„Od prvih koraka svoje umne delatnosti postavio sam sebi dva paralelna zadat- ka: raditi za nauku i pisati za narod“
K. A. Timirjazev
U periodu od 1979-1990. nastala je knjiga „SVET POVRĆA“. Najveći deo, ipak, napisan je u jesen, zimu i proleće 1989-1990. Bile su potrebne godine i veliko iskustvo da bi tekst koji je u koricama bio takav kakav je. Sadržaj knjige koncipiran je na bazi potreba povrtarske prakse iz koje sam crpeo inspiracije. One su proizvod dvostrukog druženja – sa ljudima koji gaje i jedu povrće, i sa biljkama, kojima uvek treba pomoć čoveka. Ovde se nalaze prikupljene mnoge tajne, mnogi odgovori na pitanja iz oblasti povrtarstva. Svaka biljka je svet za sebe. Ima svoju biologiju i svoj način života. A mi hoćemo da u svojoj bašti, u istim uslovima, sa jednakim uspehom odgajimo biljke različitog geografskog porekla: lubenicu iz tropske Afrike, paradajz i papriku iz Centralne Amerike, salatu, grašak i mrkvu iz Evrope, krastavac iz Indije, luk iz Azije…
Da bi postigli uspeh u gajenju biljaka koje svoje optimalne prinose postižu u sasvim različitim klimatskim uslovima, moramo dobro da upoznamo vreme setve ili sadnje, tehniku gajenja, da odaberemo sorte koje su prilagođene našim uslovima…
Za sve to pomoć možete potražiti u ovoj knjizi. Ona je namenjena baštovanima koji se profesionalno bave proizvodnjom povrća, penzionerima koji su ostavili stan u gradu i vratili se u rodna sela gde leti provode dane u bašti i voćnjaku, amaterima koji se u svom dvorištu ili „na vikendici“, bave gajenjem biljaka u slobodnom vremenu, seoskim stanovnicima koji se bave „svaštarenjem“ – pa i proizvodnjom povrća za sopstvene potrebe, učenicima i studentima poljoprivrednih škola i fakulteta, nastavnicima i profesorima povrtarstva kojima uvek manjka dobra literatura, stručnjacima iz proizvodnje koji retko kada imaju pri ruci priručnik iz povrtarstva… Na kraju, knjiga je pisana ne samo za one koji gaje ili će se tek odlučiti da gaje povrće, već i za one koji žele da saznaju nešto više o hrani koja svakodnevno predstavlja trećinu pravilno izbalansiranog obroka ljudi.
Zbog toga će se nekome neke stvari učiniti suvišnim, jer proizvođača malo interesuje koliko kojih hranljivih sastojaka ima u pojedinoj vrsti povrća, dok običnog čoveka, koji jede, ali ne gaji povrtarske biljke, više interesuje hranljiva i lekovita vrednost pojedinih proizvoda.
Trudio sam se da u knjigu unesem što više zanimljivosti, sve kroz pitanja i odgovore, kako bi tekst bio čitak, jasan i jednako razumljiv ljudima koji znaju samo da čitaju i pišu, kao i onima koji imaju visokoškolsko obrazovanje.
Tekst je prilagođen onome ko prvi put u životu uzima „motiku u ruke“, tako da oni drugi, nazovimo ih profesionalcima, ne treba da zamere zbog preopširnosti opisa u tehnikama gajenja, kao na primer da se biljka sadi tako što se koren postavlja u zemlju a lišće ostaje slobodno!
U ovoj knjizi naći ćete odgovore na mnogobrojna pitanja iz zaštite od bolesti, inet čina i korova, kada, kako, čime, šta sejati, negovati i ubirati plodove, koje sorte daju najbolje rezultate…
Saznaćete zašto su luk i paprika ljuti a krastavac gorak, zašto se krastavci krive, zašto luk, kupus i mrkva cvetaju u proleće, pre nego što formiraju plod.
