U delu ovog predmeta, za IV razred pozivnousmerenog obrazovanja, izučavaju se: gajenje pojedinih ratarskih i povrtarskih kultura, vinova loza, pojedine vrste voćaka i njihove sorte. Istovremeno sa gajenjem pojedinih biljaka, izučava se njihova zaštita od biljnih bolesti i štetočina kao i navodnjavanje.

Takođe se proučava ishrana i smeštaj pojedinih vrsta i kategorija, kao i važnije rase, domaćih životinja. U vezi s tim proučava se i proizvodnja mleka, mesa i jaja.

Sadržaj

Predmet izučavanja Tehnoloških osnova Poljoprivredne proizvodnje

I POSEBNO RATARSTVO

Predmet i značaj proučavanja posebnog ratarstva
Proizvodne površine u Jugoslaviji
Podela njivskih kultura
ŽITA
Pšenica
Morfologija
Vrste i sorte pšenice
Agrotehnika
Ječam
Ovas
Kukuruz
Hibridi
Agrotehnika

ZRNENE MAHUNARKE
Soja
Pasulj
Grašak
BILJKE ZA TEHNIČKU PRERADU
Biljke za proizvodnju ulja
Suncokret
Uslovi uspevanja
Biljke za proizvodnju šećera, skroba i alkohola
Šećerna repa
Hemijski sastav šećerne repe
Agrotehnika

BILJKE ZA PROIZVODNJU STOČNE HRANE
Lucerka
Uslovi uspevanja
Zeleni konvejer
ZAŠTITA BILJA
Gljivične bolesti
Bakterijalne bolesti
Virozne bolesti
Insekti
Biološke mere borbe
Oblici pesticida
Bolesti i štetočine žita
Paraziti suncokreta
Bolesti i štetočine šećerne repe
Štetočina graška
Bolesti i štetočine lucerke
Štetni glodari

II. POVRTARSTVO

Posebni deo
KUPUSI
Kupus glavičar
Kelj
Karfiol
KORENASTO POVRĆE
Mrkva
Pastrnjak
Peršun
Celer
Cvekla
ZELJASTO-LISNATO POVRĆE
Salata
Spanać
LUKOVI
Crni luk
Beli luk

POVRĆE SA MESNATIM PLODOVIMA
Crveni patlidžan
Paprika
Krastavac
Lubenica
Dinja
ZAŠTITA POVRTARSKIH KULTURA
Berba, sortiranje, pakovanje, transport i čuvanje povrća

III VOĆARSTVO

Posebni deo
Jabuka
Rastojanje za sadnju jabuke
Bolesti jabuke
Berba, sortiranje, pakovanje i čuvanje plodova jabuke
Kruška
Zaštita kruške
Breskva
Zaštita breskve
Kajsija
Zaštita kajsije
Domaća šljiva
Zaštita šljive
Trešnja
Zaštita trešnje
Višnja
Marela
Malina
Zaštita maline
Jagoda
Zaštita jagode
Ribizla
Zaštita ribizle
Kineska ribizla

IV VINOGRADARSTVO

Posebni deo
GAJENJE VINOVE LOZE I NJENE SORTE
Morfologija
Agrotehnika
Rezidba vinove loze
Zaštita vinove loze
Berba grožđa
SORTE VINOVE LOZE
Vinske sorte
Stone sorte

V NAVODNJAVANJE

Navodnjavanje kod nas i u svetu
Cilj navodnjavanja
Pojave koje prate navodnjavanje
Kvalitet vode za navodnjavanje
Biljka-voda-zemljište
Kritični periodi biljaka za vodu
Aktivna rizosfera
Norma navodnjavanja
Norma zalivanja
Određivanje momenta zalivanja
Turnus navodnjavanja
TEHNIKA NAVODNJAVANJA
Načini navodnjavanja
Uopšte o objektima sistema za navodnjavanje
Navodnjavanje prelivanjem
Navodnjavanje potapanjem
Navodnjavanje brazdama
Navodnjavanje kapanjem
Navodnjavanje uređajima za veštačku kišu
Pokretni sistem za navodnjavanje kišenjem
Rasprskivači
Sema kišenja
Raspored rasprskivača
Osoblje pokretnog sistema za navodnjavanje kišenjem
Premeštanje kišnih krila
Postavljanje kišnog agregata na parceli
Polustacionarni sistem za navodnjavanje kišenjem
Osoblje na polustacionarnom sistemu
Stacionarni sistem za navodnjavanje kišenjem
Osoblje na stacionarnom sistemu
Podzemno navodnjavanje
Lokalno navodnjavanje
Agrotehnika u uslovima navodnjavanja

NAVODNJAVANJE POLJOPRIVREDNIH KULTURA
Navodnjavanje ratarskih kultura
Navodnjavanje povrća
Navodnjavanje u zaštićenom prostoru
Navodnjavanje voćaka
Navodnjavanje vinove loze

VI STOČARSTVO SA ISRANOM DOMAĆIH ŽIVOTINJA

Posebni deo
GOVEDARSTVO
Značaj gajenja goveda
Rase goveda
Načini gajenja goveda
Smeštaj goveda
Kontinuirana proizvodnja goveđeg i junećeg mesa
Ishrana goveda
Ishrana krava muzara
Ishrana zasušenih (steonih) krava i steonih junica
Ishrana teladi
Ishrana priplodnih junica
Ishrana priplodnih bikova
Ishrana tovnih teladi
Ishrana tovnih jednogodišnjih junadi, bebi bif
Ishrana starijih tovnih junadi Ishrana odraslih tovnih goveda
Goveđe meso
Transport goveda, stoke
Zarazne bolesti stoke

SVINJARSTVO
Značaj gajenja svinja
Rase svinja
Smeštaj svinja
Objekti za smeštaj priplodnih svinja
Tovilišta
Ishrana svinja
Ishrana suprasnih krmača i nazimica
Ishrana oprašenih krmača
Ishrana prasadi na sisi
Ishrana tovljenika
Ocena kvaliteta svinjskog mesa

ŽIVINARSTVO
Značaj gajenja živine
Rase živine
Rase kokošaka
Rase ostale živine
Načini gajenja živine
Načini izvođenja živine
Odgajivanje podmlatka živine
Smeštaj živine
Proizvodnja i gajenje pilića
Ishrana pilića i kokica za priplod Gajenje nosilja i proizvodnja jaja
Klasiranje i pakovanje jaja
Čuvanje jaja
Ishrana kokoši nosilja
Tov živine
Zdravstvena zaštita živine

OVČARSTVO
Proizvodi ovaca
Rase ovaca

KONJARSTVO
Rasa konja
Literatura

Biljke za tehničku preradu

12. Biljke za proizvodnju ulja

U našoj zemlji od biljaka za tehničku preradu najviše se gaje suncokret i šećerna repa.

U podgrupu biljaka za proizvodnju ulja spadaju od biljaka koje se gaje kod nas, suncokret, ricinus, uljana repica, mak i sezam. Suncokret pripada familiji glavočika-Compositae. Ostale biljke pripadaju drugim familijama.

Biljke ove podgrupe koriste se za dobijanje ulja, za ishranu i za in- dustrijsku preradu: sapun, lekovi, boje, a ricinusovo ulje koristi se u medi- cini. Ljudski organizam bolje koristi biljna ulja od životinjskih masti. Posle ceđenja ulja iz semena, ostaje uljana sačma koja sadrži belančevine i uglje- ne hidrate.

Suncokret — Heliantus annus

Značaj. Suncokret je naša najznačajnija uljana biljka koja zauzima preko 90% površine svih biljaka za proizvodnju ulja u našoj zemlji.

Seme suncokreta sadrži sirovih proteina.

Jestivo ulje suncokreta je svetlo-žute boje, bogato vitaminima A, D, E, K. Ulje se koristi za spravljanje jela, konzervisanje ribe, izradu margarina, firnajsa, lakova, sapuna, maziva za motore. Savremene sorte sadrže oko 50% ulja u plodu, zrnu.

Suncokretova sačma je odlična stočna hrana. Sadrži zaostalog ulja oko 3,5%, 20—22% ugljenih hidrata. Ako je sačma sa ljuskom, nije pogodna za ishranu podmlatka i nepreživara, ali ljuska se može odstraniti. Od 100 kg semena suncokreta dobija se oko 35 kg sačme.

Mlade biljke suncokreta se koriste za silažu. Glave suncokreta se mogu samleti za ishranu stoke. Iz njih se vadi pektin (20—27%), koristi se kao žele. One sadrže 7% sirovih proteina, 4% ulja i 14% mineralnih materija.

Pčele se. hrane sa. suncokretovih. cveto.va- i spravljaju med, ali on je malo slabijeg kvaliteta. Od novih sorti je bolji.

Suncokret je poreklom iz SAD. Najveći proizvođač suncokreta u svetu je SSŠR, a zatim u Evropi Mađarska, Čehoslovačka, Rumunija i Bugarska.

U 1977. godini u Jugoslaviji je suncokret gajen na 208.000 hektara. . Prosečan prinos je bio 2,31 t/ha. U 1983. godini bilo je zasejano 75.655 ha i ostvaren je prosečni prinos 1,84 t/ha.

Morfologija

Koren je vretenast, dopire do dubine 2 i 3 metra te je dobre usisavajuće moći, ali stoga dosta iscrpljuje zemljište.

Osnovna masa korena pri obrazovanju 4 lista prostire se do 40 i 50 cm dubine a pri cvetanju 80—100 cm.

Stablo je u početku nežno, zeljasto a kasnije odrvni. Ono je prekriveno čvrstim i oštrim maljama. Njegova unutrašnjost je ispunjena parehimom, srži. Dostiže visinu 1,5 do 2,3 metra. Nije povoljno da se stablo grana. Grananje nastupa ako je došlo do oštećenja vrha rasta, naprimer, usled prolećnog mraza ili grada.

Listovi su srcolikog oblika, krupni na dugim lisnim drškama.

Cvetovi su skupljeni u cvast glavicu. Razlikuje se dve vrste cvetova: jezičasti i trubasti. Jezičasti su u obliku jezička, izrazito žute boje. Raspoređeni su po obodu glavice. To su neplodni cvetovi. Služe da privuku insekte koji vrše oprašivanje. Trubasti cvetovi su plodni. Raspoređeni su po unutrašnjoj površini glavice u koncentračnim krugovima. Cvetanje počinje od periferije glavice i ide ka centru. Ono traje 6—10 dana. Oprašivanje je ksenogamo pomoću pčela i vetra, jer polen ne može da oplodi jajnu ćeliju tučka istog cveta.

Plod je ahenija tj. oplodnica, ljuska se odvaja od semena, jezgra. Sadržaj ulja u zrnu novijih hibrida iznosi oko 50% zrna, a kod semenke je 60—70%. Zrno sadrži 24 do 34% belančevina. Neke sorte suncokreta imaju u ljusci pancirni sloj crne boje koji štiti zrno od prodiranja larve suncokretovog moljca u jezgro. Apsolutna masa semena je oko 70—80 grama. Kod novih hibrida glavica može imati 100 grama suvog zrna. Hektolitarska masa je oko 40 kilograma.

Faze razvoja suncokreta. U prvoj fazi, pri nicanju biljke, obrazuju se začeci listova. Začeci cvetova se formiraju u drugoj, fazi 3—4 lista. Tada biljka treba da ima optimalne uslove za razvoj. U trećoj, fazi 7—8 listova, stvaraju se začeci središnog dela glavice suncokreta. Ako su tada nepovoljni uslovi, ostaje prazan srednji deo glavice tj. bez semenki. Tada treba navodnjavati i prihranjivati biljke.

Četvrta faza je butonizacija, pojava začetka glave na vrhu stabla. Tada je ona prečnika 2—3 cm. Zatim se pojavljuju žuti jezičasti cvetovi. Butonizacija počinje intenzivnim porastom nadzemnog dela biljke. Ona u Vojvodini traje od 10—28 juna. Tada biljka potroši 43% vode od ukupne količine. Za- tim dolazi peta faza, cvetanje i šesta, formiranje zrna sa semenom i uljem u njemu. Cvetanje traje oko 10 dana, formiranje zrna oko 15 dana i sinteza ulja oko 40 dana, do kraja fiziološke zrelosti.

Vegetacija suncokreta traje 80—150 dana.

13. Uslovi uspevanja. Toplota. Suncokret ima velike zahteve prema toploti. Za klijanje semena suncokreta dovoljna je temperatura zemljišta najmanje 2—4°C. Biljka podnosi prolećne mrazeve do —6°C a na —7*C biljka izmrzava.

Otporan je na sušu jer je koren dbbro razvijen. Od. butonizaege pa do’ cvetanja biljka treba oko 43®/% vode a u’sintezi ulja, nalivanja zrna,. ona troši oko 38% od ukupne količine vode koju koristi. Stoga, počev od buto- nizacije treba da je dovoljno vlage u zemljištu, inače zrna ostaju štura, pretežno u srednjem delu glavice.

Pošto suncokret obrazuje dosta organske mase, zahteva plodno zemIjište ali se može sejati na lošijem zemljištu, ali uz obilnije đubrenje, jer je koren dobre usisavajuće moći. Suncokret se dobro razvija na ritskoj crnici i ako je plitka podzemna voda, jer njegovo lišće vrši jaku transpiraciju. Malo je osetljiv na zaslanjena zemljišta. Podnosi i slabo kisela zemljišta. Ne podnosi plitka zemljišta.

Sorte suncokreta. Kod nas se gaje strane sorte i domaći hibridi. Prc- ma dužini vegetacije sorte i hibridi se dele u tri grupe:

• srednje rane sorte sa dužinom vegetacije od 113—115 dana. Ovde spadaju ruske sorte: peredovik i Vndmir 8931 i 6540. Srednje rane sorte suncokreta kod nas se najviše gaje.
• rane sorte imaju dužinu vegetacije oko 108 đana. Ovde spada ruska sorta Vnimik 8883.
• vrlo ranije sorte imaju vegetaciju dužine od 100 dana. Ovde spada sorta Jenisej.

Naši domaći hibridi su dosta prinosni i sa velikim procentom ulja, ali su osetljivi na gljivična oboljenja. Njihovo seme je sitnije od semena russkih sorti.

Domaći hibridi su:

• HS-H-26-RM je dvostruki rani hibrid dužine vegetacije oko 105 dana. Njegovo seme je sitno apsolutne mase 70 g. Sadrži 48—-51%> ulja. Optimalni sklop je 50—55.000 biljaka po hektaru. Stabljika je riiža i čvrsta, otporna je na poleganje i bolesti. Prinos oko 2,0 t/ha. Kod zdravih biljaka do 4,0 t/ha.
• NS-H-27-RM sadrži 55%> ulja. Podnosi lošije zemljište. Treba ga najviše gajiti. Malo je otporniji na sivu trulež.
• NS-H-62-RM je dvostruki hibrid sa vegetacijom od 113—115 dana. Serne sadrži 48—52%.ulja. Optimalni sklop je 45—50.000 biljaka po hektaru. Postižu se prinosi od 4,5 t/ha. Osetljiv je na sivu trulež.
• NS-H-63-RM je sličan prethodnom hibridu, ali seme sadrži 50—-55fl/o ulja. Dužina vegetacije je 115 dana. Apsolutna masa semena je 60—70 g, a hektolitarska masa 40—50 kg. Nije otporan na sivu trulež suncokreta. Stoga ga treba manje gajiti. Takođe i prethodni.

Ima novijih hibrida otpornijih na bolesti, sa prinosom 2,0—3,8 t/ha.

Agrotehnika

Plodored. Suncokret ne treba sejati ponovo na istom mestu, jer iscrpljuje zemljište,. a i zbog pujačanog napada bolesti i štetočina. On se može vratiti na istu površinu tek kroz četiri godine.

Najbolji predusevi su strna žita, kukuruz, jednogo.dišnje i višegodišnje mahunarke. Može da se gaji kao postrni usev za stočnu hranua sorte kratke vegetacije za zrno, uz navodnjavanje.

Pošto suncokret ranije napušta zemljište, dobar je predusev za pšenicu.

Obrada zemljišla je slična kao kod kukuruza. Dubina osnovne obrade zemljišta kod suncokreta treba da je oko 35 cm. Posle rano skinutih useva strnih žita i jednogodišnjih mahunarki odmah se zaorava strnište. Posle lucerke prvim oranjem razorava se ledina. Duboko oranje izvodi se što ra- nije u avgustu ili početkom septembra meseca.

U proleće se izvodi dopunska obrada zemljišta. Pošto je seme hibridnog suncokreta sitnije, dopunska obrada mora da je kvalitetnija. Ona se obično izvodi setvospremačima.

Đubrenje. Suncokret dobro koristi hraniva iz zemljišta i može se đubriti stajnjakom, oko 30,0 t/ha.

Suncokret ima naročite zahteve prema kalijumu i fosforu. Azot je neophodni element za ishranu suncokreta ali u suvišku utiče na stvaranje belančevina a manje je ulja. Od fosfora zavisi količina prinosa i kvalitet zrna.:

Količine čistili hraniva su:

30—80 kg/ha N, 50—60 kg/ha P2O5 i 70—80 kg/ha K2O sa odnosom čistih hraniva 1:0,8:1,7. Ova količina biljnih hraniva obezbeđuje prinos od 2,5—3,0 t/ha. Kod manje količine N, manji je napad bolesti. Stoga jače đubriti prethodnu kulturu.

Način unošenja đubriva:

• pred osnovnu obradu (pred zaoravanje strništa ili duboko oranje): stajnjak + 1/4 N + 1/2 PiK đubriva,
• predsetveno: 1/4 N + 1/2 P i K đubriva,
• prihranjivanje: 1/2 N đubriva.

Setva. Suncokret se rano seje jer dobro izdržava niske temperature. Ranijom setvom se postižu veći prinosi, naročito kod hibrida suncokreta. Najpovoljnije vreme setve je krajem marta ili početkom aprila a na ritskoj crnici do 20. aprila. Hibridi NS-H-62-RM, NS-H-63-RM i NS-H-27-RM mogu se sejati do 5. juna a NS-H-26-RM i do 10. juna.
Radi suzbijanja bolesti sejati biljke od 15. aprila do 15. maja i da je setva ređa, radi boljeg provetravanja, manjeg zadržavanja vlage.

Raniji hibridi se gaje u gušćem sklopu, oko 50.000 biljaka po hektaru a srednje rani sa 45.000 biljaka po ha.

Vegetacioni prostor za srednje rane hibride je 70 cm X 30 cm, a za rane hibride 70 cm X 32 cm. U prvom slučaju je sklop 47.600 a u drugom 44.640 biljaka po ha.

Posle precizne setve ne treba usev proređivati. Seme treba da je ka- librirano.

Dubina setve je 4—6 cm prema krupnoći semena i mehaničkom sastavu zemljišta.

Količina semena za setvu je oko 10 kg/ha. Ako je kalibrirano dovoljno je 6—7 kg a hibridnog semena treba oko 3,5 do 4,5 kg/ha.

Negovanje. Posle setve, a pre nicanja, posejane površine tretiraju se herbicidima: gesagrad 50 VP, afalon 50 VP, laso, treflan, prometrin S-50 i dr. Unose se u zemljište pri površinskoj obradi zemljišta ili se koriste posle setve a pre nicanja.

Pokorica zemljišta se uništava drljanjem, lakim drljačama popreko na redove.

Oprašivanjem suncokreta koje vrše pčele, povećava se prinos 10—15%. To je naročito korisno pri suši ili ako je kišovito vreme. Košnice treba postaviti u njivu ili kraj nje, na udaljenosti od 50 pa čak i 800 metara.

Prvo kultiviranje, kopanje i proređivanje vrši se kada biljke imaju dva para stalnih listova, a tada su visine 8—10 cm. Zakašnjenjem proređi- vanja smanjuje se prinos. Drugo kultiviranje, ako je potrebno i kopanje, vrši se kada biljke imaju 7—8 listova. To je 10—15 dana posle prvog kultiviranja. Dve do tri nedelje posle drugog kultiviranja može se izvršiti po potrebi i treće kultiviranje.

Prihranjivanje se vrši u fazi 7 do 8 listova a to je pri drugom kultiviranju.

Zaštita se vrši od nicanja pa do 2—3 para stalna lista, a protiv crne repine pipe, sive i kukuruzne pipe. Vrši se dva prskanja sa akotionom 500 E, metationom E-50 i drugim sredstvima.

Postoje sredstva protiv bolesti suncokreta (benlej, enovit, cineb) i traktori sa visokim osovinama, za prskanje biljaka, radi zaštite. Posle dva prskanja radi zaštite, ostvaruje se prinos 2,5 t/ha a bez prskanja 1,4—1,8 t/ha.

Hrčkovi se uništavaju obično u maju, kada ih je najviše, sa fostoksinom koji se ubacuje u otvore hodnika u kojima oni žive.

Prvo navodnjavanje se vrši u fazi butonizacije, drugo u fazi cvetanja i treće u fazi nalivanja zrna. Ali kada se navodnjava, pojačan je napad biljnih bolesti na suncokret, naročito uvelost lišća suncokreta, u fazi nalivanja zrna.

Zetva suncokreta vrši se u tehnološkoj zrelosti. Znaci ove zrelosti su sledeći: jezičasti cvetovi su suvi i opadaju, delovi plodnih cvetova na semenkama na dodir ruke lako opadaju. Spoljna strana glave dobija žutu boju, listovi su suvi a stablo je drvenasto i mrke boje. Donji deo glave je mrke boje. Tada zrno sadrži 13,5% vlage. Suncokret neravnomerno sazreva. On sazreva od oboda glave ka njenoj unutrašnjosti. Prezrelo seme ispada iz glave i ptice ga dosta jedu. Ptice oštete oko 40% glave suncokreta u količini zrna od 3—5%. Stoga žetvu treba početi ranije pošto se završi sinteza ulja. Zbog štete od ptica trebalo bi žetvu početi ranije, kada seme sadrži 16—18% vlage.

Zetva se obavlja žitnim kombajnima.

Prosečan prinos suncokreta u 1977. godini bio je 2,31 t/ha. Ali tada je u Kleku na imanju IPK »Servo Mihalj« postignut prinos oko 4,0 t/ha. To se može postići sklopom od 50.000 biljaka po hektaru, stim da je prinos zrna oko 80 grama po biljci. Prosečan sklop je približno 70 cm X 37 cm = = 38.500 X 60 g = 2,31 t/ha. Prosečan prinos u našoj zemlji 1983. godine bio je 1,84 t/ha a u Vojvodini 2,0 t/ha a na društvenom sektoru 2,03 t/ha.

Ima novijih hibrida otpornijih na bolesti, sa prinosom 2,0—3,8 t/ha.

REZIME (12)

— Za tehničku preradu kod nas se najviše gaje suncokret (za ulje) i šećerna repa (za šećer). Pri njihovoj preradi izdvaja se uljana sačma, odnosno repini rezanci koji se koriste za ishranu stoke.
— Suncokret ima koren vretenast dobre usisavajuće moći. Stablo je visoko 1,5—2,3 m, listovi krupni i srcoliki, cvet glavica a plod ahenija.

PITANJA (12)

1. Koje se biljke za tehničku preradu gaje u našoj zemlji i u čemu je značaj gajenja suncokreta?
2. Koje su karakteristike organa suncokreta?
3. Sta je to butonizacija kod suncokreta?

REZIME (13)

— Suncokret traži dosta toplote. Najviše vode traži počev od butoni- zacije. Traži plodno zemljište jer daje veliku biljnu masu.
— Kod nas se sada uglavnom gaje hibridi suncokreta. Oni su prinosni i sadrže veliki procenat ulja.
— Gaji se u plodoredu jer iscrpljuje zemljište i da se ne pojačava napad biljnih bolesti i štetočina.

Jesenje duboko oranje se izvodi na dubini oko 35 cm. Najviše koristi kalijum a zatim azot i fosfor. Seje se širokoredno krajem marta ili početkom aprila. Tretira se herbicidima, kultivira se, prihranjuje, štiti od biljnih bo- lesti i štetočina i štetnih glodara a po potrebi kopa i proređuje. Kombajnira se kada su biljke suve, odnosno kad zrno ima 13,5% vlage, ili i ranije zbog napada ptica. Prosečan prinos je oko 2,0 t/ha a kod hibrida pojedinačni oko 4,0 t/ha.

PITANJA (13)

1. Kakvi su uslovi uspevanja suncokreta?
2. Koje su karakteristike hibrida suncokreta?
3. Kakva je agrotehnika suncokreta?

14. Biljke za proizvodnju šećera, skroba i alkohola

U ovu podgrupu biljaka spadaju šećerna repa, krompir i cikorija. Kod nas je šećerna repa jedina biljka za proizvodnju šećera. Ona spada u familiju pepeljuga — Chenopodiaceae. Šećerna repa je dvogodišnja biljka.

Šećerna repa — Beta vulgaris sacharifera

Značaj. Osnovni značaj proizvodnje šećerne repe jeste dobijanje šećera iz korena. U njemu se nalazi trščani šećer, saharoza. Šećerna repa daje najveći dohodak po hektaru u odnosu na ostale ratarske kulture.

Od 40,0 t/ha korena šećerne repe dobijaju se sledeće količine proizvoda: 5,0 t kristalnog šećera, 25,0 t glava sa lišćem, 2,0 t suvih rezanaea, 1,8 t melase i 2,0 t saturacionog mulja. Daljom preradom melase dobija se 1.300 kg kvasa ili 500 litara alkohola, špiritusa. Melasa se dobija pri krisalizaciji gustog soka šećerne repe. Ona sadrži 51% šećera.

Šećer je postojan i lako se čuva. Koristi se u ishrani i kao sirovina u prehrambenoj industriji.

Lišće sa glavama koristi se za ishranu stoke u svežem stanju, u suvom stanju, ili u vidu silaže. Suvi rezanci se koriste za ishranu stokej naročito krava muzara. Mogu se prethodno potapati u razblaženu melasu.

Saturacioni mulj je kompletno đubrivo. On sadrži organske i mineralne materije, najviše kalcijuma.

Agrotehnički značaj šećerne repe je u tome što ona ostavlja dobro zemljište, bogato hranljivim materijama i nezakorovljeno. Odličan je predusev za mnoge kulture, posebno za pšenicu.

Šećerna repa potiče od divlje repe koja i Sada raste oko Sredozemnog Mora. U kulturu je prvo uvedena u Nemačkoj, polovinbm XVII veka. Danas se od repe dobija oko 42fl/o šećera od ukupne proizvodnje šećera.

Najveći evropski proizvođači repe su SR Nemačka, Francuska, Čehoslovačka i Poljska,

U Jugoslaviji je pod šećernom repom 1983. godine bilo zasejano 141.184 hektara.

Morfologija

U prvoj godini repa obrazuje zadebljao koren i lisnu rozetu, a u drugoj cvetonosno stablo i plod.

Koren je zadebljao, vretenastog oblika. Duž zadebljalog dela, sa dve naspramne strane, pružaju se brazdice iz kojih se razvijaju bočni korenovi. To su tanke žilice koje se pretežno šire u prečniku do 1 metar. Glavni koren prodire u dubinu i preko 2 metra.

U fazi intenzivnog porasta lišća, osnovna masa korena nalazi se do dubine 60—70 cm a za vreme intenzivnog porasta korena do 80 i 100 cm dubine zemljišta.

Izdignutu glavu iznad površine žemljišta imaju sorte neotporne prema cerkospori. Zadebljani koren deli se na glavu, vrat, telo i rep. Na. glavi je lišće koje je dosta naborano. Ispod glave je vrat korena, do njegovog najvećeg proširenja. Glatke. je površine i bez bočnih žilica. Ispod vrata pruža se telo korena repe koje je konusnog oblika. Najtanji deo korena, prečnika manjeg pd 1 cm, je rep korena, Sadržaj šećera obično se kreće od oko 17,5% (15— —18%). Gledano po dužini korena najviše je šećera u sredini. Na poprečnom preseku korena procenat raste od centra ka periferiji, gde naglo opada. Šećer se nalazi u širim, belim koncentričnim krugovima koji se vide na poprečnom preseku korena repe. U glavi i repu šećera nema. Koren ne sme da se račva. On se račva kod plitko obrađenog zemljišta i u glinovitom zemljištu.

Najveći prirast korena je u periodu intenzivnog rasta korena. Ovaj period traje od sklapanja redova (oko: 15—20. juna) pa do perioda nagomilavanja šećera (početkom avgusta). U tome periodu koren naraste oko 500 g i utroši 60% od ukupno potrebne vode. .

U suviše vlažnom zemljištu vrat i glava korena se jače razvijaju i izdižu se . iznad površine zemljišta, a telo korena se slabije razvija. Takav koren ima manje šećera.

Bočne žilice uzimaju hranljive materije iz zemljišta, a žilice koje prodiru duboko u zemljište crpe prvenstveno vodu.

Listovi se razvijaju iz glave korena. Prva dva lista su, ustvari prvi listovi. Oni ozelene i počnu asimilaciju. Prvi par pravih listova se javi: kroz 10—12 dana posle nicanja biljke. Listovi su prosti. Lisna drška je duga, debela i sočna. Liska je krupna sa jasno izraženom nervaturom lista. Između nerava, delovi liske su talasasti, čime se povećava asimilaciona površina lista.

Svaka 2—3 dana formira se novi list, uvek iz centra glave korena. Novo lišće potiskuje staro ka periferiji glave obrazujući lisnu rozetu. Na korenu se formira ukupno 50—90 listova, ali stariji opadaju. Sorte kraće vegetacije imaju uspravne listove a duže vegetacije položene listove.

Stablo se razvija u drugoj godini iz pupoljaka koji su u pazuhu listova glave korena i to iz središnih pupoljaka glave. Stablo raste do visine 1,5 metara, grube je građe i rebrasto je. Intenzivno se grana, a grane su tanke i duge. Listovi na stablu su sitni.

Rano u proleće se iz korena ponovo razvija lisna rozeta sa listovima kao u prvoj godini. Ovi listovi vrše asimilaciju do formiranja listova na stablu, zatim se osuše.

Cvetovi su raspoređeni duž grana.

Na jednom mestu nalazi se dva do šest cvetova u grupi, međusobno vrlo bliskih. Tučak je jednosemen. Cvetanje dugo traje, oko 30 dana. Oprašivanje je ksenogamo, vetrom i insektima.

Plod je klube, složen od više pojedinačnih plodova. Prilikom sazrevanja cvetni listići srastaju, tako da klube sadrži onoliko pojedinih plodova koliko je sraslo cvetova.

Danas se seme dorađuje, segmentira, specijalnim mašinama razbija na pojedinačne delove. Takvo seme naziva se tehnički jednoklično monogermno. Razbijanje nije precizno pa se od 100 semenki dobija 120 do 130 biljaka. Klijavost se razbijanjem smanjuje na 64 do 73%, te daje 150 klica od 100 klubeta.

Zahvaljujući selekciji danas postoje sorte koje daju proste plodove, cvetovi su u grupama, ali ostaju pojedinačni. Dobijeno seme naziva se biološki jednoklično seme. Seme je oblika điska. Sada se radi na dobijanju okruglastog semena.

Jednoklično seme se dražira, oblaže, zaokruživa slojem hranljivih i inertnih materija. Tako se dobija seme ujednačene veličine i oblika kuglice za preciznu setvu. Klube se i polira, glazira.

Apsolutna masa semena je 15 do 40 grama a hektolitarska od 20 do 24 kg.

15. Hemijski sastav šećerne repe

Koren repe sadrži oko 75% vode i oko 25% su materije od čega je oko 17,5% šećera i oko 7,5% nešećerne materije (belančevine, uglavnom albumin, slobodne aminokiseline, organske baze i mineralni azot), organske kiseline (limunska i jabučna) i mineralne materije. Pored šećera-saharoze, u korenu ima i malo glikoze i fruktoze. Mineralna materija je 0,5%. Najviše je kalijuma. U nešećerenim materijama je štetni azot (aminokiseline, azot u nekim bazama, nitrati i amidni azot) koji sprečava kristalizaciju 25—40 delova šećera, koji se ne može izdvojiti iz soka. Kristalizaciju sprečavaju pektini i organske kiseline. Stetnog azota ima oko 1,2%. On ostaje u očišćenom soku. Iz soka se takođe ne može izdvojiti »rastvorljivi pepeo« koga sačinjavaju jedinjenja natrijuma, kalijuma i hlora. I ona sprečavaju kristalizaciju šećera. Stoga deo šećera ostaje kasnije u melasi tj. oko 1/4 šećera se ne kristalizuje, ne izdvoji.

Koeficijent čistoće soka je procenat šećera u suvoj materiji soka šećerne repe (oko 80%). Randman šećerne repe pokazuje koliko se od 100 kg korena šećerne repe dobija čistog šećera. U našim šećeranama to je oko 13%.

U jesen sazrevanjem šećerne repe povećava se procenat čistoće šećera, a smanjuje se količina štetnog azota i rastvorljivog pepela. U lišću ima malo šećera.

Uslovi uspevanja. Šećerna repa ima dobru moć aklimatizacije i stoga je vrlo rasprostranjena.

Temperatura klijanja je oko 6°C a minimalna 2—3°C ali tada repa slabije niče.

Repa je odmah posle nicanja osetljiva na temperaturu od —2° do —3°C a pravi listovi izdrže temperaturu do —6°C. Ako povađeni koren šećerne repe izmrzne, u njemu se gubi šećer.

Šećerna repa dobro podnosi visoke temperature vazduha. Repa traži dosta svetlosti naročito u avgustu i septembru (tada je nagomilavanje šećera) i ako je tada oblačno, smanjuje se količina šećera u korenu.

Voda je regulator prinosa, naročito u periodu intenzivnog porasta korena.

Da bi seme klijalo treba da upije 150 do 170% vode od svoje mase. U junu i julu trebalo bi za repu padavina po 80 mm, a u avgustu 65 mm.

U prvom delu vegetacije, periodu intenzivnog porasta lišća, koji traje od nicanja pa do sklapanja redova, repa troši 25—30% od ukupne potrebne vode. Na kraju ovog perioda koren teži oko 100 g.

U sledećem periodu, intenzivnog porasta korena, koji traje ođ sklapanja redova (oko 20, ili krajem juna) pa do nagomilavanja šećera (početkom avgusta) repa troši oko 60% potrebne vode.

U trećem delu, periodu vegetacije, nagomilavanju šećera (sve do vađenja) repa troši 10—15% od ukupne potrebne vode.

U uslovima suše smanjuje se prinos a povećava količina štetnog azota i opada procenat kristalizacije šećera.

Zemljište treba da ima sve dobre osobine, a najbolje odgovara černozem i aluvijum, a zatim ritska crnica i gajnjača. Šećerna repa posebno traži duboko zemljište jer je potrebno duboko oranje koje znatno povećava prinos. Traži neutralnu reakciju zemljišta a podnosi i slabo alkalnu do PH 8. Jako peskovita i glinovita nisu dobra za repu. Prva nemaju dovoljno hranljivih materija, a druga otežavaju razvoj korena.

Sorte šećerne repe. Sve sorte šećerne repe dele se u 4 tipa (grupe):

• Vrlo šećernate (ZZ tip) koje se koriste u selekciji za stvaranje novih sorti.
• Šećernate (Z tip) koje su prinosnije od prethodnih, duže vegetacije a imaju manje šećera. Treba ga gajiti na 25% površina pod šećernom repom. Sazrevaju početkom septembra.
• Normalan tip (N tip) daje normalan prinos i normalan procenat šećera a imaju još dužu vegetaciju od prethodnih. Treba ga gajiti na 50% površine pod repom. Ovom tipu pripadaju naše domaće sorte šećerne repe. Sazrevaju početkom septembra. U Vojvodini se seje ha 80% površine.
• Prinosni tip (E tip) daje najveću masu korena, ali manji procenat šećera. Ima najdužu vegetaciju. Treba ga gajiti na 25% površina pod šećernom repom. Sazreva početkom i polovinom oktobra.

Danas se gaje poliploidne sorte, sa uvećanim brojem hromozoma, triploidne (3 n) i tetraploidne (4 n). Triploidne su u proizvodnji više zastupljene. Ove sorte nose u nazivu reč »poli«. One daju veći prinos korena i šećera od ostalih sorti.

Sorte koje daju jednoklično seme, jednosemeno klube, nose naziv »mono«. One su prinosnije od domaćih višekličnih priplodnih sorti.

Sorte otparne na cereksporu nose naziv »cerko« ili »CR«. One su manje prinosne od drugih. Dovoljno ih je prskati dva puta protiv cerkospore.

Proizvode se i hibridi šećerne repe kod kojih se javlja bujnost vegetativne mase u Fi generaciji. Najrodniji su triplodni hibridi.

Kod nas se sada najviše seju poliploidne, višeklične sorte, na oko 65% površina pod repom. One pripadaju normalnom tipu šećerne repe. Danas se teži proizvodnji sorti sa prinosom od 50,0 do 60,0 t/ha i 16,5% šećera, a da su otporne na cerkosporu.

Naše višeklične sorte su: »NS poli 1«, »N’S poli 2«, »Aleksinac poli 1«.

NS-poli mono je na prelazu normalnog i prinosnog tipa.

Ai-Cermona odlikuje se visokim prinosom korena a ima manji procenat šećera. Otporna je na cerkosporu. Pripada normalnom tipu.

Strane sorte su monofort i gemo-monopur. One su od naših bolje klijavosti, ujednačenije niču i bolji je tehnološki kvalitet, ali su manje otporne na cerkosporu.

16. Agrotehnika

Plodored. Šećernu repu treba obavezno gajiti u plodoredu. Prinos u monokulturi mnogo opada usled jednostranog iscrpljivanja zemljišta u hranivima a naročito u sadržaju mikroelemenata. Repa je jako izložena štetočinama, cerkospori i korovima. Intenzivnim đubrenjem ne može se smanjiti opadanje prinosa.

Najbolji predusevi za šećernu repu su strna žita i kukuruz, ali da nije zaoravana kukuruzovina. Dobri su predusevi mahunarke, krompir i konoplja.

Obrada zemljišta. Repa najviše reaguje na duboku obradu zemljišta, to znači da tada treba zasnivati ornicu. Sa povećanjem dubine oranja povećava se koren, a tim i visina prinosa. Koren se ne račva, veći je procenat šećera a manje je štetnog azota.

Repa se najčešće seje posle žita. Odmah po žetvi zaorava se strnište na dubini 15—18 cm. Polovinom avgusta ore se na srednju dubinu od oko 25 cm a početkom jeseni (septembra) na punu dubinu od 35—45 cm. Površinska obrada zemljišta obavlja se u proleće na dubinu 8—10 cm. Ona treba da je kvalitetna, jer seme ima nežnu klicu slabe probojne moći i malu količinu hranljivih materija u kotiledonima. Neki proizvođači obavljaju dopunsku obradu zemljišta u jesen, a u proleće se vrši plitka površinska obrada na dubinu, 2 do 4 cm.

Bubrenje se vrši organskim i mineralnim đubrivima. Repa iznosi iz zemljišta velike količine hranljivih materija, jer stvara veliku količinu organskih materija.

Azot ima najveći značaj u ishrani repe. Fosfor povoljno deluje na prinos i količinu šećera u repi. Repa je kalijumova biljka i on povećava procenat šećera. On ima ulogu u premeštanju šećera iz lišća u koren repe. Repa traži i mikroelemente, naročito bor, koji katalizira stvaranje šećera. Bor se može dati biljkama folijarnim prihranjivanjem. U njegovom nedostatku dolazi do suve truleži srca korena šećerne repe. Javljaju se crne fleke na tkivu korena. Bor povećava prinos korena za 10—12% i šećera za 1—2% a to je korena 5,0—6,0 t/ha i šećera 0,5—0,6 t/ha sa prinosom od 50,0 t/ha.

