnu hranu
Šta kad ste na putu, u restoranu, kod prijatelja na večeri

VI RECEPTI

Napitci
Mleko od semenja ijezgrastog voća
Sirevi od semenja
Ideje za domčak
Sendviči
Predjela
Supe
Salate kao glavnojelo
Začini za supe i salate
Preli za salate i umaci
Kroketi, pogačice i vekne od povrća
Hleb i pecivo
Voćne salate i kremovi
Sladoledi
Pite i kolači
Osvežavajuća pića i čajevi
Kuvana hrana

Predgovor

,,Superhrana“ (ishrana i lečenje, povratak u mladost) je praktično rezime iskustva i naučnih saznanja stečenih širom sveta, kroz čitav niz godina, o očuvanju zdravlja.

To je delo koje nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da je ishrana ta koja ne samo da omogućuje pravilan psihofizički rast i razvoj jednog organizma, nego direktno utiče i na otklanjanje rizika po njegovo zdravlje.

Stepen zagađenosti eko sredine koji je iz dana u dan sve veći, užasavajući i iscrpljujući ritam livota, stresne situacije koje same po sebi nameću potrebu za iznalaženjem najboljih načina za prevazilaženje ovakvog stanja, kao da traže prezentiranje jednog ovakvog dela.

Iskustva iz celog sveta napisana su na najupečatljiviji način nedvosmisleno potvrđujući činjenicu o uticaju neadekvatne ishrane na patološke promene i pojave u Ijudskom organizmu.

Delo se bavi različitim problemima, iznose se razne dileme i razmišljanja o tome šta je pravilno u domenu principa ishrane.

Za ili protiv! Zašto da ili ne! Šta, kada i kako se hraniti! Polemička razmišljanja o načinu života i uticaju ishrane samo su pojedini fragmenti iz sadržaja ovog dela prezentirani tako da budu razumni svakom a najviše onom kome su i najpotrebniji — obolelom čoveku.

Posebnu vrednost dela predstavlja način obrazlaganja pojedinih dilema i razmišljanja koja se kreću na marginama između medicinske nauke i alternativnih shvatanja, sa nedvosmislenim ukazivanjem na nepobitnost kvaliteta prirodne ishrane, sveže i zdrave hrane.

Pored polemičkih rasprava i razmišljanja protkanih dokazima iz svetske literature, vrednost dela se ogleda i u iznošenju osnovnih saznanja i tumačenja iz oblasti fiziologije, dijetetike, ali i proizvodnje, gajenja i pripreme zdravih, prirodnih, biološki vrednih poljoprivrednih kultura.

Najkraće sumirano, ovo je delo koje je stvarno napisano na studiozan, proveren i dokumentovan način atomu daje još veću vrednost i ujedno preporuku da se svako upozna sa njegovim sadržajem. I ne samo to, nego da ga prihvati kao način života.

Stoga ovo delo stiže u pravi čas!

Dr Ljubomir Pfaf

lekar specijalista-nutriciolog

I – Uticaj hrane na bolesti

Toliko je Ijudski da se bojimo starosti i bolesti. Kad zađemo u određene godine, koje za svakog od nas mogu biti drugačije, naša životna linija kreće polako nizbrdo. Kosa nam više nije onako ravnomerne boje, koža mestimično dobija kesaste nabore, počinju da nas bole zglobovi. Istovremeno, počinjemo da se naoružavamo bočicama s lekovima da bismo nekako odagnali od sebe bolest koja navaljuje kao neka kaznena ekspedicija. Na kraju, napadač uvek pobedi.

Ali, postoje naučnici i rezultati njihovih istraživanja, koji kao da izazivaju na dvoboj tu pomirenost sa sudbinom u pogledu starenja. Oni smatraju da bi taj uobičajeni scenario trebalo ponovo napisati, koristeči kao nove argumente nešto tako jednostavno kao što je — ishrana sa što više presnog voća i povrća.

Ishrana je sasvim lična stvar svakog od nas, makar onoliko koliko nikog ne treba da interesuje šta ste danas zapisali u svoj dnevnik ili kolika vam je bila plata ovog meseca. Vaša ishrana određuje kako izgledate, kako se ponašate ili osećate: da li ste mrzovoljni ili raspoloženi, obični ili lepi, psihički, pa čak i fizički mladi ili stari; da li su vam misli jasne ili konfuzne, da li uživate u poslu ili vam je on pravi kuluk, da li poboljšavate svoje materijalno stanje ili na tom putu gubite dah. U izvesnoj meri, način na koji se hranite može odrediti vaš životni put, napraviti od vas čoveka koji podnosi život ili čoveka koji ga kreira.

Pravilna ishrana je oblast koja nas uči kako hrana, pošto je pojedemo, utiče na naše opšte stanje. Ona se često meša sa dijetama, koje su specifična vrsta ishrane koju bi u određenom trenutku bilo poželjno sprovoditi. A ishrana zapravo može biti veoma zanimljiva oblast za izučavanje, jer se tiče has samih. Ako je cela ta stvar i toliko lična i toliko zanimljiva, zašto je onda tako i ne prihvatamo? Za to postoji mnogo razloga. Nauka o ishrani je relativno mlada grana koju bi svi još da gurnu negde u stranu, jer ima toliko toga važnijeg.

Jedan od razloga je svakako i taj što veliki broj saznanja o hrani stičemo preko raznih reklama. Iz čisto komercijalnih razloga, neki Ijudi žele da mi jedemo baš to što oni nude. Hrana koja je prerađena zahvaljujući visokim dometima savremene tehnologije u stanju je da se održi duže nego sveža namirnica. Lakše ju je i čuvati. Ona se ne kvari zahvaljujući hemikalijama koje uništavaju bakterije, buđ ili crve. Ali, ona iz istih razloga ne doprinosi Ijudskom zdravlju. lako u toj hrani postoje neke hranljive materije, sve ono drugo što se iz nje uklanja ostaje velika poslovna tajna. Opravdanje proizvođača je da takve namimice imaju veliku hranljivu vrednost. A gde je ona biološka, zdravstvena?

Dalje, razlog zašto je ishrana toliko potencijalna je i što smo prilično lakoverni. Živimo u takvom svetu gde se glavobolja „leči“ aspirinom. Na isti način se i čir na želucu ili neka druga boljka leči vitaminskim pilulama. Milioni Ijudi uzimaju kapsule koje su „svemoguće“, misleći da takvim postupkom mogu da održe zdravlje. Možda bi takva pilula i mogla da se napravi, ali morala bi da bude veličine fudbala. Zašto da ne probamo? Pa i piton može da proguta svinju!

Možda najvažniji razlog zašto ishrana još nije zauzela svoje pravo mesto po važnosti je i emocionalne prirode: za mnogo Ijudi ona simoblizuje uživanje, muku, nagradu, kaznu i tome slično. Oni koji su u detinjstvu bili siromašni jedu preterano jaku hranu, bojeći se da će im je neko oduzeti. Bogat svet jede manje hranljive namirnice što je često i znak društvenog statusa. Beli hleb i šećer često odslikvaju nekakvo stanje apsolutne čistote, kao što je to nekad važilo za operacionu salu.

I konačno, obično smatramo da o našem zdravlju treba da se brine lekar kod kojeg imamo otvoren zdravstveni karton. Ako lekar nije stavio nikakve primedbe i nije izrazio mišljenje da treba da se drugačije hranimo, logično je zaključiti da israna zapravo i nije toliko važna. Često se zaboravlja da se na studijama medicine pretežno uči o lečenju, ali i o preventivi. Od prve do poslednje godine studija, kao i kasnije kroz praksu, sve je podređeno bolesti a ne zdravlju. Cilj medicine je da obolelom čoveku pomogne da mu bude bolje, a da teško obolelog održi u životu.

Cilj zdrave ishrane je da održi zdravlje da bi se sprečila bolest. Jer, treba verovaati da pravo zdravlje nije samo odsustvo bolesti. To je jedno dinamično stanje duha i tela koje vam omogućava da u potpunosti učestvujete u svim životnim situacijama koje vas okružuju.

Mnogobrojna iskustva iz prošlosti, kao i savremena naučna otkrića, govore da veliki značaj u postizanju takvog cilja pruža ishrana svežom biljnom hranom i sokovima, od koje se 75 odsto dnevnih obroka unosi u presnom stanju, a preostaali deo kuvan tako da se sačuva što je moguće više hranljivih materija. O tome će u ovoj knjizi biti reči.

Treba nam samo oružje

Čini nam se, zato što smo sve više zaplašeni bolestima i sve zagađenijom sredinom u kojoj živimo, da se o zdravoj ishrani nešto više govori tek u poslednje vreme, medutim ona je izazivala interesovanja otkako je sveta i veka. Zapravo, ona je u poslednjih nekoliko decenija industrijske i tehnološke revolucije zanemarena, da bismo tek sad, kad smo se malo zasitili svih mogućih novina, počeli da vraćamo onome što su naši daleki preci odavno znali.

Ostali su zapisi da je još Pitagora lečio svoje prijatelje od raznih bolesti sveže izgnječenim voćem, medom i kozjim mlekom. Smatrao je da su ishrana sirovim namirnicama i fizičke vežbe osnova za ozdravljenje. I Rimljani su dobro poznavali značaj umerenosti u jelu i piću. O tome najbolje svedoči spomenik koji su podigli jednom svom običnom građaninu. Na ovom spomeniku, koji je bio podignut na jednom od najlepših rimskih trgova, nije pisalo ništa osim: „Umro u 112. godini. Umereno jeo i pio.“

Divlji pririnač, koji raste kao i svaki drugi, dakle u vodi, bio je osnovna hrana američkih Indijanaca. I dan danas se, sada savremeno upakovan, prodaje kao najvrednije žito na svetu. Nijedan naučnik nije uspeo da mu promeni sastav, niti da ga ukrsti sa nekom drugom srodnom biljnom vrstom.

Slično je i u drugim podnebljima: svuda je neka biljka odigrala ključnu ulogu u ishrani odredenog naroda u zavisnosti od geografskog položaja, klime ili navika. Naši preci opstali su i bez frižidera, konzervansa, aditiva, veštačkih đubriva… Doduše, bilo ih je mnogo manje, ali je, ipak, Vuk Karadžić tvrdio da je više Ijudi pomrlo od jela i pića nego od gladi i žeđi.

