Suptropsko voćarstvo, karakteristično za područje Mediterana, a time i Crnogorko primorje kao najbliže našim prostorima, veoma je značajno u ukupnoj svetskoj poljoprivredi suptropskog voća. Mediteran je poznat po agrumima, maslini i smokvi, čija proizvodnja znatno nadmašuje kontinentale voćke.

Tropske voćke takođe zauzimaju značajno mesto u ukupnoj svetskoj proizvodnji voća, ali se kod nas, sa izuzetkom banane i ananasa, još uvek samo kao egzotični plodovi mogu retko naći u hipermarketima ili dobro snabdevenim pijacama.

Udžbenik SUPTROPSKE I TROPSKE VOĆKE nastao je kao rezultat potrebe posle uvođenja istoimenog predmeta, koji je kao izborni zastupljen u planu i programu diplomskih studija na Odseku za voćarstvo i vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Po prethodnim programima ovaj deo voćarstva je bi zastupljen u okviru predmeta Posebno voćarstvo II, a studenti su ga slušali više od jedne decenije zajedno sa jagodastim voćkama. Prelaskom na Bolonjski način studiranja, a i s obzirom na veliki značaj jagodastih voćaka za voćarstvo Srbije, Posebno voćarstvo II je razdvojeno na ova dva predmeta, pri čemu su Jagodaste voćke dobile status obaveznog predmeta u osmom semestru, a Suptropske i tropske voćke status izbornog u sedmom semestru diplomskih akademskih studija. Otvaranjem Biotehničkog fakulteta u Podgorici najveći deo studenata iz Crne Gore opredelio se za studije u matičnoj Republici, pa je i time umanjen značaj ovog predmeta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Iako u Srbiji ne postoje apsolutno nikakvi uslovi za komercijalno gajenje bilo koje voćke iz ove dve grupe, zbog potencijalnih studenata iz zemalja Mediterana, ali i zbog bolje ponude izbora predmeta iz uže struke – formiran je ovaj predmet.

Udžbenik obuhvata sedam suptropskih, 11 vrsta agruma i 10 tropskih voćaka pri čemu su suptropske vrste i agrumi zastupljeni u većem obimu s obzirom da u okruženju postoje uslovi za njihovo gajenje. Posebno su značajne maslina, smokva i agrumi (citrusi) kao su vodeće vrste u svetu. Većina tropskih vrsta voćaka obrađena je samo informativno, odnosno sa ciljem da se o njima steknu osnovna znanja: rasprostranjenost, poreklo, biologija, fiziologija, sorte, lekovita svojsta u ishrani ljudi. Sadržina je prilagođena, pre svega, studentima i njihovom stepenu obrazovanja, ali je svakako mogu koristiti i ostali zainteresovani korisnici: učenici, voćari amateri, ljubitelji ovih voćaka i drugi. Udžbenik sadrži brojne istraživačke rezultate dr Momčila Radulovića, naučnog savetnika Zavoda za suptropske kulture u Baru, stečene višegodišnjim iskustvom u gajenju suptropskih voćaka u Crnoj Gori.

Autori se zahvaljuju recezentima na korisnim sugestijama, i sponzorima koji su pomogli njeno izdavanje.

Autori
Prof. dr Mihailo D. Nikolić
Dr Momčilo D. Radulović

Sadržaj

Predgovor
Uvod

Maslina (Olea europea L.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost u svetu
Ekološkiuslovi
Morfologija
Fiziologija
Sortiment
Razmnožavanje
Podizanje maslinjaka
Presađivanje starih maslina
Rezidba
Regeneracija starih maslina
Obnova stabala maslina posle požara
Agrotehnika rodnih stabala
Berba
Značaj ploda masline
Dobijanje ulja
Lekovita svojstva masline

Smokva (Ficus carica L.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost
Ekološki uslovi
Morfološke osobine
Fiziološke osobine
Sortiment
Razmnožavanje
Podizanje zasada
Agrotehnika
Berba, klasiranje, pakovanje i čuvanje plodova

Šipak (nar) (Punica granatum L.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost u svetu
Ekološki uslovi
Morfološke i biološke osobine
Sortiment
Razmnožavanje
Agrotehnika