Naučićete da gradite i koristite toplu leju i plastenik, da kalemite lubenicu na vrg, da proizvodite rasad raznog povrća, da ocenite kada je lubenica zrela. a upoznaćete i niz malo poznatih vrsta povrća – kako se gaje i šta se od njih jede. Za neke vrste tu je i uputstvo kako se od njih priprema hrana, npr. od špargle. Opisano je baštensko zelje, cifomandra, meksički krastavac, taro, jam, kasava i slatki krompir… Dato je uputstvo za proizvodnju krompira „na francuski način“ – bez oranja, okopavanja i ogrtanja…
„Svet povrća“ je pisan tako da bude zanimljiv za što širi krug čitalaca, da donese nešto novo, širi saznanja i otrže od z;:borava ovo vreme u kome je nastao, u kome se gaje ove vrste i ove sorte, koriste određena sredstva za zaštitu od bolesti, štetočina i korova…
Krajnji cilj ove knjige je da va1-!-. dragi povrtari. pomogne da proizvedete što više kvalitetne i zdrave hrane. Družeći se sa biljkama i vi ćete postati zdraviji, jer će vas one prisiliti na fizičku aktivnost i boravak na svežem vazduhu.
Oni koji ne gaje, ali povrće koriste u ishrani. saznaće mnogo o značaju mrkve, cvekle, graška, spanaća, tikve i ostalih vrsta u pravilnoj ishrani ljudi. Pravilnom ishranom očuvaće zdravlje i produžiti životni vek.
Ako tako bude, sav trud pisca i ostalih učesnika u stvaranju knjige, koja je sada Vaša, biće opravdan, a to će me ispuniti neizmernim zadovoljstvom.
Biću zahvalan svim dobronamernim kritičarima na korisnim sugestijama i predlozima. Svestan sam da se nikada ne može ostvariti ideal u vrednosti stručne knjige, jer je informacija mnogo, a knjiga je ograničena ne samo koricama već i stručnim mogućnostima pisca. Nadam se da će se u dogledno vreme pojaviti i drugo izdanje, i da će u njemu biti mesta za sve prihvatljive predloge.
AUTOR
Smederevska Palanka, 5. juli 1990.
Predgovor drugom izdanju
Knjiga „Svet povrća“ je izašla iz štampe početkom februara 1994. i to u 1000 primeraka koji su rasprodati za mesec i po dana. Trebalo je da se, uz pomoć Ing. Milice Mitković, direktor- ke Zavoda za poljoprivredu „Stig“ iz Požarevca, najpre upoznam sa g. Zvonkom Milenkovićem, vlasnikom PP „Union M3“, na ZP Danu polja, 18. 9. 1993, pa da se steknu uslovi da se ova knjiga odštampa. Sve troškove podneo je „Union M3“ iz Požarevca, te su i tiraž i distribucija pripali njemu. Pokazalo se da je tiraž od 1000 knjiga mali, a pojavile su se i teškoće u štampariji „Forum“ zbog kojih nije moglo da se odmah krene sa drugim izdanjem koje se javlja godinu dana po rasprodaji prvog. U njemu je isti tekst, sa malim, gotovo neprimetnim dopuna- ma i ispravkama štamparskih grešaka. Unet je i pravi sadržaj, kao i deo recenzije sa imenom recenzenta, što je u prvom izdanju ispušteno, kao i CIP-Katalogizacija.
Zahvaljujem svima koji su mi pomagali i koji su učestvovali u stvaranju ove knjige, posebno gospodi Srećku Jovanoviću, glavnom uredniku Dečjih Novina, i Ljubomiru Vorkapiću, tehnič- kom uredniku, kao i gosp. Zvonku Milenkoviću koji finansira štampanje, sa krajnjim ciljem unapređenja poljoprivredne proizvodnje i ishrane naroda.
Pisac Velika Plana, 13. januara 1995.