Sada treba prehraniti planetu od pet milijardi Ijudi. A po koju cenu? Nedavno je jedna lekarka na naučnom skupu o ishrani izjavila: „Svejedno nam je da li ćemo umirati od gladi ili od trovanja hranom“. Takva je situacija danas.

Za vrlo kratko vreme, istorijski gledano, zasenila nas je bleštavost tehnološkog napretka. Brzopleto smo se prevaspitali kad je reč o ishrani, a to nije moglo da ostane bez posledica. Da je pravilna i zdrava ishrana od vitalnog značaja za život i zdravlje, to tek u poslednjih nekoliko godina počinju da tvrde i lekari širom sveta, inače zaokupljeni lečenjem posledica nastalih upravo zanemarivanjem preventive. A po zakonima koji vladaju u prirodi, čovek bi mogao da živi 120 godina. Kako je nauka ustanovila, svako živo biće živi petostruko duže od vremena koje mu je potrebno da dostigne fizičku zrelost. Da bi se to postiglo, treba samo malo više pažnje posvetiti ishrani i fizičkoj aktivnosti.

Zašto bežimo od istine?

Uprkos veoma razvijenoj i usavršenoj medicinskoj zaštiti, opšte stanje zdravlja Ijudi je sve gore. Bolesti od kojih najviše strepimo, kao što su rak, oboljenja srca i krvnih sudova, dijabetes, artritis, nevolje s disajnim putevima (enfizem, bronhitis), depresije − ne pokazuju nikakve znake smanjivanja u ovom veku koji prestavlja doba velikog tehnološkog razvoja. Naprotiv, većina njih, kao što su rak i mentalne bolesti, u stalnom su porastu.

Na tu temu iznosi se more podataka: u Velikoj Britaniji od raka godišnje oboli 200.000 Ijudi, u Sjedinjenim Američkim Državama ovu bolest dobija svaki treći stanovnik pre 74. godine života…

Ni sa oboljenjima srca i krvnih sudova nije ništa bolje. Dr Robert Livaj tvrdi da oko 35 miliona Amerikanaca pati od povišenog krvnog pritiska, zbog kojeg će kasnije milion i po njih dobiti srčani udar.

Na sličnu situaciju nailazimo i kod nas. I pored zadivljujućih dostignuća medicine, koja su u poslednjih četrdeset godina veća nego za poslednjih četrdeset vekova, ona se uglavnom koriste da bi se otklonile posledice velikim delom nastale i lošom ishranom. Slabost dolazi od hrane koja u organizmu stvara kiselost, kao što su: meso, stari sirevi, jaja, ncnaćopljeno koštunjavo voće i semenje, mnogo kuvanih žitarica, nezrelo kiselo voće, loše kombinovana ishrana i preterano unošenje hrane.

U naučnirn krugovima se sada smatra da zdravlje u 90 odsto slučajeva zavisi od ishrane, a svega 10 odsto pripada naslednim oboljenjima.

Mogućnost da do teških bolesti ne dođe ili da makar malo odložimo njihov početak, nadohvat su nam ruke. Svetski statistički podaci govore da za jedan od dva slučaja oboljenja od raka uzrok treba tražiti u lošoj ishrani koju su industrijalizovane zemlje poprimile poslednjih godina. To, pre svega, važi za četiri vrste tumora: rak dojke, naročito kod žena u klimakterijumu, što se javlja zbog preterane gojaznosti, rak debelog creva i rektuma koji je u stalnom porastu (pogađa i mlade i starije), karcinom prostate kod muškarca, rak jednjaka karakterističan za osobe što jedu na brzinu (želudac ne stiže da propusti hranu u crevo, pa je vrača u jednjak, polusvarena hrana „prži“ zidove ovih organa, koji tako, stalo nadraženi, postaju dobra podloga za razvoj raka).

Poslednjih desetak godina sve je više mladih koji boluju od karcinoma, čemu je, između ostalog, urzok i nezdrav način ishrane.

Ako vam ni ovo objašnjenje nije dovoljno, evo i malo brojki: u 1970. godini od mlaignih oboljenja na području uže Srbije umrlo je 4.435 bolesnika, 1984. več 7.847. Trenutno prosečan broj umiranja u užoj Srbiji iznosi 8.210 godišnje i prosečno oboli novih 16.000 lica.

Na Svetskom kongresu onkologa, održanom pre dve godine u Budimpešti, najviše se govorilo o uticaju loših navika u ishrani na dobijanje ovog teškog oboljenja. Vrhunski skup stručnjaka u ovoj oblasti i zvanično je potvrdio da preterana količina i loš izbor hrane u pedeset odsto slučajeva izaziva rak. Na preostali broj slučajeva najviše utiču uslovi sredine u kojoj se živi.

Ono što otežava celu stvar u pogledu zdravlja rečeno je iste godine na jugoslovenskom kongresu o ishrani: „Ishrana u celini kod nas nije obrađena ni kao zdravstvena ni kao socijalna kategorija. Nigde se ne govori o ciljevima koje treba postići u ishrani, o količinama pojedinih namirnica za optimalnu ishranu u celini, usmeravanju ishrane ka prevenciji bolesti.“

Lakše nam je da mnogo para dajemo za lekove i skupe medicinske aparate, nego da učimo narod kako da do bolesti ne dođe.

Do saznanja o prednostima korišćenja presne hrane u suzbijanju bolesti došli su stručnjaci za ishranu, kušajući njeno dejstvo u sopstvenim zdravstvenim nevoljama. Svojim tvrdnjama o presnoj hrani kao leku izazvali su nepoverenje nekih kolega lekara, ali i zahvalnost Ijudi kojima je tako preporučena ishrana pomogla.

Švajcarski lekar Maks Birher-Bener je sredinom prošlog veka oboleo od teške žutice i ništa nije mogao da jede, dok mu jedna žena na usne nije spustila tanku krišku jabuke. Otad je počeo da oporavlja. Kasnije je počeo da pomaže drugima na isti način. Ovakvo „lečenje“ bilo je protiv svih važećih pravila. Pitagorin metod, primenjivan 500 godina pre nove ere u sličnim slučajevimma (mešano izgnječeno voće, malo meda i kozje mleko), pokazalo se ispravnim i pre sto godina, a i danas. Organi za varenje, koji ne prihvataju kuvanu hranu, brzo se oporavljaju uz sirovu. Godinama je Birher-Bener ispitivao „blag“ način lečenja ishranomm, a klinika koju je osnovao i danas je jedna od najpoznatijih u svetu.

Nemački lekar Maks Gerson bio je savremenik Birher-Benera. Bio je suviše mlad i nestrpljiv da čeka da teške migrene od kojih je patio jednog dana same od sebe prođu. Eksperimentisao je sa raznom hranom, a kad ništa nije pomoglo, setio se čovekovih srodnika majmuna i počeo da se hrani samo voćem, zelenim povrćem i semenjem. Dijetu je započeo jabukama, a zatim je postepeno dodavao i drugo. Rezultati su bili odlični. Do kraja života je nastavio da se hrani isključivo voćem i povrćem.

Američki ekspert u lečenju svežim sokovima od voća i povrća dr Norman Voker, izlečio se u poznim godinama od teške bolesti neuritisa presnom hranom, a zatim napisao nekoliko knjiga da bi i drugima pomogao. Doživeo je 110 godina života. Narodni lekar En Vigmor iz Bostona putuje svetom u svojoj sedamdesetoj, preporučujući biljnu hranu zahvaljujući kojoj se i sama izlečila od teške bolesti.

Mnogo je ovakvih primera, mada postoji i opravdana bojazan da ima i onih koji na ljudskoj nesreći prave kapital. Naravno da ima i takvih, ali prava nauka je već mnoge stvari dokazala da bismo sve olako odbacili i protumačili linijom lakšeg otpora: što da jedem tamo neke klice i trave, kad mi je i ovako dobro. Ljudi koji su od nečeg bolesni, obično celu stvar ozbiljnije doživljavaju.

Ishrana i rak

Mnogi prihvatju da ukočenost i bol u zglobovima dolaze kao deo neizbežnog procesa starenja. A da li je tako? Stručnjaci koji preporučuju sirovu biljnu hranu smatraju da je artritis stanje zatrovanosti organizma nastalo posle dugih godina loše ishrane. Kura pročišćavanja, zasnovana na posebnoj biljnoj hrani, daje telu mogućnost da izbaci i toksine, da poboljša razmenu materija u ćelijama i njihovu vitalnost i tako postepeno donese olakšanje bolesniku.

Dijabetes je takodje široko rasporostranjeno oboljenje gde pankreas ne luči dovoljno hormona insulina. A insulin reguliše količinu šećera u krvi. Bez insulina glukoza se nagomilava u krvi ili čak izbacuje mokraćom. Smatra se da dijabetičari treba da jedu malo ugljenih hidrata a više belančevina. Ishrana sa presnim biljnim namimicama ne zahteva specijalnu dijetu za dijabetičare. Ona može ne samo da smanji dozu insulina koja je obolelom neophodna u vidu injekcija, nego i da doprinese ozdravljenju.

Nobelovac Albert Švajcer bio je težak dijabetičar. Obratio se za pomoć Maksu Gersonu koji mu je odmah ukinuo dijetu bogatu belančevinama. Pošto pankreas snabdeva telo većinom enzima potrebnih za varenje belančevina, a već je bolestan i he luči dovoljno insulina, zašto ga dvostruko opteretiti? Slabo svarene belančevine stvaraju još više toksina i truju telo. Gerson je propisao Švajceru dijetu sa presnom biljnom hranom i sokovima, uključujući i jabuku sa njenim voćnim šećerima. Doza insulina koju je pacijent primao, postepeno je smanjivana da bi posle mesec dana mogao potpuno normalno da živi, bez injekcija. Dijabetes mu se više nikada nije vratio. Umro je u 92. godini.