Japanska jabuka (kaki) (Diospyros kaki L.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost
Agroekološki uslovi
Biološke osobine
Vrste
Razmnožavanje
Sortiment
Agrotehnika
Berba, čuvanje i upotreba plodova
Otpadanje plodova

Iglica (žižulja, zinzula) (Zizyphus jujuba Mill.)
Poreklo i značaj
Biologijai morfologija
Ekološki uslovi
Sortiment
Agrotehnika

Agrumi
Poreklo i značaj
Proizvodnja agruma u svetu iu crnoj gori
Gajenje agruma na crnogorskom primorju
Značaj plodova agruma
Biološke osobine
Agroekološkl uslovi za gajenje agruma

Mandarina unšiu (Citrus unshiu Marc.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost
Morfološke osobine
Fiziološke osobine
Sorte
Razmnožavanje
Agroekološki uslovi
Podizanje i nega zasada
Otpadanje plodovaialternativna rodnost
Zaštita zasada od nepovoljnih uslova
Berba plodovai priprema za tržište

Mandarina klementina (Citrus reticulata Blanco)
Ostale vrste i sorte mandarine

Pomorandža (Citrus sinensis Osb.)
Poreklo i rasprostranjenost
Ekološki uslovi
Morfološke osobine
Fiziološke osobine
Sortiment
Razmnožavanje
Podizanje zasada
Održavanje zemljišta u zasadu
Berba plodova

Limun (Citrus limon L.)
Poreklo i značaj
Rasprostranjenost
Agroekološki uslovi
Morfološke i fiziološke osobine
Sortiment

Citron (Citrus medica L.)

Grejpfrut (Citrus paradisi Macf.)
Poreklo i značaj
Morfološke i biološke osobine
Sortiment

Šedok (Citrus grandis Osb.)
Poreklo i značaj
Morfološke i biološke osobine
Ekološki uslovi
Sortiment

Lajm (Citrus aurantifolia L.)

Gorka pomorandža (Citrus aurantium L.)

Fortunela (Fortunella margarita L.)

Poncirus (Poncirus trifohata L.)

Rogač (Ceratonia siliqua L.)
Poreklo i značaj
Morfološke osobine
Fiziološke osobine
Sortiment
Ekologija
Agrotehnika
Berba, čuvanje i pakovanje plodova

Nešpula (japanska mušmula) (Eryobotria japonica (Thumb.) Lindl.)
Poreklo i značaj
Morfološke osobine
Fiziološke osobine
Sortiment
Ekologija
Agrotehnika

Palma (urma) (Phoenix dactilifera L.)
Poreklo i rasprostranjenost
Sortiment
Agroekološki uslovi

Fejoa (Feijoa sellowiana Berg.)
Poreklo i rasprostranjenost
Morfološke osobine
Biologija
Ekološki uslovi
Razmnožavanje
Sortiment
Agrotehnika
Berba i čuvanje plodova

Avokado (Persea americana L.)
Poreklo i značaj
Sortiment
Razmnožavanje
Upotreba ploda

Tamarilo (Cyphomandra betacea Cav.)
Poreklo i značaj
Morfološke i biološke osobine
Ekološki uslovi
Sortiment
Razmnožavanje
Agrotehnika

Banana (Musa sapientum L.)
Poreklo i značaj
Botaničke osobine
Sortiment
Agroekološki uslovi i agrotehnika
Berba

Ananas (Ananas comosus L.)
Poreklo i značaj
Biološke i morfološke osobine
Sortiment
Ekološki uslovi
Razmnožavanje
Berba

Mango (Mangifera indica L.)
Poreklo i značaj
Agrobotaničke karakteristike
Sortiment
Klima i zemljište
Razmnožavanje
Sadnja
Berba

Papaja (Carica papaya L.)
Poreklo i značaj
Agroekološki uslovi
Razmnožavanje
Sortiment
Agrotehnika

Liči (Litchi chinensis S.)

Anona (Anona cherimola Mill.)

Mangostan (Garcinia mangostana L.)

Rambutan (Nephelium lappaceum L.)

Djurian (Durio zibethinus M.)

Karambola (Averrhoa carambola L.)

Literatura

Uvod

Prema geografskoj rasprostranjenosti voćarstvo se deli u tri grupe: kontinentalno, suptropsko i tropsko voćarstvo.