Stajnjak se unosi onoliko tona po hektaru koliko je cm duboko jesenje oranje što znači trebalo bi oko 40,0 t/ha.

Za prinos od 40,0 t/ha korena šećerne repe, treba upotrebiti sledeće količine čistih hraniva: 90—100 kg/ha N, 102 kg/ha P2O5 i 96 do 120 kg/ha K2O, sa odnosom čistih hraniva 1:0,9:1,1.

Način unošenja đubriva:

• pred osnovnu obradu: 1/4 N i 2/3 P i K đubriva,
• startno: 1/4N + 1/3 PiK đubriva, može se dodati i bor,
• prihranjivanje: ostatka N đubriva, može se i folijarno prihraniti sa borom ako startno nije korišćen.

Planirane količine đubriva pred osnovnu obradu mogu se unositi pod srednje ili duboko oranje.

Setva se obavlja jednokliničnim biološkim ili tehničkim dražiranim semenom. Klijavost semena treba da je najmanje 85% a monokliničnost 95%.

Optimalni rok za setvu je prva i druga dekada marta meseca. Ali prema vremenskim uslovima setva se obavlja i do kraja marta i početkom aprila. Koriste se precizne pneumatske sejalice. Međuredno rastojanja iznosi 50 cm a rastojanje u redu zavisi od načina setve i od semena. Mehanički dorađeno seme seje se na odstojanju od 5—6 cm. Jednoklično dražirano seme seje se na rastojanju od 10 cm. Ako je preeizna setva, bez potrebe za proređivanjem, seje se na oko 16 cm rastojanja.

Idealno je da posle proređivanja ostaje oko 120.000 biljaka po hektaru. To je sklop biljaka od 50 cm X 16,5 cm. Tokom vegetacije se uništi 10—20% biljaka te ostaje za vađenje oko 100.000 korenova po hektaru, što odgovara sklopu od 50 cm X 20 cm. Dobri rezultati u proizvodnji se postižu i sa 70—90.000 hiljada po ha.

Pre setve se seme zaprašuje. Količina semena kod mehanički dorađenog nedražiranog semena je 6—8 kg a kod ostalih slučajeva sa dražiranim semenom, sa običnom ili specijalnom sejalicom 2,5—6 kg po hektaru. U proizvodnji se najčešće koristi sklop od oko: 50 cm X 20 cm i nikne 110.000 biljaka po ha. Do vađenja uništi se oko 15% te ostaje 85.000 X 611 g = = 52,0 t/ha.

Dubina setve je 3—4 cm.

Negovanje šećerne repe sastoji se od borbe protiv korova, razbijanja zemljišne pokorice, kultiviranja, proređivanja, prihranjivanja, zaštite i navodnjavanja.

Korovi se suzbijaju herbicidima unošenim u zemljište pre setve, posle setve i to pre ili posle nicanja.

Pre setve se koriste herbicidi ronit, treflan i dr.

Posle setve a pre nicanja se koristi piramin, laso + goltiks.

Posle nicanja može biti drugo prskanje sa herbicidima. Koriste se venzar, laso i dr.

Kultiviranje se sprovodi 3—4 puta do sklapanja redova. Prvi put se kultivira čim se dobro ukažu redovi izniklih biljaka (oko 15. aprila) i to na dubinu 4—5 cm sa specijalnim kultivatorom za repu. Drugo kultiviranje sledi (početkom maja) posle proređivanja, a ostala u razmacima od oko 15. dana. Svako naredno kultiviranje ide na veću dubinu, drugo je na dubini od 6—7 cm, a treće je pred sklapanje redova sa dubinom od 10—12 cm.

Proređivanje mora da je blagovremeno inače se smanjuje prinos. Ono se vrši kada repa ima dva stalna lista. Razmak između biljaka u redu ostavlja se na oko 20 cm, što se smatra optimalnim rastojanjem. Najlakše je proređivanje jednokličnog i dražiranog semena, jer su biljke u redu pojedinačne a ne u buketu.

Prihranjivanje se može obaviti u jednom ili dva navrata. Prvo prihranjivanje se vrši neposredno posle proređivanja odnosno sa drugim kultiviranjem. Drugo prihranjivanje, ako se primenjuje, obavlja se pred sklapanje redova, pri poslednjem kultiviranju.

Dobro je folijarno prskanje rastvorom P i K đubriva na 25—30 dana pred vađenje repe. Usled ovog prihranjivanja premešta se šećer iz lista u koren. U lišću ima 10% šećera od ukupne količine šećera u repi. Koncentracija đubriva pri folijarnom prihranjivanju treba da je 3—6% da se ne bi oštetilo lišće. Folijarno se mogu u biljku unositi i mikroelementi.

Zaštita repe je vrlo intenzivna, protiv štetočina i bolesti. Sredstva protiv štetočina (žičnjaci, sovice) unose se pod dopunsku obradu zemljišta ili pri setvi.

Protiv repine pipe prska se kada se primeti štetočina (od nicanja pa do obrazovanja prva dva para stalnih listova).

Protiv pegavosti lišća (Cerkospora beticola) vrši se dva prskanja. Prvo u drugoj polovini jula a drugo sredinom avgusta meseca.

Navodnjavanje je vrlo korisno ako je suša jer se povećavaju prinosi preko 500. Navodnjavanje smanjuje količinu šećera u iznosu od 0,6 do 1,1%.

Kritični period za vodu je u delu vegetacije od nicanja, pa do sklapanja redova (intenzivni porast lišća) sa potrošnjom vode od 25 do 30% i još više u sledećem periodu, intenzivnog porasta korena, kada biljka utroši oko 60% od ukupne količine vode. Intenzivni porast korenja je približno od kraja juna do početka avgusta i u tome periodu se navodnjava 3 puta. Na oko tri nedelje pred vađenje, oko 20. avgusta, treba prestati sa navodnjavanjem, pošto ono uzrokuje porast novih listova na račun šećera u korenu.

Vađenje. Šećerna repa povećava koren sve dok traju uslovi za vegetaciju. Interes proizvođača je stoga da vađenje počne kasnije. Kampanja prerade šećera repe traje oko 90—110 dana, a da bi im se omogućio normalan rad mora.se vađenje početi ranije. Zato je potrebno da veći proizvođači imaju zasejane sorte sva tri tipa. Pošto šećernati tip ima kraću vegetaciju, do početka septembra, kada počinje vađenje, dostižu uglavnom tehnološku zrelost i prvi se isporučuje šećeranama. Tako je zastupljen interes prerađivača i proizvođača. Polovinom septembra počinje vađenje sorata normalnog tipa i traje do polovine oktobra, kada se prelazi na prinosni tip. Kod nas se repa Vadi od polovine septembra pa do početka novembra.

Ranije vađenje repe se odražava na prinos, zbog gubitka korena. U septembru mesecu još uvek su visoke temperature, usled kojih povađeno korenje naglo gubi vodu. Ti gubici za 12 dana iznose do 31,5%. U prvoj polovini oktobra gubici su manji, oko 19%, a u drugoj polovini oktobra oni iznose oko 9%. Sve se odnosi na gubitke za 12 dana stajanja korena na njivi.

Najveći gubici šećera su u prvim danima vađenja pošto je repa nezrela i disanje je intenzivno i viša je temperatura vazduha. . .

Tehnološka zrelost repe je onda kada ona sadrži najviše šećera. Tada spoljno lišće u rozeti počinje da vene i suši se a ono u unutrašnjosti rozete je bledo-zelene i žuto-zelene boje.

Repa se vadi izoravanjem pluoom, vadilicama i kombajnima. Kombajni odsecaju glave sa lišćem i odlažu ih u pravilne redove na parceli, pa koren vade i prenose ga u bunker. Iz bunkera se koren sipa u prikolicu i transportuje. Od težine repe, pri predaji šećerani, obično se težina umanjuje za 15%. Kada je blatnjav koren odbija se još veći deo.

Prosečni prinos repe u 1983. godini iznosio je 40,1 t DO hektaru. Na društvenom sektoru u Vojvodini 1983. godine prinos je iznosio 41.6 t/ha.

Proizvodnja semena

Seme repe se može proizvesti. za dve godine korenima izvodnicama, ili za jednu godinu postrnom setvom, što je bolje.

U prvoj godini kod dvogodišnjeg načina, proizvodnja je slična kao kod repe za preradu, stim što se seje kasnije. aprila meseca. Proređivanjem se ostavljaju biljke na 12—15 cm u redu. Vađenje izvodnica vrši se kasnije, krajem oktobra i početkom novembra, kako bi biljke bile izložene mrazu, da se izvrši jarovizacija. Povađene izvodnice čuvaju se preko zime u trapu.

Pre trapljenja odseca se lišće sa korena na oko 3 cm iznad glave. U proleće druge godine početkom marta meseca, rasađuju se korenovi na rastojanjima red od reda 60—70 cm a u redu 35—40 cm. Pošto je repa stranooplodna, parcela mora biti prostorno izolovana, najmanje 1.000 metara od drugih srodnih biljaka a od parcele industrijske repe najmanje 100—200 metara.

Pri đubrenju treba obezbediti odnos čistih hraniva 1:1, 2:1.

Dalje agrotehničke mere su kao kod skraćenog postupka proizvodnje semena: međuredna kultivacija, uništavanje korova, prihranjivanje, zaštita i navodnjavanje.

Setva kod skraćenog postupka postrnom setvom, vrši se od 20. do 30. avgusta na rastojanju 50—60 cm red od reda a u redu gusto.

Biljke do zime razvijaju koren debljine od oko 2 cm, a u rozeti je 8—10 listova. U jesen se redovi zagrću radi sigurnijeg prezimljavanja.

U proleće se usev drljanjem odgrne, a potom se proređuje na rastojanje od 12—15 cm u redu.

Mere nege sastoje se od međuredne kultivacije, uništavanjem korova herbicidima, prihranjivanja, zaštite od lisnih vašiju i navodnjavanja.

Sazrevanje je neujednačeno i sazreli plodovi opadaju.

Žetva se obavlja krajem jula i početkom avgusta, kada su plodovi u srednjem delu stabla drvenasti i mrko žute boje.

Biljke po dvogodišnjem načinu proizvodnje semena žanju se dvokratno.

Prvo se stabljike poseku ručno, na oko 20 cm visine, pa se suše 3—4 dana. Zatim se vršaj obavlja kombajnima.

Kod skraćenog postupka proizvodnje semena žetva je jednofazna ali se biljke prskaju totalnim herbicidima da se unište listovi. Upotrebljava se herbicid reglan.

Po skraćenom postupku dobija se veći prinos semena za oko 20%

Kao dobar prinos semena smatra se količina od 2,0—3.0 t/ha.

REZIME (14)

— Sećerna repa se gaji radi šećera a sa repinim rezancima se hrani stoka. Ona ima i agrotehnički značaj.
— Koren šećerne repe je vretenast i zadebljao. Ona je dvogodišnja biljka. Listovi su krupni i dosta naborani. Stablo se razvija u drugoj godini. Cvetovi su skupljeni u grupe od 2—6 cvetova. Plod je klube sa viš^ semenki (pravih plodova) ali ima sorti sa jednim semenom.

PITANJA (14)

1. U ćemu je značaj gajenja šećerne repe?
2. Kakve su karakteristike organa šećerne repe?
3. Sta je tehnički i biološki jednolično seme šećerne repe?

REZIME (15)

— Koren sorti šećerne repe koje najviše gajimo sadrži šećera oko 15—18%, ali se pri preradi izdvoji oko 13%.

Šećerna repa dobro podnosi visoke temperature, traži dosta svetlosti. Najviše traži vode u periodu intenzivnog porasta korena (60%). Zemljište treba da je plodno i duboko.

Gaje se različite sorte repe: sa jednokličnim i višekličnim semenom, poliploidne sorte, otporne na cerkosporu, sa različitim procentom šećera i dužinom vegetacije. Postoji hibridna šećerna repa.

PITANJA (15)

1. Kakav je hemijski sastav šećerne repe?
2. Koji su uslovi uspevanja šećerne repe?
3. Koje su značajnije karakteristike sorti šećerne repe?

REZIME (16)

— Šećernu repu treba obavezno gajiti u plodoredu. Ona najbolje reaguje na duboku obradu zemljišta. Može se osnovna obrada vršiti u tri faze s tim da se jesenje duboko flranje izvrši na dubinu 35—45 cm. Ona najviše traži azota i kalijuma, a zatim fosfora. Setva je širokoredna, najčešće jednokličnim dražiranim semenom. Setva se vrši do kraja marta ili početkom aprila. U okviru nege tretira se protiv korova, kultivira se, proređuje, prihranjuje i štiti od bolesti (pegavosti lišća) i štetočina (repine pipe). Repa se vadi od polovine septembra do polovine oktobra i kasnije. Prosečan prinos repe u Vojvodini je oko 42,0 t/ha.
— Seme šećerne repe se proizvodi za dve godine. Prve godine se proizvedu koreni a sledeće godine oni se zasade i razvija se cvetonosno stablo. Postrnom setvom proizvodnja traje jednu godinu.

PITANJA (16)

1. Kakva je agrotehnika šećerne repe?
2. Koja je najčešća štetočina i bolest šećerne repe?
3. Koji su načini proizvodnje semena šećerne repe?

17. Biljke za proizvodnju stočne hrane

Ova grupa biljaka deli se na tri podgrupe:

• trave,
• korenasto-krtolaste biljke,
• ostale biljke za stočnu hranu.

U korenasto-krtolaste biljke spadaju stočna mrkva, repa ugarnjača i druge.

U ostale biljke spadaju: stočni kelj, uljana repica, bela slačica i dr.

U podgrupu trava je najviše biljaka i one su najvažnije za ishranu stoke i o njima će biti ovde reči. Ovde spadaju mahunarke (familija Fabaceae a ranije Leguminosae) i klasaste trave (familija Poaceae). Sve one mogu biti jednogodišnje i višegodišnje.

Višegodišnje mahunarke su: lucerka, crvena detelina. kokotac, eksparzeta i zvezdan.

Jednogodišnje mahunarke su: stočni grašak, grahorica i dr. Višegodišnje trave su: engleski ljulj, mačji rep, francuski i italijanski ljulj, ježevica, livadarka a jednogodišnje su prava livadarka i sudanska trava.

Biljke za proizvodnju stočne hrane obezbeđuju se sa livada, pašnjaka i oraničnih površina.

Neke biljke od značaja za ishranu stoke, već su obrađene: ovas, kukuruz, soja, suncokret i šećerna repa. Neke se gaje u zelenom konvejeru.

Najveći značaj u ishrani stoke. kako po kvalitetu, tako i po zastupljenosti na vojvođanskim poljima ima lucerka. Crvena detelina u Vojvodini se seje samo na oko 2.000 hektara. Toliko se seje i stočna repa.

Lucerka — Medicago sativa

Značaj. Među biljkama za proizvodnju stočne hrane lucerka zauzima vodeće mesto. Ona je odličnog kvaliteta sa dosta belančevina i slobodnih aminokiselina, mineralnih materija (kalcijum, fosfor i magnezijum) i vitamina A. B. C, D. E i K.

Lucerka se u ishrani stoke koristi kao zelena masa, seno, silaža, ispaša i lucerkino brašno. Njene hranljive materije najbolje se koriste korišćenjem u vidu zelene mase dobijene kosidbom i u vidu lucerkinog brašna. Kod ostalih načina korišćenja veći su gubici hranljivih materija.

Zelena masa lucerke sadrži 3,6% svarljivih belančevina, dobro seno 14—19% (u zavisnosti od vremena košenja) a lucerkino brašno oko 15’% svarljivih belančevina. Seno lucerke sadrži 2,5% masti i 6% mineralnih materija. Najviše je belančevina u cvetu i lišću.

Posle cvetanja količina celuloze se povećava na račun belančevina stoga ŠP lucerka kosi ranije, pred cvetanje ili u početku cvetanja.

Na korenu lucerke nalaze se bakterije azotofiksatori koje mogu da vežu 150—300 kg azota po hektaru godišnje. Lucerka posle 3—4 godine gajenja obrazuje od 8,0—10,0 t po hektaru korenske mase. Zaorani poslednji otkos lucerke koristi se kao zelenišno đubrivo.

Jak i dubok koren usvaja kalcijum iz dubljih slojeva zemljišta koji posle razoravanja ostaje u površinskom delu zemljišta.

Posle lucerke zemljište je bogato hranljivim materijama, dobre je strukture i nezakorovljeno, tako da predstavlja odličan predusev za ostale ratarske kulture.

Lucerka je gajena još u Mesopotamiji u VII veku pre nove ere. Kod nas je preneta iz Mađarske krajem XVIII veka. Kulturna lucerka je nastala od divlje lucerke koja i danas raste u Aziji. Smatra se da je njena postojbina Iran.

Lucerka se gaji na svim kontinentima. U Evropi najviše se gaji u SSSR, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Poljskoj, Rumuniji i Mađarskoj.

U Jugoslaviji je u 1983. godini lucerka bila zasejana na 330.000 hektara. Ona se najviše gaji u istočnim. predelima naše zemlje jer dobro podnosi sušu. U zapadnim predelima naše zemlje više se gaji crvena detelina.

Morfologija

Lucerka je višegodišnja biljka koja se u intenzivnoj proizvonji gaji 3—4 godine. Na boljim zemljištima živi 8—10 godina, ali posle 4 godine stablo se proređuje i smanjuje prinos.

Koren je vretenast, veoma dobro razvijen. Prodire u dubinu 5—6 metara. U trećoj godini koren prodire do 1,5 i 2 metra.

Osnovna masa korena pri cvetanju nalazi se do dubine 75—120 cm.

Usisavajuća moć korena je velika. Ona je jedna od najotpornijih biljaka na sušu.

Na kiselim i podbarnim zemljištima slabo se obrazuju na korenu kvržice sa bakterijama. U takvim uslovima đubrenje azotom treba pojačati.

Stablo je do cvetanja zeljasto a kasnije po zametanju plodova .ogrubi. Razvija se iz vrata korena. Vrat na mestu prelaza stabla u koren. Nalazi se plitko, u zemljištu i usled spiralnog porasta uvlači se zimi u zemljište te se štiti od izmrzavanja.

Iz vrata korena razvija se veći broj stabala. Sa starošću biljke, bokorenje se povećava i razvija se do 15 bočnih stabala. Stablo je člankovito, šuplje, neznatno četvrtasto. Grananje stabla je jako izraženo, tako. da .nadzemni deo ima .žbunast izgled. Dostiže visinu od 100 cm. U. toku godine lucerka obrazuje stablo više puta.

List je troper, iz tri liske. Bočne liske su na kratkim drškama, srednja je na dužoj lisnoj dršci. List je najhranljiviji deo zajedno sa cvetom. Lišće čini oko 45% od ukupne mase lucerke.

Cvetovi su leptirašte građe, složeni u cvasti, grozd. Krunični listići su plavi ili plavo-ljubičašti. Druge boje cvetova označavaju da je biljka dobijena ukrštanjem, naprimer, sa žutom lucerkom.

Lucerka se oprašuje ksenogamo. Oprašuju je pčele ali one teško dolaze do nektara u cvetu i one samo oprašuju 1—2% cvetova.

Plod je spiralna mahuna sa 4—6 semenki. Seme je sitno pretežno bubrežasto, poneko srcasto, žuto-mrke ili žuto-zeiene boje. Klijavost se zadržava 4—5 godina. Apsolutna masa semena je 1,8 do 2,7 grama, a hektolitarska masa 75—-80 kg.

Stadijumi razvoja. Tokom vegetacije u svakom otkosu ponavljaju se tri stadijuma razvoja: buđenje vegetacije, intenzivan porast stabla i cvetanje.

U prvom stadijumu razvića pojavljuju se pupoljci na vratu korena i iz njih se razvijaju listovi.

Drugi stadijum je porast stabla. Ovaj stadijum u normalnim uslovima je u aprilu.

Treći stadijum počinje pojavom cvetnih pupoljaka. Tada se tempo porasta stabla u visinu znatno usporava, mada se i dalje nagomilavaju suve materije.

Cvetanje cvetova u jednoj cvasti traje 10—14 dana, posle čega nastupa precvetavanje i zametanje plodova. Zatim stabljika počinje da odrvenjava i listovi opadaju. Količina belančevina opada a procenat celuloze raste.

Rani prvi otkos. sa ubrzanim drugim otkosom obezbeđuje najveći prinos, najbolji kvalitet i povoljne uslove za razvoj narednih otkosa. Zakašnjenje sa kosidbom prvog otkosa najnepovoljnije deluje na ukupan prinos i kvalitet sena.

Da bi se obezbedila potrebna količina hranljivih materija za prezimljavanje u korenu, lucerka bi morala biti u punom cvetu bar jedanput u toku vegetacije. To bi trebalo biti u trećem otkosu a uz navodnjavanje za vreme razvoja četvrtog otkosa. Pošto su za vreme prvog otkosa kiše i teško se lucerka osuši to je najbolje prvi otkos koristiti u zelenom stanju.

Prinos lucerke po otkosima u uslovima bez navodnjavanja: 50% u prvom otkosu, 25% u drugom i 25% u trećem i eventualno četvrtom zajedno. Pri navodnjavanju u prvom otkosu je oko 25% biline mase, u drugom oko 30%, trećem 20%, četvrtom 15% i petom otkosu 1C% od ukupnog prinosa sena ili zelene mase. Ukupan prinos lucerke pri navodnjavanju iznosi oko 20,0 t/ha.

18. Uslovi uspevanja. Lucerki najbolje odgovara toplija klima. Ona ima dobru sposobnost prilagođavanja pa je vrlo rasprostranjena.

Za intenzivan rast traži dosta toplote i tada brže raste. Niske temperature dobro podnosi. Tek iznikla mlada biljka izdrži temperaturu od 3—5°C, a u fazi 8—-12 listova i do —15°C, ako nije pokrivena snegom. Stoga po setvi u jesen, biljka treba da se dovoljno razvije. da ne izmrzne. Posle prve godine, lucerka ne izmrzava sve do —22°C.

Pošto je koren lucerke dubok, ona dobro podnosi sušu, mada se prinos smanjuje. Mlade biljke su manje otporne na sušu. Mada lucerka podnosi sušu ona dobro reaguje na navodnjavanje, jer za 1 kg suve mase troši 645 litara vode.

Najbolje joj -odgovaraju zemljišta černozem, aluvijum i gajnjača. Uz primenu visoke agrotehnike dobro uspeva i na slabijim zemljištima. Važno je da se zemljište održava u dobrom stanju. Optimalna reakcija zemljišta je PH 6,5—7,5.

Sorte lucerke. Rod Medicago ima preko 50 vrsta od kojih se Samo tri gaje kao njivske biljke: obična, žota i hibridna lucerka.

Kod nas se uglavnom gaji tip istočno-evropske obične lucerke koji je otporan na sušu i niske temperature. Sorte ovog tipa obične lucerke dele se na dve grupe: panonske i južnoruske. U panonskoj grupi su jugoslovenske, mađarske i rumunske sorte. Panonska lucerka ima malo crvenkasto stablo i sitniji list. Visokoprinosna je, kvalitetna i dugovečna.

Naše sorte lucerke su: Bačka, Banat, kruševačka M-2, osiječka 66, novosadska ZMS-1, Vršac, Slavonka, medijana, zdravka.

Južnoevropski tip se gaji u Makedoniji, Primorju a neke italijanske sorte u Vojvodini. One su manje otporne na niske temperature.

Agrotehnika

Plodored. Lucerka se gaji na jednoj površini 3—6. godine, a zatim se razorava. U ovaj rok se uračunava i godina setve. Na istu površinu se ne vraća bar onoliko godina, koliko je na njoj gajena. Monokulturu ne podnosi.

Najbolji predusevi su: okopavinske kulture, pšenica i ozimi ječam, odnosno oni usevi koji ostavljaju najmanje korova i intenzivno se đubre.

Obrada zemljišta. Obrada mora da je kvalitetna, jer klica lucerke je vrlo nežna. Lucerka pozitivno reaguje na dubinu obrade. Dubina obrade je 35—40 cm. Ore se tri puta, zaoravanje biljnih ostataka, oranje na srednju dubinu i duboko oranje. Zemljište treba duboko orati rano u jesen. Površinska obrada treba da je maksimalno kvalitetna. Zemljište treba da je po mogućstvu poravnato. Dubina setve treba da je ujednačena, a za kosibdu treba da je ravno zemljište.

Đubrenje. Lucerka se obilno đubri jer daje velike prinose. Količina organskog i mineralnog đubriva zavisi od plodnosti zemljišta i planiranog prinosa.

Na korenu lucerke razvijaju se bakterije azotofiksatori koje lucerki obezbeđuju dobar deo azota. Ipak,’ azotno đubrivo povoljno utiče na prinos lucerke.

Za lucerku se unosi 20,0—30,0 t po ha stajnjaka.

Jedna od količina čistih hraniva u godini setve za prinos od 10,0 t/ha, uz prihranjivanje je sledeća:

50—80 kg/ha N, 100—120 kg/ha P2O5 i 100—120 kg/ha K2O a odnos čistih hraniva je 1:2,0:1,7.

Za setvu lucerke mogu se unositi i veće količine čistih hraniva naprimer, đubrenjem sa oko 1,1 t/ha. kompleksnog đubriva 0:25:25 (prema dr Ljubiši Milošević, 1979).

Način unošenja ctubriva

• pred osnovnu obradu: 2/3 P i K đubriva – stajnjak,
• predsetveno: sav N + 1/3 P i K đubriva.

Svake godine u jesen posle poslednjeg otkosa ili, naprimer, pre kretanja vegetacije, lucerka se prihranjuje sa: 30—40 kg/ha N + 50—60 kg/ha P2O5 + 40—60 kg/ha K2O.

Posle prvog otkosa ona se može prihraniti sa 200—300 kg/ha kompleksnog đubriva 15:15:15. U uslovima navodnjavanja prihranjuje se istom količinom đubriva i posle drugog otkosa.

Setva. Seme treba da je kliijavosti 90—95%. Setva se može obaviti u proleće ili u jesen. Najčešća je prolećna setva, u martu ili početkom aprila. Drugi rok setve je krajem leta ili rano u jesen. Ali ova setva je sigurna uz navodnjavanje jer do zime lucerka treba da razvije 8—12 listova, kako bi izdržala niske temperature.

Lucerka se seje vrstačno, na rastojanju 10—15 cm red od reda, sa 15—20 kg semena po hektaru. Setvu treba izvršiti na dubini 1,5 do 2 cm.

Nega. Posle setve posejana površina valja se glatkim valjkom, da se uspostavi prisniji kontakt semena i zemljišta.

Posle setve koren se brzo razvija ali nadzemni deo se razvija sporije. Za to vreme brzo rastu i korovi. Oni zasenjuju lucerku i ugušuju je. Kritični period za lucerku je do prve kosidbe. On herbieida za uništavanje korova koriste se aretit, gesagard i prometrin. Sa njima se biljke prskaju posle nicanja. Za suzbijanje korova u starom lucerištu koristi se herbicid etazin 3585 za vreme mirovanja vegetacije u jesen ili u proleće.

Lucerka se štiti od lucerkine pipe, lucerkine bube i lucerkine buba mare sa malationom E-50, malationom P-5.

Drljanje lucerke se vrši rano u proleće pre kretanja vegetacije, a dobro je vršiti ga i posle svakog otkosa.

Navodnjavanje povećava prinos za 50—100 pa i više procenata. Povećava se prinos po otkosima, a povećava se i broj otkosa. obično se postiže 5 otkosa. Potrebno je da je što ranija kosidba prvog i drugog otkosa. Nvodnjavanje se vrši posle svakog otkosa osim prvog, jer tada ima vlage.

Kosidba. Kosidba za seno vrši se neposredno pred cvetanje ili u početku cvetanja. Tada je ona visine oko 60 cm. Prvi otkos treba skidati što ranije. Lucerka do cvetanja sadrži najviše belančevina (19%>) i lisne mase (oko 46,5% od ukupne biljne mase). Polovinom cvetanja sadrži manje belančevina (15%>) i lisne mase (43%) a od završetka cvetanja smanjuje se procenat belančevina (na 13%) i učešće lisne mase (na 37%). Smanjenjem belančevina povećava se količina celuloze. Stoga lucerku treba kositi pred cvetanje ili u početku cvetanja. Ipak bi trebalo ostaviti treći otkos (kod navodnjavanja četvrti) lucerke u punom cvetu, da se tada nagomila dovoljno hranljivih materija u korenu, da se ona bolje pripremi za prezimljavanje. Kosidba se vrši travokosačicama n avisinu od 4—8 cm iznad površine zemljišta. Pokošena masa ostaje obično jedan dan u otkosu da provene a zatim se grabljama skuplja u valove, gde se dosušuje još dva do tri dana. Dva otkosa se nabacuju u jedan valov. Osušeno seno kupi se »pik-a
b« uređajima u prikolicu i odvozise na senjak. Seno se na parceli može balirati pokretnom presom.. Naročito je nepovoljno vreme u našim uslovima kod pripreme sena iz prvog otkosa.

Sušenje sena može se − vršiti na zemljištu, napravama i u senjaku pomoću ventilatora sa hladnom vazdušnom strujom, a najbolje je da je ona topla.

Postoje samohodne kosačice gnječilice, koje gnječe stablo i lucerka se ravnonmerno osuši, za 2 dana i ne treba da se prevrće. Posle se grabljama skupe višeotkosa u jedan red. Onda se seno balira. Bale se slažu u kamare, pod šupe ili nastrešnice.

U vlažnim predelima gde je teže sušiti lucerku, ona se, pošto se provene, stavlja na naprave: rozge, drvene piramide ili švedske jahače. Tako se kiša ne zadržava na masi, a vetar je lakše produvava. Švedski jahač je drveni zid iznad koga je krov. Na zid se nabacuje provenula lucerka. Kada se provenula lucerka nabaci na drvenu piramidu dobija se oblik manjeg plasta.

Zelena masa lucerke za ishranu stoke, treba da se prethodno malo provene, da bi bila minimalna opasnost od naduna stoke.

Lucerkino brašno proizvodi se sušenjem iseckane zelene mase u dehidratorima. Posle sušenja lucerka se melje i pakuje u džakove.

Lucerka se može silirati sa 80’Vo vlage ali ne sama jer nema dovoljno ugljenih hidrata za mlečno-kiselinsko vrenje. Može se mešati sa kukuruzom prekrupom, ili zelenim kukuruzom. Dobro je silirati prvi otkos lucerke jer on se teško suši, jer tada često padaju kiše.

Senaža je iseckana provenula lucerka sa 50—60% vlage, složena kao silaža. da se silira. Silirana ovakva masa je senaža.

Prinos sena lucerke u 1976. godini iznosio je 5,9 t/ha što je vrlo malo, jer bi trebalo da bude oko 12,0 t/ha. U uslovima navodnjavanja postiže se 20,0 i više t/ha. Na društvenom sektoru Vojvodine 1978. g. prinos sena iznosio je 6,48 t/ha. Sorte Banat i Bačka daju prinose 8,0—16,0 t/ha.

Prosečan prinos u našoj zemlji 1983. godine bio je 5,2 t/ha a u Vojvodini 7,32 t/ha a na društvenom sektoru (Vojvodine) 7,47 t/ha.

Zeleni konvejer

Proizvodi za stočnu hranu, dobijaju se sa oraničnih površina, livada i pašnjaka. To je kabasta hrana (sočna ili suva) i koncrentrovana.

Jedan način proizvodnje kabaste stočne hrane je zeleni konvejer. To je planski organizovana proizvodnja zelene stočne hrane od ranog proleća do kasne jeseni odnosno od početka aprila pa do kraja oktobra, što iznosi sedam meseci. Preko zime posle zelenog konvejera koristi se silaža i seno (XI— —III meseca).

Obično se na 10 kg žive mere stoke planira dnevno 10—12 kilograma zelene mase, mada su različite količine hranljivih materija u zelenoj masi različitih biljaka. Biljke koje se gaje u zelenom konvejeru treba da su zasejane bliže ekonomskom dvorištu, da bi bio jeftiniji transport.

Paša ulazi u zeleni konvejer. U 1983. godini u našoj zemlji prosesečan prinos trave na pašnjacima bio je 0,47 t/ha.

Ona se koristi od početka aprila, i sve više do početka juna, a onda se naglo smanjuje i u manjoj količini koristi se sve do kraja oktobra.

Zelena hrana sa oraničnih površina počinje da se koristi početkom aprila pa se količina povećava i najviše pristiže u julu a zatim se postepeno smanjuje do kraja oktobra. Slačica se koristi početkom novembra a posle nje kasni kupus.

Stočni kelj (i Silaža) se koristi počev sa septembrom, nešto više u januaru, februaru i u martu’ dok ne stigne paša i zelena hrana -sa oraničnih površina.

U septembru i oktobru koristi se manje silaža, jer tada se još koristi, ali u manjim količinama, paša i zelena hrana sa oranica. Silira se zeleni kukuruz, sirovi repini rezanei, zelena lucerka sa zrnima kukuruza u voštanoj zrelosti, jer tada ima najviše suve materije (30—35%). Pri siliranju važno je da se silirana masa što bolje sabije traktorom guseničarom a zatim se pokrije, najpraktičnije plastičnom folijom.

U periodu novembar—mart uglavnom se koristi silaža i seno.

U zelenom konvejeru zastupljene su sleđeće krmne biljke kao ozimi usevi: uljana repica ,ozima grahorica, ozimi stočni grašak, ozima raž, inkarnatska detelina (jednogodišnja), italijanski ljulj i ozimi ovas.

Kao jari usevi gaje se: kukuruz, sirak, suncokret i stočna repa.

Kao postrni usevi gaje se: kukuruz, sirak, stočni kelj, slačica i jara uljana repica.

Zeleni konvejer se može početi koristiti sa ozimom uljanom repicom u smeši sa ozimom raži, počev od 10-og aprila i zaključno sa slačicom, početkom novembra ili kasnim kupusom i stočnim keljom do kraja novembra pa i do marta.

REZIME (17)

— Najvažnija biljka za proizvodnju stočne hrane je lucerka a zatim druge biljke se gaje u zelenom konvejeru.
— Lucerka daje vrlo kvalitetnu stočnu hranu a ima i agrotehnički značaj.
— Koren lucerke je vretenast, dobro razvijen. Stablo je člankovito, šuplje, dosta se grana i đžbunasto je. List je troper, cvet leptirast a plod mahuna, mala i spiralno uvijena. Ona ima više stadijuma razvića.

PITANJA (17)

1. Kako se mogu podeliti biljke za proizvodnju stočne hrane?
2. U čemu je značaj gajenja lucerke?
3. Koje su karakteristike organa lucerke?

REZIME (18)

Lucerka traži toplu klimu, treba joj dosta toplote i dobro podnosi sušu. Dobro uspeva na dobrim i osrednjim zemljištima.
— Naše sorte lucerke pripadaju grupi panonske lucerke. One su prinpsnije, kvalitetnije i dugovečnije od drugih .
— Lucerka se seje posle useva koji ostavljaju slabo zakorovljeno zemljište (okopavine). Ona dobro reaguje na duboku obradu zemljišta. ore se u tri faze a duboko oranje se izvodi na dubinu 35—40 cm. Lucerka najviše traži fosfor i kalijum a manje azot. Seje se raho u jesen ali češće rano u proleće. Posle setve se valja, tretira herbicidima protiv korova, drlja se i prihranjuje. Koši se neposredno pred cvetanje. Za seme se kosi drugi otkos. Prosečni prinos sena lucerke je oko 6,0 a pojedinačni 12,0 a uz navodnjavanje 20,0 t/ha.
— Biljke u zelenom konvejeru pristižu za ishranu stoke počev od aprila pa do kraja oktobra: sa oraničnih površina, livada i pašnjaka (paša). Gaje se ozimi, jari i postrni usevi.

II Povrtarstvo

22. Posebni deo

U ovome delu povrtarstva izučava se gajenje pojedinih povrtarskih kultura.

Prema delovima povrtarskih biljaka, koji se upotrebljavaju za ishranu. povrće se deli u devet grupa: kupusi, korenasto povrće, zeljasto-lisnato povrće, lukovi. mahunarke, povrće sa mesnatim plodovima, krtolasto povrće, višegodišnje povrće i pečurke.

U 1974. godini u Vojvodini je bilo zasejano povrća oko 83.860 ha a u celoj zemlji 1983. godine bilo je zasejano 636.000 ha.

Kupusi

Kupusi pripadaju familiji Brassicaceae, ranije krstašica (Cruciferae). Vrsta kupus Brassica oleraceae ima više varijeteta: kupus, kelj, karfiol.

Kupus glavičar Brassica oleaceae var. capitata (alba-beo, rubra-crven).

Značaj. Kupus je najvažnija kultura iz ove grupe povrća i najviše se gaji. Koristi se u svežem stanju ili ukiseljen. Lišće kupusa se može koristiti za ishranu stoke, ili se prethodno od njega pripremi silaža. Ostavlja žetvenih ostataka oko 14,0 t/ha. U Vojvodini je 1983. godine bio zasejan zajedno sa keljom na 47.000 ha.

Od mineralnih materija sadrži K i Fe i vitamine A, B, C i K.

Sto grama svežeg kupusa sadrži 50 miligrama C vitamina. Ovog vitamina ima i u rasolu kiselog kupusa.

Morfologija

Koren kupusa je vretenast. U početku se razvija glavni koren, a kasnije se javljaju bočne žile. Uglavnom dobre usisavajuće moći, u odnosu na drugo povrće. Kod povrtarskih kultura najveći deo korena je na dubini 20—50 cm.

Pri porastu lisne površine, osnovna masa korena nalazi se do 30 i 40 cm dubine zemljišta, a za vreme sazrevanja do 40 i 50 cm dubine zemljišta.

Stablo se razvija iz glavice u drugoj godini dok se u prvoj godini iz temenog pupoljka razvija glavica radi koje se biljka gaji. Stablo dostiže visinu 80—150 cm.

Cvetovi su skupljeni u cvast štit. Oprašivanje je ksenogarno.

Plod je ljuska. On se sastoji iz dva oplodna listića i podeljen je pregradom na dva dela. U ovim delovima se nalaze semenke. Seme zadržava klijavost 2—8 godina.

Seme povrtarskih kultura mora da ima klijavost 65—95% na kvašenoj upijajućoj hartiji.

U kulturi se nalazi veliki broj sorti kupusa.

Sorte se dele na sorte ranog kupusa, srednje ranog i kasnog. Postoje i sorte crvenog kupusa,, koje sadrže najviše vitamina C. Postoji hibridni kupus.

Dužina vegetacije kupusa u zavisnosti od sorte, iznosi 100—160 dana.

Uslovi uspevanja. Kupus je biljka hladnijih i vlažnijih kiimatskih oblasti. Otporan je na mrazeve. Rasad izdrži do —5°C, a odrastao kupus izdrži —12°C, pa i nižu temperaturu vazduha. Visoke temperature ne podnosi. Ima velike zahteve u pogledu vlage vazduha i zemljišta. Kupus jako transpiriše. U toku cele vegetacije biljka zahteva dosta vode i stoga se obavezno navodnjava.

Kupus traži plodno i umereno rastresito zemljište. Najviše traži azota i kalijuma.

Optimalna temperatura vazduha je 13°C.

Agrotehnika

Plodored. Kupus treba gajiti u plodoredu. jer iz zemljišta iznosi velike količine hranljivih materija, a i napadaju ga mnoge bolesti i štetočine. Na istu parcelu može doći posle 4—5 godina. U plodoredu dolazi na prvom mestu tj. đubri se stajnjakom.