Najnovija istraživanja Akademije nauka SAD, koja ukazuju na vezu izmedju dijete i raka, obuhvataju 10.000 stranica naučnog materijala. I iz toga proizilazi da najveću pažnju treba obratiti presnom voću i povrću u svakodnevnoj ishrani. Za vitamine A, C i E, kojih u većim količinama ima u svežem zelenom lisnatom povrću, već je utvrdjeno da sprečavaju pojavu raka. Na primer, najveći broj skorašnjih istraživanja je pokazao da retinoli (osnovni sastojci vitamina A) zaustavljaju rast tumornog tkiva dojke, bešike i kože. Za vitamin C se, sa još nedovoljno sigurnosti kaže da „može da umanji opasnost od raka, naročito u želucu i jednjaku.“

Prava dijeta protiv raka sastoji se od hrane koja nije zasipana i djubrena hemijskim preparatima ili kojoj nisu dodavani aditivi i konzervansi. A to su, ako već nemate sopstvenu baštu i prirodno djubrivo, najpre klice i mladi izdanci koje možete gajiti u kuhinji i kupatilu. Ovako teški bolesnici, kako se preporučuje, treba dnevno da jedu 80 − 90 odsto sirove biljne hrane i da unošenje belančevina svedu na 30 grama. Belančevine, ili bolje rečeno, suviše belančevina iz mesa i mleka, izgleda da igraju ključnu ulogu u zdravlju uopšte i da imaju jak uticaj na dobijanje malignih oboljenja. Mnogo hrane životinjskog porekla ne samo da dovodi do gubljenja vitamina iz grupe B, kao što su nijacin i B6, zatim kalcijuma, magnezijuma i drugih minerala, nego previše opterećuje pankreas koji proizvodi enzime za varenje belančevina i smanjuje količinu materija koje imaju odbrambenu ulogu u organizmu.

Neki naučnici idu još dalje pa tvrde da je smanjen rad pankreasa glavni uzrok karcinoma. Zato je, kažu, bolje čuvati njegov dobar rad i enzime koje proizvodi , nego troštiti ga na varenje ogromnih količina belančevina (čitaj − mesa!).

Dijete protiv raka su siromašne i mastima. Svega 10-20 odsto kalorija tokom dana potiče od masti i to dobijenih direktno od sveže skrcanih semenki, koštunjavog (jezgrastog) voća ili nekih vrsta voća i povrća. Na buter, margarin i biljna ulja dobijena industrijskim putem (znači cedjenjem na visokim temperaturama) gleda se prilično sumnjičavo.

Fermentisana hrana − žitarice i napitci, kiseo kupus i „sirevi“ od semenja i koštunjavog voća − igra takodje važnu ulogu u borbi protiv raka. Mlečna kiselina u njima potpomaže razvoj korisnih crevnih bakterija koje uništavaju svoje štetne srodnike i poboljšavaju varenje hrane. Pošto je na neki način već polusvarena, fermentisana hrana i manje zamara organe za varenje

Primera koliko neadekvatne ishrana može da utiče na naše zdravlje ima dosta. Ali…

Ipak možemo da biramo

Rekosmo da su mogućnosti da do ovakve situacije ne dođe nadohvat ruke, naravno, samo za one koji su potrude. Da bi se sprečile ili izlečile bolesti zdravom ishranom potrebna je i zdrava hrana, a to znači gajena bez pesticida, herbicida i veštačkih đubriva. To danas zvuči pomalo kao naučna fentastika i stručnjaci su, uglavnom, složni u mišljenju da potpuno nezagađena hrana više ne postoji.

Prema procenama koje su nedavno prvljene, danas je poznato oko četiri miliona prirodnih ili sintetizovanih, odnosno čovekovom rukom naprvljenih hemikalija, od kojih je oko 60.000 u svakodnevnoj upotrebi. Polovina od ovog broja hemikalija koristi se u industriji, a ostatak su poluproizvodi, otpadni materijali i laboratorijske hemikalije koje ne dolaze u neposredni dodir sa čovekom. Svake godine 500 do 1.000 novih supstanci dospeva na tržište i nalazi neku primenu zagađujući i na posredan i na neposredan način životnu sredinu i hranu.

I pored svega toga, optimistički nastrojeni naučnici smatraju da ne treba paničiti. Prema mnogim istraživanjima čovek je najotpornije i najizdržljivije živo biće. Sve što jedemo dovodi nas u opasnost jer se u hranu i vodu slivaju svi industrijski otpaci. Ishrana je uzrok najvećeg broja oboljenja od kojih se umire, a opet, pošto moramo da jedemo, uvek se postavlja pitanje šta učiniti da imamo i dovoljno zdrave hrane. Nauka sada traži nove mogućnosti za dobijanje đubriva i pesticida koji neće biti škodljivi.

Šta onda da se radi i čemu uopšte priča o zdravoj hrani?

Doktor Robert Mendelson, pedijatar iz Čikaga, koji je napisao više knjiga koje ističu značaj zdrave ishrane, smatra da opasnost od toga što su hemikalije svuda oko nas možemo smanjiti birajući najboIju hranu koju možemo da nađemo. Time misli da kaže da čovek ipak može da bira jer u svetu postoje prodavnice koje prodaju zdravije gajenu hranu, bež veštačkih đubriva. Treba jesti dosta voća, povrća, mahunarki i žita, ribe i jaja, a kloniti se industrijskih prerađevina, homogenizovanog i pasterizovanog mleka i — mesa.

Dr Gordon Lato, koji u Engleskoj ima kliniku za lečenje na prirodan način, sličnog je mišljenja, s tim što naglašava da pred očima svi imamo idealne primere koje treba da sledimo, a to su — beba i priroda. Šta to beba radi što treba da nam posluži za uzor: kad se rodi, ona počne da diše, živahno se kreće, peva, smeje se, potrebno je da se često pere. Sisa majčino mleko koje je sirovo, dakle nepreradeno. Ono sadrži svega 1,5 odsto belančevina, a ipak, u tom periodu dete najbrže raste. Mleko ima i malo masti i šećera, ali najviše vode. Beba dugo, sporo pije malu količinu mleka. Kad bismo sad ovo primenili na odrasle, trebalo bi da izgleda ovako: potrebno je da se što više krećemo, da što češće koristimo blagotvorno dejstvo vode i masaže, da jedemo samo potpunu hranu, a ne prerađenu i zagađenu, i da dugo žvaćemo.

Bez obzira što su svesni da potpuno nezagađene hrane više nema (diditi je pronađen čak i u jajetu pingivina!), stručnjaci tvrde da svako može mnogo da poradi na svome zdravlju, izbegavajući namirnice koje nas očigledno truju. Na njihovoj crnoj listi se već dugo nalaze beli rafinisani šećer i so, belo brašno, odnosno hleb koji se od njega pravi, sve prerađevine, konezrvirane ili smrznute namirnice i meso. Kvalitet hrane se upropašćuje i lošim spravljanjem obroka, naročito dugim kuvanjem. Kuvana hrana je, u stvari, mrtva hrana, tvrde vegetarijanci koji su izraziti pobornici ishrane svežom hranom. Sada u ovom mišljenju više nisu usamljeni.

Spas našeg zdravlja leži u voću i povrću, u žitima i mahunarkama, u što manjoj obradi plodova koje nam priroda nudi. Naučnici iz San Dijega su utvrdili da su pravo oružje u borbi protiv raka kupus, kelj i karfiol, koji su uz to i zaštita od nekih otrovnih materija u vazduhu. Supstance kojima uspevaju da nas brane zovu se ditiolitioni. Nije li to suviše jednostavno rešenje da bi bilo istinito?

Zavisi kako priđete celoj stvari. Mnogobrojni zastupnici zdrave ishrane u svetu, od kojih svako ima sopstveni i dobro oprobani recept za dugovečnost, ipak imaju jednu zajedničku suštinsku ideju: biljna hrana je najbolja apoteka, ali njeno dejstvo nije tako brzo kao pilula koju začas progutate. Potrebno je više strpljenja da se rezultati vide, ali su zato i trajniji i blagotvomiji.

Na primer, šargarepa: kao povrće žuto-narandžaste boje sadrži provitamin vitamina A (beta karotin), koji je neophodan za otpomost celog organizma i za njegov rast. Kad ga preko šargarepe unesete u telo, onda ono samo iz provitamina stvara vitamin A u količini koja mu je u tom trenutku najneophodnija. Retki su stručnjaci koji bi mogli tačno da vam propišu dozu. Najviše gotovog vitamina A ima teleća jetra i, naravno, industrijski proizvedene pilule. Pri uzimanju pilula možete da pogrešite, da preterate, što opet nije dobro. Poznato je da su lekovi mač sa dve oštreice: blagotvorno deluju na obolelo tkivo, ali često pritom zdravom nanose štetu.

Svežim namirnicama, u kojima je priroda dobro raspodelila svih pedesetak najneophodnijih materija za razvoj organizma, i obolelom i zdravom tkivu — pruža se sigurna korist. Naše telo je dobro osposobljeno da se brani od svih štetnih uticaja, ali za to mora da ima oružje.

Primeri iz prošlosti — neki narodi koji su i danas sačuvali svoj ekološki integritet, vegetarijanci, kao i neki noviji vidovi prirodne ishrane — pružaju za to dobre dokaze.

Dugovečnost i upadljivo dobro zdravlje naroda Hunza ispitivao je pre dvadeset godina dr Pol Dadli Vajt, specijalista za srčana oboIjenja. Ustanovio je da su im glavne namirnice voće, orasi, povrće i žita (pšenica, ječam, proso) i malo kozjeg mleka. Meso jedu jedanput ili dva puta godišnje. I Ijudi od 90 do 110 godina imali su normalan krvni pritisak i nivo holesterol u krvi.

Indijanci Otoma, koji žive na centralnim meksičkim visoravnima, najviše jedu tortilje (tanku proju bez kvasca), pasulj, paprike i − niko nije debeo, a povećani krvni pritisak je retka pojava.

U kuhinji Šerpasa, koji su poznati kao neustrašivi i neumorni vodiči i nosači u pohodima na Himalaje, preovladuje krompir i ječam, baš kao što u ishrani Indusa i Kineza glavno jelo predstavlja pirinač.

Hraniti se na vegetarijanski način ne predstavlja nikakvu teškoću svuda gde postoji dobro i raznovrsno snabdevanje voćem i povrćem. Naučnici su utvrdili da je hrana koju upotrebljavaju vegetarijanci veoma slična onoj koju jedu nevegetarijanci. Od većeg unošenja belančevina kod što jedu i meso nije utđena nikakva korist, (‘ak ni kod dece koja rastu i razvijaju se.