Suptropsko voćarstvo je deo voćarstva koji obuhvata samo one vrste voća koje se gaje u suptropskom pojasu, a zbog osetljivosti na niske zimske temperature ne mogu uspevati u hladnijoj klimi (umereni i hladni pojas) od one koja vlada u ovom pojasu. Međutim, u suptropskoj zoni se osim suptropskih vrsta mogu gajiti, i gaje se, i sve kontinentalne vrste voća (jabučaste, koštičave, jezgraste i jagodaste). Tropske vrste voća se mogu gajiti samo u tropskoj oblasti, ali se osim njih u tropskoj oblasti mogu gajiti i suptropske i kontinentalne vrste. Suptropski pojas se prostire između tropskog i umerenog i zahvata prostor između 23° i 40° severne i južne geografske širine. Na severnoj polulopti pojas obuhvata Kinu (središnji deo), Japan, severnu Indiju, Avganistan, Iran, Floridu, deo Meksika, Arizonu, Teksas, Kaliforniju, Gruziju i većinu mediteranskih zemalja. Na južnoj polulopti suptropski pojas obuhvata: jugozapadnu Australiju, Novi Zeland, južnu Afriku i južne delove Čilea, Bolivije, Urugvaja, Paragvaja i Argentine. Suptropski pojas je manji od tropskog za oko 1/4.

Ukupna proizvodnja voća u svetu 2007. godine bila je 554,8 miliona tona, odnosno oko 100 kg po stanovniku, a od toga suptropskog i tropskog voće je više od 50% (FAO, 2007).

Kao što se iz tabele 1 vidi, nekoliko vrsta suptropskih voćaka (agumi, mango, banana, ananas i maslina) daju skoro 250 miliona tona voća godišnje, a vodeće zemlje u proizvodnji su Kina, Brazil, SAD, Španija, Turska, Indija i dr.

Proizvodnja voća u svetu u 1990. godini iznosila je 238 miliona tona ili 45,8 kg po glavni stanovnika. Posle 17 godina, proizvodnja je iznosila 554 miliona t, odnosno povećana je preko dva puta. Od svih vrsta voća najviše se proizvode agrumi, zatim banane, jabuke, mango itd. Proizvodnja deset najzastupljenijih vrsta voća u svetu je sledeća: agrumi 21,2%, banana 15,3%, jabuka 11,9%, mango 5,9%, ananas 3,6%, kruška 3,6%, maslina 3,0%, breskva 3,0%, šljiva 1,6%, papaja 1,2% i ostalo voće 29,7%.

Smokva (Ficus carica L.)

Poreklo i značaj

Posle masline, koja po broju stabala i po ekonomskom značaju zauzima prvo mesto među suptropskim voćkama, i citrusa, smokva je na trećem mestu i po broju stabala i po privrednom značaju. Zajedno sa maslinom je jedna od najstarijih kultura u suptropskoj zoni. Nema pisanih dokumenata o vremenu početka gajenja smokve na jadranskom primorju, ali se pretpostavlja da se intezivnije počela gajiti početkom naše ere, a najkasnije od IV veka.

O starosti smokve u svetu svedoče brojni reljefi, slike i nadgrobni spomenici starog Egipta i drugih istočnih zemalja (4.000 godina p.n.e.). Na jednom egipatskom spomeniku iz 2500. godine p.n.e. postoji više slika smokve, od kojih jedna prikazuje ženu koja ih nosi upakovane u lepoj plitkoj košari. Vavilonska knjiga pesama pominje grožđe i smokvu oko 2.000 godina p.n.e. Smokva se gajila u Mesopotamiji u XXX veku pre naše ere, a Stari Grci i Rimljani su takođe vrlo rano počeli da gaje smokvu.

Pretpostavlja se da su smokvu na Jadran doneli Feničani, a zatim Grci i Rimljani oko 1.000 godina p.n.e. Dioklecijanov edikt iz 301. godine potvrđuje da se smokva na Jadranu gajila još pre nove ere.