Obrada zemljišta. Obrada zemljišta vrši se u jesen najmanje na dubinu od 25—35 cm. Dubina oranja za povrće uopšte kreće se od 25—40 cm, prema zahtevu biljke i dubini akumulativnog genetičkog horizonta zemljišta.

U proleće se kod kupusa vrši površinska obrada zemljišta i izvlače zalivne brazde u svakom međuredu, ako će se navodnjavati brazdama.

Đubrenje. Kupus se đubri stajnjakom 30,0’—50,0 t/ha i mineralnim đubrivima. Za ovu količinu stajnjaka treba dublje orati, 30—50 cm.

Za osrednje prinose količina čistih hraniva je sledeća: 120—150 kg/ha N, 90—100 kg/ha P2O5 i 120—150 kg/ha K2O. Odnos čistih hraniva u mineralnim đubrivima iznosi 1:0,7:1. Ova količina je za slučaj kada se ne koristi stajnjak a za prinos ranih sorti 30,0 t/ha, kasni 70,0 t/ha.

Azot je naročito potreban za povrće koje se gaji radi vegetativnih delova lista. Prema tome, on je potreban i za kupus. Fosfor utiče i na porast ploda kod povrtarskih kultura, a kalijum povećava količinu suve materije i daje ukus plodovima.

Povrtarske kulture zahtevaju biljna hraniva u količinama po sledećem redosledu K—N—P osim kod paprike, lubenice i dinje gde je redosled K—p—N.

Setva. Kupus je dvogodišnja biljka. Razmnožava se iz raspada ili direktno setvom semena na stalnom mestu što se čini kod pozne proizvodnje kupusa. Seme niče na temperaturi zemljišta 3—5°C.

Seme za rasad, za ranu proizvodnju kupusa seje se u tople leje u januaru ili februaru, na rastojanju 6—10 cm X 6 cm. Pre setve vrši se dezinfekcija semena. Seme kupusa klija i biljka niče za oko 20 dana. Rasad se rasađuje sa starošću oko 35—40 dana i tada ima 5—7 listova. On se može krajem februara ili do sredine marta rasaditi u zatvoreni prostor.

Na stalnom mestu, na njivi rasad se sadi pri dnu zalivene brazde na rastojanju red od reda 50—60 cm a u redu 30—35 cm. Ovim sklopom se obezbeđuje 60.000 biljaka po ha. Pred rasađivanje rasada kupusa, koren rasada se umače u kašatsu smešu od goveđeg izmeta i glinovitog zemljišta.

Za sadnju jednog hektara kupusa potrebno je 350—500 g semena za rasad.

Rasađivanje rasada kupusa vrši se pomoću ručne sadiljke po oblačnom vremenu i odmah se zalije. Ponovo se zalije posle 3—7 dana, kada se popunjavaju prazna mesta. Posle sadnje, oko 15—20 dana, pošto se biljke ukorene, vrši se prihranjivanje (N, P i K đubrivima) i zalivanje biljaka. Sledeće zalivanje je posle 5—7, ili najviše 10 dana.

Za srednje kasnu proizvodnju kupusa seme za rasad seje se u tople leje u februaru ili martu mesecu, a u aprilu ili maju rasad se rasađuje na stalno mesto, na rastojanju 60—70 cm X 50—60 cm, a to je oko 30.000 biljaka po hektaru. Rasad stiže za oko 40 dana i tada ima četiri-pet listova.

Rani i srednje kasni kupus stižu za berbu od početka juna pa do početka jula.

U plastenicima se može sejati seme za rasad kupusa krajem marta ili početkom aprila, krajem septembra ili u oktobru za jesenju i kasniju proizvodnju.

U plastenicima rasad povrća seje se obično krajem marta. Kada rasad kupusa ima 5—6 listova, oko 35—40 dana posle sadnje, rasađuje se u plastenik, na rastojanju 60 cm X 40 cm.

Sl. 3. Rasad povrća u plastcniku, navodnjavanje kišenjem

Izostavljeno iz prikaza

Plastenici koji se ne greju zaštićuju biljke od mrazeva pri kojima je temperatura do —2,5°C. Ako je hladnije, osetljive biljke koje su unutra, moraju se dopunski pokrivati, danju folijom a noću i asurom. U plastenicima je dosta difuzne svetlosti, više nego napolju, pa biljke mogu da se izdužuju. U njima je dosta relativne vlage, naročito rano izjutra (od 2—7 časova). Treba znati da je bočno u plastenicima temperatura manja za 1 do 5°C, nego na sredini površine zemijišta, duž plastenika. Takođe, noću u plasteniku je malo niža temperatura nego danju. Ipak, u plastenicima se mogu do decembra gajiti: luk, salata, patlidžan i paprika, a kupus i preko zime.

Pozni, jesenji kupus seje se direktnom setvom na stalno mesto. Setva rasada se vrši u aprilu i maju a sadnja na stalno mesto u junu, na rastojanju od 70—80 cm X 50—60 cm a to je oko 25.000 biljaka po hektaru. Rastojanje zavisi od načina nege, da li je ona ručna ili mašinska.

Pozni kupus stiže za oko pet meseci, obično u novembru mesecu.

Kupus se može sejati na stalno mesto u avgustu i septembru u sklopu 40 cm X 40 cm. Biljke prezime na otvorenom polju, a u proleće se obrazuju glavice. Ovaj kupus stiže u periodu april-juni.

Radi zaštite kupusa i drugih povrtarskih kultura od bakterijalnih bolesti pre setve seme se potapa u dvoprocentni rastvor natrijum hidroksida za 20 minuta. Pošto se seme malo prosuši dobro je da se zapraši ortocidom ili cinebom, protiv gljivičnih oboljenja.

Negovanje. Nega kupusa na otvorenom polju sastoji se u sledećem: popunjavanju neprimljenih biljaka, prihranjivanju, kultiviranju, plevljenju, kopanju, (u radu između biljaka), ogrtanju, zaštiti od biljnih bolesti i štetočina i navodnjavanju. Prihranjivanje se vrši N, P i K đubrivom obično dva puta. Prvo prihranjivanje je 15—20 dana po sadnji (za svo povrće obično u maju), kada se biljke ukorene. Za svo povrće najbolje je folijarno prihranjivanje. Posle prihranjivanja se zaliva, zatim kultivira. Ako se zalivanje vrši pred berbu plodova (kod povrća koje ga formira), plodovi pucaju, a kod kupusa ako se navodnjava pred berbu pucaju glavice. One takođe pucaju ako je u zemljištu suviše azota.

Kultivacija počinje 10—15 dana po rasađivanju, a prema potrebi obavlja se dva-tri puta. Kada se kod kupusa razvije 8—10 listova, ogrće se da se bolje ožili. Rane sorte kupusa se ogrću jedanput, a ostale dva puta. Korovi se uništavaju herbicidom treflanom koji se prethodno pre rasađivanja kultiviranjem izmeša sa zemljištem.

Berba kupusa se vrši odsecanjem glavica nožem. Glavice ranog kupusa su mekše, sa lišćem više zelene boje. One se teže čuvaju od kupusa kasnijih sorti. Srednje kasne i pozne sorte su sa zbijenim glavicama i beličastim lišćem. Dobro se čuvaju i beru se kada su glavice čvrste, a spoljni, listovi počinju da se povijaju.

Kod ranih i srednje ranih sorti kupusa postižu se prinosi 1,15—1,25 t/ha, kod kasnih 40,0—100,0 t/ha, a kod crvenog kupusa 20,0 t/ha. Najmanji prinos je kod ranog kupusa, a najveći kod kasnog kupusa. Prosečni prinos kupusa i kelja na društvenom sektoru Vojvodine 1978. godine, iznosio je 28.4 t/ha, a na oba sektora 1974. godine prinos je bio 15,8 t/ha.

Prosečan prinos kupusa i kelja u našoj zemlji 1983. godine bio je 12.4 t/ha.

Radi čuvanja preko zime, glavice kupusa se mogu složiti horizontalno u trap, pa se prekriju slamom, a zatim zemljištem. Na trapu se moraju ostaviti ventilacija na svaki metar duž trapa. U trapu treba da se održava temperatura —1° do 0cC. Ventilacija se može postići postavljanjem u trap malih snopića od stabljika kukuruza ili suncokreta.

Kelj — Brassica oleraceae var. sabauda

Kelj se gaji radi glavice. Pošto se sastoji od dosta naboranih, kao zgužvanih listova, sa jako izraženom nervaturom, glavica je meka. Kelj ne može da se kiseli, jer bi se glavica pretvorila u piktijastu masu. On se malo gaji u našoj zemlji. Kelj sadrži vitamine C i E.

Biljka je dvogodišnja i u drugoj godini se formira stablo sa plodovima sličnim kupusu.

Morfologija kelja je slična kao kod kupusa. Cvet i plod su kao kod kupusa. Oprašivanje je ksenogarno.

Sorte kelja mogu se podeliti kao kod kupusa na tri grupe: rane, srednje kasne i pozne (kasne).

Kelj je otporniji na niske temperature od kupusa ah i na sušu.

Agrotehnika kelja je kao kod kupusa. Seme za rasad seje se u tople leje već od februara. Rasad se rasađuje na stalno mesto u maju u sklopu 50—70 cm X 35—50 cm. To je oko 40.000 biljaka po hektaru. Kelj može da prezimi na njivi. On se bere kada se jedan ili dva iista na vrhu glavice poviju nazad.

Prinos ranih sorti je oko 20,0 t/ha a kasni oko 80,0 t/ha. U 1974. godini u Vojvodini je bio prinos 15,8 t/ha.

Karfiol — Brassica oleraceae var. botrytis

Karfiol je najkvalitetnije povrće. Gaji se radi sočne cvasti koja je u obliku bele glavice, a naziva se »ruža«. Od mineralnih materija sadrži K i vitamine A i C.

Ostavlja žetvenih ostataka oko 15,0—20,0 t/ha i oni se mogu koristiti za ishranu stoke.

Biljka je dvogodišnja.

Morfologija je slična kupusu.

Uslovi uspevanja su kao kod kupusa.

Agrotehnika je slična kao kod kupusa.

Rane sorte karfiola seju se u tople leje od januara do marta. Rasad dospeva za oko 35 dana. Na polju se rasađuje u maju u sklopu 60—70 cm X 40 cm, a to je oko 40.000 biljaka po ha. Za sledeću (kasnu) proizvodnju seme za rasad se seje u maju a rasađuje se u junu na stalno mesto.

Karfiol u doba formiranja glavice ne podnosi direktnu sunčevu svetlost, stvara žute pege na »ruži«, pa se glavica zasenjuje.

Berba. Karfiol neravnomerno sazreva pa se bere u više navrata. Glavice se beru kada im je prečnik 10 cm, a dok su još bele boje, pre nego što požute. One požute od sunca, pa se stoga oko glavice vezuju 2—3 lista pre berbe, mada oko nje već postoje listovi koji donekle zaklanjaju glavicu. Lišća je nedovoljno ako je prestarelo seme karfiola ili je bilo slabo đubrenje. Pri berbi karfiola glavica se odseca sa nekoliko listova koji je čuvaju od povreda pri transportu.

Karfiol se može čupati sa korenom i utrapiti i to pre nego što dozri, a dozrevanje će se završiti u trapu, jer će glavica koristiti hranu iz listova.

Prinos karfioia je oko 20,0 t/ha, ali ranog 10,0—15,0 t/ha.

Povrtarske kulture mogu se duboko zamrzavati na oko —18°C naprimer, karfiol, spanae, mrkva, paprika, boranija i mladi grašak.

REZIME (22)

— Povrtarske kulture se dele na više grupa, prema delovima biljaka koji se koriste za ishranu.
— Kupus se koristi za ishranu ljudi, a deo lišća koji ostaje van glavica može se koristiti za ishranu stoke. Kupus je dvogodišnja biljka.
— Koren kupusa je vretenast, bolje razvijen nego kod ostalih povrtarskih biljaka. Cvetonosno stablo se razvija iz glavice u drugoj godini. Cvast je štit a plod ljuska. Sorte kupusa su različite dužine vegetacije.
— Kupus traži dosta vlage u zemljištu i vazduhu. Otporan je na mrazeve, sušu ne podnosi. Traži plodno i umereno rastresito zemljište.
— Mora se gajiti u plodoredu jer iscrpljuje zemljište i da se ne pojača napad biljnih bolesti i štetočina. Duboko jesenje oranje obavlja se na dubini oko 25—35 cm. Dubina oranja za sve povrtarske kulture iznosi 25—40 cm u zavisnosti od dubine akumulativnog horizonta zemljišta i zahteva biljaka. Kupus najviše traži azota i kalijuma a manje fosfora, što je uglavnom kod povrtarskih kultura. Đubri se stajnjakom i mineralnim đubrivima. Za rani kupus rasad se seje u januaru a posle oko 35—40 dana stiže za rasađivanje na stalno mesto. Za sorte srednje ranog kupusa seme za rasad se seje u februaru. Pozni jesenji kupus se seje na stalno mesto u junu. Posle setve odnosno sadnje neguje se rasad i biljke na stalnom mestu.

Na stalnom mestu boljke se popunjavaju, tretiraju se protiv korova, kultiviraju, pleve, prihranjuju i navodnjavaju. Berba se obavlja odsecanjem glava. Glavice ranog kupusa su mekše a srednje ranog i poznog čvrste. Spoljni listovi glavice zrelog kupusa počinju da se povijaju. Prosečni prinos kupusa u Vojvodini je oko 28,4 t/ha. Kod ranih je manji a kod poznih sorti veći.

— Kelj se gaji radi glavice koja je meka. Morfologija, uslovi uspevanja i agrotehnika su slični kao kod kupusa. Prinos je oko 20,0 t/ha.
— Karfiol se gaji radi sočne cvasti »ruže«. Ostalo je slično kao kod kupusa.

PITANJA (22)

1. Kako se mogu podeliti povrtarske kulture?
2. Koji je značaj kupusa i koje su karakteristike njegovih organa?
3. Kakva je obrada i đubrenje kupusa?
4. Kakva je setva, sadnja kupusa?
5. Koje su mere nege kupusa, berba kupusa?
6. Šta znaš o gajenju kelja?
7. Šta znaš o gajenju karfiola?

23. Korenasto povrće

Ovo povrće pripada familiji Apiaceae (ranije štitonoša — Umbeiiferae) i pepeljuga — Henopodiaceae. U familiju Apiaceae spadaju mrkva, pastrnjak, peršun i celer, a u familiju pepeljuga spada cvekla.

Mrkva (šargarepa) — Daucus carota je dvogodišnja biljka. U drugoj godini iz korena se razvija cvetonosno stablo obraslo dlačicama. Gaji se radi zadebljalog korena koji se koristi za ishranu. Koren sadrži dosta ugljenih hidrata-šećera i karotina (provitamin A) koji u jetri prelazi u vitamin A. Sadrži vitamin C. Od mineralnih materija sadrži K i Fe.

U Vojvodini 1974. godine mrkva je bila zasejana na 1967 ha.

Morfologija

Koren je vretenast i zadebljao. On se sastoji iz dva koncentrična sloja. Unutrašnji otvorenije boje, tanji je i sadrži više celuloze. Bolje sorte mrkve imaju deblji spoljni sloj a tanji unutrašnji, celulozni sloj.

Stablo izbija druge godine iz korena.

Cvetovi su sitni bele boje skupljeni u cvast štit.

Plod je dvojna ahenija.

Uslovi uspevanja. Mrkva uspeva u raznim klimatskim oblastima. Ipak joj bolje odgovara vlažnija i hladnija klima. Mlade biljke izdrže temperaturu do —4°C. Stoga se mrkva seje rano u proleće. Ona zahteva dosta vlage u zemljištu i ne podnosi dugotrajnu sušu, tada joj koren odrveni.

Mrkva traži duboko, rastresito i plodno zemljište. Uspeva i na peskovitom zemljištu, ali ovakvo zemljište je siromašno biljnim hranivima. U glinovitom zemljištu koren mrkve se račva. Dobar je aluvijum. Optimalna temperatura vazduha za korenaste biljke je 16°C.

Agrotehnika

Plodored. Mrkva se gaji u plodoredu. Dobri predusevi su povrtarske kulture đubrene stajnjakom: kupus, krompir i krastavac.

Obrada zemljišta. Zemljište treba u jesen duboko poorati, 30—35 cm. Površinska obrada zemljišta treba da je vrlo kvalitetna jer je seme sitno.

Đubrenje. Mrkva zahteva đubrenje sa N, P, K đubrivima, ređe i stajnjakom.

Setva se obavlja rano u proleće, u martu a zatim sve do juna. U tople leje može se sejati u januaru. Ako je zasejana u martu stiže u maju. Može se zasejati pred zimu (XI i XII) da do proleća seme samo nabubri a u proleće klija i biljka niče.

Seme mrkve zadržava klijavost tri godine. Presetve vrši se dezinfekcija sa ortocidom.

Dužina vegetacije iznosi 60—140 dana.

Sklop biljaka treba da je 20—30 cm X 8—10 cm, a to je oko 450.000 biljaka po hektaru. Može i gušća setva. Seme se seje u plitke brazdice na dubinu 2—3. Ono sporo klija te biljka sporo niče.

Negovanje. Mrkva se proređuje. Pri prvom proređivanju biljke se ostavljaju malo gušće, a posle drugog, ostavlja se konačan broj biljaka. Prema potrebi vrši se više kultiviranja, odnosno kopanja 3 i 4 puta. Po potrebi čupaju se korovske biljke između kulturnih biljaka u redu. Radi uništavanja korovskih biljaka presetve se koristi herbicid treflan iii posle setve gesagard ili prometrin. Prihranjivanje se vrši dva puta sa N, P i K đubrivima.

Potrebrio je navodnjavanje ako je suša, da se ne obrazuje drvenast i žilav koren.

Protiv žičnjaka koristi se insekticid volaton.

Berba. Koren se vadi pomoću ašova ili specijalnim mašinama pred jače jesenje mrazeve, do početka novembra. Očišćeni korenovi od lišća i sekundarnih korenova se sortiraju. Preko zime čuvaju se u podrumima i trapovima a između slojeva korenova stavlja se pesak za bolje provetravanje u trapu. Bolje se čuvaju korenovi koji nisu mnogo sazreli.

Kasno proizvedena mrkva može se ostaviti na njivi samo se pokrije lišćem, slamom.

Prinos korena mrkve iznosi oko 35,0—70,0 t/ha. U Vojvodini 1979. godine. bio je prinos 14,6 t/ha.

Pastrnjak — Pastinaca sativa

Pastrnjak je dvogodišnja biljka. Gaji se radi korena koji je sladunjav i prijatne arome. Sadrži dosta vitamina C.

Koren je vretenast ili konusan, spolja pokriven žućkasto-mrkom pokožicom. Dobro je razvijen.

U drugoj godini iz korena se obrazuje stablo sa sitnim žutim cvetovima skupljenim u štitastu cvast.

Plod je dvojna ahenija sa tankim obodom.

Agrotehnika je slična kao kod mrkve. Sklop biljaka je 20—25 cm X 15 cm a to je sklop od oko 300.000 biljaka po hektaru. Potrebno je obezbediti čistih hraniva: 80—100 kg/ha N, 80—100 kg/ha P*Ds i 180 K2O kg/ha. Seje se rano u proleće.

Berba. Koren je vrlo otporan na zimu i može se preko zime ostaviti u zemljištu, samo se pokrije slamom. Koren se može trapiti kao koren mrkve. On puca usled velike suše ili vlage.

Koren koji je ostao neizvađen a pokriven slamom, posle mraza sadrži više šećera i boljeg je kvaliteta. On se može čuvati i u pesku, podrumu. Tako se mogu čuvati i drugi korenovi ove grupe povrća.

Prinos pastrnjaka je oko 30,0 t/ha.

Peršun— Petroselinum sativum

Peršun je dvogodišnja biljka. Gaji se radi korena i lišća koji -su mirišljivi. List sadrži znatne količine vitamina A, B i C, a od mineralnih materija K i Pe. -Lišće peršuna sadrži deset puta više vitamina od plodova jagode.

Morfologija

Koren je tanak, vretenast. Nekada se račva.

Lišće je sitno i mirišljivo.

Stablo se jako grana.

Cvetovi su zeleno-žute boje, složeni u cvast štit.

Plod je vrlo sitan i mirišljav. Čuva klijavost 2—3 godine.

Traži lakše, rastresito i plodno zemljište.

Najotpornija je biljka ove grupe na niske temperature. Mlada biljka podnosi —10°C a starije još nižu.

Agrotehnika je, slična kao kod mrkve. Peršun se može sejati kao i mrkva, pred zimu, takođe u februaru ili martu. Sklop je 20 cm X 10 do 15 cm a to je oko 350.000 biljaka po hektaru. Na otvorenom polju seje se od marta do oktobra. Posle setve stiže za vađenje za tri meseca. Uništava se korov, proređuju biljke, prihranjuje i navodnjava se.

Berba. Lišće se bere nekoliko puta u toku vegetacije jer ‘se obnavlja.

Korenovi se vade u oktobru i početkom novembra. Preko zime se čuvaju u trapu ili podrumu.

Prinos korena peršuna je 15,0—20,0 t/ha i lišća 3,0—5,0 t/ha.

Celer— Apium graveolens

Celer je dvogodišnja biljka. Gaji se radi korena i lišća. Najviše se gaji celer korenaš (var. rapaceum). Sadrži Na, K, Fe, i vitamine A i C.

Morfologija

Koren je kod najčešće gajenih sorti okruglast ili slabo spljošten, hrapave površine. Na donjem delu korena obrazuje se veliki broj tanjih i debljih žilica. Unutrašnji deo korena je beo ili žućkast. Meso korena je aromatično. Težine je 300—800 g.

Lišće je vrlo krupno.

Plod je vrlo sitan, sive ili sivo mrke boje, malo spljošten sa pet uzdužnih rebara. Seme zadržava klijavost 4—6 godina.

Zemljište za gajenje celera treba da je bogato organskim materijama i da je vlažno.

Agrotehnika je slična kao kod mrkve.

Celer korenjaš seje se rano u proleće na razmaku 20—25 cm X15 cm a to je oko 300.000 biljaka po hektaru. Na polju se može sejati sredinom marta iii kasnije. Pošto ceier ima dugu vegetaciju (6—7 meseci) proizvodi se preko rasada u toplim lejama u martu, a rasađuje se na stalno mesto u maju mesecu.

Celer se rasađuje kada je rasad star 50—60 dana. Tada biljke imaju 3—5 listova.

Za 1 hektar celera treba semena 50—70 grama.

Celer traži dosta kalijuma. Korovi se uništavaju pre setve herbicidom treflanom. Navodnjava se 7—8 puta, kopa i prihranjuje.

Pegavost lišća celera suzbija se brestanom.

Berba. Celer se vadi pre mrazeva i može se čuvati uspravno u pesku u podrumu, i cele zime izrasta lišće. Po vađenju spoljno se lišće seče a unutrašnje ostavlja jer bi ono niklo i u trapu, pesku, pa bi bio lošiji koren. Korenovi se mogu zagmuti ili pokriti slamom na njivi i tako ostaviti da prezime.

Prinos je 15,0—30,0 t/ha korena ili lišća.

Cvekla — Beta vulgaris var. rapacea cruenta

Cvekla pripada familiji pepeljuga (Chenopodiaceae). Dvogodišnja je biljka. Gaji se radi korena. On sadrži K, Fe, i vitamin A. Takođe sadrži crveni pigment anticijanidol koji usporava zakrečavanje krvnih sudova i sprečava povećanje krvnog pritiska. Sadrži saharozu, jabučnu i vinsku kiselinu.

Morfologija

Koren je okruglast ili ređe vretenast, crvene boje.

Lišće je slično lišću šećerne repe a lisne drške su crvene boje.

Plod je sličan plodu repe sa 2—6 semenki.

Agrotehnika. Cvekla se proizvodi preko rasada ili direktno iz semena. Za raniju proizvodnju seje se krajem marta ili početkom aprila, a stižu u avgustu, septembru i oktobru.

Za jesenju proizvodnju seje se u julu. Cvekla iz semena seje se na rastojanju red od reda 20—30 cm, a redu oko 10—20 cm a to je oko 220.000 biljaka po ha. Potrebno je semena 2 g/m2.

Dubina setve je 2—3 cm.

Biljke se proređuju kada imaju 3—5 listova.

Ako baljke zaostaju u porastu, prihranjuju se.
Berba. Koren cvekle se vadi tada je veličine pomorandže, tada se lišće savija na zemljište, ali pre jačih mrazeva. Ako se kasni sa vađenjem ili ako je koren mnogo velik, on ogrubi i gubi boju. Preko zime se bolje čuva dobro zreo koren. Po vađenju korenovi se prosuše i odstrane se listići. Koren se preko zime čuva u trapu ili podrumu.

Prinos je oko 30,0 t/ha.

REZIME (23)

— Korenasto povrće je dvogodišnje. Cvast je štit.
— Mrkva se gaji radi korena koji je vretenast i zadebljao, narandžaste boje. Lišće je složeno perasto. Cvetovi beli, plod je dvojna ahenija.
— Mrkvi odgovara vlažnija i hladnija klima, ne podnosi sušu. Zemljište treba da je duboko, plodno i rastresito.
— Treba da se gaji u plodoređu, Obrada i đubrenje je slično kao kod kupusa. Može se razmnožavati preko rasada u toplim lejama (u januaru) ili direktno setvom na stalno mesto, u periodu mart-juli. U okviru nege tretira se protiv korova, proređuje se, kultivira, plevi i prihranjuje. Koren se vadi najkasnije pred jače jesenje mrazeve. Prinos je oko 35,0—70,0 t/ha.
— Pastrnak se gaji radi korena. On je vretenast i zadebljao, prijatne arome. Cvetovi su sitni, žute boje. Plod je dvojna ahenija.
— Agrotehnika je slična kao kod mrkve. Koren je vrlo otporan na mrazeve pa se u jesen može ostaviti na njivi neizvađen. Prinos je oko 30,0 t/ha.
— Peršun se gaji radi korena i lišća koji su mirišljivi, naročito lišće. Koren je vretenast, manje zadebljao. Nekada se račva. Lišće je sitno žuto-zelene boje. Seme je vrlo sitno, ustvari to je plod ahenija.

Agrotehnika je slična kao kod mrkve. Lišće se bere više puta, a koren se vadi do početka novembra. Prinos je 30,0 t/ha.

Celer se gaji radi korena. Koren je okruglast i dosta hrapav. Lišće je vrlo krupno. Plod je vrlo sitan, malo spljoštena ahenija mrke boje.

— Agrotehnika je kao kod mrkve. Razmnožava se preko rasada u toplim lejama (u martu) jer mu je duga vegetacija ili direktnom setvom na stalno mesto. Rasad stiže za 50—60 dana. Koren se vadi najkasnije pred jače mrazeve.
— Cvekla pripada familiji pepeljuga kao i šećerna repa. Gaji se radi korena. On je okruglast, crvene boje. Lišće je slično kao kod šećerne repe, ali lisne drške su crvene boje.
— Gaji se preko rasada ili direktno iz semena. Biljke se proređuju, kultiviraju i prihranjuju. Vadi se pred jače mrazeve. Prinos je oko 30,0 t/ha.

PITANJA (23)

1. Koje biljke spađaju u grupu korenastog povrća?
2. Koje su karakteristike organa mrkve?
3. Kakva je agrotehnika mrkve?
4. Šta znaš o gajenju pastrnjaka?
5. Šta znaš o gajenju peršuna?
6. Šta znaš o gajenju celera?
7. Šta znaš o gajenju cvekle?

24. Zeljasto-lisnato povrće

U ovu grupu povrća spadaju: salata, spanać, mirođija, endivija, radič, motovilac, loboda i zelje.

Salata — Lactuca sativa

Salata pripada familiji Asteraceae, a ranije pomoćnica — Compositae. Gaji se radi lišća. Ona je jednogodišnja biljka. Deli se na varijetete: glavičasta i lisnata salata. Sadrži K, Fe i vitamin A i C.

Morfologija

Koren salate je vretenast sa mnogo žilica, aii kod presađenih je plitak a kod nepresađenih dublji.

Lišće se skuplja u rastresitu, loptastu ili izduženu glavicu. Lišće može biti u rozeti.

Stablo se obrazuje krajem vegetacije.

Plod je vrlo sitna duguljasta ahenija.

Uslovi uspevanja. Salata traži umerene klimatske oblasti. Pri visokoj temperaturi brzo plodonosi. U toku cele vegetacije traži vlagu. Zemljište treba da je rastresito i plodno. Salata brzo raste i treba joj obezbediti lako pristupačnu biljnu hranu. Optimalna temperatura vazduha kod ove grupe povrća je 16°C.

Agrotehnika

Plodored. Salatu treba gajiti u plodoredu, najbolje posle okopavinskih biljaka. Posle salate može se gajiti svaka povrtarska kultura.

Obrada zemljišta. Salata traži duboko obrađeno zemljište 30 do 35 cm. Za rane sorte salate duboka obrada se izvodi u jesen a za postrnu salatu posle skidanja prethodnog useva.

Đubrenje. Salata se đubri mineralnim đubrivima.

Setva. Salata se razmnožava direktno iz semena ili preko rasada za ranu proizvodnju (II—IV). Pre setve seme se tretira ortocidom. Seme za rasad može se sejati u toplu leju u novembru pa do februara. U leji rasad niče za 5—6 dana pri temperaturi 10—12°C. Kada biljke imaju 4—5 listova (u starosti oko 35 dana), rasađuju se u drugu leju u sklopu 20—30 cm X X 20—30 cm. Rasad se rasađuje na stalno mesto u martu mesecu u sklopu 20—30 X 15—25 cm a to je oko 200.000 biljaka po hektaru. One će stići u aprilu i maju, za 40—50 dana. Posle marta salata se seje direktno iz semena. U avgustu se seje ozima salata koja je namenjena jesenjoj potrošnji.

Salata se može sejati svake 3—4 nedelje, da kontinuirpoo stiže za upotrebu.

Ona se može sejati kao međuusev u kupusu i mrltvi.

Seme salate zadržava klijavost 3—4 godine.

Negovanje. Salata se plevi (čupa korov), proređuje, kopa, prihranjuje sa N, P i K đubrivi.ma u fazi 6—8 listova i navodnjava. Kada se počnu formirati glavice prekida se navodnjavanje. Korov se uništava patoranom. Zaštićuje se od plamenjače cinebom.

Berba. Lisnata salata se čupa sa korenom a glavičasta se odseca sa nožem.

Glavice salate treba da su malo čvršće ali da nisu niprsle. Ako lisnata salata prezri, njeno lišće je gorko. Berba se vrši izjutra, dok je još rosa, Bere se pre nego što potpuno formira glavicu, jer brzo formira seme.

Prinos je oko 10,0—30,0 t/ha kod ranijih sorti manji a kod kasnijih veći.

Spanać — Spinacia oleraceae

Spanać pripada familiji pepeljuga (Henopodiaceae). On je dvodoma i jednogodišnja biljka koja se gaji radi lišća. Ono raste u rozeti. krupno je i tamno zelene boje. U lišću se nalaze svarljive soli kalijuma i gvožđa, dosta belančevina i znatne količine vitamina A, C i K.

Morfologija

Koren je vretenast, dobro razvijen i dobre je usisavajuče moći.

Stablo se razvija pri kraju vegetacije.

Na jednoj biljci se nalaze muški cvetovi skupljeni u cvast metlicu. Ženski cvetovi su na drugoj biljci u pazuhu listova. Muške biljke odmah po cvetanju počinju da se suše a ženske ostaju zelene do sazrevanja. Oprašivanje biljaka je ksenogamo.

Plod je okruglast ili bodljikav, sive boje.

Postoje hibridi spanaća.

Uslovi uspevanja. Spanać traži hladnije i vlažnije klimatske oblasti, biljka izdrži temperaturu od —6°C. On traži duboko i rastresito zemljište, umereno vlažna a da nije kiselo. Treba ga gajiti na zemljištu nagnutom prema severu, da je manje izloženo direktnom sunčevom svetlu.

Plodored. Spanać treba gajiti u plodoredu. Najbolji predusevi su grašak i boranija. On je dobar predusev za sve biljke.

Obrada zemljišta. Osnovnu obradu uvek treba izvršiti u jesen bez obzira da li će se setva obaviti u jesen ili u proleće. Dubina oranja je 30—35 cm.

Đubrenje. Spanać obrazuje veliku lisnu masu i treba ga đubriti stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Potrebno je čistih hraniva: 60—100 kg/ha N, 30—50 kg/ha P2O5 i 80—160 kg/ha K2O.

Setva. Spanać se seje krajem leta ili rano u jesen (avgusta, septembra) ili rano u proleće, od marta do aprila. Setva se obavlja u redove sa razmakom red od reda 20—30 cm, a razmak biljaka u redu je 10 cm a to je oko 400.0 biljaka po ha. Posle setve, ako je zemljište suvo, povalja se, da biljke što pre i ravnomernije niknu. Spanać se može sejati nekoliko puta. On može stići za berbu za 45—60 dana. Za jesenju potrošnju seje se u avgustu. Ako se seje krajem zime i početkom proleća, bere se od maja do početka juna. Seme zadržava klijavost 4—5 godina.

Pre setve seme se tretira ortocidom.

Negovanje. Spanać se proređuje dva puta. Prihranjuje se azotnim đubrivom u fazi 3—4 lista. On se kopa i plevi, čupaju korovske biljke u redu, između biljaka. Korov se uništava preparatom RO NEET, pre setve, pri površinskoj obradi zemljišta.

Berba. Spanać se bere čupanjem, prvo većih biljaka a zatim manjih, kada ove odrastu.

Biljke se čupaju kada se u rozeti razvije 5—6 listova i sve dok se ne razviju cvetna stabla. Starije lišće je lošijeg kvaliteta. One se čupaju kada spadne rosa. Može se brati list po list. Spanać se može ostaviti na njivi da se lišće bere preko zime.

Prinos je oko 10,0—20,0 t/ha kod jesenjih veći a kod prolećnih manji prinosi.

REZIME (24)

— U zeljasto-lisnato povrće spadaju salata, spanać i drugo.
— Salata se gaji radi lišća. Jednogodišnja je biljka.
— Koren je vretenast sa mnogo žilica, ipak je slabo razvijen. Lišće je skupljeno u rozetu ili glavicu. Stablo se pojavljuje krajem vegetacije.
— Salata traži umereno vlažnu klimu, više vlage u zemljištu, rastresito i plodno zemljište.
— Obrada i đubrenje zemljišta slični su kao kod ostalih povrća kao kod kupusa. Razmnožava se preko rasada za ranu proizvodnju ili direktno iz semena na stalno mesto. Seje se više puta, da neprekidno pristiže. Salata se tretira protiv korova, kopa se, plevi, prihranjuje i navodnjava. Pri berbi glavice se odsecaju a biljke sa rozetom se čupaju. Prinos je oko 10,0—30,0 t/ha.
— Spanać je dvodoma, jednogodišnja biljka. Gaji se radi lišća koje je tamnozelene boje.

Koren je vretenast i dobro razvijen. Stablo se razvija krajem vegetacije. Muške biljke odmah po cvetanju se suše a ženske ostaju.

— Plod je okruglast ali i bodljikav, sive boje.
— Spanaću odgovara vlažnija i hladnija klima.
— Treba ga gajiti u plodoredu. Obrada i đubrenje je uglavnom kao i kod ostalih povrća. Herbicidi se unose u zemljište pri površinskoj obradi zemljišta. Setva se obavlja rano u proleće ili krajem leta i početkom jeseni. za jesenju potrošnju. Posle setve zemljište se valja. zatim se biljke proređuju, kultivira se, kopa i prihranjuje. U toku 45—60 dana spanać stiže za berbu. Tađa biljka ima 5—6 lista. Berba se sastoji u čupanju cele biljke ili pojedinih listova. Biljke se mogu ostaviti na njivi, da se beru preko zime.

PITANJA (24)

1. Kojoj grupi povrtarskih kultura pripada salata i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakva je agrotehnika salate?
3. Šta znaš o gajenju spanaća?

25. Lukovi

U grupi povrća Iukova, spadaju: cmi i beli luk, praziluk, aljma, vlašac, beli i crni luk rokambol.

Lukovi pripadaju familiji Alliaceae, ranije Liliaceae.

Crni luk — Alium cepa

Crni luk je dvogodišnja biljka a gaji se kao trogodišnja biljka. Gaji se radi glavice i mladog luka. Luk brzo obrazuje listove. Sadrži K i vitamine A i C.

U 1974. godini, bilo je zasađeno crnog luka u Vojvodini 6.743 ha, a 1983. godine u Jugoslaviji 60.000 ha.

Morfologija

Koren je žiličast slabo razvijen, plitak i liči na bradicu koja izbija sa dna glavice tj. iz stabla. Slabe je usisavajuće moći.

Osnovna masa korena pri porastu lisne mase nalazi se do dubine 30—40 cm a pri sazrevanju do 40 i 50 cm dubine zemljišta.

List je cevast, na vrhu šiljast a donji delovi lista obrazuju glavice. Iz listova se formira lažno cilindrično stablo. Glavice su različite krupnoće i oblika što zavisi od sorte.

Pravo stablo je skraćeno, iznad korena.

Iz posađene glavice luka u drugoj godini izbija cilindrično cvetonosno stablo. Na njegovom vrhu obrazuje se štitasta cvast, glavičastog oblika. Cvetovi se oprašuju autogamo i ksenogamo. Seme je sitno smežurano, crne boje. Ima jaku semenjaču pa sporo klija.

Seme zadržava klijavost dve ili tri godine.

Sorte su ozime i jare.

Uslovi uspevanja. Luk traži umereno kontinentalnu klimu. Pošto za vreme suše obrazuje sitne glavice, luk se gaji preko arpadžika a u vlažnijim predelima krupne glavice dobijaju se direktno iz semena.

Postoje holandske sorte luka i američki hibridi, koji se proizvode direktno iz semena. Takođe i sorta, ptujski luk.

Crni lup podnosi niske temperature do —7°C. On traži rastresito i plodno zemljište, lakšeg mehaničkog sastava. Traži mnogo više vode od belog luka. U hladnijim predelima je izrazitiji ukus luka.

Optimalna temperatura vazduha je 19°C.

Agrotehnika

Proizvodnja arpadžika.

Obrada zemljišta za proizvodnju arpadžika vrši se u jesen, na dubinu 30—35 cm.

Đubriti ne treba jer se iz semena dobijaju krupnije glavice arpadžika,

što nije poželjno. Lukovi se ne đubre direktno stajnjakom. To važi i za beli luk.

Setva semena se obavlja rano u proleće u martu u redove na dubinu 1 2,5 cm. Ona treba da je što gušća. Razmak između redova je 10—20 cm a u redu gusto 2—-3 cm. Glavice arpadžika se razvijaju iz semena za 3—4 meseca. Seme klija na 2—3°C ali optimalna temperatura je oko 22cC i tada biljka nikne za 7—10 dana.

Dužina vegetacije je 90—160 dana. Semena je potrebno oko 7 kg/ha.

Negovanje arpadžika sastoji se u valjanju, kopanju, plevljenju i navpdnjavanju. Pri zalivanju u vodu se može staviti mineralno đubrivo koje sadrži N, P i K. Korov se uništava sa herbicidima laso + prometrin ili gesagard, kada luk ima 3—5 listova, ili se pri površinskoj obradi zemljištar unosi herbicid treflan.