Jedan od najboljih načina da zaštite svoje zdravlje i pomognete organizmu je da se hranite presnom biljnom hranom u što većoj meri. Pre nego što objasnimo zašto, a o tome će u ovoj knjizi biti reči, treba da se podsetite na još neke činjenice koje će vam možda pojasniti sve ovo o čemu pričamo i podstaći vas da se konačno odlučite da u ishrane stvarno nešto i promenite.

Telo je savršena mašina

„Živimo pod ogromnim opterećenjem da možemo da dobijemo neku od neizlečivih bolesti i to osećanje lebdi nad nama kao neki tamni oblak. A on ne može nestati dok čovek ne postane svestan osnovnih zakona života. Pošto je to tako, mi lekari veći deo svoje pažnje moramo da obratimo neizlečivim bolesnicima da bismo ih održali u životu veštačkim medikamentima, a ono što je prava uloga našeg poziva − prevencija bolesti − to je za sada potisnuto u drugi plan. Ni moje kolege ni ostali Ijudi ne sagledavaju koliko je takva situacija tragična.“

Ovo je još krajem prošlog veka rekao švajcarski lekar Maks Birher − Bener, jedan od pionira nauke o ishrani, koji je imao mnogo uspeha lečeći obolele hranom. On je tada samo naslućivao ono što savremena nauka danas zna, a to je da u stvaranju i održavanju Ijudskog tela učestvuje izmedju pedeset i 100.000 različitih supstanci. Njihovo uzajamno dejstvo je toliko složeno da bi i najsavršeniji računar bio tu zbunjen. Nauka o ishrani je do sada izdvojila i identifikovala devetnaest vitamina, 24 minerala i osam do deset aminokiselina bez kojih Ijudski organizam ne bi mogao da živi i da se reprodukuje. Svakodnevno se otkrivaju nove supstance koje u tom procesu učestvuju. Zdravlje i kondicija dosta zavise od raznolikosti hranljivih materija koje unosimo u organizam. Bez njih ne bismo mogli da izgradjujemo i održavamo tu finu mašinu i obavljamo sve komplikovane hemijske promene od kojih zavisi sam život.

Postoji velika sličnost izmedju Ijudske krvi i tečnosti koje se mogu naći u prirodi. Na primer, krvni serum je vrlo sličan sastavu inorske vode, a krvni prigment hemoglobin biljnom pigmentu hlorolilu.

Mnogobrojne naučne studije u poslednje vreme sve više pokazuju da čoveku najviše odgovara sveža nekuvana biljna hrana, naročito proklijalo semenje ili klice koje se mogu gajiti u stanu, ili sokovi od voća i povrća. Za ovu tvrdnju iznose se najmanje dva razloga: veća otpornost organizma na bolesti i starenje i način kako da, dok ste zdravi, budete vitalni i vedri.

Američki lekar Džon Daglas kaže da je u razgovoru sa pacijentima u Kajzerovom medicinskom centru u Los Andjelesu saznao da su se oni posle samo nekoliko nedelja držanja dijete, odnosno korišćenja presnog povrća, osećali „očišćeni od zahuktalog načina života i ishrane“. Tvrdili su da su im stare navike, kao što su pušenje i alkohol, postale odvratne.

Mnoge generacije su preživele i poživele na kuvanoj hrani, ali uslovi u kojima su živele naše dede i babe mnogo se razlikuju od današnjih. Otuda se najnovija naučna istraživanja i okreću mogućnostima da zdravlje branimo i na neki drugi način. Kuvanjem se uništava veliki deo osnovnih sastojaka hrane. „Ništa kao toplota, primenjena na različite načine“, kaže ugledni nemački nutricionista H. Glacel, „ne dovodi do tolikih promena u strukturi i sastavu sirove hrane.“

Potreba za vitaminima, na primer, veoma je mala, ali oni u organizmu obavljaju veliki broj operacija. Veoma su osetljivi na toplotu. Stavite kupus u ključalu vodu i uništićete 75 odsto vitamina C. Kuvajte sveži grašak samo pet minuta i uništićete 20 − 40 odsto tijamina (iz grupe B vitamina) i 30 − 40 odsto vitamina C. Nekuvano mleko sadrži 10 odsto više vitamina B i 15 odsto više vitamina C nego pasterizovano.

Vitamini A, D, E i K, koji su rastvorljivi u vodi, nešto su stabilniji, ali se, ipak, kuvanjem gubi 50 odsto njihove vrednosti. Oni se jedva i mogu naći u preradjenoj i konzerviranoj hrani, a i u smrznutoj se gubi, recimo, 47 odsto važnih B vitamina.

Belančevine se sastoje od lanaca aminokiselina od kojih je osam do deset neophodno organizmu. I one zagrevanjem postaju manje vredne ili se potpuno uništavaju.

Sa mastima se dogadja slična stvar. Zagrevanjem postaju teško svarljive, čak i kancerogene. Zbog toga se preporučuje da se hrana ne prži na visokim temperaturama ili na već jednom korišćenom i zagrevanom ulju. lako su našem organizmu neophodne takozvane nezasićene masne kiseline, koje se u prirodnom obliku nalaze u kukuruznom, suncokretovom, sojinom i maslinovom ulju i margarinu u malim količinama potrebnim za zdravlje, ona postaju potencijalni otrov kad se zagreju.

Zagrevanjem sveže hrane, tvrde dalje stručnjaci, smanjuje se vrednost i menjaju svojstva i ugljenih hidrata koji nam daju energiju, zatim mineralnih materija, enzima i još nekih elemenata koji su nam neophodni. Na primer, kalijum, natrijum i hlor su nam dnevno potrcbni u većim količinama da bi telesne tečnosti održale svoju neutralnost. Oni održavaju količinu vode koja se zadržava u tkivima i privlače hranljive materije iz creva u krv i iz krvi u ćelije, održavajući takozvani osmotski pritisak. Natrijum i hlor se unose solju, a kalijuma ima u raznom voću i povrću, žitima, koštunjavom voću (orah, lešnik, badem, kikiriki, indijski orah, pistacio i ostali) i mesu. Ta dva elementa moraju biti u ravnoteži da bismo bili zdravi, ali pošto mnogo volimo da solimo jela, a malo da jedemo povrće i voće, dolazi do manjka kalijuma i − povišenog krvnog pritiska. Ova nevolja se znatno može ispraviti ako počnete da jedete povrće koje ima krupno zeleno lišće.

Sve u svemu, kao što ni vaš automobil ne može da radi bez kiseonika koji je potreban za sagorevanje benzina, bez goriva i podmazivanja, kako kaže istaknuti svetski naučnik Rodžer Vilijams, tako ni mi ne možemo bez belančevina, ugljenih hidrata, masti, minerala i zaštitnih materija, kao ni bez kiseonika i vode. Organizam mora u svakom trenutku da raspolaže sa četrdesetak osnovnih elemenata. Samo tako možemo biti potpuno zdravi. Telo ne toleriše ni višak ni manjak.

Šta treba izbegavati?

Svaki čovek se razlikuje od drugog, kao i njegove potrebe za količinom elemenata koje smo napred naveli. To se utvrđuje iskustvom, a mnogo zavisi i od uzrasta, pola, fizičkih aktivnosti, podneblja, godišnjih doba.

Kad ovako filigransku mašineriju, pored svega ostalog, krenete još da zatrpavate i belim hlebom, belim šećerom, solju… čemu onda možemo da se nadamo?

Čim pomenemo reč šećer, odmah je povezujemo za onaj beli, rafinisani, koji jedemo u bezbroj vrsta kolača, čokolada, pudinga, pekmeza, sladoleda, kafa, gaziranih pića. Jednom rečju, trošimo ga suviše. Ne tako davno, kad se beli šećer teško nabavljao, nazivali su ga i „belimzlatom“.

U našoj ishrani postao je važan tek poslednjih sto godina, kaže Američki lekar dr Atkins, nazivajući ga „ubicom u vidu ugljenog hidrata“. Pre toga je prodavan u apotekama, a kupovali su ga samobogalaši. Prosečan Englez je 1750. godine trošio dva kilograma šećera godišnje, a danas se u SAD godišnje po stanovniku troši više od sedamdeset. U Jugoslaviji 38 kilograma.

Tabela 1 Neophodne hranljive materije za rad organizma

Izostavljeno iz prikaza

• Aminokiseline
• Izoleucin 0,8 g
• Leucin 1.1 g
• Lizin 1,5 g
• Metionin 1.1 g
• Najvatniji minerali
• Kalcijum 0,8 g
• Hloridi 7,0 g
• Kalijum 4,0 g
• Mikroelement
• Kobalt 0,1 mg
• Hrom 2,0 mg
• Bakar 2,0 mg
• Fluor 0,5 mg
• Gvožđe 15,0 mg
• Vitamini
• Vitamin A 1,5 mg
• Biotin 0,3 mg
• Vitamin B6 2,0 mg
• Vitamin B12 0,006 mg
• Vitamin C 60,0 mg
• Vitamin D 0,01jng
• Vitamin E 30,0 mg
• Holin 1,0 g
• Esencijalne masne kiseline
• Linolenska kiselina 5,0 g
• Aminokiseline
• Fenilalanin 1,1g
• Treonin 0,5 g
• Triptofan 0,25 g
• Valin 1,0 g
• Najvatniji minerali
• Magnezijum 0,35 g
• Natrijum 5,0 g
• Fosfati 2,0 g
• Mikroelementi
• Molibden 0,5 mg
• Jod 0,1 mg
• Molibden 0,5 mg
• Selenijum 0,5 mg
• Cink 15,0 mg
• Vitamini
• Folna kiselina 0,4 mg
• Vitamin K 2,0 ing
• Niacinamid 20,0 mg
• Pantotenska kiselina 10,0 mg
• Riboflavin 1,7 mg
• Tiamin (vit. B1) 1,5 mg

Zbog korišćenja rafinisanog šećera čovečanstvo je pregojeno, konstatuje dr Džon Judkin s univerziteta u Londonu i dodaje da pored kvarenja zuba on poruzrokuje i mnoge druge teške bolesti, kao što su oboljenja srca i krvnih sudova. Stručnjaci čak tvrde da, kad bi se šećer sada pojavio kao novi proizvod, teško da bi ga nadležne ustanove odobrile za masovnu upotrebu.