Poreklom iz toplijih klimatskih zona jugozapadne Azije, tačnije sa teritorije današnjeg Jemena, a zatim Sirije, Persije i Egipta, smokva se još od najstarijih vremena proširila u Evropu po svima zemljama oko Sredozemnog mora, kao i okolnih mora koja su s njim povezana. Stari Sloveni su prilikom doseljavanja na Balkan zatekli smokvu kao gajenu voćku. U Crnoj Gori smokva se proširila duž čitavog Jadranskog mora, u neposrednom zaleđu mora, kao i u Zetsko-bjelopavlićkoj ravnici.

Međutim, i pored toga što klimatski i edafski uslovi pružaju široke mogućnosti za gajenje smokve, današnja tehnologija gajenja ove voćke je još uvek dosta zastarela.

Smokva se lako prilagođava uslovima mediteranskog klimatskog područja u kojem ju je moguće gajiti, a ne zahteva posebnu negu.

Plod smokve u svežem stanju ima veliku hranljivu vrednost zbog velikog sadržaja šećera, koji se kreće kod svežih plodova 9-22%, a kod suvih i do 70%. Plodovi sadrže pektin, organske kiseline, mineralne soli, vitamin B1 (80-100 mg%), vitamin B2 (80 mg%), vitamin A (60-90 mg%), a vitamin C samo 2 mg%. Plodovi smokve se cene kao lekovito sredstvo za stomačne bolesti, malokrvnost i sl. Od plodova se pravi kompot, slatko, pekmez i druge prerađevine. No, i pored svih ovih osobina smokva ni danas nema veći ekonomski značaj u mediteranskoj zoni Crne Gore. Proizvodnja suvih smokava još nije organizovana po savremenoj tehnologiji, koja obezbeđuje proizvode visokog kvaliteta, za izvoz i promet u trgovinskim lancima. Proizvođači suše smokvu na vrlo primitivan način, tako da je proizvod niskog kvaliteta i služi samo za promet na pijacama i za sopstvenu potrošnju.

Rasprostranjenost

Smokva je danas rasprostranjena u svim zemljama suptropskog pojasa, kako na severnoj tako i na južnoj polulopti. Međutim, najveća proizvodnja je ipak u zemljama Mediterana kao što su Turska, Grčka, Italija, Alžir, Maroko i Španija. Ove zemlje zajedno sa Portugalijom obezbeđuju 80% svetske proizvodnje smokve. Osim na Mediteranu, značajnije količine plodova smokve se proizvode u Kaliforniji (SAD), Meksiku, Peru, Argentini, Južnoj Africi, Australiji, Gruziji, Azerbejdžanu i dr.

Smokva u Crnoj Gori Prema statistici iz 1939. godine u Crnoj Gori je bilo oko 90.000 stabala smokve sa prosečnim prinosom od 15 kg po stablu, a prema popisu iz 1947. godine u Crnoj Gori je bilo oko 112.600 stabala smokve, što je malo prema stvarnim mogućnostima koje su postojale za njeno gajenje u tom periodu. Sedam-osam godina kasnije (1954) broj stabala se povećao na 145.000, ali je prosečan prinos po stablu smanjen na 11 kg (zbog većeg broja mlađih stabala koja su tek stupila na rod). Dvadesetak godina kasnije (1974) broj stabala se povećao i iznosio je oko 280.000, a prinos po stablu se kretao od 10 do 15 kg. Od tada do danas broj stabala se ustalio na oko 230.000 do 240.000. Interesantno je da se u čitavom ovom periodu prinos po stablu kretao od 10 do 15 kg, što upućuje na zaključak da se tradicionalna ekstenzivna proizvodnja od pre 60-70 godina u Crnoj Gori zadržala i do danas.

Ukupna proizvodnja smokve u Crnoj Gori iznosi 2.500 do 3.000 tona. Veliki problem je što se od te količine samo oko 15% plodova osuši i kao suva smokva potroši u domaćinstvima ili plasira na pijacama u Crnoj Gori i Srbiji (oko 100 tona). Nažalost, više od polovine roda, koji treba da se potroši u domaćinstvu ili plasira u svežem stanju na tržištu, propadne ili se koristi kao stočna hrana. Dešava se, međutim, da se u kišnim godinama ne osuši ni 30-ak tona jer se sušenje i dalje obavlja na tradicionalan način, tj. na suncu. Tek 2006. i 2007. godine na Crnogorskom primorju su uvezene tri manje sušare (kapaciteta 700 do 800 kg za 24 časa). Prve suve smokve iz ovih sušara dobijene su u jesen 2007. godine.