Berba arpadžika se vrši ašovom kad poleže 50% listova, a to je u julu ili avgustu mesecu. Zatim se glavice ostave da se osuše. Najbolje su glavice prečnika 1—1,5 cm. Prinos 14,0—21,0 t/ha.

U toku zime arpađžik se čuva. na temperaturi od 0°C đo +2°C ili iznad 18°C jer tada ne prolazi kroz jarovizaciju i neće cvetati. Luk koji se razvija iz krupnijih glavica arpadžika daje seme u prvoj godini.

Arpadžik se sadi u proleće ili jesen. za proizvodnju ranog luka sadi se i utople leje.

Crni luk se može proizvoditi direktno iz semena ali bujne sorte i na rastresitom zemljištu uz navbdnjavanje svakih 10 dana po 30 mm kiše. Seme za ovaj luk se seje najkasnije u drugoj polovini marta. Direk’tno iz semena može se sejati naša sorta ptujski crni luk.

Proizvodnja crnog luka iz arpadžika

Plodored. Crni luk treba gajiti u plodoredu. Dobri predusevi su okopavinske biljke: crveni patlidžan, krompir, krastavci, kupus, lubenice, dinje i grašak.

Obrada zemljišta. Zemljište se duboko ore u jesen, na oko 30 cm. a dopunska obrada se vrši u proleće, kada se u zemljište može uneti herbicid.

Đubrenje se vrši N, P i K đubrivima.

Sadnja. Za ranu proizvodnju arpadžik se sadi od 15. februara u tople leje na rastojanje 10 cm X 10 cm. U toploj leji mladi luk će stići za 6—7 nedelja. U njoj se luk kopa, plevi, provetrava i zaliva.

Na stalnom mestu luk se sadi u februaru i martu na rastojanje 20 cm X 7—15 cm, a to je oko 500.000 biljaka po hektaru. Dubina sadnje je 3—5 cm. Arpadžik ozime sorte srebrnjak, sadi se početkom oktobra.

Negovanje crnog luka sastoji se u kopanju, plevljenju, prihranjivanju i navodnjavanju do mesec dana pred vađenje. Prihranjivanje se vrši 2 puta sa N, P i K đubrivima, kada biljka ima tri lista i 7 ili 8 listova, tojest pri drugom i trećem kopanju.

Protiv plamenjače luk se štiti cinebom uz sadovit radi dovoljnog lepljenja. Larva lukove muve uništava se fosfamidom ili sisteminom, odmah po nicanju luka. Prska se 2—3 puta.

Korov se uništava sa herbicidom aktril, gramokson, kada luk ima 3—5 lista. Luk se vadi krajem jula i početkom avgusta kada polegne 50—70% listova. Mladi luk se vadi kada je debljine olovke i ima 6—8 lista.

Rane sorte se teže čuvaju a srednje pozne i pozne sorte su pogodne za čuvanje.

Prinos luka se kreće od 8,0—30,0 t/ha. U 1974. godini u Vojvodini je bio prosečan prinos od 13.4 t/ha. U našoj zemlji 1983. godine bio je prinos belog i crnog luka 6 t/ha.

Beli luk — Allium sativum

Beli luk je dvogodišnja biljka, a kod nas jednogodišnja. Gaji se radi čenova glavice, koji služe kao začin. Koristi se i lišće mladog luka. Sumporno eterično ulje daje mu specifični miris i ljut ukus. Ovo ulje nadražuje stomačne žlezde na jače lučenje sokova (što povoljno utiče na varenje hrane). Beli luk otvara apetit, smanjuje krvni pritisak, sprečava stvaranje peruti. Njegovo jeđinjenje alicil, ubija bakterije stafilokoke, streptokoke, bacil tifusa, dizenterije i kolere (u razblaženju 1:85.000—125.000). Sadrži Fe i vitamin C.

U 1974. godini u Vojvodini je bilo zasađeno 1.638 ha belog luka.

Morfologija

Koren belog luka je žiličast i bolje je usisavajuće moći nego kod crnog luka.

List je linearan i spljošten.

Stablo je nadzemno i podzemno.

Podzemno stablo su čenovi koji su povezani u glavicu.

Na pravom stablu su povezani čenovi u .glavicu.

Jesenje sorte imaju krupnije glavice, manji broj čenova a veći prinoš (10—15 t/ha). Prolećne sorte su sa manjim glavicama i manji je prinos (5—10 t/ha).

U našim uslovima beli luk ne obrazuje seme.

Posebna vrsta belog luka rokambola obrazuje i kod nas »seme«, male glavice, na vrhu stabla, čiji se čeni koriste za razmnožavanje.

Sorte belog luka su ozime i jare.

Uslovi uspevanja. Beli luk traži umerenu klimu, ali dobro podnosi i sušu. Zemljište treba da je plodno, lakše i umereno vlažno.

Ozime sorte podnose temperaturu vazduha od —25°C.

Agrotehnika

Plodored. Dobri predusevi belom luku su okopavinske kuiture. Na isto mesto može se saditi posle tri godine.

Obrada zemljišta. Zemljište se u jesen duboko obrađuje na dubinu oko 30 cm, a pred sadnju vrši se površinska obrada zemljišta.

Đubrenje je sa N, P i K mineralnim đubrivima.

Setva, sadnja češnjeva ozimih sorti vrši se u oktobru, a prolećnih, rano u proleće (mart). Sadnja se obavlja na rastojanju od 15—20 cm X 10—14 cm a to je oko 450.000 biljaka po hektaru. Dubina sadnje je 3 cm.

Negovanje je kao kod crnog luka: kopanje. plevljenje, prihranjivanje i navodnjavanje (2—-8 puta), mada je ono ređe potrebno.

Korovi se uništavaju treflanom koji se unosi pri površinskoj obradi zemljišta a kasnije kada luk ima 3 do 5 lista može se koristiti akril. ili gesagard koji uništavaju iznikao korov.

Berba luka za potrošnju u zelenom stanju, počinje kada mu je lišće đovolino razvijeno i traje do obrazovania glavice. Kasnije se luk vadi kada rau glavice sazru. Posle vađenja glavnce se osuše za 2—3 dana na suncu. Zatim se vezuju u vence, koji se okače i čuvaju u promajnoj prostoriji.

Prinos je 5,0—15.0 t/ha. U 1974. godini u Vojvođini je bio prosečni prinos 4,8 t/ha. Jesenje sorte su prinosnije.

Prosečan prinos belog i crnog luka u našoj zemlji 1983. godine bio je 0. 6 t/ha.

Mahunarke

Od mahunarkl najvažnije su pasulj i grašak. Oni se gaje i kao ratarske kulture, te je o njima potrebno izloženo.

REZIME (25)

— Crni luk ie dvogodišnja biljka a gaji se kao trogodišnja, radi glavice i mlađog luka, lišća.
— Koren je slabo razvijen. Lišće je cevasto a deo u zemljištu je mesnat skupljen u glavicu. Iz zasađene glavice izbija cvetonosno stablo. U suvljim predelima se gaji preko arpadžika a u vlažnijim direktno iz semena. Postoje sorte kod kojih se direktno iz semena razvija normalna glavica. Sorte crnog luka su jare i ozime.
— Crni luk dobro podnosi niske temperature, traži rastresito i plodno zemljište.
— Za proizvodnju arpadžika vrši se duboko jesenje oranje. Osnovno đubrenje se ne vrši, da ne budu krupne glavice arpadžika. Setva semena za arpadžik se obavlja rano u proleće. Nega se sastoji u kopanju, plevljenju, navodnjavanju a može se i prihranjivati. U julu i avgustu lišće žuti i poleže. Tada se vade glavice arpadžika.
— Luk se gaji u plodoredu, u jesen se zemljište duboko ore i đubri. Arpadžik za rani luk se sadi u tople leje (polovinom februara) a na stalno mest orano u proleće ili jesen. U okviru nege luk se tretira herbicidima, kopa se, plevi i prihranjuje. Vadi se kada se lišće suši, krajem jula i početkom avgusta.

Prinos je oko 8,0—30,0 t/ha.

— Beli luk se gaji radi čenova glavice i mladog lišća.
— Koren je žiličast, bolje usisavajuće moći nego kod crnog luka. Postoje ozime i jare sorte.
— Traži umereno vlažnu klimu. Dobro podnosi sušu. Zemljište treba da je plodno i rastresito.
— Agrotehnika je kao kod crnog luka. Sadi se u jesen ili proleće.
— Glavice se vade kada se suši lišće. Prinos je 5,0—1t\0 t/ha.

PITANJA (25)

1. Koje su karakteristike organa crnog iuka?
2. Kakvi su uslovi uspevanja crnog luka?
3. Kako se proizvodi crni luk?
4. Šta znaš o gajenju belog luka?

26. Povrće sa mesnatim plodovima

Ove povrtarske biljke imaju sočne i mesnate plodove. U ovu grupu povrća spadaju: crveni patlidžan, paprika, krastavci, lubenica, dinja, plavi patlidžan i tikvica.

Crveni patlidžan — Solanum lycopersicum (esculentum)

Crveni patlidžan pripada familiji pomoćnica — Solanaceae. On je ]ednogodišnja biljka. Gaji se radi ploda koji se koristi u svežem stanju, kuvanom i iz konzervi (sveži ili kuvan). U plodovima se nalaze: šećer, jabučna i limunska kiselina, aromatične materije, K, vitamini A, C, D, E i crveni pigment anticijaniđol koji usporava zakrečavanje krvnih sudova i sprečava povećanje krvnog pritiska.

U 1974. godini u Vojvodini je bilo zasejano 6.093 ha, a u Jugoslaviji 1983. godine 38.000 ha.

Morfologija

Koren je vretenast, glavna njegova masa prodire u dubinu zemljišta do 40 i 50 cm a pojedinačne žile do 1,5 m. Ipak patlidžan ima primarni koren slabije usisavajuće moći, ma da je prilično razvijen.

Razvijaju se adventivni korenovi i tako se povećava korenova masa.

Osnovna masa korena pri porastu lisne mase nalazi se na dubini do 30 i 40 cm a pri sazrevanju do 40 i 50 cm dubine zemljišta. Patlidžan iz rasada bolje razvija bočne korenove a iz semena više razvija centralni deo korena. Koren se dobro razvija pri dubokoj -bradi zemljišta.

Stablo je zeljasto, jako se grana, lako poleže pa se gaji uz kolac. Postoje niske sorte kojima nije potreban oslonac, za berbu kombajnom. Iz pazuha listova razvijaju se bočni izdanci, zaperci.

List je prost, neparno perast, pri vrhu sušen. Cela biljka je obrasla sitnim dlačicama iz kojih se luči sekret koji daje specifičan miris patliđžanu. Ove dlačice umanjuju transpiraciju.

Cvetovi su sklopljeni u grozdaste cvasti. Cvetanje jedne cvasti traje 15 dana. Oprašivanje je autogamo.

Plod je bobica različite veličine, oblika i boje. Seme je pljosnato pokriveno kratkim sitnim dlačicama. Cuva klijavost 4 godine. U piodu se nalazi 150—300 semenki.

Sorte crvenog patlidžana su rane, srednje rane i kasne, sa niskim stablom. Kod nas se proizvodi i hibridni patlidžan. On je rodniji, ranostasniji, jednolični su plodovi i otporniji je prema bolestima.

Sorta »Zlatni plod Timoka« daje plodove težine 250—-300 g a prinos 40.0—100,0 t/ha.

Hibrid rapid ima jabučaste plodove prosečne težine 90 grama. Ona daje prinos 70.0—80,0 t/ha. Rapid je rani hibrid.

Belis je srednje rani hibrid. Ima jabučaste plodove, prosečne težine 90 grama. a ostvaruje se prinos i preko 100,0 t/ha. Ima dugo plodonošenje i može da se bere do jeseni.

Hibrad M-13 je rani ima jabučaste plodove težine 110—130 grama. Stiže za berbu 20. juna. On je izuzetno rani hibrid. Prosečan prinos po biljci je 2—3 ke a po hektaru 30,0—40,0 t/ha. Nema »zelenu kragnu«. Kvalitetnije je od rapida.

Hibrid M-10 je rani, takođe je jabučar. On ima plodove prosečne težine 120—125 grama. Sličan prethodnom.

Uslovi uspevanja. Crveni patlidžan je biljka toplijih predela ali ipak teško podnosi temperaturu od preko 30°C. Na 33°C usporava porast. na 35°C, prestaje da raste. Seme klija na temperaturi zemljišta, ođ 15—18°C ali optimalna je temperatura 25°C. Optimalna temperatura vazduha je 18—25°C. Jako je osetljiv na mrazeve od —0,5°C a ugine na —10°C. Na temperaturi od +15°C zaustavlja obrazovanje plodova i cvetanje, a na +10°C se zaustavlja rastenje. Osetljiv je na sušu pa zahteva dosta vlage.

Traži plodno, rastresito, lakše i duboko zemljište. Podnosi slabo kisela zemljišta, pH 5,5—6,5.

Patlidžan i druge biljke ove grupe su toploljubive. Optimalna je temperatura vazduha 20—25°C a izmrzavaju na —0,5 °C.

Agrotehnika

Plodored. Crveni patlidžan dolazi na prvom mestu u plodoredu, jer se đubri stajnjakom. Dobri su mu predusevi: mahunarke, krastavci, kupus, spanać, luk i strna žita. Posle 2—3 godine može da se gaji na istoj parceli.

Obrada zemljišta. Duboka obrada zemljišta (25—35 cm) se obavlja u jesen, a dopunska u proleće.

Đubrenje se vrši po celoj površini ili u kućice. Koristi se stajnjik i N, P i K mineralna đubriva u odnosu 1:1:1.

Setva. Crveni patlidžan se razmnožava iz semena, preko rasada, koji se proizvodi u toplim lejama, plastenicima i staklarama. Za ranu proizvodnju rasad se proizvodi u zimu i proleće. Za ovu proizvodnju seme za rasad se seje u tople leje u decembru i januaru. Pre setve vrši se dezinfekcija semena ortocidom. Ono se seje u brazdice. Rasad se pikira i presađuje u druge tople leje ili se sadi u presovane saksije. Sadnja rasada na stalnom mestu je u maju, u sklopu: 70—80 cm X 30—50 cm a to je oko 33.000 biljaka po hektaru. Može i gušća sadnja. Rasad stiže za 60—65 dana i tada ima 7—9 listova. Rani patlidžan stiže za berbu u junu. Setva semena na stalno mesto vrši se od sredine aprila u sklopu 100 cm X 10 cm (100.000 biljaka po ha).

Za srednje ranu proizvodnju seme za rasad se seje u tople leje ili plasteniku u februaru i martu, u maju (sve do 25. maja) se rasađuje na stalno mesto a sazreva polovinom jula. Najbolje je rasađivati popodne, posle 14 časova i odmah biljku zaliti. Dobro je pre sađenja koren rasada stavljati u kašu od goveđeg izmeta i zemljišta. Rasađivanje rasada patlidžana u aprilu je još rizično zbog mogućih niskih temperatura, odnosno pojave mrazeva.

Za poznu proizvodnju seme za rasad se seje u tople leje od početka marta pa do početka aprila. Rasađivanje se vrši početkom maja, u junu ili u julu. Ovaj rasad stiže za 40—45 dana i tada ima 5—6 listova. Seme za rasad može se sejati u plastenike, tunele ili tople odžake, od kraja marta.

Rasad patlidžana za plastenike proizvodi se u toplim lejama. On se u plastenike rasađuje star oko 75 dana, u vremenu od 10. do 15. aprila. Plodovi od ranijih sorti stižu za berbu oko 15. juna. Plodovi ovih sorata stigli bi na otvorenom polju, kasnije za oko 15—20 dana.

Sadnja rasada na stalno mesto vrši se na različitim razmacima u zavisnosti od visine stabla. Rasađivanje se vrši sadiljkama ili u iskopane jamice, od 15—20. aprila a sazreva oko 15. avgusta. Zasejan 5—10. maja stiže početkom septembra. Rasađuje se malo dublje nego što je rasad bio u smeši zemljišta tople leje. Posle rasađivanja biljke se zaliju, a zatim posle 2—3 dana popunjavaju se mesta gde se biljke nisu primile.

Za 1 hektar patlidžana potrebno je semena 180 do 200 grama. Seme zadržava klijavost 4—5 godina. Dužina vegetacije iznosi 110—150 dana.

Negovanje se sastoji u kultiviranju (tri puta), kopanju, ogrtanju, prihranjivanju, kolčenju, uklanjanju zaperaka i zalamanju vrhova stabla, navodnjavanju i zaštiti. Prvo kultiviranje se vrši kada biljka ima 2—3 lista. Prihranjivanje se vrši dva puta sa N, P i K đubrivima. Prvi put 15—20 dana po sadnji a drugi put se prihranjuje pri zametanju plodova. Korisno je izvršiti još 1—2 folijarna prihranjivanja vuksalom.

Prvo kopanje se vrši posle prvog prihranjivanja, na dubini 10—15 cm a ostala, po potrebi, svega 4 puta. Istovremeno sa kopanjem vrši se malo ogrtanje (1—2 puta) da bi se bolje razvili adventivni korenovi.

Korovi se uništavaju treflanom koji se pre sadnje, kultiviranjem izmeša sa zemljom.

Kolčenje se vrši nekoliko dana po rasađivanju.

Zaštita protiv plamenjače vrši se einebom i ditanom.

Navodnjavanje se prekida pred berbu, da ne pucaju plodovi.

Pri vezivanju biljaka za koiac zakidaju se zaperci, bočni izdanci a zalaraju se vrhovi stabala. Prvo zalamanje vrhova vrši se kada su biljke visoke 15—20 cm. Dalje se biljka račva na dve grane. Na njima se zakidaju zaperci. Zaperci se zakidaju kada su dužine 4—5 cm. Zakidaju se sa takvih 7—10 dana. Zalamanje temenog pupoljka se vrši iznad 4—5 sprata cvasti da se prekine porast biljke. Iznad poslednje cvasti, na vrhu stabla ostavlja se 3—4 lista. Zakidanje i zalamanje se vrši, da bi plodovi bili krupniji i da pre sazru. Kod ranih sorti ne vrši se zalamanje (da se ne grana) ali se zakidaju svi zaperci.

Sl. 4. Kombajn za berbu patlidžana

Izostavljeno iz prikaza

Berba. Patliđžan sazreva odozdo naviše. Berba se mora obaviti pre jesenjih mrazeva. Za transport se beru plodovi pre pune zrelosti. Berba počinje početkom jula pa sve do prvih mrazeva.

Plodovi se beru kada je najveći deo ploda crvene boje ali da plodovi još nisu meki. Prezreli plodovi se brzo kvare. Oni su za preradu. Za duži transport beru se zeleni plodovi, ali unutrašnji deo im je ružičaste boje i seme je čvrsto. Takvi plodovi će dozreti. Oni su slabijeg kvaliteta od onih koji su zreli ubrani. Plodovi patlidžana se beru bez peteljki. Pred pojavu prvih jačih jesenjih mrazeva (—4°C) oberu se i zeleni plodovi.

Za industrijsku preradu, plodovi niskih sorti se beru kombajnima. Berba počinje kada je oko 70% plodova zrelo. Kombajn biljke odseca. plodove otresa a sa transportera radnici odstranjuju zelene i oštećene plodove kao i zemljište. Zreli plodovi sa kombajna se direktno utovaraju u sanduke od po 400 kg, koji mogu biti na prikolicama, koje prate kombajn sa strane. Potrebne su 2 prikolice. Kombajn se kreće brzinom od oko 0,7 km/h i za sat obere oko 5.700 kg plodova (sa 0,08 ha). Sa biljaka kombajne obere 96,61% plodova od čega je 79,29°/# zrelih, 16,54% zelenih i 4.78% natrulih. Na delu ostalih delova stabljika, iznad površine zemljišta ostaje 3,01% plodova i neotrese se sa odsečenih stabljika 0,38% plodova.

Prinos je oko 40,0—80,0 t/ha. Kasnije sorte imaju veći prinos. U Vojvodini 1978. godine prinos je iznosio 41,4 t/ha, ali 1974. godine prinos je bio 12,6 t/ha.

Prosećan prinos u našoj zemlji 1983. godine bio je 11,3 t/ha.

REZIME (26)

— Crveni patlidžan se gaji radi ploda.
— Koren je slabije usisavajuće moći, onaj iz rasada ima plići koren ali je više razvijen u širinu. Stablo je jako razgranato i polegljivo. List je neparno perast, cela biljka je obrasla dlačicama. Cvetovi su skupljeni u grozdastu cvast.
— Sorte su različite dužine vegetacije. Postoje hibridi koji su kraće vegetacije i otporni su na biljne bolesti.
— Traži topliju klimu ali ipak je osetljiv na sušu. Vrlo je osetljiv na mraz. Traži rastresito i duboko zemljište.
— Gaji se u plodoredu. Obrada se izvodi na dubinu 25—35 cm. Đubri se stajnjakom i mineralnim đubrivima. Seme za rasad se seje u tople leje u periodu decembar — početak aprila. Rasad stiže za 60—65 dana. Direktna setva na stalno mesto vrši se od kraja aprila. Nega se sastoji u tretiranju herbicidima, kultiviranju, kopanju, prihranjivanju i kolčenju. Berba traje do prvih jačih jesenjih mrazeva. Prosečni prinos u Vojvodini je oko 41,4 t/ha, a u Jugoslaviji 1983. godine bio je 11,3 t/ha.

PITANJA (26)

1. Koje biljke pripadaju grupi povrća sa mesnatim plodovima?
2. Koje su karakteristike organa crvenog patlidžana?
3. Kakvi su uslovi uspevanja crvenog patlidžana?
4. Kakva je obrada, đubrenje, setva odnosno sadnja crvenog patlidžana?
5. Koje su mere nege i berba crvenog patlidžana?

27. Paprika — Capsicum annuum

Paprika pripada familiji pomoćnica. Ona se gaji radi ploda koji se koristi u svežem, kuvanom ili kiselom stanju. Od nekih sorti suvi plodovi se melju zalevu papriku. Plodovi paprike vrlo su bogati vitaminom C. Oni sadrže karotin, Na i K.

U 1974. godini u Vojvodini je bilo zasađeno 4.366 ha paprike a u Jugoslaviji 1983. godine bilo je 41.000 ha.

Morfologija

Koren paprike je vretenast, ali slabije razvijen, slabije usisavajuće moći. Najveći deo mase korena prodire do 40 cm dubine. Koren po rasađivanju sporo se obnavlja, za 20 dana.

Stablo je u početku vegetacije zeljasto a zatim odrveni.

List je prost, eliptičnog oblika.

Cvetovi su obično u pazuhu listova, u gomilicama od po 2—3 cveta. Cvetanje i sazrevanje je neravnomerno.

Plod je mesnata bobica. Kvalitetniji su plodovi sa debljim mesom.

Serae je na centralnoj i uzdožnoj placenti. Zadržava ‘klijavost 4—5 godina.

Sorte paprike sa kraćim plodovima zovu se »babure<-i ,a sa dužim plodovima su »turšijare«. Postoje sorte indutsrijske paprike i sorte ljute paprike.

Sorta Al-12 je babura. Plodovi su težine 90—120 g. Za berbu stiže za 120 dana posle nicanja. Zlatna medalja je turšijara.

U Vojvodini se dosta gaji paprika babura sorte šorokšari.

Uslovi uspevanja. Paprika je biljka toplijih predela, pa je osetljiva i na temperaturu od —0,5cC. Ako biljka nema dovoljno vlage cvetovi opadaju, ili se formiraju sitni i deformisani plodovi. Cvetovi opadaju i pri velikom vlaženju zemljišta. Na temperaturi od +15°C paprika zaustavlja porast. Seme klija na temperaturi iznad 10°C ali optimalna je temperatura klijanja i nicanja oko 22°C.

Agrotehnika

Plodored. Paprika se gaji u plodoredu. Najbolji predusevi su mahunarke ali ne treba da je neka biljka iz familije pomoćnica, zbog istih bolesti i štetočina.

Obrada zemljišta. U jesen je obavezno duboko oranje na 30 cm dubine. U proleće se vrši površinska obrada zemljišta, drljanje i kultiviranje.

Đubrenje. Paprika se obilno đubri stajnjakom i mineralnim N, P i K đubrivima.

Setva. Paprika se razmnožava iz semena preko rasada. Biljka nikne za oko 10 dana. Rasad se proizvodi u toplim lejama za oko 50—60 dana, a kod industrijske za 40—50 dana. Tada rasad ima 6—8 listova. Ako se seme rasada seje u tople leje sredinom marta onda za rasad stiže sredinom maja meseca. U hladne leje i hladne plastenike seme za rasad se seje krajem marta ili početkom aprila. Sadnja rasada na otvorenom polju sigurnija je krajem aprila ili početkom maja, najsigurnija je sadnja od 10—20. maja. Onda će paprika za .prvu berbu stići početkom avgusta.

Setva semena za rasad paprike za proletnju i letnju proizvodnju obavlja se u toplim lejama u januaru do marta, a setva rasada za jesenju proizvodnju paprike obavlja se u aprilu i do kraja maja. Tada se rasad može proizvesti u otvorenim toplim lejama. Rasad se može zasaditi u plastenike ili tunele početkom aprila, kada je temperatura zemljišta 12CC. Folija plastenika se skida kada je temperatura vazduha iznad 15°C.

Seme za rasad seje se uglavnom kao kod patlidžana: za rane sorte u januaru i februaru, za srednje rane u martu i za kasne sorte u aprilu.

Seme paprike teško klija pa se pred setvu na 24 časa drži u vodi.

Setva rasada u toploj leji vrši se omašno za pikiranje ili u redove na rastojanju 5—6 cm, a u redu je seme gusto. Pikiranje se vrši kada biljke razviju dva do tri lista. Tada se biljke presađuju na rastojanje 10 cm X 5 cm. Na otvorenom polju rasad paprike se rasađuje na rastojanju 50—60 cm X X 15—20 cm (oko 100.000 biljaka po ha), ili dve biljke u kućicu. Može i gušća sadnja. Biljke se rasađuju sadiljkama po oblačnom danu ili pred veče. Posle rasađivanja se zaliju. Dužina vegetacije biijaka iz raSada je oko 150 dana a onih iz semena oko 190 dana.

Za 1 hektar paprike potrebno Je semena 350 do .900 grama. Rasad je u sklopu od 1.000 biljaka po m2.

Rasad paprike može se proizvoditi u plastenicima i tunelima. Veliki tuneli-plastenici mogu biti visine 180—280 cm, širine 4,0—6,0 m i dužine 2,5— 3,0 m sa savijenim aluminijumskim cevima. U njima se posle proizvodnje rasada paprike proizvode krastavci a u jesen salata, mladi luk i dr. povrće.

Mali tuneli su visine 0,7—1,5 m a širine 0,7—1,2 m, dužine 20—30 m. Oni se postavljaju iznad zasejanih rasađenih površina.

Zemljište gde će biti plastenik odnosno tunel prethodno se obradi i pođubri stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Tada se u zemljište unese insekticid geolin i fungicid cineb. Pod plastenikom se mogu izgraditi 3 leje širine 100+190+100 cm a između njih su staze. za vreme noći i kada je oblačno temperatura u njima padne na 0°C. U srednjem delu tunela temperatura je veća zal —5°C nego na bočnim stranama. Stoga se unutra unosi svež stajnjak u sloju od 30 cm a preko njega sloj zemljišta od 15 cm. Stajnjak zagreva unutrašnjost tunela odnosno plastenika. Kada je ovako stavljen stajnjak rasad se seje 15. marta i niče krajem marta i početkom aprila ali je najsigurnija setva od 10—20. maja. Umesto stajnjaka mogu se preko leja postaviti manji dopunski, niski tuneli. U njima je temperatura viša za 3—-8°C nego u celom velikom tunelu, piasteniku.

Rasad se zaliva svaka 3—5 dana. Korovi u rasadu se uništavaju reglanom.

Pred rasađivanje, 8—10 dana vrši se provetravanje radi kaljenja rasada.

Negovanje. Na otvorenom polju paprika se: kultivira, kopa prvo 5—6 dana po rasađivanju a kasnije svake 2 nedelje, prihranjuje i navodnjava. Navodnjavanja se posle svake berbe. Ako se preobilno vlaži opadaju cvetovi. Posle svakog navodnjavanja treba kopati da se uništi pokorica zemljišta i korov. Hladna voda otežava ukorenjavanje i usporava porast biljke. Najbolje je zalivati sa vodom temperature od 26°C. Korovi se uništavaju pre; sadnje paprike herbecidom gramoksonom.

Zaštita se vrši od pepelnice (karatanom) pegavosti lišća (bakarnim krečom) i od biljnih vašiju (fosfamidom).

Prihranjavanje N, P i K đubrivima vrši se: 5 do 10 dana po rasađivanju, u fazi prvih cvetova ili još 1—2 folijarna prihranjivanja u početku zametanja plodova i za vreme periodične berbe.

Posle prvog prihranjivanja izvrši se prvo kopanje, kultiviranje na dubinu 10—15 cm. Potrebna su 2—3 kultiviranja.

Berba. Plodovi paprike se beru u tehnološkoj zrelosti, tađa su potpuno razvijeni a za seme i mlevenje u botaničkoj zrelosti. Befba se obavlja u više navrata, od početka juna pa do kraja oktobra. Plodovi se beru sa peteljkom. Zreli plodovi mogu biti žute, crvene ili ljubičaste boje..

Prinos plodova po biljci je 200—400 grama, a po ha 20—50 t. Prinos paprike u Vojvodini 1978. g. iznosio je 18,1 t/ha, pojedinačni prinosi 30,0 t/haa industrijske paprike 19,5 t/ha. U 1983. g. prosečni prinos u našoj zemlji je bio 9,1 t/ha.

Krastavac — Cucumis sativus

Krastavac pripada familiji tikava — Cucurbitaceae. Gaji-se radi plodova, koji se mogu koristiti u nedozrelom. svežem stanju za-jelo iii konzervirani.

Oni su prijatnog osvežavajućeg ukusa, mada nisu naročito hranljivi. Sadrže Na, K i Fe i vitamin A.

U 1974. god. u Vojvodini je bilo zasejano 2.106 ha krastavaca.

Morfologija

Koren je plitak, vretenast, slabije razvijen najveći deo korena mladog krastavca prodire u zemljište do 25 cm dubine, ali on je dobro razgranat. Ima slabu moć obnavljanja, stoga treba da se razmnožava preko presovane saksije. Kasnije osnovna masa korena pri porastu lisne mase prodire do dubine 30 i 40cm a pri sazrevanju do 40 i 50 cm dubine zemljišta.

Stablo je zeljasto i polegljivo, dužine 2 m i više. Na kolencima stabla, kao i kod drugih biljaka ove familije, razvijaju se adventivni korenovi, listovi, cvetovi i rašljike.

Lišće je krupno, podeljeno na režnjeve.

Cvetovi su izdvojeni, muški i ženski. Muški cvetovi su uglavnom na glavnom stablu, a ženski cvetovi su na bočnim granama, granama drugog i trećeg reda. Oprašivanje je ksenogamo, pomoću insekata.

Plod je duguljasta mesnata bobica. Biljka od starijeg semena, starog 3—4 godine, daje više ženskih cvetova tj. više plodova.

Seme krastavca zadržava klijavost 4—6 godina.

Hibridni krastavac nais daje veći prinos od nehibridnog za 20—25%. Postoje ženski hibridi sa pretežno ženskim cvetovima na glavnom stablu. Sorte sa srednje dugim plodovima su salatne (delikates) a sa kratkim plodovima su kornišoni (pariski kornišon). Ima ih sa vrlo dugim plodovima.

Uslovi uspevanja. Krastavac zahteva dosta toplote, naročito pri porastu plodova. On je od povrtarskih kultura najotporniji na visoke temperature, ali je osetljiv na tempreaturu od +6°C. Krastavac traži prilično vlažno zemljište i vlažan vazduh, stoga mu je neophodno navodnjavanje, ali ne hladnom vodom jer uginjavaju korenove dlačice.

Krastavac traži duboko i plodno zemljište.

Agrotehnika

Plodored. Krastavac se gaji u plodoredu. Dobri predusevi su: kupus, paprika, rani grašak, boranija i krompir.

Obrada zemljišta. U jesen treba izvršiti duboko oranje zemljišta, na dubini od 30 cm a u proleće površinsku obradu zemljišta.

Đubrenje. Krastavac brzo raste i brzo koristi hranljive materije iz zemljišta. Potrebno je u zemljište uneti stajnjak i N, P i K mineralna đubriva, obično u odžake. Pošto je krastavac osetljiv na veću koncentraciju soli u zemljištu, prihranjuje se više puta, 2—3 puta.

Setva. Krastavac se proizvodi direktno iz semena ili rasada u plastenicima i toplim odžacima, u presovanim saksijama od zemljišta ili hartije. On stiže za rasad za 20—25 dana i tada ima 3—5 listova.

Za ranu proizvodnju krastavac se seje u tople leje početkom januara. U toplim lejama on potpuno odraste. U tople odžake se seje sredinom marta na razinaku 1,5 m X 1,5 m sa 4—5 semenki. Razmak semenki u odžaku je 2—3 em. Koren je dosta osetljiv. Stoga je dobra proizvodnja rasada u presovanim saskijama.

Pri proređivanju se ostave 2—3 biljke.

Za poznu proizvodnju krastavac se seje sa 3—4 biljke na stalno mesto od kraja aprila do jula, na rastojanju 1,5 m X 0,6—1 m. Dubina s etve je 2—3 cm. Najbolje je krastavac saditi početkom maja u presovanim saksijama.

Krastavac kornišon se seje u julu. On ima više ženskih cvetova od drugih sorti krastavaca.

Dužina vegetacije salatnog krastavca je 30—60 dana.

Negovanje. U toplim lejama temperatura vazduha mora da je 20—24°C. Leje se provetravaju, zemljište se kopa, a korov se plevi 2—3 puta. Biljke se zalivaju. Za uništavanje korova može se koristiti herbicid laso. On se koristi posle setve, a pre nicanja. Isti herbicid se koristi i za uništavanje korova kod lubenica i dinja.

Kod krastavca se zalamaju vrhovi vreža, grana, da se bolje grana i da se grane bolje rasporede. Vrh stabla se skraćuje kada krastavac razvije 4 stalna lista. Tada se biljka zakine tako da na stablu ostane dva lista. To se vrši pre rasađivanja. Iz pazuha ovih listova obrazuju se grane, na njima je više ženskih cvetova. A kada se na bočnim granama obrazuje osam listova, grane se prekrate da ostane 4 lista. Iz pazuha ovih preostalih listova izbijaju naredne bočne grane, grane trećeg reda sa najviše ženskih cvetova. One se zalamaju iznad prvog lista. Na taj način na krastavcu se formira veći broj plodova. Pri ređoj setvi više je bočnih grana, više ženskih cvetova i više plodova.

Krastavei sorte kornišon i hibridi se ne zalamaju.

Na otvorenom polju krastavac se kopa 2-—3 puta, proređuje še tako da u odžaku ostane dve do tri biljke. Biljke se zalivaju i prihranjivaju, dva puta. Prvo prihranjivanje je dok je biljka u porastu, a drugi put kada su plodovi u porastu. Zalivati treba izjutra. Ako se krastavac zaliva hladnom vodom plodovi su gorki ne rastu.

Berba. Krastavac se bere u zelenom stanju kada su plodovi 2/3 svoje normalne veličine. Kasnije se hranljive materije premeštaju u seme.

Plodovi su zreli za berbu kada s utamno zelene boje i glatki. Kornišoni se beru vrlo mladi, sitni, kada su dužine 3—12 cm a debljine prsta. Berba se obavlja u početku, svakog drugog do petog dana, a zatim pri masovnom sazrevanju, bere se svakog dana izjutra. Potrebno je brati sve plodove, dobre, trule i sl. jer onda biljka duže rađa. Krastavci se beru u proleće od kraja aprila i u maju a ujesen u oktobru i početkom novembra. U plastenicima berba traje do polovine decembra.

Prinos salatnog krastavca je 40,0—60,0 t/ha, kornišona 20—30 t/ha, ali 1974. god. u Vojvodini bio je prosečan prinos 10,83 t/ha.

REZIME (27)

— Koren paprike je vretenast, stablo zeljastoa kasnije odrveni. Cvetovi su obično u pazuhu listova.
— Treba je gajiti u plodoredu. Obrada i đubrenje uglavnom kao i kod ostalog povrća. Setva rasada za raniju proizvodnju obavlja se u tople leje. u januaru i februaru a za jesenju u aprilu i maju. Rasad stiže za 50—60 dana. U okviru nege kultivira se, kopa, prihranjuje i navodnjava. Berba se obavlja kada plod dobije karakterističnu boju. Vrši se u više navrata sve do kraja novembra. Prosečni prinos u 1983. godini bio je 9,1 t/ha a pojedinačni oko 30,0 t/ha pa i više.
— Krastavac se gaji radi zelenog ploda.
— Koren je slabo razvijen, slabo se obnavlja pa ga treba razmnožavati preko presovane saksije. Stablo je polegljivo. aN kolencima se razvije lišće i cvetovi. Muški cvetovi su uglavnom na glavnom stablu a ženski na bočnim. Postoje hibridi krastavaca koji daju više ženskih cvetova.
— Krastavac traži prilično vlažno zemljište i vazduh, ali i dosta toplote pri porastu plodova. Odgovara mu duboko i plodno zemljište.
— Gaji se u plodoredu. Obrada i đubrenje uglavnom kao kod ostalog povrća.

Setva za ranu proizvodnju obavlja se u januaru, u tople leje. Rasad stiže za 20—25 dana. U tople odžake se seje sredinom marta. Direktna setva na stalno mesto vrši se u periodu april—juli. Krastavcu se zalamaju vrhovi stabla, da se više razviju grane drugog i trećeg reda, sa više ženskih cvetova. U okviru nege proređuje se, kopa, prihranjuje i navodnjavanja ali ne hladnom vodom jer uginjavaju korenove dlačice i plodovi su gorki. Beru se zeleni plodovi kada su tamno zelene boje i glatki. Periodičnom setvom, sadnjom krastavci stižu zaberbu od aprila do početka novembra. Prinos je oko 40,0—60,0 t /ha, salatnog krastavca.

PITANJA (27)

1. Koje su karakteristike organa paprike i kakvi su uslovi njenog uspevanja?
2. Kakva je agrotehnika paprike?
3. Koje su karakteristike organa krastavca i koji su uslovi njegovog uspevanja?
4. Kakva je agrotehnika krastavca?

28. Lubenica — Cucurbita citrullus

Lubenica pripada familiji tikava. Gaji se radi plodova koji sadrže ugljene hidrate, šećer (do 12%), minerealne materije. soli gvožđa i kalcijuma. Sadrži vitamina C. Koristi se u svežem stanju. a služi i za pravljenje marmelade i slatkog.

U 1974. god. u Vojvodini je bilo zasejano lubenica i dinja ukupno 19.301 ha a u Jugoslaviji 1983 godine bilo je 30.000 ha.

Morfologija

Koren je vretenast i prilično razgranat. Glavni njegov deo prodire do 20 i 30 cm dubine zemljišta, ali pojedini delovi korena prodiru do 80 i 100 cm dubine. Koren je malo bolje razvijen nego kod krastavea i dinje. Slabo se obnavlja.

Stablo je zeljasto i polegljivo. Na stablu se nalaze rašljike.