Iz recenzije docenta doktora Vukašina Bjelića
„Sa zadovoljstvom predlažem da se štampa knjiga doktora Ive Đinovića Svet povrća, ko- ja će biti lep doprinos našoj povrtarskoj nauci i praksi. Knjiga je namenjena širokom krugu čitalaca, pre svega proizvođačima, ali i đacima, studentima i drugima koji se interesuju za povrće. Treba da budemo zahvalni doktoru Đinoviću što našem povrtarstvu poklanja ovako korisnu knjigu.“
Doc. dr Vukašin Bjelić
Sadržaj
PREDGOVOR
PREDGOVOR II IZDANјU
UVOD
I FAMILIJA LUKOVA
Crni luk
Crni luk rokambol
Luk vlašac
Aljma
Krupna alјma
Luk rezanac (vlašac)
Praziluk
Beli luk
Beli luk rokambol
Biser luk
Sremuša (divlјi luk)
II FAMILIJA KUPUSNјAČA
Kupus glavičar
Kelј
Karfiol
Brokoli
Keleraba
Kelј pupčar
Kupus lišćar
Kineski kupus
Pekinški kupus (kineski kelј)
Broskva
Repa ugarnjača
Rotkva
Rotkvica
Kres salata
Vodena kres salata
Ren
III FAMILIJA MAHUNARKI
Pasulј
Boranija
Grašak
Bob
Vigna
Naut
Sočivo
Soja
Kikiriki
IV FAMILIJA TIKAVA
Lubenica
Dinja
Krastavac
Tikva (tikvica)
Bundeva
Muskatna tikva
Jurgeta.vrg
Lufa – bilјni sunđer
Čajot (meksički krastavac)
V FAMILIJA POMOĆNICA
Paradajz
Tople leje
Paradajz u plastenicima
Direktna setva
Paradajz iz zaperaka
Sorte i hibridi
Dozrevanje paradajza
Bolesti paradajza
Štetočine
Paprika
Đubrenje paprike
Proizvodnja rasada
Proizvodnja u plastenicima
Direktna setva
Sorte
Zbog čega je paprika lјuta?
Bolesti i štetočine
„Božićna trešnja“
Plavi patlidžan
Krompir
Slatki krompir (Fam. Convolvulaceae)
Fizalis – „paradajz“ za slatko
Cifomandra – tamarilo
VI FAMILIJA CELERA
Mrkva (šargarepa)
Peršun
Paštrnak
Celer
Morač
Mirođija
VII FAMILIJA GLAVOČIKA
Salata
Endivija
Cikorija
Radič (cikorija vitlof)
Artičoka
Čičoka
Kralјevac
Crni koren
Beli koren
Maslačak
VIII FAMILIJA PEPELjUGA
Spanać
Cvekla
Blitva
Loboda
IX FAMILIJA ČUVARKUĆA – Novozelandski spanać
X FAMILIJA VALERIJANA – Matovilac
XI FAMILIJA TROSKOTNјAČA
Baštensko zelјe
Ostale vrste zelјa
Rabarbara
XII FAMIJŠJAKOPRIVA – Velika i mala kopriva
XIII FAMILIJA SLEZOVA – Bamnja
XIV FAMILIJA TRAVA – Kukuruz šećerac
XV FAMILIJA ŠPARGLI – Špargla
Salata od klica
NEOBIČNO POVRĆE (Kasava, taro, jam, bambus)
LITERATURA
NAZIVI POVRĆA NA STRANIM JEZICIMA
Pisac o sebi
Uvod
Od oko 300.000 vrsta biljaka, koliko ih živi na Zemlji, oko 1200 mogu da se koriste kao povrće. Razvrstavaju se u 78 botaničkih familija. Preovlađuju dikotiledone vrste, više od 860, iz 59 botaničkih porodica, dok monokotiledonih ima 330 vrsta iz 19 familija.
Najveći deo ovih vrsta su divlje i samonikle. Samo mali broj, njih oko 100, spada u grupu gajenih ili kulturnih vrsta povrća.
Od povrtarskih biljaka čovek koristi različite delove: list, koren, stablo, lukovicu, krtolu, deformisani cvet, plod u botaničkom smislu, ali uvek sočne biljne organe ili plodove.
Ukoliko su plodovi zreli i suvi, ne pripadaju povrtarskim već ratarskim ili njivskim biljkama. Najveći broj povrtarskih biljaka živi jednu ili dve godine, a mali broj su višegodišnje vrste (špargla, rabarbara, artičoka). Kada se povede reč o povrću, obično se najpre postavi pitanje:
Od kada se gaje povrtarske biljke?