Berba, klasiranje, pakovanje i čuvanje plodova

Berba smokava se obavlja kada plodovi sazru. S obzirom da plodovi iste sorte ne sazrevaju istovremeno, berba se obavlja u više navrata. Plodovi smokve sazrevaju od kraja juna do kraja oktobra, što zavisi od sorte, klimatskih karakteristika te godine, položaja, zemljišta i drugog.

Smokva ima vrlo osetljive plodove, kako za berbu tako i za pakovanje i transport. Plodove smokve za stonu upotrebu treba brati dok još imaju čvrstu pokožicu, što se može oceniti odoka, bez dodirivanja plodova. Ocenjivanje se vrši na osnovu veličine ploda, izgleda pokožice i nijanse boje. Za sušenje, pak, najbolje je plodove brati onda kada se počnu smežuravati na drvetu.

Bilo za stonu upotrebu, bilo za sušenje ili industrijsku preradu, plodove smokve treba brati pažljivo rukom i obavezno s peteljkom. Obrane smokve se stavljaju u plitke gajbice. Trešenjem se mogu brati samo plodovi smokve koji će služiti za ishranu stoke. Plodovi smokava namenjeni za sušenje klasiraju se po stepenu zrelosti i krupnoći, a zatim se slože u jednom sloju na lese i sumporišu. Sumporisanje se izvodi iz više razloga, a osobito da se plodovima fiksira boja. Ovako pripremljeni plodovi suše se na suncu ili u sušnicama.

Klasiranje i pakovanje – Zavisno od toga da li se plodovi klasiraju za stonu upotrebu ili za sušenje, postupak je različit.

Za stonu upotrebu plodove smokve, s obzirom da ne podnose prepakivanje, još pri berbi treba sortirati. Zdrave plodove pakovati u ambalažu u kojoj će se otpremiti na tržište. Pri tom sve oštećene, prezrele i plodove sa drugim manama treba izdvojiti.

Pošto su zreli plodovi smokve mekani i osetljivi, treba ih pakovati i isporučivati u plitkim letvaricama i podesnim korpama i voditi računa da se ne gnječe ili na drugi način mehanički povređuju.

U svaku jedinicu pakovanja treba stavljati smokve iste berbe, porekla i sorte.

Smokve koje se stavljaju u promet moraju ispunjavati sledeće uslove: da su zrele; da su sveže; da nisu zaprljane, ovlažene i natrule; da ne sadrže ostatke sredstava za zaštitu bilja u količini koja može biti štetna po zdravlje; da nemaju neugadan miris i ukus i da ne sadrže strane primese; da nemaju naprslina, uboja, oštećenja od štetočina, bolesti, mraza i mehaničkih povreda, kao ni drugih nedostataka koji mogu uticati na pogoršanje kvaliteta.

Razvrstavanje smokava na kvalitetne kategorije nije potrebno, ali s obzirom na sve navedeno, ne bi bilo suvišno za smokve odrediti dve kvalitetne kategorije.

Za sušenje je predviđen isti kriterijum kao i pri izboru smokava za stonu upotrebu, s tom razlikom što je potrebno pobliže odrediti koje se sorte mogu uzimati za sušenje.

U okviru priprema za sušenje obavlja se sortiranje, potapanje u slan krečni rastvor radi poboljšanja boje, izazivanja manjih naprslina i omekšavanja plodova.

Zatim se obavlja sumporisanje u komorama, i to od 3 do 7 časova, što osigurava svetliju boju mesa ploda, kao i dezinfekciju. Sušenje se obavlja u sušnicama, na temperaturi od 65 do 75°C u trajanju od 3 do 7 časova.

Po završetku sušenja, dobro je da smokve odleže izvesno vreme radi kondicioniranja, a zatim se pakuju i šalju na tržište.

Sušene smokve, koje se stavljaju u promet, moraju ispunjavati sledeće uslove: da imaju prijatan ukus, aromu svojstvenu sušenim smokvama, da su slatke, slamasto-žute do mrke boje i da su sa peteljkama; da su sušene kao celi plodovi i da imaju elastično meso; da posle potapanja u vodu pokazuju dobru sposobnost bubrenja i da dobijaju miris i ukus presušenih smokava; da nisu plesnive niti zagađene mehaničkim ili biološkim nečistoćama i da ne sadrže insekte ili njihove delove iz bilo kojeg stadijuma razvitka; da nemaju mrlja i da nemaju stran ukus i miris; da nisu zaražene živim ili uginulim insektima ili delovima insekata i da nisu posipane skrobom, brašnom, šećerom i sličnim materijama.