Čime ga onda zameniti? Pre svega unošenjem voća, povrća i žita koji sadrže prirodne šećere u obliku najpogodnijem za naš organizam. A ako baš volite da osetite slatko, onda poslasticama dodajte sušeno voće, sirupe ukuvane od voća ili med koji je prava riznica zdravlja. Ili nabavite takozvani „žuti“ šećer, u kojem su se zadržale makar neke hranljive materije. Beli šećer isključivo zadovoljava čulo ukusa, a organizmu oduzima mnogo korisnih sastojaka dok se vari.

Što se soli tiče, najnovija naučna istraživanja kažu da su nam dovoljna tri i po grama dnevno, a trenutno trošimo i tri-četiri puta više, remetimo odnos natrijuma i kalijuma i eto povišenog krvnog pritiska i ostalog. Takvozvana kuhinjska so je u stvari 99,9 procentni natrijum hlorid, kome je dodat jod i još nekoliko hemikalija zahvaljujući kojima se postiže rastresitost i čista bela boja. Morska so, koja se može nabaviti u našim prodavnicama, pored natrijum-hlorida sadrži i dvanaest procenata mikroelemenata, potrebnih za zdravlje.

Hleb se spravlja od žita: pšenice, ječma, raži, ovsa, kukuruza… Istorija hleba je i istorija naše civilizacije. Glavni sastojci se nisu ni do danas promenili, iako su stvorene mnoge nove sorte žita. Hleb je počeo da se pravi industrijski u velikim pekarama. Nedostatak ovakvog hleba je što se pravi od belog brašna, kojem je preradom odstranjeno četrdeset odsto uglavnom najvažnijih hranljivih materija. Američki naučnici su vršili oglede sa pacovima, hraneći ih izvesno vreme samo belim i to „obogaćenim“ hlebom. Većina ih je uginula, a ono malo što je preživelo ostalo je zakržljalo i bolesno.

Pored lošeg kvaliteta hleba i brašna od kojeg se pravi, u današnje vreme nevolja je i ta što smo nastavili da ga količinski koristimo kao u stara vremena kada je celokupan život bio drugačiji i fizički aktivniji. Naše energetske potrebe sada su znatno smanjene. Ako se umesi od kvalitetnog integralnog žita (kojem je uklonjena samo pleva, ali ne i omotač zrna), dobar hleb sadrži celulozu, vitamin E i B kompleksa, kalcijum i neke druge minerale, kao i sve belančevine.

Zašto bez mesa?

Sve ovo pričamo da bismo vas polako naveli da početne da razmišljate o biljnoj hrani, zdravlja i dugovečnosti radi. A kako ćete bez mesa? Bez kotleta, sarmi, gulaša, mućkalica? Ideja o rastanku nije laka, priznajemo, jer se odmah može postaviti pitanje: pa kako do sada preživeše Ijudi koji jedu meso i ostale proizvode od njega. Eskimi − koji zbog velike hladnoće moraju da jedu hranu zasićenu mašću, holesterolom i belančevinama, koji nemaju gde da gaje biljke, jedu malo ili nimalo ugljenih hidrata i oskudevaju u vitaminima C i E − ipak su, posebno oni sa zapadnog Grenlanda, među najzdravijim Ijudima na našoj planeti.

Tajna je, opet, u njihovoj ishrani: mesu iz mora. Ribe, školjke, rakovi, lignje, ako već ne možete bez mesa, najbolja su hrana koju možete jesti da biste sprečili srčani udar. Naučnici su sada utvrdili da ove namimice sadrže masti koje imaju izuzetno dejstvo na naš organizam. Oni koji jedu mnogo goveđeg i svinjskog mesa i mlečne proizvode neće baš dobro proći, jer se taloženjem masti iz takve hrane stvaraju naslage na krvnim sudovima, arterije se polako zapušavaju sve dok ih ugrušak krvi ili grč sasvim ne zatvori. To se onda zove infarkt, tromboza, šlog, embolija.

Zbog toga bi bilo dobro da čujete i ovo: čak i Odeljenje za poljoprivredu SAD priznaje da Ijudsko telo koristi 89 odsto belančevina iz semena suncokreta, a samo trideset iz mesa. Meso, uz to, mnogo više zagađuje organizam jer se iz njega ne apsorbuju sve hranljive materije. Tako se stvara mokraćna kiselina koja remeti kiselost organizma, pa dolazi do raznih oboljenja.

Jedan od najopasnijih nusprodukata u varenju mesa je masnovoštana naslaga amiloid, koja se u većim količinama nalazi kod mesoždera. Profesor patologije u Frankfurtu dr Švarc pridaje joj odlučujuću ulogu u starenju jer guši metabolizam ćelija, onemogućavajući prenos kiseonika i hranljivih sastojaka.

Meso znači belančevine, a belančevine snagu i zdravlje. Tako je važilo doskora. Sada više nije tako. I vegeterijanci su malo prosvetlili ostali svet. Eksperimentima je ustanovljeno da odrasli Ijudi koji se hrane na uobičajen način, čak i deca, od mesa nemaju velike koristi. Količina belančevina u krvi kod ovih Ijudi bila je ista bez obzira da li su jeli meso ili ne, ali su vegetarijanci bili u prednosti jer su imali manje holesterola u krvi.

Slični eksperimenti rađeni su i sa sportistima, pa je na opšte iznenađenje ispalo da su mnogo snažniji i odmorniji oni koji su se hranili svežim voćem i povrćem. A tako pričaju da se osećaju i ostali koji se ovakvim namimicama hrane.

Profesor Rasel Čitenden, koji je dugo proučavao uticaj ishrane presnom hranom na vitalnost sportista, rešio je da u toj oblasti napravi i korak dalje i da takav eksperiment oproba sam na sebi. lako mu nije bilo ni na kraj pameti da pređe u vegeterijance, hteo je samo da ispita do koje granice se može ići u ishrani svežim voćem i povrćem, i da istovremeno svede na najmanju meru unošenje belančevina životinjskog porekla. Isključivši iz jelovnika meso, otkrio je posle izvesnog vremena da njegove radne i mentalne sposobnosti nisu nimalo umanjene. Naprotiv, bio je pun energije i elana, a reumatizam kolena koji ga je ranije dugo mučio, prestao je da ga uznemirava. Nestale su i nevolje s varenjem i povremene glavobolje: sve to sa svega 1.600 kalorija dnevno i samo 33,73 grama belančevina.

Do ovog otkrića profesor Čitenden je došao početkom ovog veka. Svih ovih osamdeset godina pojedini stručnjaci su se trudili da dokažu da belančevine nisu od presudnog uticaja na našu vitalnost. Međutim, mit o mesu i belančevinama teško ustupa svoj primat.

Preterano unošenje proteina je u tesnoj vezi sa starenjem, pa je teško razumeti zašto neko, kome je stalo da poživi i bude zdrav, toliko drži do ishrane velikim količinama mesa. Ishrana koja organizam snabdeva većim količinama proteina nego što mu je to potrebno prouzrokuje nedostatak mnogih važnih vitamina, uključujući i B6 i nijacin, kao i minerala kao što su kalcijum, gvožđe, cink, fosfor i magnezijum. A tokom razlaganja belančevina u telu, stvaraju se nusprodukti od kojih je amonijak, na primer, krajnje toksičan. Ti štetni − ostaci se nagomilavaju po celom organizmu i onda čovek polako stiče sigurne predispozicije za razne bolesti. Pre svega artritis, aterosklerozu, oboljenja srca, rak. Mnogo belančevina sigurno dovodi do brzog rasta u detinjstvu, ali takođe i do brzog starenja i bolesti.

Koliko je onda belančevina dovoljno? Ovo pitanje dovodi do velikih naslaganja, čak i u naučnim krugovima. Ideja da je mnogo proteina dobro za rast i razvoj rodila se početkom ovog veka kad su Vojt i Rabner preporučivali 120-160 grama dnevno. Zatim je 1905. Čitenden pokazao da čak ni sportistima nije potrebno više od 60-70 grama. Istraživanja koja su krajem šezdesetih sproveli Hipsli i Obmen čak su pokazala da je dovoljno i svega 15-20 grama dnevno. U Engleskoj i SAD se obično preporučuje između 70 i 100 grama dnevno, ali veliki broj stručnjaka smatra da je to mnogo. Dr Majron sa Instituta za Ijudsku ishranu Univerziteta Kolumbija tvrdi da bi u cilju zaštite od starenja i bolesti bilo najbolje da odrastao zdrav muškarac dnevno unosi 56 grama, a žena 46 grama belančevina.

S druge strane, svako ko se hrani prevashodno presnom biljnom hranom osećaće manju potrebu za belančevama od onih koji jedu uglavnom kuvanu hranu. Jer, nije samo u pitanju količina belančevina, nego njihov kvalitet. Ona stara tvrdnja da treba da se jede mnogo jaja i mesa da bi se unelo dovoljno proteina, je netačna. Kao što kaže autor knjige „Totalna ishrana“ Karl Fajfer: „Postoji uvreženo verovanje da se belančevinama snabdevamo samo preko mesa i da povrće u tom pogledu nikad ne može biti ravnopravna namirnica. Toje sasvim pogrešno. Tu je pre reč o kaloričnoj „gustini“: jedan cvet brokolija ima veoma visoku proteinsku vrednost u odnosu na to koliko kalorija s njim unesete. A tu je još i prednost da se te kalorije unose kroz namimicu koja je bogata biljnim vlaknima.“

I još nešto: ni meso domaćih životinja nije više ono što je nekad bilo. Goveda se više ne izvode na ispašu, gde će u prirodnim uslovima, hodajući, pojesti svežu hranu i svariti je. Njihovoj hrani se dodaju razni sastojci koji treba da ubrzaju rast i kilažu i zaštite ih od bolesti kojoj su sada više podložna. Takvo meso je u mnogome promenilo svoju biološku vrednost, naravno, na štetu Ijudskog zdravlja.

Zašto ne mleko?

Slična priča važi i za mleko.

Sve više stručnjaka u poslednjih nekoliko godina sve glasnije govori da mleko i mlečni proizvodi nisu korisni za Ijudski organizam. A to je isto kao kad bi se napadalo na neku svetinju. Mleko, jogurt, pavlaka, sirevi, buter i kajmak pijemo i jedemo zbog kalcijuma i belančevina. Ne može se ni zamisliti da dete poraste bez ogromnih količina mleka koje mu roditelji nekad i na silu daju. Oni koji su ustali protiv ovakvog tradicionalnog stava tvrde da je majčino mleko, dok doji bebu, jedino prikladno za Ijudsku vrstu. Krava, ovca i koza mleko luče da bi hranile svoje mladunce.