Verovatno od samih početaka zemljoradnje, znači od kada se čovek nastanio na jednom mestu gde je i živeo duži niz godina. U početku je divlje povrće – lišće, plodovi i korenje različitih biljaka imalo mnogo veću ulogu u ishrani naših predaka, sve dok se nisu razvila oruđa i oružja za lov i ribolov. Lako je pretpostaviti da je mnogo lakše ubirati biljne delove nego golim rukama loviti divlje životinje.
Vreme od kada je čovek počeo da gaji biljke meri se desetinama hiljada godina. Najstariji fosilni ostaci gajenih biljaka nalaze se u arheološkim iskopinama u južnoj Turskoj i Rusiji gde je seme graška pronađeno u grobnicama datiranim na 6000 godina pre n. ere. Odomaćivanje biljaka i pripitomljavanje životinja verovatno je započelo u najstarijim poznatim civilizacijama: Egiptu u Africi, Mesopotamiji i Kini u Aziji i Staroj Grčkoj u Evropi.
Ima li o tome pisanih i drugih podataka?
Ima. Grk Teofrast (370-285 god. pre n. ere) piše o tome da je u ono vreme u Sredozemlju gajeno oko pedeset vrsta povrtarskih biljaka koje su korišćene kao hrana ili lek. Neke od tih vrsta bile su zastupljene sa više sorti i varijeteta. različitih po obliku i boji korena i lišća, ukusu, itd. Isto tako i Katon je pisao o većem broju sorti kupusa u III—II veku pre n. e.
Seme povrća je u grobnicama najstarijih naroda. kao što su stari Egipćani ili meksički Indijanci.
U starom veku najvažnije povrtarske vrste u Sredozemlju su bile kupus, luk, rotkva, broskva, salata i mrkva. Najviše se gajio kupus. i to njegova lisnata forma. Glavičar je nastao kasnije, na severu Evrope, u srednjem veku.
Neobično povrće
Kasava
Jedno od najvažnijih tropskih vrsta povrća je kasava koja se sreće i pod imenima juka, manioka i mohogo (sl. 327).
Pripada familiji mlečika (Euphorbia-seae). Razlikuje se nekoliko vrsta kasave ili manioke. Najčešće se gaji Manihot esculenta Crante. Od korena se spravljaju brašno i hleb. Rane sorte cvetaju posle tri a kasne se-dam meseci od setve. Razmnožava se semenom ili rasađivanjem. Koren dostiže dubinu od 1-5 m. Otporna je na sušu. Živi više godina, dostiže masu od 15 kg. Lišće ove biljke je slično ricinusovom – prstaste građe.
Sl. 327. Jestivi deo kasave ili manioke je koren
Izostavljeno iz prikaza
Gaji se u Aziji, Africi i Južnoj Ameri-ci, na Madagaskaru, Filipinima, Javi, Brazilu, Peruu, Argentini, itd.
Pored pomenute vrste, gaji se i kasna afrička manioka (Jatropha manihot, L). Po-znata je i slatka manioka (Manihot dulcis Baillon).
Kasava daje prinose od oko 30 t/ha. Koren se ne jede sirov, već samo kuvan ili pečen, kao krompir. Sadrži mlečni sok i tečne glikozi-de. Osnovni hranljivi sastojak je skrob (25-40%). Proteina sadrži malo: 0,9-2,3%, še-ćera 0,1-0,5 i ulja 0,1-0,7%.
Taro
Korenasto, tropsko povrće iz familije Araceae, sa naučnim nazivom Colocasia antiquorum (L) Schott. Naziv mapo potiče iz francuskog, dok je engleski naziv ove biljke Dasheen. Biljka je slična „adamu“ i „evi“ koje se kod nas gaje kao ukras (sl. 328). Razvija kru-pan, zadebljao koren koji dostiže težinu do 4 kg (sl. 329). Sadrži 18–20% skroba, 0,5% šećera, oko 3% proteina i 0,36% minerala. Skrobna zrna su vrlo sitna, pa je zbog toga cenjen kao dijetetska hrana. Koristi se samo kao kuvan ili pečen. Kuvanje traje mnogo kraće nego ‘C krompira. Služi i za spravljanje slatkiša.
Sl. 328. Taro ili dašen u cvetu. Neki afrički narodi jedu list kao mi spanać.
Izostavljeno iz prikaza
Meso korena može da bude belo, žuto, roze, narandžasto ili crveno.