List je deljen. Na biljci su muški i ženski cvetovi. Muški su sitniji i na dužim drškama, a nalaze se na stablu prvog reda. Ženski cvetovi su na kraćim i debljim drškama. Oprašivanje je ksenogamo, uglavnom preko pčela Cela biljka je obrasla gustim dlačicama, što smanjuje transpiraciju te je biljka otpornija na sušu.

Plod je bobica. On stiže za 70—90 dana, a njegovo dozrevanje traje oko 30 dana. Toliko traje i berba. Ako je zemljište dosta bogato azotom kora ploda je deblja.

Postoje hibridi lubenice među kojima je hibrid lubenica bez semena.

Seme lubenice zadržava klijavost 6—8 godina.

Uslovi uspevanja. Lubenica ima velike zahteve prema toploti. Ona izmrzava već na —0,5°C. Pri sazrevanju treba joj dosta svetlosti, ako je tada oblačno kora je deblja, i manje je šećera u plodovima. Dugotrajnu sušu ne podnosi i navodnjava se. Kritični period za vodu je u fazi 4—5 listova i pri obrazovanju plodova. Pred prvu fazu biljka se obavezno navodnjava, naravno ako u zemljištu nema vlage.

Lubenica traži plodno, rastresito, duboko i umereno vlažno zemljište. Ona traži u zemljištu manje vlage i više svetlosti od dinje.

Agrotehnika

Plodored. Lubenicu treba gajiti u plodoredu. Dobri su joj predusevi trave. Ona je dobar predusev svim biljkama.

Obrada zemljišta. Obrada zemljišta treba da je što dublja, oko 40 cm, jer se tada, povećavaju prinosi. Stoga ona dobro uspeva zasejana u mlađom vinogradu.

Đubrenje. Lubenica se đubri u odžaku sa stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Stajnjak naročito povećava prinos.

Setva se obavlja krajem aprila ili u prvoj polovini maja, kada više nema bojazni od mrazeva i temperatura zemljišta je 12—15°C. Najbolja je sadnja početkom maja u presovanim saksijama. Seje se u odžake, u razmaku 1,5— 2 m X 0,8 do 1 m sa 3—5 semenki u odžak. Pre setve izvrši se dezinfekcija semena ortocidom. Dubina setve je 3—4 cm. Ako je temperatura vazduha niža od + 13°C lubenica zaustavlja razvoj, a ispod +10°C obustavlja porast. Za ranu proizvodnju gaji se preko rasada. One se mogu gajiti u toplim odžacima, tunelima i plastenicima. Iz toplih odžaka stiže ranije za 10—20 dana, nego na polju. Ako je u topli odžak zasađen rasad onda lubenice stižu za 30 dana, to važi i za dinje i krastavce.

Lubenica se može kalemiti na vrg, tikvu, nategu i onda više rađa, daje više plodova i oni su krupniji. Plodovi ranije sazrevaju i biljka ne pati od gljivične bolesti (fuzarioze) usled koje se suše plodovi, jer gljivica začepljuje sprovodne sudove u biljci. Kalemljenje se vrši na taj način što se vrh stabla lubenice stavlja u vrh stabla vrga na kome se prethodno iseče pupoljčić u obliku klina. Na vrhu stabla lubenice izvrši se odgovarajuće zasecanje tako da vrh lubenice tačno ulazi u klinast vrh vrga. Posle kalemljenja mesto kalemljenja se obavije vatom.

Negovanje. Lubenica se proređuje, okopava 2—4 puta, prihranjuje se azotom, a može i P i K mineralnim đubrivima. Ono se vrši u fazi 4 lista i u početku cvetanja. Kasnije se prihranjuje sa vuksalom. Navodnjavanje se vrši 2—3 puta, za vreme suše. Kada se zametnu plodovi, zalamaju se vrhovi grana ali manje nego kod dinje. Granee bez plodova se potpuno uklanjaju. Otkidaju se suvišni plodovi, iznad 3—5 plodova po biljci, ali iza poslednjeg ploda treba da se ostavi 1 list.

Berba. Plodovi počinju da sazrevaju od jula. Sazrevanje traje do kraja avgusta. Smatra se da je plod zreo, kako se po njemu udari prstom. (čvrga) i čuje se tup zvuk. Istovremeno sa peteljke ploda, opadaju dlačice a rašljika i zalistak najbližu plodu su suvi. Posle berbe plodovi ne dozreju.

Prosečan prinos lubenice u Vojvodini 1978. godine iznosio je 29,65 t/ha, ali 1974. godine, prosečni prinos bio je 15,0 t/ha.

Inače oni se kreću od 20—60 t/ha. U 1983. god. prosečan prinos lubenice i dinje bio je 13 t/ha.

Dinja — Cucumis melo

Dinja takođe pripada familiji tikava. Plodovi se koriste u svežem stanju a od njih se pravi marmelada. Oni se mogu u komadima duboko zamrzavati, ili celi kiseliti kao krastavci. Od plodova dinje može se peći rakija. U njima se nalazi dosta šećera do 14%, K i vitamina A i C. U dinji je manje vode nego kod lubenice.

Morfologija

Koren. Koren je vretenast. Njegov najveći deo prodire do 40 cm dubine. Malo slabije razvijen od lubenice. Slabo se obnavlja.

Stablo je polegljivo. Biljka je obrasla gustim i tvrdim dlačicama.

List je podeljen na 3—5 režnjeva.

Cvetovi su odvojeni, muški i ženski. Oprašivanje je ksenogamo, sa pčelama. Muški cvetovi su grupisani po 3—4 cveta a ženski su pojediančni.

Plod je bobica. Plodovi dinja sa manje vode su brašnjavi i pri sazrevanju pucaju.

Uslovi uspevanja. Dinje kao i lubenica traži dosta toplote, ali joj je kraći vegetativni period od lubenice. Ona traži dosta vlage i svetlosti. Dinja traži duboko, rastresito, plodno i umereno vlažno zemljište.

Dinja slabo podnosikiselo zemljište. Kalijum smanjuje prskanje plodova a suvišni fosfor umanjuje intenzitet boje.

Sorte dinje se dele na »cerovače«, sa krupnim brašnavim plodovima i na sort sitnih plodova, »ananas« teških 1—2 kg. Postoje dinje hibridi među kojima i besemene.

Agrotehnika

Agrotehnika je kao kod lubenice.

Stajnjak naročito povećava prinos.

Dinje se mogu razmnožavati preko rasada u presovanim saksijama, u toplim lejama, a takođe i u toplim odžacima.

Dinja se seje, odnosno rasađuje u kućice krajem aprila, ali ne bi trebalo da se seje blizu lubenice, krastavca i tikvica, da se ne ukršta, jer su tada kod dinje slabiji plodovi.

Najbolja je sadnja rašada u presovanim saksijama početkom maja meseca.

Dinja, lubenica, krastavac, patlidžan, paprika, boranija su toploljubive biljke i traže istu temperaturu zemljišta pri setvi, 12—15°C.

Razmak odžaka je 1,5 do 2 m X 0,8 do 1 m. U odžak se stavlja 3—4 semena. Posle proređivanja ostavlja se jedna do dve biljke. Dubina setve je 2—3 cm.

Zemljište oko dinje je potrebno pokrivati slamom, da se čuva vlaga. Vrhovi grana se zalamaju da bi se ubrzalo sazrevanje plodova i da oni budu krupniji. Pri zalamanju iznad drugog stalnog lista, obrazuju se dve bočne grane drugog reda. One se zalome posle trećeg ili četvrtog lista. Na njima se formiraju bočne grane trećeg reda, koje se takođe zalamaju iznad 3 ili 4-og lista. Na granama trećeg reda formiraju se ženski cvetovi. Zatim se zaklone grane iznad plodova i unište bez plodova.

Berba. Plodovi dinja »cerovača« su zreli kada su »-žuto-narandžaste boje, još čvrsti, a peteljka ploda se lako odvaja, jer je oko nje pukotina na plodu. Sazrevaju od jula meseca, ali najviše u avgustu i septembru.

Plodovi zatransport se beru nekoliko dana ranije. Oni se beru sa kratkom peteljkom. Plod dinje naknadno sazreva.

Prinos po biljci je 2—5 ploda ili 10—40 t/ha. Prosečni prinos dinje u Vojvodini 1978. godine, iznosio je 16,95 t/ha, ali bilo je 1974. godine, 15.0 t/ha.

REZIME (28)

— Koren lubenice je malo bolje razvijen od korena krastavca. Stablo je polegljivo. Postoje hibridi lubenice među kojima i bez semena.
— Ona ima velike zahteve prema toploti i svetlosti. Traži rastresito i plodno zemljište jer daje visoke prinose.
— Gaji se u plodoredu. Obrada i đubrenje uglavnom kao kod ostalog povrća. Seje se krajem aprila, kada više nema bojazni od mraza. Ona se proređuje, kopa. prihranjuje i navodnjava. Zalamaju. se vrhovi stabla i otkidaju grane bez plodova. Plodovi sazrevaju od jula.

Prosečni prinos u Vojvodini je oko 30,0 t/ha.

— Koren dinje je malo slabije razvijen nego kod lubenice. Stablo je polegljivo. Odvojeni su muški i ženski cvetovi. Postoje hibridi dinje među kojima i bez semena.
— Uslovi uspevanja su kao kod lubenice.
— Agrotehnika je kao kod lubenice. Može se razmnožavati preko rasada u saksijama i u toplim odžacima. Grane stabla se zalamaju slično kao kod krastavaca, da bi bilo više ženskih cvetova i bili krupniji plodovi. Oni sazrevaju od jula meseca. kada je pokožica ploda žućkaste boje i peteljka se lako odvaja od ploda. Prinos je oko 20,0 t/ha.

PITANJA (28)

1. Koje su karakteristike organa lubenice?
2. Kakva je agrotehnika lubenice?
3. Sta znaš o gajenju dinje?

29. Zaštita povrtarskih kultura

Bolesti povrća

Poleganje rasada. Ovu bolest prouzrokuju veš parazitnih gljiva ali najčešće vrste iz rodova Phythim, Fusarium i Rhizostonia. Ova bolest se javlja na rasadu svih povrtarskih biljaka. Naročito obolevaju biljke u toplim lejama, a na otvorenom polju vrlo retko.

Na zaraženom prizemnom delu stabla, korenovom vratu vidi se mrko tkivo oblika prstena. Biljke se suše i vrlo brzo istrule. Bolest se javlja pri jakoj vlažnosti zemljišta.

Mere borbe. Zemljište tople leje pre setve rasada treba dezinfikovati formalinom, kaptanom ili preparatima žive. Rasad u toploj leji prska se svakih 3 do 7 dana sa cinebom ili ortocidom.

Plamenjača patlidžana. Ovu bolest izaziva gljiva (Phytophthora infestans) koja izaziva istu bolest i kod krompira.

Na naličju lista obolele biljke stvara se siva prevlaka. Lišće se brzo suši i izgleda kao sprženo. Na plodovima se javljaju mrke pege koje kasnije pocrne i plod truli.

Mere borbe. Obolele biljke prskaju se bakarnim krečom, cinebom ili ditanom M-45.

Plamenjača kupusa (Peronospora brassicea). Ova bolest kupusa napada takođe patlidžan i papriku. Suzbija se prskanjem biljaka sa ditanom M-45. Na isti način suzbija se trulež korena paprike (Phytophtohora capsici).

Plamenjača salate (Bremia lactucae). Ovo oboljenje se javlja u obliku žutih pega koje prelaze u mrko crvenu boju a zatim. lišće truli. Na naličju lišća javljaju se sive prevlake.

Mere borbe. Biljke treba prskati cineobm ili ortocidom. ali isti način se suzbijai plamenjača spanaća (Peronospora spinaciae).

Bela-siva pegavost lišća patlidžana (Septoria lycopersica). Bolest se javlja na lišću u obliku sitnih okruglastih belo-sivih pega sa tamnim ivicama. Zaraženo lišće se suši i opada.

Mere borbe. Polovinom maja biljke treba prskati cinebom, ortocidom ili ditanom M-45.

Plamenjača luka (Pernospora schleideni).

Ova bolest se javlja na lišću luka u obliku sivo-plavih prevlaka. Lišće se suši. Na Ijuskama glavice luka javljaju se zagasite pege.

Mere borbe. Biljke treba prskati ortocidom, cinebom. ditanom. kapfanom ili bakarnim krečom, kome je dodat sandovit ili radovit, radi boljeg kvašenja biljaka.

Gar Iuka izaziva gljivica (Urocystis cepulae). Bolest se javlja na lišću u obliku beličastih linija na kojima tkivo puca i oslobađa se crni prah.

Mere borbe. Sumnjivo seme luka treba pred setvu dezinfikovati živinim preparatima ili kaptanom. Na zaraženom zemljištu ne treba gajiti luk 5—6 godina, ili iste površine pred setvu treba đezinfikovati cinebom, kaptanom ili ditanom. Ova sredstva se stavljaju u brazdice u koje će se uneti seme pri setvi.

Atraknoza graška. Ovu bolest izaziva gljiva (Ascochyta pisi). Ona napada pored graška i-pasulj. Javlja se na lišću i plodovima u obliku ugnutih pega, rak rana.

Mere borbe. U slučaju bolesti grašak se prska cinebom ili kaptanom. a pasulj cinebom ili euparenom. Sumnjivo seme treba dezinfikovati živinim preparatima ili ortocidom.

Rđa graška i pasulja. Ovu bolest izaziva gljivica (Uromycea appendiculatus). Bolest se javlja u obliku rđastih pega na mahunama graška i pasulja.

Mere borbe. Oboleo grašak se prska bordovskom čorbom i sa okvasivačem sandovit a pasulj ditanom.

Antraknoza bostana i krastavaca. Prouzrokovač ove bolesti je gljiva (Colletotrichum lagenarium). Bolest se javlja na lišću, stablu i plodovima. Na plodovima su ugnute pege.

Mere borbe. Obolele biljke treba prskati cinebom. ortocidom ili ditanom.

Pepelnica dinje, lubenice, krastavca i tikvice. Ovu bolest kod ovih biljaka, izaziva gljivica (Erysiphe polygoni). Kod obolelih biljaka na lišću se javljaju bele prevlake, lišće se suši i opada.

Mere borbe. Obolele biljke treba prskati karatenom ili enovitom.

Plamenjača tikve. Ovu bolest prouzrokuje gljiva (Pseudopernospora cubensis). Obolele biljke treba prskati euparenom, cinebom ili bakarnim krečom.

Štetočine povrća

Rovac (GryllotaIpa gryllotalpa). Rovac je štetočina koja se hrani podzemnim delovima biljaka. Živi u zemljištu u kome kopa hodnike prednjim nogama. U hodnicima se hrani i prezimljuje. Dužine je 4—5 cm a mrko crne boje.

Sl. 5. Veliki kupusar

Izostavljeno iz prikaza

Mere borbe. Rovac se truje zatrovanim mamcima sa cinkfosfidom. Mamci se razbace po zaraženoj parceli useva odnosno tople leje i to uveče.

Buvači (Phyllotreta sp.). Oni su štetočine niskih biljaka, kupusa, spanaća. Crne su boje, veličine tela 2,5 do. 3 mm. Njihove larve, odnosno gusenice žive na korenu, ponekad u stabljici i na lišću. Veću štetu nanose odrasli, nego gusenice.

Mere borbe. Potrebno je odmah po nicanju biljaka zaprašivati biljke lindanom ili akotionom 500-E.

Veliki kupusar — (Pieris brassicae). Larva velikog kupusara je zelene boje i napada kupuse. Odrastao je beo leptir. Ženka ostavlja jaja na lišću. Iz njih se izlegu larve koje se hrane lišćem.

Mere borbe. Zaprašivanje lišća čim se pojave gusenice, lindanom ili akotionom 500-E.
Kupusna soviea (Barathra, Mamestra brassicae). Njena larva se ubušuje u glavicu kupusa. Podgrizaju lišće patliđžana, paprike. samo noću.

Mere borbe. Biljke treba štititi pri pojavi prvih gusenica na naličju lista a to je otprilike u maju. Upotrebljavaju se sredstva lindan, akotion 500-E, diazinon ili azordin.

Lukova muva (Hylemia antiqua). Ova se štetočina uništava fosfamidom, sevinom ili sisteminom. Javlja se na mladom luku. u maju mesecu Larve su u glavicama i one trule.

Sisteminom se suzbija i mrkvina muva (Psila rozae) koja napada mrkvu, pašnjak i celer. Može se upotrebiti i volaton.

REZIME (29)

— Najčešće bolesti povrća su prouzrokovane gljivicama. To su poleganje rasada, plamenjače: patlidžana, kupusa, salate, luka, tikve; pegavost lišća patliđžana, gar luka, antraknoze graška, krastavca i bostana; rđa graška i pasulja; pepelnica dinje, lubenice, tikve. Mere borbe sastoje se u tretiranju obolelih biljaka odgovarajućim pesticidima i dezinfekcijom sumnjivog semena.
— Štetočine povrća su: buvači, veliki kupusar, kupusna sovica, lukova i mrkvina muva. Uništavaju se prskanjem napadnutih biljaka odgovarajućim insekticiđima. Rovac se uništava zatrovanim mamcima.

PITANJA (29)

1. Koje su bolesti povrća?
2. Navedi neke mere borbe protiv prouzrokovača bolesti povrća?
3. Koje su štetočine povrća i navedi neke mere borbe protiv njih?

30. Berba, sortiranje, pakovanje, transport i čuvanje povrća

Berba. Povrće se bere kada su mu plodovi, odnosno, proizvodi radi kojih se gaji, stigli za upotrebu odnosno potrošnju, bilo da su u tehnološkoj ili botaničkoj zrelosti (za seme). Berba zavisi od tržišta. Ako se povrće transortuje na duži put, naprimer, crveni patlidžan i dinje, beru se u poluzrelom stanju jer će na putu u roku 2—3 dana sazreti za potrošnju. Leti povrće treba brati izjutra ili uveče, kada su plodovi hladni, jer bolje podnose transport i bolje se čuvaju.

Plodove treba brati pažljivo, da se oni i biljke ne oštete. Lisnato povrće ne sme da leži na gomili, pošto usled. vlage i toplote brzo truli. Zato ga treba razrediti u tanak sloj u hladnoj prostoriji.

Sortiranje. Prilikom berbe povrće se odvaja na klase. Tada se odbacuje oštećeni i truli plodovi odnosno proizvodi. Po potrebi oni se očiste korenovi i osuše na suncu (lukovi, krotle, korenovi, korenasto i krtolasto povrće). Zatim se povrće za tržište stavlja u određenu ambalažu.

Zdravi plodovi, proizvodi, klasiraju se u tri klase, prema sorti, krupnaoći, obliku, čvrstini, zrelosti boji i zdravstvenom stanju. Prema kvalitetu povrće se klasira na: ekstra kvalitet, kvalitet I (prima) i kvalitet II (sekunda). Kod nekih povrća je samo kvalitet I i kvalitet II.

Pakovanje. Povrće se pakuje u kartonsku ambalažu, sanduke (letvarice), ko ,prreazličite vreće, ili se ostavlja u rasutom stanju. Osetljivo povrće (lisnato povrće, patlidžani, krastavci) pakuje seu pliće sanduke ili pliće korpe, u tankom sloju. Manje osetljivo povrće (kelj. karfiol, grašak. boranija, keleraba) pakuje se u dublje sanduke ili dublje korpe. Krtolasto i korenasto povrće, luk pa i graška i boranija, pakuju se u retke vreće. Otporno povrće na transport (kupus, lubenice, tikvice) stavlja se u rasutom stanju u kamione, prikolice ili vagone.

Transport povrća. Povrće za transport treba da. se brzo utovari, preveze i istovari. Ono se prevozi kolima po mogućstvu sa gumenim točkovima, kamionima, prikolicama, vagonima ili brodovima. Povrće treba pokriti ciradom da na njega pri prevozu ne pada prašina. Duži prevoz od 1 ili 2 dana, na veću udaljenost, obavlja se u hladnjačama u kojima se može regulisati temperatura.

Čuvanje povrća. Povrće se čuva od berbe do iznošenja na tržište, do prodaje i do upotrebe. Ono se preko zime čuva na više načina. Neko se povrće može duže čuvati u svežem stanju, a drugo ne može, pa se odmah prerađuje. Uspeh čuvanja zavisi od vrste i sorte. Bolje se čuvaju kašne sorte, od ranih sorti. Najbolje se čuva korenasto i krtolasto povrće i lukovi, naprimer, u trapu, u podrumu na 0—4°C.

U većim količinama povrće se čuva u hladnjačama (na temperaturi od o do +2°C) a u manjim količinama u frižiderima (na istoj temperaturi) i zamrzivačima (na temperaturi od —18 do —20°C za 6—12 meseci).

Povrće se suši (dehidrira), pasterizuje (konzerve se kuvaju na 65—95°C) i sterilizuje (konzerve se kuvaju na 120°C). U konzervama se povrće čuva do 1,5 godine. Takođe povrće se čuva konzerviranjem mlečnom kiselinom (kišeljenje), sirćetnom kiselinom (turšija) i usoljava se.

Od povrća se prave razni sokovi (zgusnuti), koncentrat patlidžana i napici od povrća sa kiselom ili soda vodom.

REZIME (30)

— Berba povrća se vrši u tehnološkoj ili botaničkoj zrelosti. Zatim se povrće sortira, pakuje i transportuje do sk.ladišta i tržišta. Povrće se čuva u hladnjačama ili se konzervira na različite načine: stavlja u konzerve (pasterizuje ili sterilizuje), dehidrira, kiseli, usoljava i prave sokovi.

PITANJA (30)

1. -Šta znaš o berbi povrća?
2. Šta znaš o sortiranju, pakoVanju i transportu povrća?
3. Kako se čuva povrće?

• Kultura Dubina oranja u cm
• Vreme setve, sadnje u mesecima (u tople leje, na stalno mesto)
• Sklop biljaka cm, b/ha, b/m2
• Dubina setve, sadnje u cm i prinos t/ha

1. Kupus 25—35 Rana proizvodnja: Tople leje I/II Stalno mesto kraj III Srednje kasna prozivodnja: Tople leje I/II, plastenici III/IV Stalno mesto IV Pozna proizvodnja: rasad, IV—V, St. m. VI Rana proizvodnja: 50—60X30—35 = 60.000 Srednje kasna proizvodnja: 60—70×50—60 = 30.000 U plasteniku: 60X40 = 4 biljke/m2 Pozna proizvodnja: 70—80X50—60 = 25.000 2—3 Rane sorte: 10,0—30,0 Kasne sorte: oko 60,0 do 70,0 1983. g.: 12,4
2. Kelj 25—35 Tople leje u II Stalno mesto: 50—70×35—50 = 40.000 2—3 20,0 u Vojvodini 1974: 15,8
3. Karfiol 25—35 Tople leje I—II Stalno mesto V i VI 60—70X40 = 40.000 2—3 20,0
4. Mrkva 30—35 Tople leje u I Stalno mesto: III—VI i XI—XII 20—30×8—10 = 450.000 2—3 30,0—70,0
5. Pastrnjak 30—35 Kao mrkva 20—25X15 = 300.000 2—3 30,0
6. Peršun 30—35 Kao mrkva 20—25X10—15 = 350.000 2—3 15,0—20,0
7. Celer 30—35 Tople leje III Stalno mesto V 2—3 15,0—30,0
8. Cvekla 30—35 Stalno mesto III/IV ili VII 20—25X15 = 300.000 2—3 30,0
9. Salata 30—35 Tople leje II—IV Stalno mesto III, VIII i IX 20—40X10—20 = 220.000 2 10,0—30,0
10. Spanać 30—35 III, IV i VIII 20—30X10 = 400.000 2 10,0—20,0
11. Crni luk 30 Sadnja luka kraj II i III ozimi X Seme arpadžika : 10—20×2—3 = 260 b/m2 Arpadžik: 20X7—15 = 500.000 seme 2 sadnja 3—5 30,0 Vojvodini 1974: 13,4 Jugoslaviji 1983: 6,1
12. Beli luk 30 Kao crni luk 15—20×10—14 = 450.000 3 10,0—15,0 u Vojvodini 1974: 4,8
13. Crveni patlidžan 25—35 Tople leje II—IV Stalno mesto IV/V u plastenicima III/IV Rana proizvodnja rasada na stalno mesto 70—80X30—50 = 33.000 od 15—20. IV i kasnije 2 40,0—80,0 u Vojvodini 1978: 41,4 Jugoslaviji 1983: 11,3
14. Paprika 30 Kao patlidžan 50—60×15—20 = 100.000 2 20,0—40,0 Vojvodini 1978: Jugoslaviji 1983: 9,1
15. Krastavac 30 U tople leje I, u tople odžake III, na stalno mesto IV—VII 1,5 X 0,6—1 = 8.300 Topli odžaei: 1,5×1,5 = 4.400 2—3 40,0—60,0 u Vojvodini 1974: 10,83
16. Lubenica 40 IV/V 1,5—3X0,8—1 = 6.350 3—4 Vojvodini 1978: 29,65 Jugoslaviji 1983: 13,0
17. Dinja 40 Kao lubenica 1,5—2X0,8—1 = 6.350 2—3 15,0—20,0 u Vojvodini 1978: 16,95

III Voćarstvo

Posebni deo

U ovom delu voćarstva proučava se gajenje pojedinih voeaka.

31. Jabuka — Malus Communis

Značaj. Jabuka se gaji radi ploda koji sadrži: šećera (glikoze, fruktoze i saharoze) 7,4 do 24%, organskih kiselina 0,16 dp l,27%, pektinskih materija (žele) 0,23 do l,14%, mineralnih materija (najviše K) 0,1 do 0,4%, belančevina 0,18 do 0,72% i vitamina C 1—4,7 mg% (na 100 grama plodova). Voće je važna hrana zbog sadržaja mineralnih materija i vitamina prvenstveno C i D. Kiseline voća neutrališu otrove i reguliše kiselost u krvi. Voće nema mnogo toplotne energije 251,208 do 295,07 džula; u 100 grama plodova, dok je u hlebu 1088,57 J u 100 grama. Pektin usporava arteriosklerozu. Jabuke su naročito bogate kalijumom koji smanjuje krvni pritisak. Ona je najrentabilnija voćka u Jugoslaviji.

U Jugoslaviji ima rodnih stabala jabuka (1983. g.) oko 26,0 miliona sa prosečnim prinosom 22 kg po stablu.

Godišnje se po stanovniku u našoj zemlji troši voća 27 kg i grožđa 51 kg, ukupno 78 kg, a treba 110 kg. Dnevno se troši po stanovniku 214 gr, a treba 300 gr voća i grožđa.

Morfologija

Koren jabuke je generativni (od korenka klice) ili vegetativni (iz pupoljka stabla) Generativni koren je znatno dublji i razgranatiji. Glavni deo mase korena nalazi se do dubine od oko 80 cm a’ 70% mase vegetativnog korena nalazi se do dubine od 30 cm. Kod većine voćaka uzima :se da se osnovna masa korena nalazi do 75 cm dubine zemljišta. Deo stabla od zemljišta pa do prvih skeletskih grana naziva se deblo.

Kruna jabuke se lako prilagođava raznim oblicima pomoću rezidbe.

Cvetni pupoljci kod jabučnog voća se nalaze na rodnim dvogodišpjim ili starijim graneicama. U njima se nalazi 5—6 pojedinačnjh pupoljaka od kojih prosečno, samo jedan daje plod. Prosečno 18% cvetova daju plodove ali često samo 5—10%. Cvetnih pupoljaka je više na pretežno horizontalnim granama, a manje na onim koje su u vertikalnom položaju. U našoj zemlji jabuke cvetaju od polovine aprila do polovine maja. Cvetni pupoljci za sledeću godinu obrazuju se počev od druge polovine juna, pa uglavnom, do kraja vegetacije, najviše u julu. Stoga u tome periodu treba uticati na biljke boljim agrotehničkim merama (đubrenje, navodnjavanje, zaštita i rezidba), da bi se formiralo što više cvetnih pupoljaka.

Jabuke se oprašuju ksenogamo, tojest stranooplodne su. Postoje jabuke dobri oprašivači samooplodne (zlatni delišes, jonatan, budimka) i loši oprašivači stranooplodne jer im je polen slabe klijavosti na tueku iste sorte (starking, boskopska) i nisu sposobne za samooplodnju. Pčele poboljšavaju oplodnju. U jabučnjaku mora postojati najmanje dve različite sorte dobrih oprašivača, ili tri sorte među kojima je jedna slabiji oprašivač. Treba zasađiti jedan red dobrih oprašivača a sledeća 4 reda drugih sorti. Ali međusobno oprašivanje može biti samo između sorata koje cvetaju istovremeno. Smatra se normalnim da od ukupnog broja cvetova samo 5—8% ili anjviše 10% cvetova daju plodove. Veći broj plodova od 10% trebalo bi proređivati.

Uslovi uspevanja. Jabuka se gaji na velikim prostranstvima jer se prilagođava različitim klimatskim uslovima. Nalazimo je u planinskim predelima i u rečnim dolinama. Ipak joj bolje odgovara vlažnija i hladnija klima nego suva.

Cvetovi i zametnuti plodovi izmrzavaju na —2°C.

Jabuka ima velike zahteve prema vodi stoga joj u našoj zemlji dobro odgovara zapadna Srbija i Slovenija.

Takođe ona ima veliki zahtev prema svetlosti, jer od nje zavisi veličina ploda i boja pokožice ploda (crvena).

Prema zemljištu nema naročite zahteve samo ako ima dovoljno vlage, padavina i onda uspeva i na peskovitim zemljištima. U suvim predelima je treba gajiti na težim zemljištima, jer ona bolje zadržavaju vlagu od lakih zemljišta. Sto je dublje zemljište, jabuka bolje izdrži sušu. Zemljište treba da sadrži oko 3% humusa.

Ona podnosi kiselu reakciju zemljišta do PH 5,5 i alkalnu do PH 8. Odgovara joj gajnjača, lesivirano zemljištee i parapodzol.

Od biljnih hraniva jabuka i druge voćke imaju najveće zahteve prema kalijumu a zatim azotu i fosforu.

Važnije sorte jabuka, letnje: starkova najranija (sazreva u II polovini jula ili početkom avgusta, obilno i redovno rađa), stark erli blez sazreva polovinom avgusta; jesenje: jonatan, merloze (bolja je od jonatana, krupnija, crvena ali je mnogo bujna, plod je težine oko 250 g sazreva IX/X. Cuva se do maja), crveni delišes (sazreva sredinom septembra), molis delišes (sazreva krajem avgusta ili početkom septembra, svetlo-žuta i crvenkasta, aromatična), zlatni delišes, starking ričard, starkrimson (sazreva u drugoj polovini septembra, plodovi su teški oko 200 g), splendor, ajdared (sazreva početkom oktobra), redgold (sazreva u trećoj dekadi septembra, rodna je, aromatična ali plodovi su sitni); zimske sorte: lepocvetna žuta, boskopka (slab oprašivač) i čačanska pozna. Ona sazreva krajem septembra i početkom oktobra. Plod je krupan i kvalitetan. Čuva se do maja.

Jabuke sorata prima (slična jonatanu, sazreva sredinom avgusta) i prisli (sazreva krajem avgusta, malo je nakisela, slična je starkingu) su vrlo otporne na bolesti, naročito čađavu krastavost i pepelnicu. Sorta prima može se čuvati 1—2 meseca, ali da se beru tek zarudeli plodovi. Kod ove dve sorte obavezno je zimsko prskanje i u toku vegetacije 4 prskanja, umesto kod drugih sorti 7 do 10 prskanja.

Podizanje zasada voćnjaka

Dobri predusevi voćaka su strna žita. Odmah posel žetvezaorava se strnjište na dubinu 15—20 cm a rano u jesen se duboko ore na dubinu 30—40 cm a zatim se rigoiuje na dubirm 40—60 pa i 100 cm da bi se -razbio B horizont. Bolja i lakša zemljišta oruse pliće, glinovita se oru dubije. Za jesenju sadnju rigolovanje se obavlja u julu i avgustu, a u novembru i decembru za prolećnu sadnju. Obrađeno zemljište ostaje u otvorenim brazdama do pred sadnju. Tada se vrši površinska obrada zemljišta (tanjiračama, drljačama i ravnjačama), obeleže se mesta sadnje, iskopaju jame široke oko 80 cm, a duboke oko 60 cm a zatim se izvrši sadnja jabuka. Sadnja se vrši u jesen (u oktobru) ili u proleće. Dubina sadnje je do korenovog vrata, do dubine na kojoj je bila u rasadniku.

Đubriva se unose u jame za sadnju. Najčešća je sadnja u novembru, a ređe u martu. Može se polovina mineralnih i organskih đubriva uneti pred duboko oranje a druga polovina pred rigolovanje. Dalje se do plodonošenja ne đubri.

U toku negovanja voćaka, u plodonošenju, u jesen se zaorava cela količina fosfora i kalijuma i oko 30% azota, a ostali deo azota ili se sav koristi za dva prihranjivanja: pre kretanja vegetacije i posle kretanja (u junu).

Za jabuku je najvažniji azot i on se unosi u zemljište do kraja juna. Obično se koristi KAN.

Izbor sorte se vrši prema prirodnim uslovima uspevanja, koji im odgovaraju. Tako naprimer, sorta zlatni delišes traži toplije predele kao i vinova loza. Sorte treba da su dobro rodne i da se dobro međosobno oprašuju. One treba da su podudarne sa podlogom. Treba saditi samooplodne sorte. Za tržište se gaji manji broj sorata različitog vremena sazrevanja. Ako su povoljniji uslovi gajenja i moguća primena bolje agrotehnike, koriste se sadnice sa vegetativnom podlogom a u suprotnom sa generatignom podlogom.

Prema vremenu sazrevanja sorte jabuka dele se na tri grupe: letnje (rane), jesenje (srednje pozne) i zimske (pozne). Prve sazrevaju u julu i avgustu, drug’e u septembru i oktobru a treće (kasne) kasnije u oktobru.

Najekonomičnije sorte jabuka za gajenje su: zlatni delišes, melroze, ričared, starking.

Visina stabla jabuke i u opšte voćaka može biti različita. Prema visini stabla one se đele ria: niskostablašice visine stablri 80—100 em, polustablašice 120—150 cm, i visokostablašice imaju visinu stabla 160 do 180 cm. Sada se uglavnom gaje niskostablašice odnosno pri orezivanju ostavlja se nisko stablo, jer takve voćke lakše se režu, beru i zaštićuju.

Oblici krune jabuke. Najčešći oblici krune jabuke su palmeta (kruna u jednoj ravni, za gajenje u špalir), kotlasta (vazaj i poboljšana piramida.

Formiranje palmete sa kosim granama. Ovde je kruna voćaka u jednoj ravni. Palmeta je dobra za primenu mehanizacije pri gajenju voćaka, Koristi se za manje bujne podloge, vegetativne. Za sadnju se koristi jdneogodišnja sadnica koja se u proleće skrati na 80 cm i to 60 cm za visinu stabla i 20 cm za primarne, osnovne, skeletne grane. U toku vegetacije iz vršnog dela stabla izbijaju letorasti. Od njih se u julu ostave samo dva u pravcu reda, za prvi sprat skeletnih grana, a jedan se ostavlja u vrhu, za vođicu. Bočni letorasti treba da se saviju (kanapom ili pomoću dva koso postavljena kolca) da sa vođicom zaklapaju ugao od 45—50°. Oštri ugao ne treba da bude. Lakše se lome i daju manje cvetova.

U drugoj godini (u martu ili aprilu) iznad prvog’ sprata primarnih skeletnih grana, ostavljaju se dva nova bočna letorasta za drugi sprat skeletnih grana. Rastojanje između grana prvog i drugog sprata zavisi od bujnosti sorte. Kod slabije bujnih sorti razmak je 80 cm a za bujnije sorte razmak je do 120 cm.

Sl. 6. Poboljšana piramiđalna kruna i mašina sa diskovima za orezivanje voćaka

Izostavljeno iz prikaza

U trećoj godini ostavljaju se dva nova bočna letorasta za treći sprat skeletnih grana sa istim rastojanjem, kao i između prvog i drugog sprata.

U četvrtoj godini može se formirati još četvrti sprat skeletnih grana.

Na skeletnim granama ostavljaju se po tri sekundarne grane. Vođica se zadržava.

Postoji i palmeta sa horizontalnim granama.

Formiranje koliaste krune. Zasađena jednogodišnja sadnica u jesen ili proleće, skraćuje se na oko 100 cm iznad površine zemljišta, 60 cm ostavlja se za stablo a 40 cm za skeletne grane. Od izraslih letorasta u julu se ostave tri ili četiri za skeletne grane, pravilno raspoređeni u prostoru sa 120Q i na rastojanju po visini od po 20 cm. Kod ovog oblika krune ostavlja se samo 1 sprat skeletnih grana.

U drugoj godini na primarnim skeletnim granama ostavljaju se sekundarne grane. Prva je udaljena od osnovne primarne grane za oko 30 cm, a druga na međusobnim rastojanjima od 50—80 cm.

U trećoj godini duž skeletnih grana dalje se ostavljaju sekundarne grane (drugog reda).

U četvrtoj godini na sekundarnim granama ostavljaju se tercijalne grane na sekundarnim.

Formiranje poboljšane piramide. U proleće prve godine sadnica se oreže, skrati na oko 90 cm, i to 60—70 cm za stablo a ostalo za skeletne grane. U julu se odaberu i ostave dva bočna lastara a treći je vođica.

Druge godine se ostavljaju dva bočna lastara za drugi sprat skeletnih grana, a ostavlja se i vođica.

Treće godine takođe se formiraju treće, nove skeletne grane. Sve su one naizmenično raspoređene u tri sprata na razmacima od oko 80 (60—120) cm. Pri ostavljanju poslednje skeletne grane oreže se vođica i tako se piramidalna kruna pretvara u poboljšanu piramidalnu krunu. Kruna voćke bez vođice usmerena je više u širinu i stoga u unutrašnjosti prima više svetlosti i lakša je berba.

Sl. 7. Pokretna platforma za rezanje voća

Izostavljeno iz prikaza

Na slabo bujnim vegetativnim podlogama se formira Buše ili Maršan paimeta gde je sadnica zasađena sa kosim stablom 45° odnosno 60° prema površini zemljišta. Ove jabuke su male pa se sade gusto. Brzo prorode ab su kraćeg veka.

32. Rastojanje za sadnju jabuke

Rastojanje za jabuke pri sadnji zavisi od bujnosti podloge, bujnosti sorte i oblika krune. Ono je veće kada su jabuke na generativnoj podlozi, a manje ako je vegetativna podloga. Najveća je kod krune poboljšane piramide, naročito kod bujne sorte i generativne podloge. Razmak je manji kod kotlaste krune a najmanji kod palmete.

Kod jabuke na generativnoj podlozi, a prema bujnosti sorte ako je kruna oblika palmete razmaci su obično 6 m X5 m (u redu).

Kod krune poboljšane piramide razmak je 7—8 m X 5 do 6 m.

Kod kotlaste krune razmak je 6—7 m X 5 m. Ukupan sklop je 240—330 s.t/ha ili 30—40 m2/st.

Gusta sadnja jabuke je sa razmakom 3,5 m X 1—2,5 m. Sklop je 1.140—2.850 st/ha ili 3,5—9. m2/st. Za gustu sadnju koriste se slabo bujne vegetativne podloge dunje (M-9, M-26, M-27 i MM-106). Podloga M-9 daje patuljaste voćke koje prorode u drugoj godini. One redovno rađaju, ali imaju kratak vek, do 20 godina a u slobodnom gajenju do 30 godina.