Nevolja s mlekom ovih životinja u Ijudskoj ishrani i ne bi bila tolika da se ono, da bi se masovno prodavalo na tržištu, ne podvrgava takvim tehnološkim postupcima koji u njemu uništavaju sve ono zbog čega ga uglavnom i uzimamo. Zbog toga kravlje mleko postaje hrana koja u Ijudskom organizmu izaziva stvaranje naslaga sluzi. Sadržaj kazeina u kravljem mleku je 300 odsto veći nego u majčinom, a kazein je supstanca koja, kada se izdvoji iz mleka, služi za proizvodnju jakog lepka za lepljenje drveta.

To je jedan od razloga zašto deca koja piju dosta kravljeg mleka često imaju kijavice, prehlade, uvećane krajnike, bronhitis i slično.

Tabela 2 Količina belančevina u pojedinoj hrani biljno i životinjskog porekla

grama belančevine na 100 grama hrane

• Integralna žita
  pirinač, razni 7,4-7,5
  pšenica, razna 9,4-14,0
  ovas 13,0
  ječam, razni 8,2-8,9
  raž, razna 12,1-12,7
  proso,razno 9,9-12,7
  heljda, razna 11,0-14,5
  kukuruz 8,2-8,9
• Mahunarke
  pasulj 20,2-26,0
  grašak, sušeni 21,7-24,1
  soja 34,1-34,3
• Semenje i jezgrasto voće
  razno 11,0-29,7
• Mlečni proizvodi
  sirevi, razni 13,6-27,5
• Meso i tivina:
  govedina 13,6-21,8
  svinjetina 9,1-21,5
  piletina 14,5-23,4
  druge ptice 18,5-25,3
  jaja, razna 12,9-13,9
  Morske životinje
  ribe, razne 16,4-25,4
  školjke 10,6-24,8
  ostalo 15,0-20,0

Paradoksalno je porediti kravlje mleko sa sokom od šargarepe. Ali, kada smo već kcxl stvaranja sluzi, sok od mrkve je jedno od najefikasnijih sredstava da se te neprijatne naslage polako uklone iz tela.

Oni koji vole da piju mleko jer ono zadovoljava njihovo čulo ukusa, treba da znaju da jedino sirovo kozje mleko ne stvara naslage sluzi. Da bi zadržalo svoje kvalitete, ovo mleko se ne sme zagrevati više od 50 C.

Da biste se uverili u ovo što govorimo, to jest da biljna lirana u mnogim sastojcima važnim za zdravlje nimalo ne zaostaje za namirnicama životinjskog porekla, pogledajte tabelu 3.

Tabela 3 Sadržaj kalcijuma u raznim vrstama namirnica

Izostavljeno iz prikaza

mg kalcijuma/100 grama hrane

• Mlečni proizvodi
  Kravlje mleko 100
  kozje mleko 120
  sirevi, razni 250-850
• Mahunarke
  pasulj 100-130
  soja 190
• Morsko bilje 400-1.400
• Povrće
  lišće repe 130
  peršun, list 245
  blitva 103
  luk vlašac 167
  mirođija 109
  beli pasulj 106
  spanać 106
• Semenje i jezgrasto voće
  susam 630
  suncokret 140
  badem 282
  orah 186

II — Kuvanje šteti zdravlju

Novi ekološki pristup

Pokušavamo da pišemo o hrani kao izvoru zdravlja ne pridikujući, već objašnjavajući zašto polako moramo da menjamo neke loše navike u životu. Setite se samo kako je pre petnaest − dvadeset godina izgledala okolina u kojoj živite i kakva je danas: koliko dimnjaka, auspuha, nuklearnih centrala − da ne nabrajamo dalje − ispušta svašta u vazduh koji dišemo i u vodu koju pijemo. Kad već nismo pozvani da menjamo tok tehnološkog razvoja i istorije, makar možemo da se borimo za duži i zdraviji život.

Ekologija je danas postala savest modernog sveta. Krajnje je vreme da je dovedemo u vezu i sa zdravom ishranom. Samim tim presna biljna hrana sve više dolazi u prvi plan.

Šta je to toliko posebno što pruža sirova hrana? Otkuda joj ta snaga da leči čak i bolesti koje dugo tište obolele? Šta je to u njoj što posle izvesnog vremena čini da i muškarci i žene izgledaju deset godina mladji nego što jesu? Pokušaćemo da vam odgovorimo na neka od ovih pitanja.

Moramo priznati da telo, kao i sve drugo što postoji na Zemlji, ne sadrži neiscrpne zalihe, i da ono što će nas snaći posle dve, tri ili pet decenija života pre svega zavisi od toga kako smo dotada živeli, da li smo i koliko bili izloženi stresu, da li smo i koliko pili lekova, da li smo voleli alkoholna pića i pušenje, koliko smo se ili nismo bavili sportom, u kom stepenu je bila zagadjena sredina u kojoj smo živeli. Ali, od svega ovoga najvažnije je kako smo se sve to vreme hranili.

Navike u ishrani, naravno, nije tako lako menjati, ali brojna istraživanja govore da čak i male promene u tim navikama mogu dati dobre rezultate: na primer, ako prestanete da jedete konzervisanu hranu, rafinisani beli šećer ili alkoholna pića i masnoće. Napredak koji biste postigli smanjivanjem samo ovih nekoliko stvari bio bi lako merljiv: smanjio bi se nivo holesterola i triglicerida u krvi kao i krvni pritisak, a uvećala bi se zaštitna moć organizma u odbrani od raznih infekcija, rasta malignog tkiva i preranog starenja. Osim toga, čak i minimalne promene u ishrani jako utiču na to kako izgledamo i osećamo se, a to je za mnoge Ijude i glavni razlog da osete zadovoljstvo za trud koji su uložili birajući način ishrane.

Ne treba nimalo da iznenadjuje to što ishrana koja je daleko od onoga što našem telu po prirodi stvari treba, postepeno vodi ka bolesti. Greške se prvo odražavaju na nivou ćelije, zatim postepeno zahvataju odbrambeni /imunološki/ sistem tela, a zatim dolazi do bolesti. Ugledni američki biohemičar Rodžer Vilijams tvrdi da je loša ishranjenost ćelija mnogo češći uzrok bolesti nego što se to lekarskim dijagnozama ustanovi. Bolesti na koje Vilijams misli odnose se pre svega na alergije, artritis, arteriosklerozu, bolesti krvnih sudova, nesredjeno psihičko stanje, nesanicu,paradentozu, infekcije, deformacije kostiju i slabljenje imunološkog mehanizma.

Ako želimo da pobedimo sve ove neprilike, kaže on, moramo naći načina da telo pravilno ishranimo prvo na ćelijskom nivou. A to znači da glavni napor treba usmeriti ne na lečenje bolesti, nego na ono što ju je prouzrokovalo. Najjednostavniji i najefikasniji način, dugoročno gledano, bio bi da se promene i poboljšaju navike u ishrani.

Hoćete li „zdravlje“ ili superzdravlje?

Stručnjaci koji se bave istraživanjem sirove biljne hrane i njenom primenom u lečenju, smatraju da većina Ijudi koja se hrani na uobičajen način, živi u jednom stanju polovičnog zdravIja a da toga, zapravo, nisu ni svesni. To znači da, kuvajući hranu onako kako su navikli, unose hranljive materije i smanjuju osećaj gladi, zadovoljavajući istovremeno i potrebe čula za onom hranom koja njima više odgovara, koju više vole.

Niko ne dovodi u sumnju činjenicu da kuvana hrana može da nas održi u životu. Ono što ovi stručnjaci dovode u pitanje je da li takva hrana može da nam život učini zdravijim i zadovoljnijim. Čitave generacije, milioni i milioni Ijudi živeli su i žive gotovo isključivo na kuvanoj hrani, ali to nije nikakav dokaz da to što su živi treba da zahvale kuvanoj hrani. Zapravo, oni su u stanju stalne degradacije svoga postojanja, što potvrdjuje sve veća zatrovanost njihovih organizama. Inače, zašto bi bolnice bile stalno pune? Čemu bi služila proizvodnja miliona tona lekova koji treba da ublaže bolove? Otkuda sve više obolelih od raka, dijabetesa, bolesti srca i krvnih sudova? Otkuda prerano starenje i senilnost, prerana smrt?

Kad se tako godinama hranimo sa onim što za nas nije najpovoljnije, počinjemo da patimo: sustiže nas bol koji polako prelazi u neku ozbiljnu bolest. Takva kazna ne mora da odmah bude jasno uočljiva zbog neverovatne tolerantnosti i izdržljivosti našeg tela. Stalno moramo imati na umu da kuvana hrana održava život, ali da to ne znači da ona ima snagu da obnavlja ćelije koje daju životnu snagu organizmu. Ne postoji nikakva pilula na svetu koja će krv snabdeti neophodnim sastojcima za njegovo stalno obnavljanje i podmaladjivanje. Čovek može da jede i pet oblilnih obroka dnevno, a da mu telo ipak ostane gladno, ako se tom hranom ne unesu vitalni elementi koji su mu neophodni.

Tu se onda nameću neka logička poredjenja. Nekuvana, sirova biljna hrana osim vitamina i minerala, čiji uticaj ne živa bića se još proučava, sadrži i druge važne sastojke: esencijalna ulja, prirodne antibiotike, biljne hormone, prigmente kao što su bioflavinoidi, hlofrofil i antociani, različite vrste vlakana. U gotovo svom povrću postoje aktivne supstance koje vrše pozitivno dejstvo na Ijudsko zdravlje. Biohemija biljaka je veoma kompleksna oblast i mnogo toga se, zapravo, još ne zna i tek proučava.

Ali, od onoga što zasad nauka sa sigurnošću može da tvrdi, smatra se da veliki deo korisnih sastojaka koje nam biljke pružaju uništava toplota. Nekoliko tipova biljnih vlakana i pigmenata koje ćete uneti ako se hranite presnim voćem i povrćem, pokazuju povoljan uticaj na zdravlje, iako sam način njihovog delovanja nije do kraja razjašnjen. Neki od njih, kao što su hlorofil, antocijani i pektin, čak štite organizam od štete koju mu nanose zagađen vazduh i radijacija. Oni mogu biti korisni i u prevenciji raka i usporavanju procesa starenja. U ovoj oblasti ima još mnogo nepoznatog, ali i dovoljno podataka koji nas mogu navesti da postavimo sebi sasvim logično pitanje: ako je tako, zašto da ne pokušam da budem još zdraviji?