Sl. 329. Koren tara, (u prvom planu) na pijaci u Versaju, sa drugim tropskim povrćem i voćem.
Izostavljeno iz prikaza
Etiolirani izdanci tara jedu se kao špargla. Listovi su vrlo krupni, sa drškama koje dostižu 1 m dužine.
Za berbu stiže tek sedam meseci od nicanja. Rana sorta Thum-masala stiže posle tri meseca. Prinos korena nije veliki: 6-12 t/ha.
Jam
Pripada porodici Dioscoreaceae. Kulturni jam ima naučni naziv Dioscorea sativa, L. U korenu sadrži oko 22% skroba. Gaji se i slatki jam (Dioscorea bulbifera), sa oko 17% šećera i svega 3,7% skroba. Poznat je i kineski jam (Dioscorea batatas Dec). Ovo tropsko korenasto povrće najviše se koristi u Nigeriji. Jede se gomolj, kao krompir, i lišće, umesto spanaća. Stablo je povijušavo. Od gomolja se dobija brašno za posebnu vrstu hleba i drugih jela.
Sadrži otrovni alkaloid dioskovin. Do-za od 65 mg/kg deluje toksično na miša. Nije utvrđena količina krtola koja bi izazvala trovanje čoveka. Za jam se sreće i naučni naziv Dioscorea hispida.
Bambus
Dve vrste bambusa (Phyllostachys mitis A. i Bambusa vulgaris schrader) koriste se kao povrće u Indiji, Kini i Japanu. Jedu se mladi iz-danci, vrhovi stabljika, kao špargla. Konzerviraju se, bare i dodaju u salate.
Rogoz
Rogoz ili ševar, (Typha latifolia L. fam. Typhaceae), može da se koristi kao povrće. Engleski naziv ove biljke je Cattails, a francuski „la masette a’fenilles larges“.
Jestive delove ima i vrsta Typha angusti-folia L. Ševar je u literaturi poznat i kao kozačka špargla (Cossack Asparagus).
Kako navodi David Jansen – Young u američkom časopisu za baštovane „Gardens for AI“, mart 1983, strana 29, mnogi delovi biljke ševara su jestivi. Najpre, to su mladi, prolećni izdanci, dugi 15-20 cm, koji u to vreme oko sebe imaju dva lista koji se odbacuju i tako dobija nežna stabljika – kozačka špargla. Priprema se slično kao špargla -bari se, ljušti i seče u salate. Jede se sa puterom.
Sredinom proleća takođe se mogu odseca-ti nežni vrhovi stabljika, ne duži od 15 cm. Tada liče na neoplođene klipove kukuruza, neposredno pre nego što svila izađe („mini korn“). Spremaju se na sličan način i servi-raju sa puterom i sirom.
Rizomi (korenje) ševara su takođe jesti-vi. Neki ljudi ga suše, melju i spravljaju brašno. Cvast na vrhu stabla se jede. Sastoji se iz gornjeg, muškog dela, u kome se formira polen, i donjeg, gde će se razviti seme i „va-ta“ za punjenje jastučića. Muški delovi cveta su jestivi dok su mladi, pre nego što se formirao polen. Pripremaju se kao špargla.
Malo ljudi, kod nas i u svetu, zna da je ševar jestiva biljka. Raste kao samonikla barska biljka koju čovek posmatra kao korov, a mogao bi da je koristi kao hranu.
Šta sve još može da posluži kao povrće, a mi to ne znamo?
U prvom redu, to je
Lišće raznih vrsta povrća
Tako npr. lišće vigne može da se jede kao spanać. Cele mlade biljke su jestive, kao matovilac.
Od lišća rotkvica može da se napravi čorba, kao i od lišća mrkve.
Mlade biljke boba mogu da posluže kao salata.
Biljke graška, pre cvetanja, su dobre za spravljanje jela kao što su čorbe i pite zelja-nice.
Cela biljka graška je sočna i slatka, dok je mlada.
Lišće kupusa i karfiola može da posluži kao blitva. Spoljno, zeleno lišće kupusa je mnogo hranljivije od glavice.