Kod jabuke na vegetativnoj podlozi a prema bujnosti razmaci su manji, za palmete 3—4 m X 2—3 m, (1.140 st/ha ili 9 m2/st.) za poboljšanu piramidu 5—6 mX 3—4 m (520 st/ha ili 20 m2/st) i za kotlastu krunu 4—5 m X 2—4 m (740 st/ha ili 13,5 m2/st.).

Sadni materijal. Za sadnju jabuka koriste se jednogodišnje sadnice sa vegetativnom podlogom ili na sejancu lokalne divlje jabuke. Obično se koriste vegetativne podloge M i MM naprimer. srednje bujna M-4.

Jabuke se mogu u toku zime kalemiti na podlogu prostim spajanjem kao vinova loza. Kalemovi se onda ostave u sanduk sa strugotinom ili peskom i u njemu prezime.

U proleće se kalemovi sade. Ovako se može kalemiti i ostaio voće osim breskve.

Za jabuku je posebno dobra srednje bujna podloga M-4 jer na njoj jabuka rano prorodi, redovno i obilno rađa. Na ovoj podlozi jabuke dostižu starost 35—40 godina.

Na vegetativnim podlogama jabuke su ujednačene po porastu, rodnosti, kvalitetu plodova, brže prorode, već u drugoj godini po sadnji. Obilnije rađaju, sa plodovima boljeg kvaiiteta. Pošto vegetativne podloge imaju koren slabije razvijen, to je za jabuke sa ovakvim podlogama potrebno bolje, plodnije i dublje zemljište. Za jabuku i uopšte za voćke, koriste se one podloge koje pokazuju najbolju srodnost sa kalem grančicom, tj. dobro srastaju i podudaraju im se sprovodni snopić. To su vegetativne podloge M, obeležene ovim slovom prema početnom slovu Ogledne voćarske stanice u Malingu (Engleska). Ovih podloga ima 25 a različite su bujnosti. rasta. Slabog rasta su podloge MM (104. 106) M-9, M-26 i M-27. Srednjeg rasta su podloge M-2. M-4, M-7, a jačeg rasta su podloge M-ll„ M-16, M,25. Generativne podloge su za slabija zemljišta, jer im je bolje razvijen koren. One su bujnije od vegetativnih podloga.

Najviše se koriste vegetativne podloge M-4, M-9, M-26.

Sadnice moraju biti zdrave bez povreda i sa dobro razvijenim korenom. Oštećene žile treba odseći do zdravog mesta, a dugačke žile skratiti a zatim ih potopiti u kašu od glinovitog zemljišta i goveđeg izmeta. Koren koji je izgubio svežinu prethodno se 24 sata drži u vodi.

Agrotehnika

Agrotehnika jabuke do plodonošenja. Jabuke, kao i druge voćke, orezuju se pre plođonošenja, u proleće pre kretanja vegetacije, krajem marta. radi obrazovanja stabla određene visine i formiranja krune određenog oblika. Kasnije u rodu voćka se reže radi održavanja formiranog oblika krune i radi povećanja i održavanja rodnosti. da se razvije što više cvetnih pupoljaka.

Obrada zemljišta. U mladim zasadima jabuka zemljište se obrađuje kao i kod većine drugog voća, na dubini 30—40 cm kasnije se ore pliće na 10—25 cm. U jesen IX/X se ore a u proleće III/IV i kasnije u toku vegetacije vrši se površinska obrada zemljišta. Ono se kultivira ili tanjira pa posle drlja na dubinu oko 5—7 cm. Prvo kultiviranje je posle prolećnog đubrenja a sledeća kultiviranja su posle jače kiše ili navodnjavanja, svega 4 puta.

Đubrenje. Mineralna đubriva, ako nije đubreno pri oranju ili sadnji, unose se u zemljište u zoni krune, malo bliže stablu ili po celoj površini. Jabuka zahteva dosta azota i 1/2 za prihranjivanje se unosi u zemljište. u martu ili aprilu mesecu, a druga 1/2 u junu. U jesen se zaorava kalijumovo đubrivo. U periodu do plodonošenja jabuka nema naročitog zahteva prema fosforu. Uopšte se ne đubri do plodonošenja ako je đubrena pred sadnju ili pri sadnji.

Slabije voćke se prihranjivaju preko lišća, u junu i avgustu.

Na boljim zemljištima u mladom zasadu jabuka može se gajiti uzrodica. Za ove biljke treba unositi posebnu količinu đubriva. Tako međukulture u jabučnjaku sa mlađim voćkama može gajiti povrće i biljke za zelenišno đubrivo.

Ako se u voćnjaku gaje međukulture, obično povrće, ono se navodnjava, Voćke zasenjuju povrće pa je manji prinos povrća za 20—25’% nego na otvorenom polju. Lošiji je kvalitet povrća. To je naročito u gustom zasadu špalira. Stoga se međukulture gaje samo u mladom voćnjaku.

Zaštita jabake. Mlade voćke se štite od biljnih bolesti i štetočina. U tu svrhu vrši se zimsko prskanje (do početka marta) a takođe i u toku vegetacije, koje počinje u aprilu.

Zimsko prskanje se može obaviti krajem oktobra ili početkom novembra sa kreozanom. Tada se stablo može krečiti radi uništavanja insekata i njihovih larvi koji na njemu prezimljuju, Protiv izmrzavanja stabla, krečimo stabla voćaka do 12 god. starosti, do kraja januara, na temperattiri 0—15 C.

Stablo voćke do pet godina starosti se štiti od zečeva (u novembru) a uništavaju se i drugi štetni glodari (voluharice, poljski miševi). Glodari oštećuju korenov vrat, bočne žile i deo stabla iznad površine zemljišta, naročito kada je debeo snežni pokrivač. Stoga se javlja zastoj u porastu voćki.

Glodari se uništavaju zatrovanim mamcima (cinkfosfidom) koji se u jesen zatrpavaju u zemljište, oko stabla. Prethodno je dobro zatrpati sve otvore rupa glodara u zemljištu. Sutradan u novootvorene rupe stavljaju se mamci i otvor rupe se zatrpa i nagazi.

Od zečeva (Lepus europeus) mlado stablo se uvija folijama ili se ptemazuje preparatom cuniteks koji odbija svojim mirisom zečeve. U istu svrhu stabla se mogu premazati sredstvom dendrikol 17 ili arbopin.

Za premazivanje stabla radi odbijanja zečeva može se spraviti sledeće sredstvo. Uzme se 15 litara vode + 5 kg sapuna + 0, 3 kg suncokretovog ulja + 0,3 kg terpentina + 0,25 kg naftalina + 0,15 kg plavog kamena. Ova se smeša pomoću četke nanosi na stablo. Ova količina smeše dovoljna je za 1.000 stabala. Zaštita ovim sredstvom traje pet meseci.

Radi zaštite procvetalog voća (u redovnoj proizvodnji) od prolećnih mrazeva (često od 5—20. aprila ali i u prvoj polovini maja) koristi se dimijenje. Ono može da zaštiti voćke ako temperatura padne približno na —3 do —5°C. Dim sprečava da se hladi zemljište a donekle zagreva i vazduh koji se nalazi oko svetova procvetalog voća, Za dimljenje se koristi vlažna slama, pleva, lišće, sveži stajnjak i sl. materijal. Gomile ovog materijala stavljaju se u redove voća na razmacima 10—12 m, a između redova gomila rastojanje je od 8—10 m. Po jednom hektaru može biti približno 50——150 gomila. Palenje materijala počinje oko pola noći, kad je temperatura vazduha oko —1,5°C krune voćaka treba da su u dimu. Paljenje traje sve do izlaska sunca, odnosno dok se temperatura vazduha ne podigne iznad 0°C. Temperatura vazduha počev od pola noći pa do pred izlazak sunca (oko 5 časova) stalno je u postepenom opadanju. Ako u 1 čas po ponoći padne temperatura na 0°C onda će sigurno biti mraz u 5 časova izjutra. Dimljenjem se mogu štititi voćke na manjim površinama. Postoje uređaji za veštački dim.

Zaštita od grada. Za zaštitu od grada u plodonošenju voćaka koristi se plastična mreža koja može biti različitik širina: 1,2 m, 2,4 metara, 3,6 metara i 4,8 metara. One su izgrađene od plastičnih niti prečnika 0,3 mm. Mreže se izrađuju dužine od 110 metara. Težina jednog m2 mreže je 57 grama. Ona je crne boje. U upotrebi traje preko pet godina. Mreža se postavlja preko stubova izrađenih od cevi ili betona visine 2,8 do 4,2 metra što zavisi o d visinebiljke. Rastojanje između reduva stubova je 3—4metara, a između stubova duž reda je 18—-25 m. Posle sezone, kada nema opasnosti od grada, mreža se skida sa ramske konstrukcije i ostavlja u magacin. Ramska konstrukcija je sa dva pada, dve vode.

Agrotehnika jabuke u redovnoj proizvodnji

U redovnoj proizvodnji, pri plodonošenju jabuke, vrši se: obrada zemljišta. đubrenje, rezidba, uništavanje korova, zaštita od biljnih bolesti i štetočina, navodnjavanje, zaštita od poznih i prolećnih mrazeva i zaštita od zečeva i dr. štetnih glsodara. Potrebno je izvršiti jesenje krečenje stabala i zimsko prskanje.. Zimsko krečenje stabla štiti od izmrzavanja kore i stabla i uništava neke štetočine.

Obrada zemljišta je ista kao i u prethodnom periodu. Ore se na dubini od 10—20 cm. Zemljište ne treba orati dublje od oko 25 cm, može 10—12 cm. Starije voćke oru se pliće jer im je koren bliže površini zemljišta.

Zemljište u voćnjaku treba da se održava u obrađenom stanju, Ono se kultivira ili tanjira. Tada je manje korova .bolje se čuva vlaga i zemljište bolje upija vlagu. Potrebno je u voćnjaku porvemeno gajiti biljke za zelenišno đubrivo. Ako se zemljište obrađuje i đubri biće najveći prinos. Manji su na leđini, kada se voćnjak ne obrađuje.

Đubrenje se izvodi stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Stajnjak, P i K đubriva, zaoravaju se u jesen, posle opadanja lišća, u oktobru ili počtekom novembra. Đubri se po celoj površini, ili samo u zoni krune. U jesen se može zaorati i 1/3 azota a ostali deo u proleće (u aprilu) i leto. Stajnjak održava dobre osobine zemljišta a mineralizacijom obezbeđuje biljna hraniva.

Količina potrebnih čistih hraniva u kg/ha: N-80—100, P2O5—50 i K2O-IOO—150, gde je odnos čistih materija N:P:K = 1:0.55:1,4.

Voćke zahtevaju biljna hraniva u količinama po sledećem redosledu: K-N-P ali kod kruške je N-K-P.

Rezidbom se održava formirani oblik krune i utiče se na održavanje stabilne rodnosti i smanjuje bujnost voćaka.

Voćke se obično orezuju u martu mesecu. Odstranjuju se suvišne grane, polomljene, stare, slabe, koje zasenjuju. Odstranjuju se vodopije, bujne, skoro uspravne grane. Skraćuju se bočne grančice stare 2—3 godine, a jednogodišnje se ostavljaju za zamenu.

Korovi se imištavaju površinskom obradom zemljišta a po potrebi i herbicidima: simazinom, gesaprimom i gramoksanom.

Herbicidi se koriste rano u proleće, pre pojave korova.

Zaštita jabuke. Pred početak vegetacije ili početkom novembra vrši se zimsko prskanje (kreozanom). U toku vegetacije (april—septembar) takođe se voćke prskaju približno svakih 15 đana, tako da u toku vegetacije vrši se 7—10 prskanja.

Jabuku napada više biljnih bolesti i štetočina.

Takođe jabuke se navodnjavaju.

REZIME (31)

— Jabuka se gaji radi plodova koji sadrže: šećer, mineralne materije, vitamine i dr. materije.
— Koren jabuke je generativan, koji je bolje razvije ili vegetativan, slabije razvijen. Glavni deo mase korena prodire do oko 75 cm dubine. Ovo uglavnom važi i za koreri drugih voćaka. Rezidbom se formira odgovarajući oblik krune.. Cvetni pupoljci su iz više pojedinačnih pupoljaka. Oni se formiraju prethodne godine. Jabuke nekih sorti se same oprašuju dok druge sorte (slabi oprašivači) oprašuju se polenom sa druge sorte jabuke.
— Jabuke se dobro prilagođavaju različitim spoljnim uslovima. Ipak joj najbolje odgovara vlažnija i hladnija klima. Ona traži dosta vode i svetlosti. Prema zemljištu nema naročitih zahteva, samo da zadržava vlagu. Postoje letnje (rane) i zimske (pozne) sorte, koje stižu u oktobru. Postoje sortne vrlo otporne na bolesti.
—Za podizanje voćnjaka zaorava se strnjište, duboko ore pa rigoluje. Stajnjak i mineralna đubriva zaoravaju se ili unose pri sadnji. Sadnja se vrši u oktobru ili rano u proleće. Treba gajiti sorte koje su u praksi proverene, da im odgovara dotično područje i da se dobro oprašuju. Pre plodonošenja jabuka, rezidbom se formira željena visina stabla i oblik krune (palmeta, kotlasta, poboljšana piramida).

PITANJA (31)

1. U čemu je značaj gajenja jabuke i koje su karakteristike njenih organa9
2. Koji se oblici krune jabuke formiraju rezidbom?
3. Sta znaš u vezi izbora sorti pri sadnji jabuka?

REZIME (32)

— Rastojanje jabuke pri sadnji, zavisi od bujnosti podloge i sorte i željeriog oblika krune. Najveća su rastojanja kod kotlaste a najmanja kod palmete. Sadnice na slabo bujnim podlogama mogu se gusto saditi. Češće se koriste vegetativne podloge. a ređe od sejanica divlje jabuke.
— Pre plodonošenja a rano u proleće, jabuke se orezuju. U jesen se duboko ore na 30—40 cm a kasnije plitko, na 10—12 cm. U proleće i u toku vegetacije vrši se površinsak obrada zemljišta (kultiviranje). Mogu se gajiti uzrodice. Mlade voćke se štite od bolesti i štetočina zimskim prskanjem u jesen ili prpleće i prskanjem u toku vegetacije. Stablo voćaka se zaštićuje od zečeva.
— U toku plodonošenja a rano u proleće ali i kasnije, u toku vegetacije jabuke se orezuju da se održi željeni oblik krune, da se poveća i održava rodnost voćke, Zemljište se obrađuje kao u prethodnom periodu, u jesen se zaorava đubrivo, a deo azota se ostavlja za prihranjivanje. Jabuka najviše traži kalijum, zatim zot pa fosfor. Korovi se uništavaju herbicidima. Jabuka se štiti od bolesti i štetočina, od kasnih prolećnih mrazeva (dimljenjem) i od grada, postavljanjem mreže iznad voćaka. Jabuka se navodnjava. Stabla se kreče da preko zime ne izmrznu.

1. Od čega zavisi rastojanje jabuke pri sadnji?
2. Kakva je agrotehnika do plodonošenja jabuke?
3. Kakva je agrotehnika u toku plodonošenja jabuka?

33. Bolesti jabuke

Čađava krastavost jabuke. Ovu bolest izaziva gljiva (Venturia inaequalis). Ova bolest, sa crvljivosti plodova, izaziva najveće gubitke kod jabučastog voća.

Na oboleloj biljci od čađave krastavosti na lišću se javljaju mrko-zelene pege koje kasnije postaju zagašito mrke.

Bolest se javlja i na cvetovima koji bivaju uništeni. Na plodovima se javljaju smeđe peg’e, te se mladi plodovi deformišu i opadaju. Na obolelom mestu tkiva, pl od ne raste, a ostali deo raste. Na pegama se javljaju pukotine u koje dolaze gljivice koje izazivaju trulež.. Bolest se javlja, odnosno zaštita se obavlja, u periodu april—septembar.

Mere borbe. Protiv ove bolesti biljke se prskaju ortocidom, kosanorrt, cinebom, ditanom ili bakarnim krečom i zimskim prskanjem.

Pepelnica jabuke. Ovu bolest prouzrokuje gljivica (Podosphaera leucotricha).

Bolest se javlja na letorastima i lišću, ređe na cvetovima i plodovima. Na obolelim delovima biljke javlja se pepeljasta navlaka, pa izgleda kao da su ti delovi biljke posuti brašnom. Lišće se uvija, suši i opada. Zaraženi cvetovi bivaju uništeni.

Mere borbe. Prouzrokovač ove bolesti uništava se prskanjem sa rastvarom kosana ili benomilom.

Sl. 8. Prouzrokovač pepelniee na lišću jabuke (levo): prouzrokovač čađave krastavosti (desno)

Izostavljeno iz prikaza

Siva trulež plodova voćaka. Ovu bolest proubzrokuju dve gljivice (kod jabučastog voća Sclerotinia fructigena a kod koštičavog voća Sclerotinia laxa). Ova bolest po šteti dolazi odmah posle krastavosti i crvljivosti plodova.

Bolest se javlja najviše na cvetu i plodovima. Cvetovi se suše, .postaju mrki sa pepeljastim gomilicama. Najveća šteta je na obolelim plodovima. Plodovi obolevaju i posle berbe.

Gljivica prodire u plod kroz ozleđena mesta naprimer, posle grada. Na mestu prodora gljive javlja se mrka pega koja se zatim koncentrično širi. Na obolelim mestima javljaju se pepeljaste gomilice poređane u krugovima oko mesta infekcije. Kada bude zahvaćen ceo plod on se smežura i osuši (mumificira). On ne truli u zemljištu. Sa ovih plodova sledeće godine u proleće prenosi se zaraza.

Mere borbe. Obolele voćke treba prskati rastvorom ortocida. Zaražene plodove treba uništavati i seći zaražene grane. Prskanje je naročito neophodno pri cvetanju voćke i posle grada. Zaštita se obavlja u periodu april— —septembar i zimskim prskanjem.

Štetočine jabuke

Jabučni smotavac (Carpocapsa pomenella). Ova štetočina napada još krušku, kajsiju. dunju i orah. Gusenice smotavca upropaste 50—70% plodova. Odrasli insekt je mali leptir dužine 7—9 mm, a gusenica je dužine 15—20 mm. Leptiri se javljaju od sredine maja do sredine juna. Postoje dve generacije jabučnog smotavca. Leptir polaže jaja na lišće. Iz jaja se izlegu gusenice koje se uvlače u plođ. U njemu se hrane mesom i semenom stvarajući hodnike. One prelaze iz ploda u plod.

Mere borbe. Prskanje voća počinje približno polovinom maja kada se pojave prvi leptiri. Prska se sa zolonom, sevinom, akotionom 500-E, sisteminom ili fosfaminom 40. Može se koristiti malation ili dijazinon-20.

Zelena lisna vaš jabuke (Aphis pomi). Ona napada pored jabuke, kruške i dunje. Napadnuto lišće se kovrdža. Vaš ima krilate i beskrilne forme.

Mere borbe. Protiv lisnih vašiju dejstvuje zimsko prskanje (uništava jaja) i prskanje u toku vegetacije. U toku vegetacije koristi se malation, paration akotion 500-E, sistemin ili fosfamin 40.

Zaštita se vrši u periodu april—avgust.

Jabučni surlaš, rilaš (Rhynchites bacchus). Odrasla štetočina nagriza plodove praveći udubljenja u kome polaže jaja. Iz njih se izlegu larve koje se zavlače u plođ i jedu semenke a plodovi opadaju.

Pupoljke oštećuje jabučni cvetojed. (Athonomus pomorum). Prezimi pod lišćem. Ženka polaže jaja u cvetne pupoljke polovinom maja. Iz ovih pupoljaka izbijaju kapljice, što je znak postojanja štetočine.

Mere borbe. Voće treba prskati parationom kada se pojave odrasli insekti. Zaštita se vrši u periodu mart—septembar.

Pored zimskog prskanja, jabuke se u toku vegetacije prskaju oko 7 puta.

O navodnjavaju voćaka biće izloženo u posebnom poglavlju.

Prinos jabuke u našoj zemlji 1983. godine iznosio je 22 kg po stablu. U dobrim jabučnjacima prinosi se kreću od 30,0—50,0 t/ha, uz navodnjavanje.

Berba, sortiranje, pakovanje i čuvanje plodova jabuke:

Berba. Jabuke letnje i drugo jabučasto voće za upotrebu u svežem stanju, beru se 7—15 dana pre potpune zrelosti. Tada su plodovi malo zelene boje i slabije žute boje. Plodovi se beru čim se peteljke lako odvajaju od grane. Beru se sa peteljkom. Pre pune zrelosti, 3—5 dana, plodovi omekšaju. Pri berbi nisu kiseli. Semenke su mrke boje. Zreli plodovi opadaju po tihom vremenu.

Rane letnje sorte beru se nedelju dana pre pune zrelosti. Srednje rane letnje sorte beru se 10 dana pre pune zrelosti. Pozne letnje sorte beru se 12—15 dana pre pune zrelosti. Kasnijom berbom jesenjih i zimskih sorti bolje ojača spoljašnji deo pokožice ploda i ona se prevuče voštanom prevlakom, te se plodovi bolje čuvaju.

U punoj zrelosti plodovi brzo gube kvalitet, smežuraju se, jabuke postaju brašnjave, naročito rane sorte, kruške brzo gnjile. Plodovi za preradu

81. 9. Monilija, siva trulež koštičavog i jabučastog voća

tresu se u punoj zrelosti. Kada su plodovi jesenjih i zimskih sorti stigli za berbu u njima su bele semenke prešle u mrku ili crnu boju. Plodvi omekšaju, a u njima je skrob prešao u šećer. Zreo plod preliven rastvorom kalijum jodida ne bi pokazao plavu boju što znači da u njemu nema skroba, prešao je u šećer.

Letnje sorte beru se od jula do kraja avgusta, jesenje u septembru i oktobru a zimske sorte kasnije u oktobru. Najveći broj sorti voća sazreva u avgustu. Zimske (pozne) sorte jabuka dozrevaju posle berbe.

Letnje jabuke se najslabije čuvaju, jesenje bolje, a zimske najbolje. One jabuke koje se dobro čuvaju gube od težine pri čuvanju 8—10%, one koje se osrednje dobro čuvaju gube do 15%, a one koje se slabo čuvaju gube od svoje težine preko 15%.

Plodovi koji se beru odmah posle kiše brzo se kvare, a i oni koji se beru pri suviše toplom vremenu brzo dozrevaju i osetljivi su na transport.

Flodovi za preradu beru se trešenjem. Ručno se beru plodovi za upotrebu u svežem stanju.

Postoje pokretne platforme sa kojih se ručno beru jabuke i drugo shčno voće. Postoje mašine sa gibljivim hvataljkama, kojima se otkidaju plodovi, slično rukom.

Sl. 10. Jabučni smotavac

Izostavljeno iz prikaza

Platforma za berbu voća

Klasiranje. Za vreme berbe jabuka, plodovi se odvajaju, prebiraju, klasiraju po sortama, po krupnoći, zrelosti, boji. Plodovi treba da su ujednačeni. Bolesni i nagnječeni plodovi se odstranjuju.

Plodovi sveže jabuke koji su namenjeni tržištu dele se prema kvalitetu na tri grupe, klase. To su stone sorte. Četvrta grupa plodova, odnosno kvalitet III su lošiji plodovi koji se koriste za preradu. Klase jabuka (i drugog voća) su: ekstra kvalitet, kvalitet I (prima) i kvalitet II (sekunda). Kod plodova extra kvaliteta dozvoljeno je među plodovima razlika u kvalitetu najviše do 5% plodova, a kod ostale dve klase razlika može biti najviše kod 10% plodova. U ekstra kvalitetu su plodovi najboljih sorti koji su dovoljno krupni, karakteristično obojeni i bez ikakvih nedostataka. U prvu klasu, odnosno kvalitet I svrstavaju se plodovi samo sa neznatnim nedostacima, a kod plodova kvalitet II ima nešto više nedostataka i ozleđenih plodova.

Pakovanje. Plodovi se pakuju u dublju ambalažu od kartona, letvarice, korpe, vreće, radi uspešnijeg transporta, da se ne ozleđuju. Pakovanje omogućuje bolji smeštaj plodova u prevozno sredstvo. Voće za svežu upotrebu pakuje se u sanduke i korpe od oljuštenog pruća. Voće za konzerviranje se pakuje u drvenu burad a za preradu se prevozi u rasutom stanju.

Transport. On se vrši različitim prevoznim sredstvima, najčešće kamionima i hladnjačama. Plodovi se pri transportu ne smeju ozleđivati. Oni moraju da ostanu čisti.

Čuvanje plodova. Plodovi voćaka se čuvaju od berbe pa sve do prodaje i upotrebe. Oni se čuvaju u vlažnim i hladnim prostorijama na temperaturi °d —1°C pa do +4°C. U ovim prostorijama plodovi se drže na policama, na slami, na podu ili u sanducima. Pri dnu zidova ovih prostorija su prozorčići kroz koje ulazi sveži vazduh, a pri vrhu do tavanice su drugi prozorčići kroz koje izlazi napolje topliji vazduh iz prostorije. Za jabuke je potrebno jače provetravanje, naročito u početku, posle berbe, dok su plodovi još topli. Prostorije treba da su zamračene.

U hladnim prostorijama se usporava disanje u plodovima, usporava se razlaganje šećera i orgoanskih kiselina. Plodovi koji se čuvaju treba da imaju peteljke i da nisu bili izloženi suvišnom vlaženju i zagrevanju. Teže se čuvaju plodovi sasvim mladih i sasvim starih biljaka, takođe plodovi bujnih sorti i pri obilnoj rodnosti.

U skladištu se čuvaju plodovi letnji i jesenji sorti 8—12 dana, a zimski 1—4 meseca.

Plodovi voća se najviše čuvaju u hladnjačama na temperaturi od —1 do +4°C.

U skladištu voća, kontroliše se temperatura i vlažnost vazduha. Svaka 3—4 dana, plodovi se pregledaju i truli i sazreli odstranjuju. Vlažnost vazduha treba da je 85—90%. Temperatura za kruške treba da je od —1 do 2 C, a za jabuke 2—4 C. Ostalo voće i grožđe se čuva na temperaturi oko —1°C do +2 C. Važno je da temperatura skladišta bude ujednačena, da ne varira. Takođe je važno provetravanje i održavanje vlažnog vazduha. Jabuke i kruške ne bi trebale da su zajedno, jer jabuke više isparavaju i podstiču sazrevanje krušaka.

Male količine voća, za kraće vreme, čuvaju se u hladnjacima, frižiderima na temperaturi do +5°C. Za duže vreme plodovi voća se čuvaju u zamrzivačima. Za ovu svrhu prethodno se plodovi očiste, seku na kriške, bare, hlade, oljušte, suše, malo se šećere i stavljaju u plastične kese u količini oko 0,5 ili 1 kg. U zamrzivačima voće se čuva 8—10 meseci.

Isečeno voće na kriške može se sušiti u sušarama i onda čuvati. Tako se suše šljive.

Voće se konzervira u poluprerađevine od voća (služi za dalju preradu) i prerađevine od voća (gotovi proizvodi).

Poluprerađevine su: pulpa (konzervirani plodovi bez peteljke i koštice), voćna kaša (bareno i pasirano sveže voće ili pulpa) i sirovi voćni sok (od presovanog i konzerviranog svežeg voća ili pulpe).

Prerađevine od voća su: pekmez (kuvana voćna kaša od šljiva bez dodavanja šećera), marmelada (kuvana voćna kaša uz dodatak šećera i pektina), džem (kuvano sveže voće ili poluprerađevine voća, ali da uočljivo ostalu cevi plodovi a dodaje se šećer i pektin).

Od voća se proizvodi žele (pektin) i osvežavajući voćni napici.

Kompoti i sokovi čuvaju se do jedne godine. Voće u limenkama čuva se do dve godine. Džemovi i marmelada čuvaju se do tri godine.

— Plodovi jabuke za upotrebu u svežem stanju, beru se 7—15 dana pre potpune zrelosti a za preradu beru se u punoj zrelosti. Plodovi poznih sorti bolje se čuvaju, što se kasnije beru, ali pre jesenjih mrazeva. Berba je ručna ili trešenjem. Pri berbi plodovi se klasiraju i pakuju. Zatim se transportuju do skladišta i tržišta. Plodovi se najčešće čuvaju u hladnjačama. Oni se konzerviraju sušenjem ili se prave gotovi proizvodi: marmelada, kompot, džem, žele i voćni sokovi.

PITANJA (33)

1. Kakva je zaštita jabuka od glodara i izmrzavanja stabla i cvetova?
2. Koje su bolesti jabuke?
3. Koje su štetočine jabuke?
4. Šta znaš o berbi jabuke?
5. Šta znaš o sortiranju. pakovanju i čuvanju nlodova jabuke?

34. Kruška — Pyrus communis

Značaj. Kruška se gaji radi ploda, koji sadrži: ukupno šećera 9—15%, kiselina 0.1—0.6%, pektinskih materija 0,14 do 0,70%, mineralnih materija (najviše K) 0.14—0.54% i C vitamina 0,6 do 4.7 mg%.

U našoj zemlji je 11,7 miliona rodnih stabala krušaka (1983. god.).

Morfologija

Koren. Koren je bolje razvijen nego kod jabuke. Najveći deo korena prodire u dubinu zemljišta do 95 cm, a horizontalno 4 metra.

Kruna ima prirodnu tendenciju da formira oblik piramide. ali lako se prilagođava i dugim oblicima (palmeta).

Kruške na vegetativnim podlogama su manje bujne, pa se kod njih formira kruna oblika palmete.

Kruška je najproduktivnija u starosti 4—8 godina.

Cvetni pupoljci se obrazuju u junu ili u julu. U jednom cvetnom pupoljku se nalazi 6—9 pojedinačnih cvetova. Kruška počinje da cveta u drugoj dekadi aprila meseca. Oprašivanje je ksenogamo. Samo iz 5-—30#/o cvetova razvijaju se plodovi, kod kaluđerke 10% a kod trevuške 22%. Postoje sorte krušaka dobri oprašivači (viljamovka, klapova, krasanka) i loši oprašivači (kaluđerka i dilova).

Uslovi uspevanja. Kruška je osetljivija na nepovoljne spoljne uslove od jabuke. Cvetovi kruške izmrzavaju na —2’C a mladi plodovi na —1.5°C. Kruška uspeva i na 800 metara nadmorske visine.

Ona zahteva dosta svetlosti i stoga ima retku krunu. Od intenziteta svetlosti zavisi kvalitet plodova.

Pošto ima dobro razvijen koren ona se zadovoljava sa manje vlage od jabuke. Kruška ima manje zahteve prema vlazi vazduha.

Ona traži duboko i rastresito zemljište. Ako je nakalemljena na podlogu od dunje, može se gajiti na peskovitom zemljištu. Najbolje joj odgovara zemljište reakcije PH 5,6—6,5. Za gajenje kruške treba izbegavati uzane rečne doline. jer se u njima češće pojavljuju mrazevi.

Podloga. Kruška se najčešće gaji na vegetativnoj podlozi dunje MA i MC. Neke sorte ne podnose ovu podlogu (od dunje), pa se za podlogu koriste bujniji sejanci divlje kruške koja je dobra podloga za sve osim za krušku sorte pasakrasan. Na podlozi od dunje kruške su manje bujne, ali plodovi su boljeg kvaliteta.

Kruška se najviše gaji sa niskim stablom a orezivanjem se formira kruna oblika poboljšana piramida ili palmeta.

Izbor sorte se vrši prema uslovima uspevanja. Među sortama lošijim oprašivačima moraju se naći sorte dobri oprašivači.

Sorte kruške dele se na letnje (rane), jesenje (srednje pozne) i zimske (pozne). Novostvorene i proverene u širokoj praksi sorte kruške su:

Junsko zlato je kvalitetna i najranija sorta krušaka na svetu. Sazreva krajem juna. Plodovi su zlatno-žute boje, prosečne težine 85 grama. Meso je sočno, slatko i nakiselo, prijatne arome. Rano prorodi i obilno rađa. Otporna je na mraz, sušu i bolesti. Ovu sortu treba najviše gajiti, 6(F/o od ukupnog broja krušaka.

Rana Moretinijeva sazreva krajem jula ili početkom avgusta. Plod je krupan i visokokvalitetan. Odlično rodi. Nema podudarnost sa dunjom.

Klapova dobro rađa ali nema podudarnost sa dunjom. Dobar je oprašivač. Letnja je sorta.

Santa Marija sazreva sredinom avgusta. Plod je krupan, žute boje. Dobro rađa. Dobar je oprašivač.

Vilijamovka je najkvalitetnija sorta kruške. To je letnja sorta. Sazreva sredinom ili krajem avgusta. Plod je krupan i vrlo ukusan. Dobro rađa, ali nema podudarnost sa dunjom. Dobar je oprašivač, ali zameće se i bez oplodnje, što se dešava i kod kaluđerke i trevuše.

Crvena Vilijamovka je kao prethodna, ali plodovi su crveni i manje mirisni.

Stark delišes sazreva u prvoj polovini septembra. Plod je krupan i kvalitetan, dugo se čuva, do tri meseca. Dobro rađa.

Sampionka je pozna jesenja sorta sa veoma krupnim plodovima u proseku težine 250 grama. Plodovi su žute boje. Meso je sočno, slatko i nakišeto, prijatne arome. Otporna je na sušu i mraz.

Krasanka sazreva krajem oktobra. Plodovi su teški 250—300 grama. Čuvaju se u hladnjačama do aprila.

Rastojanje krušaka, kao i kod jabuke, zavisi od podloge, bujnosti sorte ioblika krune. Ako je kruna oblika poboljšane piramide, a podloga divljačica, a sorta je bujna, razmak je 7 m X 5 m. Ako je kruna palmeta a podloga divljačica onda je razmak 4—5 m X 3—4 m. Ako je podloga od dunje a oblik krune palmeta onda je razmak 3,5 m X 1,5 do 2,5 m. To je gusta sadnja.

Kruške kao i jabuke dobro podnose gustu sadnju na podlogama dunje.

Za sadni materijal važi isto kao kođ jabuke.

Agrotehnika

Agrotehnika je vrlo slična kao kod jabuke, pre i posle plodonošenja. Kod kruške se vrši rezidba, obrađuje se zemljište, đubri, zaštićuje i navodnjava.

Potrebna količina čistih liraniva u kg/ha: N —100—120. P2Os — 50—70 i K2O — 80—100 (1:0,55:0,8).

Zaštita kruške se sastoji u zimskom prskanju i prskanju u toku vegetacije.

Čađava krastavost kruške (Venturia pirina). Za prouzrokovača ove bolesti važi isto kao kod prouzrokovača čađave krastavosti jabuke. Zaštita se vrši u periodu april—septembar.

Siva trulež plodova voea pored jabuke napada i krušku. Zaštita se vrši u periadu april—septembar.

Jabučni smotavac napada pored jabuke i krušku.

Zelena lisna vaš pored jabuke napada i krušku. Zaštita se vrši u periodu april—avgust.

Pored zimskog prskanja kruške se u toku vegetacije prskaju oko sedam puta.

Berba i čuvanje plodova. Plodovi kruške su zreli. kada je pokožica zeienkasto-žute boie’ i olođ omekša. a peteljka se lako odvaja od grane. Berba se vrši, malo ranije (3—5 dana) pre pune zrelosti.

Kada pokožica počne da menja boju i plodovi počnu da omekšavaiu. to je 3—5 dana pre pune zrelosti. Kasnije će plodovi, pri čuvanju, da dozru, ali će istovremeno moći da se duže čuvaju i biće boljeg kvaliteta.

Vrlo rane kruške (Junsko zlato, zelena magdalena, šarena julska) sazrevaju u julu. Zimske sorte stižu u oktobru.

Plodovi kruške za tržište po kvalitetu se dele na tri klase kao kod jabuke.

Plodovi kruške se pakuju u plitke letvarice. Cuvaju se na temperaturi od —1 do +2 C. Oni se mogu čuvati u zamrzivačima, ali kada se odmrzou oni su vrlo meki i brzo počnu da tamne. Pečeni plodovi kruške sasvim dobro se čuvaju u zamrzivaču i ne menjaju se kada se odmrznu.

Prinos kruške u našoj zemlji 1983. godine iznosio je prosečno 14 kg po stablu. Podaci po Statističkom godišnjaku za 1983. godinu. Uz navodnjavanje postiže se 60—65 t/ha.

REZIME (34)

— Kruška ima malo razvijeniji koren od jabuke. Ona prirodno formira piramidalnu krunu, pa se rezanjem formira poboljšana piramida ali i palmeta. Cvetovi se formiraju prethodne godine u junu i julu. Postoje sorte dobri i loši oprašivači.
— Ona traži dosta svetlosti pa joj je retka kruna. Zahteva manje vlage ođ jabuke. Zemljište treba da je duboko i rastresito. Najčešće se koriste vegetativne podloge. Za podelu sorti i rastojanje pri sadnji važi isto kao kod jabuke.
— Agrotehnika je slična kao kod jabuke. Kruška traži najviše azota, zatim kalijum i fosfor. Zaštita se vrši zimskim prskanjem i u toku vegetacije. uglavnom su iste bolesti i štetočine kao kod jabuke pa se upotrebljavaju isti pesticidi. Berba se vrši 3—5 dana pre potpune zrelosti. Tada je pokožica ploda zelenkasto-žućkasta i plod omekša. Berba, klasiranje, pakovanje, transport i čuvanje su kao kod jabuke.

1. Koje su karakteristike organa kruške i uslovi njenog uspevanja?
2. Kakva je agrotehnika kruške, koje su bolesti i štetočine kruške?
3. Berba krušaka?

35. Breskva — Prunus persica

Značaj. Breskva se gaji radi plodova koji sadrže: ukupno šećera 4—13%, organskih kiselina 0,2—1,5%, pektinskih materija 0,2—0,8%, vitamina C 3—20 mg% i vitamina A, Bi i B2. U plodu ima kalijuma.

Breskva prorodi u trećoj godini, a u šestoj postiže najveći porast. Otporna je prema suši. Sazreva od maja do oktobra, te se dugo koriste sveži plodovi. Oni se mogu i konzervisati.

U našoj zemlji 1983. godine bilo je 6,6 miliona rodnih stabala breskve.

Morfologija

Koren je plitak, 60% mase korena nalazi se do 40 cm dubine.

Kruna je prirodno okruglasta, nikada piramidalna. Vreme cvetanja zavisi od spoljne sredine i ne može se tačno predvideti. Ono je u aprilu i traje 15—35 dana. Cvetni pupoljci se obrazuju krajem juna i početkom jula na jednogodišnjim rodnim granama kao i kod drugog koštičavog voća. Tada u zemljištu treba da bude dovoljno biljnih hraniva i vode. Kruna je bujna.

Koštica je hrapave površine, dok je kod kajsije glatka.

Breskva je samooplodna, ali ima i izuzetaka (haleova rana).

Uslovi uspevanja. Breskva je biljka toplijih predela, uspeva u predelima gde i vinova loza. Nalazi se u predelima do 500 i 600 metara nadmorske visine. Cvetovi izmrzavaju na —2,7°C, a mladi plodovi na —T.0°C. Oštećena mesta na stablu od grada teško zarastaju, kalusiraju. Pošto rano cveta izložena je opasnostima izmrzavanja od prolećnih mrazeva.

Breskva traži dosta svetlosti od koje zavisi rodnost i kvalitet plodova. Stoga su retke grane.

Zemljište treba da je duboko, rastresito i toplo, bolje nego za jabuku, krušku i šljivu. Na glinovitim zemljištima javlja se na stablu smolotočina a na lakim zemljištima breskva trpi od suše. Dovoljno je da u zemljištima ima 2—3,5% humusa. Visina nivoa podzemne vode ne sme preći 1,5 m. Njoj odgovara kiselost zemljišta PH 6—6,5.