Stalno imajte na umu: biljna hrana je hrana iz prve ruke, koju nam priroda pruža. Hrana životinjskog porekla je iz druge ruke. Životinje se hrane biljkama, a u tom procesu, do šnicle u tanjiru, dug je proces i mnogo toga je nepovratno izgubljeno.

Ipak, nije svako u mogućnosti da svoje dugogodišnje navike u pogledu ishrane preko noći promeni i predje na isključivo biljnu hranu. Tako iznenadna promena može da prouzrokuje nelagodnosti koje, iako u krajnjem ishodu mogu biti jako povoljne, nije svako u stanju da razume i podnese. Zato je, u svakom slučaju, potrebno da se porazgovara sa nekim iskusnim stručnjakom u ovoj oblasti, koji će razjasniti sve nedoumice.

Kao dobar početni korak poslužilo bi već i pojačano unošenje svežih namirnica uz ostalu hranu koja se jede kuvana /ne prekuvana/.

Enzimi

Osnovni uslov za život svih organizama su specifične materije koje se nazivaju enzimima. To su hemijska jedinjenja belančevinaste prirode, koja u organizmu omogućavaju miran i ekonomičan tok metaboličkih zbivanja. Enzimi odredjuju brzinu i smer hemijskih procesa u telima svih živih bića. Produkti su lučenja ćelija i imaju ulogu bioloških katalizatora, a omogućavaju i procese razgradnje i sinteze organskih materija, obnavljanje ćelija, tkiva i organa.

Uz pomoć enzima hrana se razlaže do jednostavnijih jedinjenja koja mogu da prodju kroz crveni zid u krv i linfu. Putem krvotoka svarena hrana se prenosi do ćelija u kojima se dalje razlaže opet uz pomoć enzima ili se pomoću njih sintetišu složenija jedinjenja. Sve češće se govori da enzimi mogu da „svare“ i rak.

Enzimi su jedinjenja koja telu omogućavaju da bude nahranjeno i živo. Oni se nalaze i u semenju, njihovim klicama i drugim delovima biljaka. Pošto se u raznim životnim situacijama, kao što je na primer starenje, enzimi koje proizvodi naš orpani/am, troše, manje proizvode, onda mu se može pomoći unošenjem enzima koji se nalaze u biljnoj hrani.

Mnogi stručnjaci enzime nazivaju i neopipljivim magnetnom kosmičkom energijom, samim principom života koji učestvuje u svemu što se dogadja u svakom atomu Ijudskog tela, biljaka ili bilo kon drugog oblika života.

U semenju biljaka enzimi se nalaze u uspavanom stanju i u povoljnim uslovima oni bi tako mogli da opstanu stotinama godina. U svernim oblastima Zemlje je ostanovljeno da prastari ostaci zivotinja koje su stradale u kataklizmama i bile iznenada zamrznute na niskim temperaturama, čak i pre 50 hiljada godina, sadrže velike količine enzima koji su postali aktivni čim su pronadjena tela dovedena na normalnu telesnu temperaturu.

Najveći deo enzima nalazi se u ćelijama i to na desetine, pa i stotine raznih enzima. Naročito ih mnogo ima u ćelijama jetre čije je učešće u metaboličkim procesima mnogostruko.

Medjutim, mnogi nutricionisti koji koriste nekuvanu hranu umesto lekova, tvrde da su enzimi iz sirove biljne hrane isto tako važni zato što potpomažu stvaranje i održavanje enzima u Ijudskom telu. Svaka namirnica, kažu oni, sadrži tačno onoliko enzima i ostalih materija /vitamina ili minerala koji su sa njima povezani/ koje su potrebne da bi se ta namirnica kasnije svarila. Kad kuvanjem uništimo enzime, naše telo mora da uloži veći napor da bi proizvelo više sopstvenih enzima koji potpomažu varenje hrane. Kada se to tako ponavlja godinama i decenijama, Ijudske mogućnosti za proizvodnju enzima se smanjuju, telo se zamara i stari.

Mnogi lekari i biohemičari, s druge strane, tvrde da enzimi iz hrane uopšte nisu toliko važni za čoveka kao oni koji deluju u njemu i da je to samo fantazija fanatika koji ništa ne znaju. Ali, Irski biohemičar i dobitnik Nobelove nagrade Arturi Ilmari Viri.tnen, dokazao je da enzimi iz presne hrane, koji se oslobadjaju prilikom žvakanja, stupaju u vezu sa enzimima koji se luče sa pljuvačkom: zajednički stvaraju sasvim nove fiziološki aktivne supstance koje su, zbog jake biološke aktivnosti, veoma važne za zdravlje.

Kada shvatimo značaj enzima biće nam sasvim jasno i zašto svoju hranu moramo da biramo sa mnogo više pažnje i znanja i zaši o je bolje da ona bude sirova, nekuvana i neuništena razmm chnološkim postupcima.

Esencijalna ulja, biljni hormoni, biljna vlakna

Za svoj miris pojedine biljke mogu da zahvale tome što poseduju i po više od 50 aromatičnih sastojaka, koji se mogu ekstrahovati kao esencijalna ulja. Neka od njih mogu biti i vrlo lekovita, zato što imaju i antibiotička svojstva, pa tako mogu ublažiti zapaljenja na koži ili olakšati bol u mišićima ili imati neka druga dejstva. Ali, jedno od njihovih najvažnijih svojstava je da stimulišu pljuvačne žlezde i creva da izluče enzime koji pomažu u varenju hrane.

I kod biljaka, kao i kod životinja, hormoni služe za prenošenje važnih biohemijskih poruka. Neki biljni hormoni su toliko slični Ijudskim da je sasvim razložno poverovati, kao što mnogi stručnjaci i veruju, da oni potpomažu aktivnost ovih drugih.

Biljna vlakna osim celuloze, koja je njihov glavni sastojak, sadrže još i lignin /drvenasto vlakno koje daje čvrstinu biljci/, pektin i druge supstance, čiji se značaj poslednjih godina sve više proučava. Zasada je ipak ustanovljeno da biljna vlakna mogu mnogo da pomognu u sledećim slučajevima:

• pojačavanju peristaltike želuca i creva /snažnije grčenje i opuštanje mišića koji teraju hranu dalje/. To ubrzava vreme prolaska hrane kroz čitav sistem za varenje i smanjuje mogućnost, naročito u debelom crevu, da dodje do zadržavanja i štetnog uticaja onih sastojaka hrane koji nisu korisni za zdravlje;
• biljna vlakna daju dugotrajniji osećaj zasićenosti, pa ćete tako lakše odoleti iskušenju da stalno nešto jedete izmedju obroka;
• dovode do smanjivanja broja štetnih bakterija u organima za varenje, koje, inače, izazivaju truljenje hrane, što dovodi do pojačane kiselosti u telu, a zatim i raznih oboljenja;
• povećavanju broja blagotvornih mikroorganizama u organima za varenje, uključujući i one koji sintetizuju važne B vitamine i vitamin K;
• dovode do smanjivanja količine masti koja bi se apsorbovala za vreme varenja, a to je veoma korisno ako želite da oslabite ili ostanete na težini koju imate.

Zelena magija biljnih pigmenata

Pretvaranje sunčeve energije u hemijsku zove se fotosinteza i ona u biljkama ne bi mogla da se odvija da ne postoji zeleni biljni pigment koji se zove hlorofil.

Nobelovac Hans Fišer ustanovio je veliku sličnost izmedju hemoglobina, pigmenta koji Ijudskoj krvi daje boju i koji vezuje i prenosi kiseonik, i hlorofila. Razlika izmedju njih sastoji se u tome što hlorofil u jezgru svog molekula ima atom magnezijuma, a hemoglobin gvoždja. Njihova sličnost je tolika da je eksperimentima ustanovljeno da anemični zečevi kojima je dodavan čist sirov hlorofil mogu da nadoknade nedovoljnu količinu crvenih krvnih zrnaca u roku od 15 dana. Sve ovo, naravno, ođnosi se samo na presno zeleno povrće preko kojeg se hlorofil može uneti u organizam, jer razne preradjevine koje je farmaceutska industrija od njega pokušavala da napravi mogu biti i štetne po zdravlje.

Spanać, kupus i kopriva su veoma bogati hlorofilom i već su dali dobre rezultate u lečenju anemije i kod Ijudi. Kupus je naročito dobar za lečenje čira na želucu. Osim toga hlorofil, kako kaže dr Birher − Bener, utiče na poboljšanje rada srca i krvnih sudova, creva i drugih vitalnih organa… On je odličan antiseptik, pa tako može da se primeni tamo gde na koži postoje rane, bubuIjice, čirevi. Hlorofil ublažava ružan zadah iz usta ili neprijatan miris stopala. On prečišćava krv, ali utiče i na brzu koagulaciju krvi. Ublažava bolove prilikom menstruacije i doprinosi da majka koja doji ima više mleka.

Hlorofil ima još mnogo korisnih svojstava, o čemu ćemo još ponešto reći u poglavlju koje će govoriti o pšeničnoj travi, ali ireba još jednom naglasiti da je hlorofil kondenzovana sunčeva energija koju na najdirektniji način možete uneti u svoj organi/.im preko zelenog lisnatog povrća, proklijalog semenja i izdanaka.

Antocijani predstavljaju drugu grupu biljnih pigmenata koji su do sada uglavnom korišćeni u lečenju raka i leukemije. Sirova cvekla sadrži najveće količine ovih pigmenata, pa zato oboleli od raka obično piju iscedjeni sok od oko jednog kilograma cvekle dnevno, pomalo pred svaki obrok. Osim za lečenje, sok od presne cvekle koristi se i kao preventiva od raka, naročito tamo gde Ijudi zbog prirode posla mogu biti izloženi radijaciji.