Sušene smokve bi trebalo prema kvalitetu stavljati u promet kao ekstra kvalitet, I kvalitet i II kvalitet.

Ekstra kvalitet Sušene smokve ekstra kvaliteta moraju imati ujednačenu slamasto-žutu boju i veličinu plodova takvu da u kilogramu sušenih smokava ima najviše 90 komada (sorta Zamorčica), odnosno najviše 70 (sorta Rezavica). Inače, suve smokve ovog kvaliteta moraju ispunjavati sve navedene uslove za sušenu smokvu.

I kvalitet – Osim uslova koje sušena smokva mora da ispunjava u prometu, sušene smokve I kvaliteta moraju imati svetlomrku boju, a veličina plodova mora biti takva da u kilogramu sušenih smokava ima najviše 110 komada (sorta Zamorčica), odnosno najviše 90 komada (sorta Rezavica).

U jedinici pakovanja toleriše se do 5% plodova sa mrljama i ožiljcima.

II kvalitet – Sušene smokve II kvaliteta mogu poticati i od manje tipičnih sorti za sušenje, kao i manje poznatih sorti smokava. Veličina plodova mora biti takva da u kilogramu sušenih smokava može biti najviše 140 komada.

U jedinici pakovanja toleriše se do 10% plodova sa mrljama i ožiljcima.

Sušene smokve se pakuju u ambalažu od različitog materijala, i pri tom se za sitna pakovanja od 125, 250 i 500 grama najčešće kao ambalaža koristi celofan i dekorativni materijal. Ovakva pakovanja iziskuju i odgovarajuću transportnu ambalažu do prodajnog mesta (sanduci, kartonske kutije i sl.). Veće količine suvih smokava pakuju se u vreće od natron hartije, tekstilne vreće od retkog tkanja i sličnu ambalažu. Propisi ne određuju veličinu pakovanja i vrstu ambalažnog materijala, već onaj ko stavlja robu u promet određuje najviše tražene veličine pakovanja i koristi materijal za pakovanje, koji obezbeđuje očuvanje kvaliteta i svojstava ovog proizvoda.

U deklaraciji na originalnim pakovanjima suvih smokava moraju biti označeni sledeći podaci: naziv proizvoda i njegovo trgovačko ime, ako ga proizvod ima (sušene smokve), kvalitet (ekstra, I ili II), naziv sedišta proizvođača, odnosno organizacije koja je robu pakovala i stavila u promet, datum, odnosno godinu proizvodnje i neto težinu.

Čuvanje svežih smokava – Plodovi smokava ne podnose uskladištenje pod običnim uslovima, te ih treba odmah nakon berbe i sortiranja otpremiti na tržište. Međutim, ukoliko smokve treba očuvati izvesno vreme, moraju se skladištiti u hladnjači. Smatra se da se smokve mogu održati u ispravnom stanju do mesec dana, na temperaturi 0-5°C, uz relativnu vlažnost vazduha 85-90%, i uz slabu cirkulaciju vazduha.

U prodaji na malo smokve treba kontrolisati i odbaciti sve jače povređene, kisele, kao i plodove sa drugim manama. U jedinici pakovanja moraju biti smokve istog porekla i sorte. Prodaji treba izlagati samo one količine koje se mogu u toku dana prodati. Smokve treba zaštiti od zagevanja, vlaženja, prašine, i pažljivo ih zahvatiti pri pakovanju da se ne bi povređivale.

Čuvanje osušenih plodova – Sušena (suva) smokva se čuva u hladnoj, suvoj, dobro provetrenoj prostoriji, zaštićenoj od neposrednog uticaja sunčevih zraka i mraza, bez namirnica koje bi mogle štetno da utiču na kvalitet ovog osušenog voća. Temperatura u prostorijama u kojima se smeštaju osušene smokve mora biti u granicama između 5°C i 20°C, a relativna vlažnost vazduha najviše 85%.