Breskva traži dosta azota i kalijuma. Ako joj nedostaje gvožđa javlja se hloroza lišća. Koštičavo voće naročito traži dosta kalijuma.

Za podlogu se najčešće koriste sejanci vinogradske breskve. Ostale podloge imaju afinitet prema breskvi.

Sorte breskve: erli goulđ, erlired, kolins, (sazreva u junu), kardinal, diksired, san heiven, red heiven. diksi lend, springgold (sazreva krajem juna) i sorte nektarine (bez dlačica). Sve ove sorte imaju žutu boju mesa. Naše nove sorte su Čačak i radmilovčanka.

Vrlo rane prolećne sorte su: madam pa je, vrlo rodna sa krupnim plodovima i filet I koja zri od 5-og do 7-mog juna, srednje krupnih plodova.

Rane letnje sorte: merildžem, erli kornet (ima najkrupnije plodove) i erli redheven (vrlo je rodna, sa vrlo krupnim plodovima, zri krajem juna).

Redheven je najbolja rana sorta. Ima srednje krupan plod, odlienog kvaliteta. Vrlo je rodna.

Srednje rana sorta džunegold sazreva od 7. do 8. jula. Hale pozni sazreva krajem avgusta. Plodovi su teški 250—300 grama.

U grupi sorti nektarina je sorta stark redgold. Ima krupne plodove, odličnog kvaliteta. Nektarine su: mej grand i krimson gold.

Rezidba. Rezidbom se formira kotlasta kruna koja joj najbolje odgovara. Može se formirati i palmeta sa kosim granama.

Rastojanje breskve kotlaste krune obično je oko 5 m X 4 m a kod palmete 4 m X 2,5—3,5 m. Kod bujnijih sorti je veće rastojanje, a kod srednje bujnih, ono je manje. Kod bresaka sa krunom palmeta može biti gusta sadnja sa razmacima 4,0 m X 2—2,5 m, za patuljasto voće, 1230— —1330 st/ha.

Agrotehnika

Agrotehnika pre plodonošenja:

Ona je slična ostalom voću.

Pred sadnju bresaka, zemljište se duboko ore i đubri. Pri sadnji može se đubriti sa N, P i K mineralnim đubrivima približno 100—150 g po sadnici, a to je 50—100 kg po hektaru. Sadnju treba obaviti u jesen.

U proleće se sadnice orezuju, skraćuju na željenu visinu. U toku vegetacije ostavljaju se letorasti za skeletne grane. Breskva je bujna, pa se u toku vegetacije uklanjaju suvišni letorasti.

U jesen se duboko ore, a u toku vegetacije vrsi se površinska obrada zemljišta, kultiviranje.

U jesen se zaorava P i K đubrivo, a azot se koristi pred kretanje vegetacije i u leto. Breskva traži dosta azota. Ako je đubrena pred sadnju ili pri sadnji obično se više ne đubri do plodonošenja.

Između redova bresaka mogu se gajiti niske biljke kao uzrodica, međukulture. Uzrodice se posebno đubre.

Zaštita se vrši kod mladih bresaka od: kovrdžavosti lišća, rupičavosti lišća, pepelnice i lisnih vašiju.

Agrotehnika u periodu plodonošenja:

U redovnoj proizvodnji, pri plodonošenju breskve vrše se agrotehničke mere kao i kod prethodnih voćaka.

Breskve se orezuju za rod, da se razvije što više letorasta sa cvetnim pupoljcima. Od cvetnih pupoljaka se održava 3,3—82% cvetova u zavisnosti od sorte. Na breskvi bi trebalo da ostane 1 plod na 20—30 listova. Višak plodova bi trebalo odstraniti.

Zemljište se obrađuje duboko u jesen a površinska obrada je u toku vegetacije.

Breskva se đubri najviše kalijumom a azot i fosfor se koristi u manjim količinama.

Količina čistih hraniva u kg/ha: N — 100—150, P2O5 — 80—100 i K2O — 150—200, sa odnosom čistih hraniva: 1:0,7:1,4.

Sivu trulež plodova koštičavog voća izaziva gljivica (Sclerotinia laxa). Za ovu bolest važi isto što i za sivu trulež jabučastog voća.

Kovrdžavost lišća breskve prouzrokuje gljivica (Taphrina deformans). To je jedna od najopasnijih bolesti breskve. Javlja se svake godine. Najčešće štete nanosi lišću. Ono se deformiše, nabora i zelenožute je boje. Zatim lišće pocrni i opada. Deformišu se i zaraženi letorasti. Zbog toga što je biljka zaražena opadaju i cvetovi i mladi plodovi. Smatra se da spore gljivice prezimljavaju u granama.

Mere borbe. Prvo prskanje se vrši u jesen odmah po opadanju lišća, bakarnim krečom a drugo kreozanom ili ciram C-75 pred kretanje vegetacije. Zaštita se vrši u periodu februar—maj i oktobar—novembar.

Breskva je osetljiva na žuta sredstva, pa se upotrebljavaju u manjoj koncentraciji.

Pepelnicu breskve prouzrokuje gljivica (Sphaerotheca pahnosa). Javlja se na lišću vrhova letorasta. Lišće se deformiše i pokriveno je pepeljastom navlakom, a zatim ono opada. I oboleli deo letorasta pokriven je pepeljastbm navlakom. On se suši. Zaraženi cvetovi opadaju, a zaraženi plodovi. ostaju sitni ili se suše ili opadaju.

Mere borbe. Pred kretanje vegetacije biljke se prskaju kreozanom ili kosanom a takođe i u toku vegetacije u periodu maj—septembar ortocidom ili cinebom. U proleće treba odseći i spaliti zaražene letoraste.

Rupičavost lišća koštičavog voća (Closterosporium carpophilum). Ovo se gljivično oboljenje najčešće javlja na breskvi i trešnji. Na obolelom lišću javljaju se okrugle mrke pege oivičene zagasitom bojom. Tkivo. pege brzo ispada i ostaju rupice. Na letorastima se javljaju ugnuća u kori. Na plodovima se javljaju pege na kojima tkiva ispuca i stvara se krasta. Kod šljive i trešnje na mestu pege javljaju se na plodovima udubljenja koja idu do koštice.

Mere borbe. Zaštita od ove bolesti sastoji se u prskanju ortocidohl pred cvetanje i po precvetavanju. Zaražene lastare treba odseći i baciti. Obavlja se zimsko prskanje.

Lisne vaši breskve (Aphidae). Postoje različite lisne vaši breskve: zelena, (Myzodes persicae) a ređe su pepeljasta i crna. One sisaju biljni sok iz lišća i usled toga slabi voćka, usporava se porast lišća i letorasta.

Mere borbe. Treba vršiti zimsko prskanje kreozanom, a čim se bolest primeti u toku vegetacije prska se akotionom 500-E. Zaštita se vrši u periodu mart—septembar.

Breskvin moljac (Anarsia lineatella) je leptir čije se larve-gusenice uvlače u vrhove letorasta i plodove. Letorast vene i suši se. Gusenica napada plodove kajsije, šljive, trešnje i višnje. Leptir u maju polaže jaja na lišće i letorast. Sledeća generacija se javlja u avgustu.

Mere borbe. Potrebno je zimsko prskanje da se unište larve koje prezimljuju. Pred cvetanje prska se sevinom. Potrebno je skidati letoraote i lišće a kojima se nalaze gusenice. Zaštita je u periodu maj—juli.

Breskvin smotavac (Cydia molesta) je leptir čija se larva uviači u vrhove letorasta pa ovi venu i suše se. Krajem jula i početkom avgusta javlja se treća generacija čija selarva uvlači u plodove. Iz oštećenih plodova ističe smola.

Mere borbe. Potrebno je biljke prskati diazinom ili sevinom sa ortocidom. Zaštita se vrši u periodu maj—septembar.

Pored zimskog prskanja breskve se prskaju u toku vegetacije oko četiri puta i jedanput u jesen.

Berba i čuvanje plodova. Plodovi breskve su nežni, stoga berba mora biti vrlo pažljiva. Oni su zreli kada im je pokožica zelenkasto-žućkaste boje, a vrh ploda omekšan. Za transport se plodovi beru malo ranije, 3—4 dana pre pune zrelosti. Dok stignu na tržište oni će potpuno sazreti.

Rane sorte breskve stižu u junu i julu a srednje pozne u periodu avgust—oktobar. Oni se stavljaju u plitke sandučiće.

Plodovi breskve za tržište takođe se grupišu po kvalitetu u tri klase.

Plodovi nisu podesni za čuvanje (čuvaju se 48 sati) stoga pretežno treba čuvati plodove poznih sorti i dobrog kvaliteta. Oni se mogu čuvati u hladnjačama, na temperaturi od —0,5°C do 0°C. U skladištu plodovi se čuvaju 4— 5 dana a u hladnjači 8—14 dana.

Prinos breskve u našoj zemlji 1983. godine iznosio je prosečno 15 kg po stablu, naprimer, 500 X 15 = 7,5 t/ha.

REZIME (35)

— Breskva prorodi u trećoj godini a sazreva od maja pa do oktobra.
— Koren je plići, kruna kotlasta. Samooplodna je.
— Najbolje joj odgovaraju topliji pređeli. Traži dosta svetlosti. Potrebno je duboko i rastresito zemljište, bolje nego za jabuku i krušku. To važi i za drugo koštičavo voće. Traži dosta kalijuma, zatim azota i fosfora. Podloga je najčešće od sadnica vinogradske breskve. Sorte su vrlo rane, rane i srednje rane. Rezidbom se najčešće formira kotlasta kruna a može i palmeta. Rastojanje sadnica zavisi od oblika krune i bujnosti sorte. Kod palmete može biti gusta sadnja.
— Agrotehnika pre plodonošenja i u periodu plodonošenja je slična kao kod jabuke. Zaštita je od sive truleži plodova, kovrdžavosti lišća, pepelnice, rupičavosti lišća, lisnih vašiju, breskvinog moljca, i smotacva. Mere borbe su zimsko prskanje i prskanje u toku vegetacije. Berba se vrši kada su plodovi zelenkasto-žućkasti i omekšavaju a to je 3—4 dana pre potpune zrelosti. Razne sorte sazrevaju od juna do oktobra. Plodovi poznih sorti čuvaju se u hladnjačama a ostali se odmah koriste.

PITANJA (35)

1. U čemu je značaj gajenja breskve i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakvi su uslovi uspevanja breskve?
3. Koje su bolesti breskve?
4. Koje su štetočine breskve?

36. Kajsija — Prunus armeniaca

Značaj. Plodovi kajsije su. prvoklasno stono voće sa najvećim pogodnostima za raznovrsne načine konzerviranja i prerade. Od plodova se proizvode: marmelada, kompot, džem, slatko, pekmez, sok i suše se. U plodu ima: šećera oko 14%, organskih kiselina 0,5—1% i Ć vitamina 7—10 mg%. Ona sadrži karotin i jodide (0,5%). U plodu se nalazi kalijum. U našoj zemlji je bilo 1983. godine 2 miliona rodnih stabala kajsije.

Morfologija

Koren je relativno dubok što omogućuje biljci da uspeva i na suvim zemljištima.

Stablo kajsije se brzo razvija. Ona rano prorodi obilno i redovno rađa, a dobro odoleva suši. Prorodi u trećoj i četvrtoj godini. Vegetacija počinje rano u proleće i često dolazi do izmrzavanja cvetova, ali veliki problem u gajenju kajsije je što se ona naglo suši zbog bolesti apopleksije. Uzroci ove bolesti su bakterija (Pseudomonas syringae) i gljiva (Cytosporia cinita). Bakterija pravi rak ranu na granama kroz koju ulazi gljivica i zarazi biljku. Gljivica sprečava prolaženje biljnih sokova, hrane i biljka se nagln suši. Protiv ove gljive biljka se može prskati bakarnim preparatima i to dva puta: kada je u jesen pola listova opalo, a drugo prskanje kada otpadnu svi listovi.

Uslovi uspevanja. Kajsija dobro podnosi visoke letnje temperature. Odgovaraju joj topliji predeli. Kada je biljka u punom cvetu njene cvetove oštećuje temperatura vazduha od —4°C a mladi plodovi izmrznu na temperaturi od — 0,5°C. Pošto rano cveta i plodovi često izmrzavaju. Korisno je dimljenjem se boriti protiv mraza.

Podloge za kajsiju najčešće se koriste od sejanaca belošljive, kajsije, breskve i crvene ranke. Ako je podloga od džanerike pojačana je pojava apopleksije.

Sorte kajsije: Ambrozija, mađarska najbolja, (sazreva sredinom jula), kečkemetska ruža, (sazreva krajem jula i početkom avgusta), japanska rana, starkova (sazreva krajem juna) i nansijska. Naše nove sorte su: čačanska pljosnata (srednja pozna) čiju su plodovi krupni i pljosnati. Sorta čačansko zlato ima plodove srednje krupne (oko 54 g). Sazreva u drugoj dekadi jula. Plodovi su vrlo kvalitetni. Redovno i obilno rađa. Krupna rana sazreva u drugoj polovini jula. Plodovi su krupni i kvalitetni. Redovno rađa.

Agrotehnika

Agrotehnika je približna kao kod prethodnih voćaka, kako pre plodonošnje tako i u periodu plodonošenja.

Kajsija se orezuje za krunu oblika poboljšane piramide. Teže se obrazuje palmeta.

Razmak sadnje kod poboljšane piramide je 5—6 m X 7—8 m, a kod palmete 5 m X 4 m.

Obrada zemljišta je kao kod prethodnih voćaka.

Đubrenje se vrši stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Fosfor je značajan za oplođavanje i porast ploda, a kalijum za kvalitet ploda i otpornost voćke prema bolestima i da stablo ne izmrzava. Kalijum i fosfor se koriste u jesen a azot u proleće pre kretanja vegetacije.

Zaštita kajsije. Kod kajsije se vrši zimsko prskanje bakarnim krečom ili kreozanom.

U toku vegetacije se prska protiv sive truleži plodova, čađave krastavosti plodova i rupičavosti lišća (u periodu mart—avgust) ortocidom ili cinebom. Protiv sive truleži potrebno je zimsko prskanje.

Protiv štetnih insekata (jabukin smotavac) kajsija se prska dijazinom ili sevinom.

Pored zimskog prskanja kajsija se prska tri puta u toku vegetacije.

U zasadu mladih kajsija ne bi trebalo gajiti međuuseve, jer sa njih mogu preći prouzrokovači bolesti na kajsije. Može se gajiti pasulj i biljke za zelenišno đubrivo.

Korisno je vršiti dimljenje ako se predviđa mraz u vreme kada kajsije cvetaju.

Berba i čuvanje plodova. Kajsije uglavnom sazrevaju u junu i julu. Plod kajsije je zreo kada je žućkasto-crvenkaste boje i plodovi se lako otkidaju od peteljke. Za preradu se beru zreliji plodovi, a za transport se beru malo ranije kada plodovi počinju da omekšavaju a meso je nakiselo. Prilikom transporta plodovi se pakuju u plitke sandučiće-letvarice. Plodovi sa peteljkama manje se kvare.

Prema kvalitetu plodovi za tržište se grupišu u tri klase.

Plodovi kajsije uspešno se čuvaju do mesec dana na temperaturi +1 do +2°C. Kasnije plod menja ukus i raspada.se.

Prinos kajsije u našoj zemlji 1983. godine iznosio je 16 kg po stablu, a postiže se 15—20 t/ha.

REZIME (36)

— Plodovi kajsije su prvoklasno stono voće sa najvećom pogodnosti za konzerviranje i preradu. Prorodi u trećoj ili četvrtoj godini.
— Koren je dobro razvijen. Rano cveta pa avetovi izmrzavaju od poznih prolećnih mrazeva. Najbolje jo jodgovaraju topliji pređeli. Podloge su od sadnica kajsije, breskve ili šljive.
— Agrotehnika je približno kao prethodnih voćaka. Orezivanjem se formira oblik krune poboljšana piramida. Zaštita je kao kod breskve, protiv sive truleži, rupičavosti lišća, čađave krastavosti i smotavca. Cvetovi se štite dimljenjem da ne izmrznu od kasnih prolećnih mrazeva. Berba je uglavnom u julu. Tada su plodovi žućkasto-crvenkaste boje, lako se otkidaju od peteljke i omekšavaju. Plodovi za upotrebu u svežem stanju beru se malo ranije a za preradu zreliji. U hladnjačama se čuvaju oko mesec dana.

PITANJA (36)

1. U čemu je značaj gajenja kajsije i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakvi su uslovi uspevanja kajsije?
3. Kakva je agrotehnika kajsije?

37. Domaća šljiva — Prunus domestica

Značaj. Šljiva je najrasprostranjenija vrsta voća u Jugoslaviji i to uglavnom od domaće šljive, sorta požegača. Naša zemlja gaji najviše šljiva u svetu, oko 74,2 miliona rodnih stabala. U našoj zemlji najviše je ima u Srbiji (56%) i to u okolini Valjeva.

Upotreba plodova domaće šljive vrlo je raznovrsna. Upotrebljava se u svežem stanju, konzervira se i prerađuje. U plodovima se nalazi šećer, glikoza i malo fruktoze. Sadrži organske kiseline, jabučnu i limunsku, zatim pektinskih materija 0,7%, mineralnih materija 0,5% (uglavnom kalijuma, kalcijuma i fosfora). U plodu ima vitamina A, B i C, a u semenu masti. Šljiva se lako razmnožava izdancima, a koristi se kao podloga za breskve i kajsije.

Morfologija

Koren je dobro razvijen, dosta je dubok. Glavna masa korena, od 70%, nalazi se do oko 50 cm dubine. a pojedinačne žile do 2 metra. Horizontalno koren se razvija do 8 metara.

Kruna je po prirodi piramidalna i kotlasta. Rezidbom se najčešće obrazuje kruna oblika poboljšana piramida, potlasta i palmeta.

Cvetni pupoljci formiraju se od jula. U njima se nalazi 1—3 pojedinačnih cvetova. Sljiva je samooplodna.

Uslovi uspevanja. Šljiva dobro uspeva gde i orah, u predelima vlažne klime na slabo kiseiim zemljištima PH 6,5. Ona uspev a na parapodzolu. Podnosi glinovita zemljišta, ali prvenstveno šljiva džanerika. Slabo uspeva na peskovitom zemijištu. Uspeva skoro svuda u Evropi.

Oko Valjeva u toku vegetacije (april—septembar) prosečna temperatura vazduha je 17,5°C pa se smatra da ta temperatura najbolje odgovara šljivi. Njoj je potrebno najviše vlage u junu. Uspeva na nadmorskoj visini od 700 m pa i 900 m a džanerika na visini do 1.500 m nadmorske visine.

Cvetovi izmrzavaju na —2°C a mladi plodovi na —°C.

Pošto se šljiva gaji na malo lošijim zemljištima koja su siromašnija u biljnim hranivima to je za šljivu prvenstveno potreban kalijum (naročito u peskovitim zemljištima) zatim azot i fosfor.

Podloga je od sejanca džanerike, crvene ranke, trnošljive i izdanaka požegače ili crvene ranke. Najbolja je podloga od izadanaka jer je šljiva manje bujna i ranije proradi, daje krupnije i slađe plodove. Na dženariki je suprotno.

Rastojanje šljiva pri sadnji zavisi od bujnosti podloge i oblika krune. Kod poboljšane piramide razmak je obično 6 i 7 m X 5i6m, kod kotlaste 5 i 6 m X4 i 6 m,; a kod .palmete 5 m X 4 i 5 m.

Vrste i sorte šljive. Pored domaće šljive postoje vrste šljiva: džanerika, trnošljiva, evropska, japanska, američka, kanadska i druge. Od sorti domaće šljive najviše se gaji požegača. Ona je samooplodna. Druge sorte šljiva su cimerova rana, imperijal, italijanka, ’ kalifornijska (plodovi teški 50 g, sazrevaju u drugoj polovini jula), prezident i stenlej. Evropskoj šljivi pripadaju prezident i stenlej. Prezident je američka a stenlej engleska sorta.

Stenlej rano prorodi, dobro rađa, krupni su plodovi (35—40 g), dobri za preradu, ali ako je kišovito vreme pri zrenju, znatno se pojavljuje siva trulež plodova. Sazreva sredinom avgusta.

Japanske sorte su: moretini, simka. One su za jelo u svežem stanju.

Naše sorte domaće šljive pored požegače su čačanska rana (konkuriše stenleju), čačanska lepotica (čiji su plodovi takođe krupni, 40 g, sazreva krajem jula, čačanska najbolja (čiji su plodovi vrlo krupni, teški 40 g, sazreva sredinom avgusta) i čačanski šećer takođe sa krupnim plodovima. Cačanska rana ima plodove težine 36 grama (požegača 18 grama) i sazreva oko 10. jula. Rađa obilno i redovno. Slična je požegači. Čačanska lepotica je otporna na šarku.

Šljiva hibrid II/6/51 ima plave plodove težine oko 35 grama. Vrlo su ukusni. Dobro rađa.

Sada se najviše sadi šljiva stenlej, dobra za rakiju, ali treba više gajiti sorte: čačansku ranu, čačansku najbolju i čačanski šećer.

Na šarku su otporne: stenlej, čačanska najbolja i čačanska lepotica.

Agrotehnika domaće šljive pre plodonošenja:

Zemljište za sadnju šljive treba rigolovati na dubinu 60—100 cm da bi se razbio i izbacio B horizont.

U toku vegetacije zemljište se održava u rastresitom stanju, u jesen se ore, a u toku vegetacije kultivira.

Đubrenje P i K đubrivima vrši se u jesen a sa azotnim pred početak vegtacije i u drugoj polovini jula. Voćke, a naročito koštičavo pa i šljiva traži dosta kalijuma. Đubrivo se rastura oko voćki.

Šljive se orezuju i formira se željeni oblik krune.

Šljiva se takođe štiti od biljnih bolesti i štetočina.

Agrotehnika domaće šljive u periodu rodnosti:

Šljiva se orezuje na rod.

Duboka obrada se vrši u jesen u toku vegetacije, površinska obrada radi održavanja zemljišta u rastresitom stanju i uništavanju korova.

Đubrenje se vrši stajnjakom i N, P i K mineralnim đubrivima. Stajnjak bi trebalo unositi svake treće godine u količini od 30,0 t/ha. Đubriva se zatanjiraju krajem novembra ili početkom decembra kada opadne lišće. U martu se unosi azotno đubrivo. Đubri se po celoj površini zemljišta. Količina čistih hraniva u kg/ha: N — 80—100, P2O5 — 50—75, K2O — 80—120, (1:0,7:1,1).

Zaštita šljive. Šljiva se štiti od izmrzavanja stabla tokom zime do 12 godina starosti. U svrhu toga stablo se kreči najkasnije do kraja januara. Kreče se i stabla trešnje, kajsije i kruške. Voćke se kreče do 12 godina starosti, naročito na položajima okrenutim prema jugu i jugoistoku. Zimskc prskanje treba izvršiti pre krečenja stabala.

Zimskim prskanjem kreozanom šljiva se štiti od štitastih vašiju, kalifornijske vaši, uništavaju se jaja lisnih vašiju, prouzrokovači sive truleži voća i rogača šljiva. Zimsko prskanje se obavlja krajem februara ili početkom marta. Šljiva se prska i u toku vegetacije.

Siva trulež plodova voćaka. Za ovu bolest važi isto kao i kod jabuke i kajsije. Prska se zimi i leti.

Rogač na šljivi prouzrokuje gljiva (Taphrina pruni). Zaraženi plodovi brže rastu, krive se u obliku pasulja, bledo zelene su boje i krti. Na kraju pocrne i osuše se.

Mere borbe. Pred cvetanje potrebno je prskati bakarnim krečom ili ortocidom. Potrebno je i zimsko prskanje.

Plamenjača šljive. Ovu bolest prouzrokuje gljiva (Polystigma rubrum). Bolest se javlja u obliku crvenih pega na lišću.

Mere borbe. Potrebno je šljive prskati posle precvetavanja cinebom.

Rđa šljive. Izaziva je bakterija (Puccinia pruni spinosae) koja se javlja na listu u obliku narandžastih pega a na naličju lista su gomilice boje rđe koje krajem leta pocrne.

Mere borbe. Protiv ove bolesti šljiva se prska antrakolom, ortocidom ili cinebom. Zaoravanjem opalog lišća smanjuje se izvor zaraze. Zaštita se vrši u periodu juli—avgust.

Šarka šljiva (Prunus virus 7, septimum). To je virusnno oboljenje lista i plodova šljive. Na lišću se javlaju prstenaste bledo-zelene hlorotične pege prečnika 4—5 mm. One se javljaju početkom juna. Na zrelim plodovima javljaju se nabori i udbljenja pa se plod deformiše. Meso ispod pokožice se raspada i u njemu se javljaju gomilice smole. Plodovi su sitniji i lošeg su ukusa. Bolest se prenosi insektima i kalemljenjem. Na ovu bolest je osetljiva požegača, dok su otporniji stanlej i kalifornijska plava šljiva. Obolele šljive sazrevaju ranije od zdravih za 2—3 nedelje.

Sl. 11. Šljivina štitasta vaš

Izostavljeno iz prikaza

Preventivne mere borbe. Zaražena stabla treba seći i ne saditi šljive na mestu gde su bile zaražene šljive. Gajiti otporne sorte šljiva. Kada se primete hlorotični prstenovi na lišću, stablo se vadi i uništava.

Šljivina štitasta vaš (Lecanium corni). Ona se javlja ređe, na loše negovanim šljivama. Ove vaši su male, mužjak je krilast, svetlo crn. Ženke su okruglaste, tamno mrke boje, sa zakršljali mnogama te su pripijene uz koru lastara. Larve se hrane sisajući sok iz lišća.

Mere borbe. Potrebno je zimsko prskanje kreozanom a u toku vegetacije prska se parationom ili akotionom 500-E.

Kalifornijska štitasta vaš (Quadraspidiotus perniciosus). Ovo je najopasnija štetočina voćaka, šljive, jabuke, kruške i dr. Ove vaši imaju okruglasti štitić sa žućkastim ispupčenjem na sređini. Na štitiću se raspoznaju koncentrični krugovi. Ženke su žute boje, bez nogu i očiju. Skoro su okrugle. Mužjaci imaju eliptični, izduženi štitić tamno sive boje sa ispupčenjem na jednom kraju štita. Oni imaju noge, oči i krila. Larve imaju oči, kreću se po stablu dok se ne preobraze u odraslu štitastu vaš. Nalazimo ih i na plodovima.

Sl. 12. Šljivin smotavac i šljivina osa (gore clesno)

Izostavljeno iz prikaza

Mere borbe. Potrebno je vršiti zimsko prskanje kreozanom. U toku vegetacije prska se parationom, kad se primeti da se larve kreću. Odrasle se teško uništavaju zbog voštanog štita. Zaštita se vrši u periodu mart—septembar.

Crna i žuta šljivina osa (Hoplocampa minuta i H. flava). Njihove larve napadaju mlade plodove šljive na kojima se spolja vidi okrugao otvor. Zenke polažu jaja na cvet i u njemu larva uništi zametnuti plod a zatim prelazi na druge plodove. Odrasle larve sa opalim plodom prezimljuju u zemljištu.

Mere borbe. Potrebno je šljive u vreme precvetavanja prskati sevinom. Zaštita se vrši u periodu maj—juni.

Šljivin smotavac (Grapholita funebrana). To je leptir čije se larve uvlače u plodove. Na mestu ulaska javlja se smola kao kod breskvinog smotavca a unutrašnjost ploda je ispunjena mrkim izmetom larve, gusenice. Javljaju se dve generacije. Prva se javlja kada su plodovi veličine lešnika (kraj maja i početak juna) a druga mesec dana kasnije.

Mere borbe. Šljive se prskaju parationom ili điazinom. Zaštita se vrši u periodu kraj maja, početak jula. Pored zimskog prskanja, šljiva se prska u toku vegetacije tri puta.

Berba. Rane sorte šljiva sazrevaju u junu, srednje pozne u julu i avgustu i pozne u septembru (požegača).

Plodovi šljive za upotrebu u svežem stanju beru se potpuno zreli, a za transport beru se pre potpune zrelosti. Za preradu takođe se beru u punoj zrelosti. Šljive se beru rukama a za preradu, za rakiju i sušenje, tresu se. Postoje mašne koje tresu šljive a plodovi opadaju na rasprostrto platno.

Prezrele šljive su dobre za džem i kompot.

Od 100 kg šljiva dobija se 30 kg suvih šljiva ili 30 kg pekmeza ili 20 litara rakije jačine 25% (10 gradi).

Prema kvalitetu šljive se stavljaju u promet grupisane u tri klase kao i prethodno voće.

Plodovi šljive se čuvaju u hladnjačama na temperaturi od —1°C u trajanju od 4 meseca. One se mogu čuvati dubokim zamrzavanjem kao i ostalo koštičavo voće. Prvo se očiste a zatim se bare, hlađe pa oljušte i onda se stavi 100—150 grama sitnog šećera po kilogramu šljiva i zatim se stavljaju u plastične kese. Na isti način se ostavljaju u zamrzivaču jagode i maline.

Prinos šljive u našoj zemlji u 1983. godini iznosio je 13 kg po stablu.

U istoj godini proizvedeno je suvih šljiva 29,1 milion kg a ukupno suvog voća oka 36 miliona kg. Istovremeno proizvodeno je od šljiva ukupno rakije oko 102 miliona litara.

REZIME (37)

— Od svih voćaka šljiva se kod nas najviše gaji. Naša zemlja je gaji najviše na svetu. Njeni plodovi se koriste u svežem stanju i na različite načine se konzervira i prerađuje.
— Koren je dobro razvijen. Kruna je prirodno piramidalna i kotlasta. Rezidbom se najčešće formira poboljšana piramida.
— odgovara joj vlažnija klima. Uspeva i na lošijim zemljištima. Podloge su od izdanaka ili sejanaca šljiva. Rastojanje sadnica zavisi od oblika krune i bujnosti podloge. U našoj zemlji najviše se gaji domaća šljiva i to njena sorta požegača. Gaje se i druge, najviše čačanske sorte, a od stranih stenlej. Postoje hibridi šljive.
— Agrotehnika je slična kao kod prethodnih voćaka. Ona se štiti od sive truleži plodova, rogača šljive, plamenjače, rđe i šarke šljive, šljivine štitaste vaši, crne i žute šljivine ose, šljivinog smotavca i dr, Zaštita se sastoji u zemskom prskanju i prskanju u toku vegetacije. Stablo mladih šljiva treba krečiti (do kraja januara) de ne izmrze. Šljive sazrevaju u periodu juni—septembar. Za preradu šljive se tresu u potpunoj zrelosti a za upotrebu u svežem stanju plodovi se beru malo ranije. Šljive se mogu čuvati u hladnjačama do 4 meseca.

PITANJA (37)

1. U čemu je značaj gajenja šljive i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakva je agrotehnika šljive?
3. Koje su bolesti šljive?
4. Koje su štetočine šljive?

38. Trešnja — Cerazus sp.

Značaj. Plodovi trešnje se koriste u svežem stanju kao stono voće a i za preradu. U plodu se nalazi: šećera oko 10% (voćnog oko 6% i grožđanog oko 4%), organskih kiselina 0,3—1,3%, pektinskih materija 0,7% mineralnih materija 0,6% (kalijum, kalcijum, fosfor, gvožđe i jod) i vitamina A (karotin), B i C. U semenu ima 5,6% ulja. Trešnja i drugo voće sa crvenim plodovima (višnja, malina, jagoda, ribizla) sadrži pigment anticijanidol koji usporava zakrečavanje krvnih sudova i smanjuje krvni pritisak.

Trešnja uspeva skoro svuda i obilno rađa.

U našoj zemlji 1983. godine bilo je rodnih stabala trešnje oko 4 miliona.

Morfologija

Koren se površinski razvija, slabije je razvijen.

Kruna je retka i slabo razgranata, a po prirodi je piramidalna.

Cvetni pupoljci su grupisani u bukete (cvast gronja). U cvetnom pupoljku nalazi se po 4. pojedinačna cveta. Od svih cvetova 5% daje plodove, a ostali otpadnu. Cvetanje počinje početkom aprila i traje 12 dana. Obrazovanje cvetnih pupoljaka za sledeću godinu, vrši se u junu, a nekada tek u avgustu One cvetaju rano u proleće i stoga je velika opasnost od izmrzavanja. Trešnja prorodi posle sadnje za 4—6 godina. Oprašivanje je ksenogamo.

Uslovi uspevanja. Trešnja je otporna na niske temperature te se može gajiti i u predelima hladne klime, u planinskim predelima i preko 1.000 metara nadmorske visine. Samonikle trešnje nalaze se svuda. Trešnja dobro uspeva i u predelima tople i suve klime.

Ona traži dosta svetlosti i treba da se gaji na zemljištu nagnutom prema jugu i jugozapadu. Kada je trešnja u punom cvetu, temperatura od —2,0°C oštećuje cvetove, a zametnute plodove oštećuje od —1,0°C. Ako je pri zrenju plodova kišovito, ovi pucaju i trule.

Trešnji najbolje odgovaraju laka ilovasta zemljišta, ali ona uspeva i na drugim zemljištima, jer je đosta bujna. Zemljište treba da je duboko da bi sekoren razvio što dublje.

Podloge su najčešće od sejanaca divlje trešnje.

Rastojanje sadnica je 6—10 m X 6—8 m u zavisnosti od bujnosti podloge i sorte i prema obliku krune, kod piramidalne krune je najveći a kod palmete najmanji razmak.

Sorte trešnje: Kasinova (sazreva početkom juna), lionska rana (sazreva početkom juna), napoleonova (sazreva početkom juna), droganova žuta (sazreva krajem juna ili početkom jula).

U Srbiji je vodeća sorta burlatova. Ona je francuska forta. Redovno rađa. Plod je prijatne arome. Kvalitetne su i sorte stela i bing.

Agrotehnika

Agrotehnika pre plodonošenja i u toku plodonošenja je uglavnom kao kod prethodnih voćaka. Od biljnih hraniva najviše traži kalijuma i azota a manje fosfora.

Trešnja se orezuje na krunu oblika piramide, kotlastu ili palmetu. Količina čistih hraniva u kg/ha: N — 80—150, P2O5 — 50—180 i K2O — 100—160, (1:0,9:1,1).

Zaštita trešnje. Ona se takođe izvodi zimskim prskanjem, a i u toku vegetacije, 4 puta.

Rupičavost lišća koštičavog voća je obrađena kod zaštite breskve. Zaštita je u periodu april—oktobar. Koristi se sredstvo ortocid.

Siva trulež plodova. Ista je kao kod jabuke.

Trešnjina muva. (Rhagoletis cerasi). Ona je duga 4—5 mm, mrko crvene boje, a glava je žuta. Ženka ima legalicu za polaganje jaja. Larve su bledo žute boje, bez nogu. Zenka ubada jaja u plod i iz njih se za 2—4 dana izlegu larve. Ova muva napada i višnju.

Mere borbe. Trešnjina muva se uništava sevinom, fosfamidom, malationom ili sisteminom i to kada plodovi počinju da rude. Zaštita je u periodu juni—juli.

Trešnjina osa (Eriocampiodes limacina). To je mali insekt dug 4—5 mm, sjajno crne boje. Njegove se larve hrane lišćem trešnje, višnje, šljive i kruške. Ostaju samo neoštećeni lisni nervi i donja pokožica. Larva je tamno zelene boje.

Mere borbe. Larve se uništavaju sevinom, parationom ili malationom. Zaštita je u periodu maj—juli.

Sl. 13. Prouzrokovač rupičavosti lišča trešnje i višnje (gore); trešnjina osa (dole, levo); trešnjina muva (desno, dole)

Izostavljeno iz prikaza

Berba plodova. Plodovi se beru kada su tipične boje, skoro u punoj zrelosti, dok su još čvrsti. Beru se sa peteljkom. Sazrevaju u periodu maj— —juna.

Postoje mašine za trešenje trešnje, takođe i višnje.

Rane sorte trešnje (majska rana) sazrevaju u maju. U junu sazrevaju kasinova i droganova žuta.

Prema kvalitetu plodova, trešnje za proaaju se grupišu u dve klase: ekstra kvalitet i kvalitet I.

Plodovi se čuvaju do 30 dana, temperaturi od 0°C do 1°C. Oni se mogu čuvati dubokim zamrzavanjem. Prethodno se izvade koštice iz plodova i doda se malo šećera.

Prinos trešnje u našoj zemlji 1983. godine iznosio je 17 kg po stablu.

Višnja — Prunus cerasus vulgaris

Značaj. Plodovi višnje se koriste u svežem stanju i za preradu. Ona rano prorodi, redovno rađa, bolje nego trešnja, ali plodovi višnje su osetljivi na transport i teško se čuvaju, u hladnjačama oko dve nedelje. Sadrži K i vitamin C.

U našoj zemlji je bilo 1983. godine 12 miliona rodnih stabala višnje.

Morfologija

Koren je površinski slabo razvijen, najveći njegov deo nalazi se do 20 i 50 cm dubine zemljišta.

Kruna je okruglasta sa velikim brojem tanjih grana. Višnja prorodi od treće godine. Orezivanjem se formira kruna piramidalna ili palmeta.

Oprašivanje kod nekih sorti je autogamo a kod drugih ksenogamo.

Odgovara joj dobro lakše zemljište, otvoreni tereni a ne doline.

Podloga je od divlje trešnje ili su izdanci domaće višnje ili vegetativne podloge patuljaste višnje kolt.

Rastojanje sadnica pri sadnji je kod poboljšane piramide 5—6 m X 4—5 m, kod kotlaste krune 4—5 m X 3,5—4,5 m i kod palmete 4—4,5 m X X 3,5—4 m.

Sorte višnje. Majska. Ona sazreva u III dekadi maja i početkom juna. Plod je srednje veličine, prosečno težak 4,7 grama. Oprašuje se autogamo tj. oplođava se svojim polenom. Dobra je stona sorta, ali dobra je i za preradu. Meso je slatko i nakiselog ukusa, a prijatne arome.

Oblačinska višnja dobro plodonosi i u skromnim uslovima gajenja. Daje prinos od 15,0 t/ha ili stablu 10—15 kg. Plodovi su vrlo kvalitetni. Pošto je ona manjeg rasta može se gusto zasaditi, 4 m X 1,2—2 m.

Hajmanova konzerva je nemačka sorta. Sazreva početkom avgusta. Prosečna težina ploda je 5,2 grama, meso je slatko kiselog ukusa, a prijatne arome. Oprašuje se autogamo. Mnogo se ceni za preradu. Osetljiva je na sivu trulež.

Hajmanov rubin je sličan prethodnoj sorti.

Poznate su još i sledeće sorte: lotava, maraska, španska, reksela i druge.

Reksela je najbolja sorta. Sazreva krajem juna. Samooplodna je te se može sama g’ajiti. Rano prorodi i obilno rađa. Maraska se gaji u Primorju. Ona ima više tipova.

Nova naša sorta je čačanski rubin i Šumadinka.

Agrotehnika

Agrotehnika je uglavnom kao i kod drugih voćaka. Od biljnih hraniva najviše je potreban kalijum i azot a manje fosfor.

Količina čistih hraniva je kao kod trešnje.

Zaštita je kao kod trešnje. Višnje se prskaju oko šest puta.