Bioflavinoidi su pigmenti koji se u najvećoj količini mogu naći u pulpi grejpfruta, pomorandže i mandarine, a u nešto manjoj meri u svom ostalom voću i povrću. Bioflavinoidi su veoma aktivne i nestabilne supstance i stajanjem i zagrevanjem se brzo uništavaju. Zbog toga sok od pomorandže gotovo da i ne sadrži bioflavinoide. Zato kad Ijuštite gore pomenuto voće, ostavite malo belog dela kore da biste, pojevši i nju, iskoristili što više ovog korisnog pigmenta.

U samim bijkama bioflavinoidi služe kao preventiva protiv biljnih bolesti. Neverovatno je i to što i.u Ijudskom telu pokazuju slična svojstva. Nobiletin i još neki bioflavinoidi deluju na zapaIjenske procese čak jače nego lekovi koji se u te svrhe koriste, a u kombinaciji mogu da se bore i protiv virusa i gljivica. Rutin, bioflavinoid koji se može naći u heljdi, poznat je po tome što otklanja depresiju. Čak i u relativno malim dozama (50 mg) on značajno može da promeni raspoloženje kod čoveka. Njegovo dejstvo je čudna kombinacija sedativa i stimulanta. Nobiletin i tangeretin, takodje iz grupe bioflavinoida, potpomažu rad odredjene grupe enzima koji zatim utiču na izbacivanje iz organizma raznih hemikalija i teških metala koji su otrovni. Na taj način, indirektno, bioflavinoidi nas štite da ne dobijemo rak.

Eksperimenti koji su vršeni na životinjama i Ijudima pokazali su da metoksilantni bioflavinoid, kojeg naročito mnogo ima u pomorandži i mandarini, značajno utiče na smanjenje stvaranja ugrušaka krvi. Stvaranje ugrušaka usporava proticanje krvi kroz krvne sudove, zbog toga se organi slabije snabdevaju kiseonikom, a može ponegde da zapuši manji krvni sud i tako izazove izumiranje dela tkiva u nekom vitalnom organu. Eksperimenti su pokazali da pacijenti koji imaju „gustu“ krv mogu da je učine za šest procenata redjom ako u toku tri nedelje svakodnevno jedu tri − četiri pomorandže ili pet mandarina.

Utvrdjeno je da i banalne bakterijske infekcije, kao što su nazebi, kijavica i razna druga blaža zapaljenska stanja, ustuknu pred metoksilatnim bioflavinoidom. To je možda jedan od razloga zašto Ijubitelji presne hrane manje oboljevaju od ovih svakodnevnih infekcija.

Vitamini

Za njih se zna već više od dve hiljade godina. U starom Egiptu su slepilo lečili hranom koja je bila bogata vitaminom A, dok simptome skorbuta (nedostatak vitamina C) pominje još Hipokrat 400. godine pre nove ere. A ipak, vitamini nikako da do kraja otkriju svoje tajne. Tek su u poslednjih pedeset godina napisane hemijske formule svih ovih dragocenih devetnaest ,,sestara“, a tek odnedavno na njih se gleda na jedan sasvim novi način. Do juče se za vitamine smatralo da su svakako neophodne materije za život (već i samo ime im to kaže), i za lečenje nekog lakšeg oboljenja kao što je prehlada.

Preokret se, međutim, sastoji u tome što se, zahvaljujući razvoju istraživanja u ovoj oblasti, sada na vitamine sve više gleda kao na zamenu za lekove, kao na terapiju čak i kod dugih i teških oboljenja kao što je rak. Trenutno i zvanična nauka tvrdi da vitamini mogu biti od ogromnog značaja: kao preventiva u lečenju kardiovaskularnih oboljenja (koja, svuda u razvijenom svetu, prouzrokuju smrtnost u oko 50 odsto slučajeva) i u usporavanju procesa ćelijskog i mentalnog starenja.

Najveća rizniča vitamina je sveža biljna hrana, preko koje možete da unesete dovoljno ovih važnih materija u onom obliku koji je najbolji za rad našeg organizma. Nikakve pilule ne mogu sa tolikom preciznošću odrediti o kolikoj količini je tu tačno reč. Unoseći presnu biljnu hranu, telo će samo primiti onoliko koliko mu je potrebno, isto kao što će uzeti i minerale, enzime, biljne pigmente, vlakna, ugljene hidrate, belančevine i masti. Priroda je, kao što rekosmo, najbolja apoteka. Zato pažljivo pregledajte labelu koja sledi.

Naravno, ona ne pruža i konačne podatke o svakom vitaminu, jer bi to zahtevalo mnogo više prostora. Uz to, na primer, ii koloni koja govori šta uništava pojedine vitamine, misli se na veće količine belog šećera, kafe ili alkohola koji tako deluju Osim toga, neka oboljenja nastaju samo ako izvesnog vitamina nedostaje u dužem periodu.

Retko koji vitamin je za zdravstvene nevolje kriv sam za sebe. Iskorišćenost vitamina A u organizmu, na primer, mnogo zavisi od pravilnog unošenja vitamina E. On se, opet, ne može zadržati u organizmu ako nema dovoljno holina i tako redom. Priloženi pregled pokazaće prednosti koje pruža raznovrsna presna biljna hrana a i kako je najbolje možete iskoristiti.

Minerali

Malo je hranljivih materija koje nas mogu dovesti do tako ogromne sreće kao što je to slučaj sa onim koje sadrže kalcijum. Kalcijum može biti umirujući ,,kao blagost majke, relaksirajući kao sedativ, životno značajan kao kiseonik“. lako se 99 odsto kalcijuma u našem telu nalazi u kostima i zubima, njegov nedostatak odražava se na nervni sistem i meka tkiva i takve posledice mogu život da učine sasvim nepodnošljivim. Kalcijum učestvuje u prenošenju nervnih impulsa i kad ga nema dovoljno, nervi postaju napeti, a čovek nervozan. Kad ovog minerala nema dovoljno, čovek gubi energiju, a njegova nervoza postaje nepodnošljiva za okolinu. Posledica nedostatka mogu biti i nesanica i grčevi mišića.

Da bi se obezbedila apsorpcija kalcijuma i fosfora u organizmu, neophodan je i vitamin D. Preterane doze kalcijuma mogu biti štetne. Za odrasle se preporučuje jedan gram dnevno. Sa pobornicima zdrave ishrane bi moglo najviše da se spori baš oko kalcijuma, jer smo navikli da ga uglavnom unosima preko mleka i mlečnih proizvoda. Naučnici tvrde da je mleko najbolji izvor kalcijuma zahvaljujući veoma povoljnom odnosu sa fosforom u ovom napitku, što nije slučaj sa drugim namirnicama. Naravno, to bi i bilo tako da mleko koje nabavljamo u samouslugama preradom nije u dobrom delu upropašćeno po vrednostima svojih hranljivih materija. Kalcijuma ima dosta i u hrani biljnog porekla.

Magnezijum je takođe mineral čiji nedostatak izaziva posledice slične onim kad nedostaje kalcijum. Najbolji izvori magnezijuma su koštunjavo voće, soja i kuvano lisnato povrće kao što su spanać, kelj, listovi cvekle, ali pod uslovom da se prva voda u kojoj se bare ne odbaci. Magnezijuma je dnevno potrebno upola manje nego kalcijuma, što znači pola grama.

Nedostatak gvožđa izaziva anemiju, naročito kod žena i dece. Muškarci su joj manje podložni. Gvožđe se nalazi u gotovo svoj prirodnoj hrani, ali uzrok njegovog nedostatka, pa i anemije, su rafinisanje žita i preterana upotreba belog šećera.

Jod je važan za pravilan rad štitne žlezde. Nedostatak joda izaziva gušavost, odnosno poremećaj rada tiroidne žlezde, što posle stvara druge nevolje u organizmu. Rafinisana so se obogaćuje jodom. Morska so ga ne sadrži, ali se to može nadoknaditi i fermentisanom hranom i dodavanjem algi.

Kalijum, natrijum i hlor su nam dnevno potrebni u većim količinama. Oni su važni da bi telesne tečnosti održale svoju neutralnost. Oni određuju količinu vode koja se zadržava u našim tkivima i privlače hranljive materije iz creva u krv i iz krvi u ćelije, održavajući takozvani osmotski pritisak a imaju i mnoga druga zaduženja. Višak ovih minerala se izbacuju mokraćom.

Natrijum i hlor se unose u dovoljnoj količini sa solju, to jest natrijum hloridom. Kalijuma ima u mnogim namirnicama: povrću, voću, integralnim žitima, koštunjavom voću i mesu. Nije dovoljno samo da ih unosimo: natrijum i kalijum moraju da budu uravnoteženi. Preterano korišćenje natrijuma (soli) izaziva gubIjenje toliko potrebnog kalijuma preko mokraće i obrnuto. NevoIja sa današnjim načinom ishrane je što jedemo prilično zasoljena jela a mnogo manje povrća i voća nego ranije, pa organizam stalno ima potrebu za kalijumom. Poremećen krvni pritisak je jedan od očiglednih znakova da je ta ravnoteža narušena. Kada je visok, to znači da u telu postoji višak natrijuma i da soljenje jela treba smanjiti. U tom smislu pomoći će vam već i ako u ishranu unesete što više voća i povrća, naročito onog sa krupnim zelenim lišćem a počnete da izbegavate rafinisanu hranu, naročito beli šećer i so.

Osim napred navedenih minerala, postoji i grupa onih koja nam je potrebna samo u malim količinama. Zato se i nazivaju mikroelementima. To su: kobalt, bakar, cink, mangan, hrom, fluor, selen, koji, svaki ponaosob, takođe igraju značajnu ulogu u održavanju dobrog zdravlja.

O autoru

Milica Šibalić

Milica Šibalić, beogradski novinar, stekla je mnogobrojne poklonike tekstovima o prirodnoj ishrani u „Ilustrovanoj Politici“, gde je stalno zaposlena.

Godine 1985, u saradnji sa Emirom Karabeg, objavila je knjigu „Mikrobiotika, zdravije u tanjiru“, u izdanju „Eksportpresa“ iz Beograda, koja je doživela već četiri izdanja i nesumljivo predstavlja pravi bestseler u ovoj vrsti literature.

Time, međutim, nisu prestala autorkina interesovanja za ovu oblast. Naprotiv, ona su proširena, pa je štivo koje je pred nama zanimijivo kako njenim starim čitaocima, tako i onima koji o superhrani u ,,Superhrani“ — ne znaju ništa.