Pisac o sebi
Rođen sam 4. marta 1948. g. u selu Prolom, SO Kuršumlija, na obroncima planine Radan. Danas je to selo poznato kao Prolom Banja. Bio sam prvo od petoro dece oca Krsmana i majke Dragice. Moj otac je bio najstarije od desetoro dece dede Vojina i babe Darinke. Svi smo živeli zajedno. Imali smo 42 hektara pod šumom, livadama i njivama, gajili ovce, koze, goveda i obrađivali zemlju. Tako sam od malih nogu bio upućen na živi svet oko sebe. Dobro sam prolazio u školi, na sume deda i roditelji, no nagovoru učitelјa Trajka Jovanovića i školovanih stričeva Milivoja i Milomira, poslali u grad na dalјe školovanje. U Kuršumliji sam završio nemu, a u Prokuplјu ostale razrede Osnovne škole. Pošto sam u tom mestu završio i Srednju polјoprivrednu školu (1963-1967), upisao sam se na Ratarski odsek Polјoprivrednog fakulteta u Zemunu, gde sam i diplomirao, na predmetu povrtarstvo 23. 11. 1971. Po preporuci profesora povrtarstva, Dr Velizara Jasnića, već u januaru 1972. počeo sam da radim u Institutu za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, gde me je na posao ondašnji direktor, poznati fitopatolog, Dr Živojin Aleksić. Uputio me je na dalјe školovanje, u Zagreb, gde sam na Polјoprivrednom fakultetu studirao III stepen iz obla-sti Genetika i oplemenjivanje bilјa i magi-strirao 1978. Mentor mi je bila Prof. Dr Ružica Heneberg. U Institutu sam dobio zada-tak da se bavim selekcijom graška, što sam radio, ali sam počeo da prikuplјam i početni materijal lubenice, dinje i kukuruza šećerca. Kao rezultat togarada priznate su nove sorte graška (poni ekspres, maja, oskar i feniks), hibridi kukuruza šećerca eliksir F1 i perun F1 lubenica rosa, mrkva nantes sp-80. O novostima iz povrtarstva pisao sam stručne članke i razmišlјao o tome kako bi bilo da ih sakupim u jednu knjigu. U međuvremenu sam počeo da radim disertaciju, tako da je knjiga ostajala no strani i čekala bolјa vremena. Doktorirao sam 26. 3.1987. naPolјo-privrednom fakultetu u Novom Sadu, a mentor mi je bio poznati profesor, genetičar Dr Slavko Borojević.
Posle toga prionuo sam na pisanje „Sveta povrća“, knjige koju sam zamišlјao kao „foto-strip“, i za koju sam godinama snimao slajdove i fotografije. Odabrao sam oko 500 ilustracija u boji, ali je štampa bivala sve skuplja, tako smo se odlučili za crno-belu tehniku i manji broj fotografija. Ipak, mislim da je „Svet povrća“ drugačija od ostalih knjiga iz sve oblasti, jer „svaki pisac piše onakvu knjigu kakvu sam želi da kupi“. Nadam se da će svih 3000 primeraka brzo dospeti do ruku čitaoca, na radost pisca, izdavača i njihovih prijatelja. Selekcionari svoje sorte i hibride vole kao svoju decu, isto tako pisci knjige, na nije čudno što se i ja osećam kao uvek koji ima 3000 „dece“ rasutih no svetu…
Od 1.10.1990. radim kao profesor povrtarstva i semenarstva na Višoj polјoprivrednoj školi Prokuplјu.
Za pomoć tokom stvaranja ove knjige posebnu zahvalnost dugujem Ing Bori Petkovu iz Novog Sada, Dr Velizaru Jasniću iz Beograda i Dr Živojinu Aleksiću iz Sm. Palanke, koji su mi tokom pisanja davali moralnu podršku i želeli da svoju ideju dovedem do kraja, kao i Olgi Jovanović, daktilografkinji Instituta za povrtarstvo, koja je ovu knjigu kucala na pisaćoj mašini takoreći krijući, uz nagoveštaj vremena kada može to da radi, što me je prisilјavalo na aktivnost, r treba znati da su prolazile godine a da je knjiga „čekala“ da krenem dalјe od lubenice…
Velika Plana, 2. 8.1992.