Berba je kao kod trešnje, kada je pokožica tipične boje. Višnje sazrevaju od kraja maja do avgusta. Plodovi za prodaju prema kvalitetu grupišu se u dve klase: kvalitet I i kvalitet II. Sazreva posle trešnje.

Plodovi se čuvaju kraće vreme nego trešnje, 2—3 nedelje u hladnjači. Oni se mogu duboko zamrzavati i tada se bolje održe nego plodovi trešnje. Prinos višnje 1983. godine bio je prosečno 10 kg po stablu.

Marela — Prunus effusa je hibrid trešnje i višnje. Stablo joj liči na trešnju a plod na višnju i stoga je neki ubrajaju u višnju. Kalemi se na divlju trešnju. Sadi se na rastojanju 6 m X 5 m.

Plodovi marele su kvalitetniji od plodova trešanja i višanja i uglavnom se koriste u svežem stanju kao stono voće a manje se prerađuje.

Sorte marele: kraljica hortenzija, sazreva sredinom juna. Zbog velike sočnosti plodova ovi brzo opadaju pa je treba blagovremeno brati. Prosečna težina plodova je 8 grama. On je ćilibarno žute boje išaran crvenilom. Sočan je, ukusan slatko nakiselog i prijatne arome. Sok je bezbojan. Samoplodna je. Dobro je oplođava majska višnja i kasinova trešnja.

Kraljevska slatka sazreva u drugoj polovini maja. Zrela se zadržava na stablu 10 dana. Ukus je slatko nakiseo a prijatne arome.

REZIME (38)

— Plodovi trešnje se koriste u svežem stanju i prerađuju se.
— Koren je slabije razvijen. Rano cveta pa nekada cvetovi izmrznu od poznih prolećnih mrazeva.
— Uspeva skoro svuda. Otporna je na niske temperature ali traži dosta svetlosti. Nema većih zahteva prema zemljištu. Ono treba da je dublje, da bi se koren bolje razvio. Podloge su najčešće od sejanaca divlje trešnje. Rastojanje sadnica zavisi od oblika krune, bujnosti sorte i podloge.
— Agrotehnika je slična kao kod prethodnih voćaka.

Zaštita je od: sive truleži plodova, rupičavosti lišća, trešnjeve muve i ose. Mere borbe sastoje se u zimskom prskanju kao i u toku vegetacije. Plodovi sazrevaju u periodu maj—juni, u zavisnosti od sorte. Beru se pred potpunu zrelost, dok su plodovi čvršći. U hladnjačama se mogu čuvati do 30 dana.

— Višnja bolje rađa od trešnje, ali su njeni plodovi osetljiviji na transport i’teže se čuvaju. Prorodi u trećoj godini.
— Koren je slabo razvijen. Kruna je po prirodi kotlasta a orezivanjem se fcrmira kotlasta, poboljšana piramida i palmeta. Podloga je najčešće sejanac od divlje trešnje.
— Agrotehnika je slična kao kod prethodnih voćaka. Zaštita je kao kod trešnje. Sazreva od kraja maja do avgusta.
— Marela je hibrid između trešnje i višnje. Štablo joj liči na trešnju a plod na višnju. Plodovi su joj kvalitetniji od trešnje i višnje.

PITANJA (38)

1. U čemu je značaj gajenja trešnje i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakvi su uslovi uspevanja trešnje?
3. Kakva je agrotehnika trešnje?
4. Šta znaš o gajenju višnje?
5. Šta znaš o mareli?

39. Malina — Rubus idaeus

Značaj. Malina se gaji radi upotrebe plodova u svežem stanju ali više se koristi za ceđenje soka. Najviše se gaji u Srbiji i to oko Valjeva i Čačka.

Ona prorodi u drugoj godini po sađenju, a u punom rodu je u trećoj godini. Rano sazreva (od juna) i otporna je prema mrazu. Lako se proizvodi sadni materijal.

Plod sadrži šećera 4—8%, organskih kiselina 0,6—2,6%, vitamina C 40 mg procentnih, pektinskih materija 0,5—2,8% i K.

Postoje tri vrste maline: crvena (R. ideaus), crna (R. occidentalis) i purpurna (R. neglectus). Najviše se gaji crvena. Purpurna malina je hibrid između crvene i crne maline. Vek maline je 10—15 godina.

U našoj zemlji je 1983. godine bilo 3,75 miliona žbunova maline.

Morfologija

Malina je dugogodišnja biljka.

Advetivni koren prodire u dubinu do 1 metar, a osnovna masa korena do 0,4 metra. Spada u malo dublje, bolje razvijene korenove.

Razmnožava se (crvena malina) iz izdanaka stabla a može i od korena, deljenjem džbuna. Sadnja se obavlja krajem oktobra. Crna i purpurna malina se razmnožavaju ožiljavanjem vrhova stabla.

Kruna je žbunasta, sa oko 13 izdanaka. jednogodišnjih 6—8 i dvogodišnjih 5—7.

Cvetni pupoljci se obrazuju na dvogodišnjem letorastu, kao kod jabučastog voća. Oprašuje se autogamo i ksenogamo, kada je veći prinos.

Cvetni pupoljci se obrazuju u septembru, za sleđeću godinu.

Uslovi uspevanja. Malini više odgovara vlažnija blima, sa prohladnim letima. Ona zahteva velike količine vlage. Ne podnosi letnje vrućine. Uspeva i na 1.200 metara nadmorske visine.

Stablo izmrzava na —18 do —26°C.

Nije veliki probirač za zemljište, ali pošto daje veliki broj izdanaka potrebno je gajiti na dubokom i plodnom zemljištu. Nisu joj pogodna suva, peskovita, kamenita, glinovita i previše vlažna zemljišta. Odgovaraju slabo kisela zemljišta. Malina se uspešno gaji na svim područjima gde dobro uspeva krompir.

Sorte maline: Moling promis, stiže polovinom juna, samooplodna je. Plod je crven mase 4 g.

Sorta moling eksploit je sa krupnijim plodom svetlo crvene boje, vrlo je rodna, dobro izdrži transport i ima dosta suvih materija. Ona rano sazreva, oko polovine juna.

Sorta gradina ima slične plodove kao moling eksploit samo su njeni plodovi mirišljiviji i kiseliji. Ona je srednje rana sorta. Sazreva u drugoj polovini juna. Obilno i redovno rađa, perspektivna je. Slabo je otporna na mrazeve. Plodovi su tamno crvene boje. Spada u najbolje naše sorte.

Sorta vilamet stiže polovinom juna. Njeni plodovi su krupni. Ona je najbolja sorta koja se gaji kod nas.

Glenkova je vrlo bujna sorta. Plodovi su srednje krupnoće i vrlo mirišljavi. Postiže se prinos od 15—20 t/ha.

Podgorina je domaća sorta. Sazreva sredinom juna. Plod je aromatičan, mase 4,5 g.

Agrotehnika

Za sadnju maline zemljište se duboko ore, na dubinu od 30—40 santimetara.

Đubri se stajnjakom u jesen u količini 30,0—40,0 t/ha, a upotrebljavaju se mineralna đubriva naročito azotna a zatim fosforna i kalijumova. Kalijum i fosfor se unose u jesen a azot u proleće. Dovoljno je đubrivo zaorati na dubinu od oko 10 cm.

Količina čistih hraniva u kg/ha: N 80—100, P2O5 50—75 i K2O 120— —140, (1:0,7:1,4).

Sadnja se obavlja u oktobru ili novembru ili u proleće (III i IV), iz jednogodišnjih izdanaka orezanih na 20—30 cm ili korenovim reznicama. Rastojanje zavisi od sistema gajenja i bujnosti sorte i iznosi 1,6—3,5 m X X 0,3—1 m. Ona se može gajiti u špaliru. Kod jagodičastog voća u jesen se zemljište ne ore, voćke se samo nagrću. Samo se đubrivo plitko zorava. U toku vegetacije kultivira se na dubinu 8—15 cm.

Sadnice se režu u martu na tri pupoljka, a to je na visinu oko 30 cm. krajem maja rezanjem se ostavi 6—8 izdanaka. Pri rezidbi sledećeg proleća ostavi se 5—7 izdanaka.

Rodni su dvogodišnji lastari. Posle borbe oni se suše, pa se pri letnjoj rezidbi, u drugoj polovini jula, odstranjuju. Jednogodišnji lastari, za rod u sledećoj godini, krajem maja se proređuju i zalamaju na visinu 80—120 cm. Oni donose rod u drugoj godini. U proleće se proređuju izbili jednogodišnji lastari, na 5—7 izdanaka. Skrate se na 1 m. Oni sledeće godine donose rod. Posle rezidbe (u martu) vrši se prihranjivanje KAN-om 50—100 grama po žbunu. Zatim se plitko kultivira i kopa.

U toku vegetacije je plitka obrada, dubine oko 8—15 cm, sređinom aprila, pred berbu i posle berbe.

Maline se ogrću i navodnjavaju.

Zaštita maline. Malinu napadaju različite bolesti i štetočine. Prskaju se 3—4 puta.

Sušenje stabla maline prouzrokuje gljivica (Didymella applanata). Veoma je opasna bolest, ali se retko javlja. Ona se javlja na prizemnom delu letorasta u obliku ljubičastih pega. Na tom mestu izumiru pupoljci. Kasnije pege pređu u sivu boju sa crnim gomilicama. Takve letoraste treba odseći. Takođe treba vršiti zimsko prskanje bakarnim krečom, a u toku vegetacije prskati ortociđom ili cinebom.

Trulež plodova jagodičastog voća izaziva gljiva (Botrytis cinerea). Ovo oboljenje se javlja na plodovima maline i jagode. Javlja se u obliku paučinaste prevlake na plodu. Naročito se javlja kada je kišovito vreme. Prouzrokovač bolesti se uništava prskanjem ortocidom ili suparenom.

Berba. Malina i drugo jagodičasto voće bere se u punoj zrelosti 5—10 dana posle sazrevanja prvih plodova. Tada su plodovi meki i lako se odvajaju od peteljke, cvetne loze. Pošto je plod vrlo nežan za transport, kada je u punoj zrelosti, to se plodovi beru malo ranije pre pune zrelosti, dok su još tvrđi, ali ipak, pošto dobiju karakterističnu boju. Berba se obavlja u nekoliko navrata. U početku se bere svaka 3—4 dana, a kasnije svaki drugi dan. Maline sazrevaju od juna. Berba traje 20—25 dana.

Prinos može biti oko 10—20 t/ha. Prinos po rodnom žbunu bio je 1983. godine 3 kg.

Prema kvalitetu plodovi se grupišu u sledeće klase: ekstra kvalitet, kvalitet I i kvalitet II.

Plodovi maline mogu da se čuvaju 7—10 dana na temperaturi od 0° do +0,5°C. Oni se dobro čuvaju dubokim zamrzavanjem.

Jagoda — Fragaria sp.

Značaj. Jagoda je višegodišnja biljka. Ima plodove izvrsnog kvaliteta, slatke i aromatične. Oni sadrže: šećera oko 7%, organskih kiselina oko 0,5—2%, pektinskih materijala 6—8% i mineralnih materija oko 0,7%, gde je najviše gvožđa, fosfora i kalijuma. Sadrži i vitamine B, C i E. Jagode smanjuju holesterol u krvi.

Ona rano prorodi, prve godine po sađenju. Obilno rađa. Uspeva na velikim nadmorskim visinama. Ne strađa mnogo od biljnih bolesti i štetočina.

Morfologija

Koren je plitak, veći njegov deo nalazi se do 30 cm i horizontalno se pruža.

Jagoda se gaji na istom mestu 4 godine pa se presađuje na drugu parcelu.

Stablo je končasto (stolne) i koristi se za razmnožavanje.

Posle berbe, krajem leta i početkom jeseni, u septembru, stvaraju se cvetni pupoljci za narednu godinu. Oni će cvetati u maju. Posle berbe je intenzivniji porast stabla, ustvari stolona, njegovih končastih delova. Na njihovim kolencima koji dodiruju zemljište, sa donje strane izraste adventivni koren, a sa gornje strane lišće. Za vreme kišovitog leta stolone više izrastaju. Njih treba koristiti od druge godine za razmnožavanje jagode, kada izbije tri lista na kolencu.

Uslovi uspevanja. Jagođa dobro uspeva i u hladnim, planinskim predelima, do 600 i 800 metara nadmorske visine. Ne podnosi sušu. Otporna je na temperaturu od —18°C a cvet na temperaturu do —2°C. Ona traži rastresito zemljište sa 3—4% humusa, a to je ipak sa više biljnog hraniva, jer je koren plitak. Ona uspeva na zemljištu reakcije PH oko 6, ali može se gajiti i na zemljištu reakcije PH 4—8. Ne podnosi suviše kreča. Ako je mnogo humusa u zemljištu, kvalitet plodova je lošiji. Jagoda najviše traži kalijuma i azota.

Sorte jagoda: zenga zengana (ima tamno crvene plodove, težine 11 grama, zri krajem maja), zenga prekosana (najranija sorta zri oko polbvine maja, težina ploda 8 grama a po biljci 275 g, prinos 18,0 t/ha), zenga gigana (srednje rana sorta zri polovinom maja, plodovi težine 20 g, a prinosi 12,0 t/ha, gorela (plod težine 13 g a prinos 14,0 t/ha), humni grande (sazreva krajem maja, plod težine 35 g), čudo iz Halea, merton princes, pokahontas, sekvoja, diksilend, erlidaun.

Gorela je srednje rana. Vrlo rodna. Plod je težine 15 g.

Sorta zenga prekosana je vrlo rodna. Ona je srednje rana sorta. Plofl je crven, vrlo aromatičan i odličnog kvaliteta.

Sorta red gontleta ima plodove težine 21 gram. Sorta Aleksandrija reprekidno cveta od početka maja do kraja novembra. Može se gajiti i u sobi.

Sorta čačanska rana je vrlo rana, ima plodove prosečne težine 13 g a čačanska krupna od 15 grama. Obe sorte su veoma rodne i plodovi su vatreno crvene boje. Čačanska rana sazreva sredinom maja. Berba traje oko. tri nedelje. Prilično je otporna na pegavost lišća. Daje prinos do 14,0 t/ha.’

Sorta humi gento sazreva od druge polovine maja pa do jesenjih mrazeva. Plodovi su krupni, izduženi, boje tamno crvene i aromatični su.

Cele godine sazrevaju i sorte: humerova, gem i kleterber.

Sve sorte jagoda dele se na rane i srednje rane.

Agrotehnika

Jagoda se gaji u čistoj kulturi ili kao uzrodica u mlađim voćnjacima., Kada voćke prorode jagode se uklanjaju iz zasada voća.

Najbolji predusevi jagodi su mahunarke. Za sadnju jagoda zemljište se obrađuje na dubinu od 25—30 cm. Ova malo dublja obrada je potrebna jer je koren plitak, pa će se bolje razviti. Prilikom oranja zaorava se stajnjak, P i K đubrivo (K2SO4). Stajnjak se unosi najmanje u količini 20,0 t/ha, a mineralnih đubriva oko 0,6 t/ha. Stajnjak, P i K đubriva zaoravaju se u jesen, a azotna đubriva se koriste u toku vegetacije.

Količina čistih hraniva u kg/ha: N — 70—100 P2O5 50—80 i K2O 120— —150,(1:0,75:1,6).

Sadnja se vrši od jula do septembra uz obavezno zalivanje. Najbolja je sadnja u julu jer tada sledeće godine daje dobar prinos 7,0 do 16,0 t/ha. Deset dana posle sadnje dobro je jagode prihraniti vuksalom. One se mogu zasaditi u jesen ili proleće. Ako se sade u proleće slabo podnose sušu. Jagode koje se sade treba da imaju tri lista. Prethodno se potope u kaši i glinovog zemljišta i goveđeg izmeta. :

Ako je mehanizovana obrada razmak između redova je veći a u redovima je manji. Rastojanje može biti 50—70 cm X 20—30 cm znači oko 65.0 biljaka po hektaru. Dubina sadnje je 2—3 cm. Sadnja se vrši-sadiljkama, pod motiku ili u brazde.

Pred sadnju jagoda, može se rasprostrti crna plastična folija, da pokrije mesta sadnje ili celu površinu zemljišta. Krajeve folije treba prekriti zemljištem da je vetar ne odnese. Na mestima sadnje folija se izbuši radi sadnje. Na njoj su plodovi uvekčisti ne trule, korovi ne rastu, veći je prinos jagoda 20—30% i one sazrevaju ranije za 3—10 dana nego one van folije. Ona ostaje najmanje tri godine ako je debljine oko 0,2 mm. Pre stavljanja folije izvrši se oranje, đubrenje i zalivanje. Zemljište pod crni molijama dobro se zagreva i ne treba ga kopati.

Nega. Nega se sastoji u prihranjivanju. kultiviranju, kopanju i zastiranju slamom ili folijom (u maju) radi izolovanja plođa od zemljišta. Otkidaju se stolone i navodnjava se.

Prihranjivanje se vrši nekoliko puta. Tek rasađene jagode prihranjuju se Vuksalom tri puta u razmaku 6—8 dana. Jagode u rodu prihranjuju se rano u proleće, sredinom aprila, u početku zrenja i posle. berbe.

U jesen se jagode đubre stajnjakom i mineralnim P i K đubrivima, a sa N se prihranjuje. Zatim se zemljište prekopa ili kultivira na dubinu 10—12 cm.

Zaštita jagode. Jagodu napadaju različite biljne bolesti i štetočine.

Potrebno je 3—4 prskanja: pred cvetanje. 10—15 đana posle prvog prisanja i prskanja posle berbe plodova.

Pegavost lišća zagode izaziva gljivica (Mycosphaerella fragariae). Ovo je najčešća bolest jagode. Na lišću se javljaju crveno-ljubičaste pege. Srednji deo pege je beličast.

Mere borbe. Jagode prskati u periodu maj-—septembar cinebom ili ortocidom.

Siva trulež plodova jagodičastog voća. Ovde važi isto što je rečeno kod maline. Jagode je potrebno prskati pred berbu, euparenom, ali do berbe da se razloži, bude bezopasan.

Jagodin cvetojed (Anthonomus rubi). Ovaj insekt je rilaš. Ženka polaže jaja u još neotvoren cvetni pupoljak i nagriza peteljku istog cveta te cvet uvene i otpadne. Odrastao se hrani lišćem.

Mere borbe. Protiv ove štetočine jagode se prskaju akotinom 500-E ili dieldrinom čim se primete nagriženi pupoljci. Zaštita je u periodu maj—juni.

Jagodin rilaš (Rhynchites germanicus), On nanosi istu šetu kao jagodin cvetojed, samo što ovde uvene čitava cvast a ne samo jedan cvet. Insekt je tamnoplav ili zelenkast. Ženka polaže jaja između cvetova i larve se hrane osušenim cvetovima. Odrastao se hrani lišćem.

Mere borbe. Biljke treba zaprašiti lindanom čim se primete nagrižene peteljke cvetova. Zaštita je u periodu april—septembar.

Zaštita od poznih prolećnih mrazeva je pokrivanje biljaka slamom. plastičnim folijama ili dimljenjem.

Berba. Jagode se beru malo pre nego što su potpuno zrele. Tada plodovi treba da su lepo obojeni i dovoljno čvrsti a ne omekšani. Oni se beru sa peteljkom, najbolje rano izjutra. Berba se vrši u nekoliko navrata.

Rane sorte jagoda (zenga prekosana, čudo iz Halea, čačanska rana) šazrevaju u maju. Prinos jagoda je 500—800 g pO m2 u zavisnosti od veličine plodova ili oko 6,5 t/ha, nekada 17 t/ha.

Prema kvalitetu jagoda za prodaju, one se grupišu u tri klase kao i maline.

Plodovi jagode se mogu čuvati 7—10 dana na temperaturi od 1°C. Oni se mogu čuvati dubokim zamrzavanjem. Prethodno se pomešaju sa šećerom, oko 150—200 g šećera na 1 kg jagoda. Za duboko zamrzavanje treba izabrati čvršće plodove bez komore, (šupljine) ili sa malom komorom u plođu. Jagode se obično čuvaju dubokim zamrzavanjem. To važi za maline i ribizle.

REZIME (39)

— Malina se gaji radi plodova u svežem stanju ili se iz njih cedi sok. Plodovi sadrže šećera, organske kiseline i vitamine. Prorodi u drugoj godini po sađenju. Razmnožava se vegetativno, deljenjem žbuna, izdanka.
— Koren je plitak, kruna žbunasta.
— Najbolje joj odgovara vlažnija klima. Nema naročite zahteve prema zemljištu, ali u lakšim zemljištima nema dovoljno vlage.
— Kod obrade zemljišta za sadnju ore sa na dubini 30—40 cm. Stajnjak, fosforno i kalijumovo đubrivo se zaoravaju u jesen a azot u proleće. Najviše traži kalijuma, zatim azota te fosfora. Malina se sadi u jesen. U toku gajenja maline vrši se plitka obrada na dubinu oko 15 cm. Lastari se režu u proleće (mart) i u leto (druga polovina jula). Maline se štite od: sušenja stabla, truleži plodova. Mere borbe su zimsko prskanje i u toku vegetacije. Plodovi se boru pred potpunu zrelost, kada su karakteristične boje i omekšavaju. Tada se plodovi čuvaju 7—10 dana na temperaturi od skoro 0°C.
— Plodovi jagode sadrže šećera, organske kiseline, mineralne materije (Fe, P) i vitamine. Prorodi u trećoj godini. Obilno rađa.
— Koren je plitak. Stablo končasto, pomoću njega se razmnožava. Cvetni pupoljci se stvaraju prethodne godine.
— Jagodi odgovara hladnija klima. Uspeva do 800 m nadmorske visine. Otporna je na niske temperature. Odgovara joj kiselo zemljište. Sorte se dele na rane i srednje rane. Sazrevaju od maja a neke sve do jesenjih mrazeva.
— Jagode se na istoj parceli gaje 4 godine. Obrada zemljišta za sadnju izvodi se na dubini od 25—30 cm. Stajnjak, fosforna i kalijumova đubriva zaoravaju se u jesen a azot se koristi u proleće. Jagođa najviše traži kalijum, zatim azot i fosfor. Sađi se u julu ili do septembra, onda dobro rodi u sledećoj godini. Posle prolećne sadnje teže podnosi sušu i slabije rodi. Nega se sastoji u kultiviranju, kopanju, prihranjivanju i navodnjavanju. Pred sadnju se može rasprostrti folija, koja traje tri godine. U jesen se đubri pa kultivira. Stiti se od pegavosti lišća, truleži plodova, jagodinog cvetojeda i rilaša. Zaštita se izvodi sa 3—4 prskanja. Jagode se beru pred potpunu zrelost, kada plodovi dobiju karakterističnu boju ali dok su još čvrsti. Sazrevaju u periodu maj—juli. Sveži plodovi se čuvaju kratko vreme, kao i maline.

PITANJA (39)

1. U čemu je značaj gajenja maline i koje su karakteristike njenih organa?
2. Kakvi su uslovi uspevanja maline?
3. Kakva je agrotehnika maline?
4. Kakva je zaštita maline?
5. U čemu je značaj jagode, koje su karakteristike njenih organa i koji su uslovi njenog uspevanja?
6. Kakva je agrotehnika jagode?
7. Kakva je zaštita jagode?

40. Ribizla — Ribes sp.

Značaj. Plodovi ribizle naročito crne, važan su izvor vitamina C, gde ga ima mnogo više nego u limunu. Dobra je protiv malokrvnosti. Plodovi crvene ribizle sadrže: šećera oko 5%, organskih kiselina 2,7% i C vitamina 177,6 miligrama procentnih. Limun sadrži 30 miligrama procentnih a ribizla 6 puta više.

Plodovi ribizle su prirodni izvor gvožđa, kalcijuma, magnezijuma i fosfora. Koriste se u svežem stanju i prerađuju.

Postoje tri vrste ribizle: crvena (R. rubrum), crna (R. nigrum), žuta (R. odoratum) i hibridna bele boje.

Crvene ribizle daju dva puta veći prinos od crnih.

Ribizle uspevaju skoro svuda.

Crne ribizle sadrže vitamine A, B, P i C. U ovim ribizlama ima više vitamina C i P nego kod drugog voća. U njihovim pupoljcima i lišću takođe ima dosta vitamina C pa se od pupoljaka kuva čaj, leči visok krvni pritisak i proširene vene. U crnim ribizlama ima P vitamina 500—3840 miligrama procentnih, a C vitamina 200—300 mg u 100 grama plodova. 7—10 puta više nego limun. Tri bobice obezbeđuju dovoljnu dnevnu količinu C vitamina. Plod crne ribizle sadrži 11% šećera, a od mineralnih materija najviše fosfora i kalijuma.

Crna ribizla ima plodove specifičnog ukusa, nekome neprijatnog, ali sok ga nema.

Plodovi stižu za berbu 40—50 dana posle zametanja.

Sorte ribizle: kod crnih ribizli sorte su golijat, blek, velikton (ima srednje veliki grozd, srednje krupne bobice, daje prinos od 10,0 t/ha), rozental (ima krupne grozdove i rastresite, sa krupnim bobicama), golupka ima srednje velike grozdove takođe srednje velike bobice, daje prinos preko 10,0 t/ha.

Crvene ribizle imaju sorte: crvena versajska (obilno rađa, grozdovi su dugački, bobice srednje velike, prinos preko 10,0 t/ha), crvena holandska i dr.

Američka sorta crvene ribizle Red lejk je veoma rodna, otporna na pepelnicu i sazreva polovinom jula.

Morfologija

Ribizla je višegodišnja žbunasta biljka.

Koren je dobro razvijen.

Stablo je žbunasto, jako se bokori.

Cvetovi se obrazuju prethodne godine u julu. Samooplodna je.

Cvast je grozd. Izrazito je rodna

Uslov iuspevanja. Ribizla je otporna na mraz, biljne bolesti i štetočine. Najbolje uspeva u vlažnim predelima. Ona izdrži temperaturu od — 30°C a u cvetu strada na —5°C. Osetljiva je na sušu. Najbolje uspeva na nadmorskim visinama od 400—1.000 metara nadmorske visine i pri godišnjim padavinama od 700—900 mm. Odgovara joj kiselo, rastresito i vlažno zemljište.

Agrotehnika

Priprema zemljišta za sadnju je kao kod jagode. Ore se na dubinu 30—35 cm.

Đubri se stajnjakom pri sadnji sa 10—15 kg po sadnici. Unose se i mineralna đubriva: 150 g superfosfata i 200 g kalijumsulfata po sadnici.

Razmnožava se očenjivanjem izdanaka od žbuna, nagrtanjem i položnicima. Sadnja je u jesen ili u rano proleće.

Razmak sadnica za ručnu obradu je 2,5 m X 1,5 m, za zaprežnu 2,5 X 2 m i za mašinsku obradu 3 m XI m.

Ribizle se sade najčešće krajem oktobra.

Posle sadnje sadnice se orežu na 2—6 pupoljaka. Iz njih izbijaju letorasti. Jednogodišnji, prošlogodišnji letorasti su rodni, kao kod koštičavog voća. Oni zadržavaju rodnost do pete godine, a dalje ona opada. Najveće prinose daju letorasti od jedne, dve i tri godine. U žbunju se ostavlja 3—5 letorasta, a kod nekih više, starih 1—5 godina.

U toku gajenja ribizle u jesen se ore, a svake četvrte godine đubri se stajnjakom najmanje 30,0 t/ha. Bolje je đubriti stajnjakom svake godine u manjim količinama. On se zaorava sa P i K mineralnim đubrivima. Azot se unosi u proleće (mart—april) i u leto (juli). Dobra su fiziološki kisela đubriva, kalijum sulfat i amonijum sulfat.

Količine čistih hraniva u kg/ha: N 100—150, P2O5 80—120 i K2O 120— —180, (1:0,8:1,2).

Nega. U okviru nege ribizla se kultivira, kopa i navodnjava. U jesen se P i K đubriva zaoravaju na dubinu oko 10 cm.

Rezidba. Posle berbe, u julu, ili u proleće, u martu, odstranjuju se stariji lastari, letorasti, koji su bili doneli rod. Ovogodišnje lastare treba samo prorediti, na 3—5 izdanaka u žbunu.

Zasad se zadržava 15—20 godina.

Zaštita ribizle. Radi zaštite biljke se prskaju u zimu, pred kretanje vegetacije kreozanom, a takođe i u toku vegetaćije sa drugim sredstvima.

Pegavost lišća ribizle. (Septoria ribis). Ona se suzbija kosanom. Na isti način se suzbija pepelnica na ribizli (Spherothecae mors — uvae).

Rđa lišća ribizle nastaje usled pojave dve gljive (Cronartium ribicola i Puccinia ribis). Protiv rđe se borimo prskanjem biljaka ortociđom.

Lisna vaš ribizle (Cryptomyrus ribis), napada crvenu i crnu ribizlu. Nalazi se na naličju lišća. Napadnuto lišće se klobuča i dobija crvenkastu boju. Radi zaštite biljke se prskaju akotionom ili sistoksom.

U toku vegetacije ribizle se prskaju pet puta. U toku zime takođe.

Berba. Ribizle se beru otkidanjem grozdića kada su plodovi sazreli. Oni su zreli kada je kod crvene ribizle većina bobica u grozdu potpuno crvene boje,. odnosno kođ Crnevećina bobica je crne boje, to je obično u julu. Crne ribizle sazrevaju nekoliko dana kasnije od crvenih. Plodovi ribizle se prerađuju u sirup, kompot i marmeladu.

Prema kvalitetu, plodovi se dele na dve klase: kvalitet I i kvalitet II.

Prinps je oko 10,0 t/ha.

Kineska ribizla — Actinida sinensis. Ova biljka je povijuša pa se gaji u špaliru kao vinova loza. Ona je dvodoma biljka tj. posebno su muške, a posebno ženske biljke. Cvetovi se javljaju na jednogodišnjim granama. Biljka cveta od 25 maja do šestog juna a sazreva u oktobru. Zimi izdrži temperaturu vazduha od —25°C. Plodovi su teški 40—80 g, prekriveni su maljama, tamno narandžaste boje. U njima je 300—500 sitnih semenki. Plodovi su spolja narandžasto mrke boje. Ukus plodova je sličan jagodi, a malo nakiseo na limun.

Plodovi sadrže šećera 10%, organskih kiselina 1,6—1,86%. Takođe sadrže mineralne materije, gvožđe, kalcijum i fosfor. U ovim plodovima ima najviše C vitamina, 6—7 puta više nego kod limuna. Kod kineske ribizle u 100 g ploda ima 200 mg vitamina C.

Za sadnju se koriste dvogodišnje i trogodišnje biljke. One se sade u špalir na rastojanju 3—5 m X 5—7 m. Na svakih pet ženskih sadnica dolazi jedna muška sadnica. Sadnice se proizvode od reznica, ali pomoću hormona se oživljavaju. Oživljavanje traje jednu godinu.

Najkrupniji su plodovi sorte hejvord, prosečne su težine oko 90 grama (62—92 g). Sadrže oko 17% suve materije.

Berba se obavlja u punoj zrelosti, početkom novembra.

Prinos kineske ribizle je 25—40 t/ha. Biljke su u punom rodu u 5-oj ili 6-oj godini. Na jednoj biljci može biti 16 kg plodova. Oni se čuvaju na + 2°C za šest meseci. Gaji se u Kavadarcima (Makedonija).

REZIME (40)

— Plodovi ribizle sadrže šećera, organske kiseline, vitamine, najviše vitamina C, naročito crna ribizla. Crvena ribizla daje najveći prinos. Ribizle uspevaju skoro svuda.
— Koren ribizle je dobro razvijen. Stablo je žbunasto, cvetni pupoljci se obrazuju prethodne godine.
— Odgovara joj vlažna klima i nadmorska visina do 1.000 metara. Dosta je otporna na mraz (—30°C) a neotporna na sušu. Odgovara joj kiselo zemljište.
— Obrada zemljišta za sadnju je na dubinu 30—35 cm. Pri sadnji se đubri stajnjakom i mineralnim đubrivima. Razmnožava se vegetativno. Sadi se krajem oktobra. U toku gajenja u jesen se zaoravaju stajnjak, fosforna i kalijumova mineralna đubriva a azotna se koriste u proleće i leto. Kultiviranjem se zatrpavaju na dubinu oko 10 cm. Ribizla najviše traži kalijuma, zatim azot pa fosfor. U toku nege pored kultiviranja i prihranjivanja, ribizla se kopa, navodnjava i orezuje, posle berbe ili rano u proleće. Štiti se od pegavosti rđe lišća i lisnih vašiju. Obavlja se, prskanje u zimu i u toku vegetacije. Sazreva u junu (crvena), kada plodovi dobiju karakterističnu boju. Pri berbi se otkidaju grozdići. Plodovi se prerađuju u sirup, kompot i marmeladu.
— Kineska ribizla je povijuša i gaji se kao vinova loza, u špalir. Posebne su muške i ženske biljke. Plodovi sadrže šećera, organskih kiselina, mineralnih materija i vitamina C, više od plodova drugih biljaka. Plodovi su tamno-naranđžaste boje, valjkasti, težine 40—80 g. Gaji se u Makedoniji (Kavadarci).

PITANJA (40)

1. u čemu je značaj gajenja ribizle, koje su karakteristike njenih organa i koji su uslovi uspevanja?
2. Kakva je agrotehnika ribizle?
3. Sta znaš o kineskoj ribizli?

IV Vinogradarstvo

Posebni deo

Vinova loza — Vitis vinifera

41. Gajenje vinove loze i njene sorte

Značaj. Vinova loza se gaji radi ploda koji se koristi u svežem stanju ili se konzervira i prerađuje u sokove i vino. U plodovima se nalaze šećeri, glukoza i fruktoza, organske kiseline (vinska, jabučna i limunska) i njihove soli, mineralne materije i vitamini A i C. Tanin iz grožđa uništava neke bakterije, neutrališe toksine, skuplja sluzokožu creva i usporava njihov rad. Iz organskih soli organizam koristi katjone.

U našoj zemlji ima 2.649.000 čokota vinove loze: rodnih 1.281.000 i nerodnih 1.368.000 na ukupnoj površini od 242.000 ha.

Morfologija

Vinova loza je višegodišnja biljka.

Koren vinove loze je dobro razvijen. Masa korena nalazi se do dubine oko 70 cm, ali ima veću usisavajuću moć od korena voćaka. Vinova loza se proizvodi vegetativno i stoga je njen koren adventivan. Kod kalema vinove loze osnovne žile se razvijaju iz najnižeg kolenca, bočne žile iz srednjeg kolenca i površinske žile (brandusi) iz površinskog kolenca, koje je odmah ispod površine zemljišta. Najvažnije su osnovne dubinske žile, jer pomoću njih biljka uzima vodu i biljna hraniva, a ostale žile se osuše kada se javi sušaa pri obradi se brzo i lako povređuju. Površinske žile se odstranjuju prve godine po sadnji vinove loze.

Stablo je nadzemni deo vinove loze. Ono se račva u krakove na kojima su lastari.

Prema visini, stabla mogu biti niska (gidže), visine do 30 cm, srednje visoka, visine 30—50 cm, i visoka stabla, visine 50—200 cm. Srednje visoka i visoka stabla nazivaju se kordunice. Niska stabla su u predelima gde je preko zime niska temperatura (—15°C ili niže) i tamo se stabla pred zimu zagrću da okca na njima ne izmrznu. Moraju se zagrnuti bar tri okca, bolje je 5—6 najnižih okaca. Srednje visoka i visoka stabla gaje se u predelima gde preko zime loza ne bi izmrzla. Gaje se u špaliru pri čemu se loza uopšte ne bi mogla zagrnuti, odnosno njena okca ne mogu se zagrtati.

Na stablu su lastari. Ako se na njima obrazuju cvasti to su rodni lastari. Oni su nikli tekuće godine, iz prošlogodišnjeg lastara koji je prošle godine orezan na kondir, sa 2 okca. Iz ovih okaca izbijaju rodni lastari. Ostali su nerodni (jalovci) lastari, nikli direktno iz kraka. Rodni lastari su jednogodišnji i oni se razvijaju iz okaca dvogodišnjeg lastara odnosno iz kondira i lukova. Rodni lastari se režu kraće ili duže, prema tome na kojoj se visini na njima razvija cvast, a to zavisi od sorte. Rodni lastar orezan na 1—5 okaca (složenih pupoljaka) naziva se kondir, a orezan na šest i više okaca (do 12 i 15 okaca) naziva se luk. Kod kratke rezidbe ostavljaju se kondiri, a kod dugoe rezidbe ostavljaju se lukovi. Mešovita rezidba je onda kada se lastari režu na kondir, obično sa dva okca na kojima će se razvijati dva lastara za rezanje naredne godine. Istovremeno ostavljaju se i lukovi. Sorte koje podnose dugu rezidbu obično podnose i mešovitu. To su stone sorte.

Na lastarima se nalaze prstenasta zadebljanja, kolenca. S jedne strane kolenca razvija se list u čijem je pazuhu okce. Pored njega je obično pupoljak (zaperkov) iz kojeg se razvija zaperak. Na suprotnoj strani kolenca, od lista, razvija se iz okca cvast, grozd. Neka kolenca su bez ovih organa.

Okce je složeni pupoljak sa 3—7 pojedinačnih pupoljaka. Obrazuje se na kolencima lastara. U središnjem delu okca je najrazvijeniji, glavni pupoljak a bočno su manji pupoljci, za manje cvasti. U glavnom pupoljku su začeci lastara, cvasti, listova i rašljike. U proleće se, po pravilu iz glavnog pupoljka okca razvija jedan lastar. Ako se ovaj lastar otkine onda će izbiti drugi lastar iz nekog bočnog pupoljka okca, ali oni su manje rodni. Na kolencima lastara nalaze se vrlo mala spavajuka okca. Na lastaru se nalaze i manja crna okca. Iz njih obično nastaju nerodni lastari.

Začeci cvasti u pupoljku okca, formiraju se u maju i junu prethodne godine. Najčešće u prvoj polovini juna. Formiranje traje 7—15 dana. U to vreme treba da je temperatura vazduha oko 30°C. Ako je tada kiša i temperatura vazduha ispod 15°C onda će se osipati cvetovi, kada se bude razvila cvast, sledeće godine. Cvasti se najčešće razvijaju iz prvih osam okaca, računajući od osnove lastara. Najviše ih ima oko sredine lastara. Iz viših okaca razvijaju se rašljike. U povoljnim uslovima ishrane, iz zaperkovog pupoljka se razvija cvast, ali ona daje vrlo male grozdove (graševi). Pojava velikog broja zaperaka označava da je sorta bujna, i da ima đosta vlage u zemljištu. Kod bujne sorte lastari su tanji i duži. Oni se režu na luk.

Sl. 14 a. Presek okca vlnove loze:l. Ljuskasti listić; 2. Zaštitna smolasta Ijuska; 3.

Izostavljeno iz prikaza

Zaštitna vuna; 4. Glavni pupoljak; 5. Suočica I; 6. Suočica II; 7. Začetak lista; 8. Začetak cveta — grožđa; 9. Začetak rašljike; 10. Perenhimski slojevi; 11. Srž.

Listovi izbijaju naizmenično na kolencima lastara. Oblik liske je karakterističan za sortu. Naličje lista je pokriveno maljama.

Cvast je složeni grozd, odnosno metlica. Na svakom rodnom lastaru nalazi se prosečno dve cvasti (1—5 cvasti). Cvetovi su dvopolni, a kod divlje loze posebno su muški, a posebno ženski cvetovi. Oprašivanje je autogamo, samooplodno. Cvetovi istog lastara ne cvetaju istovremeno. Prvo se razvijaju u cvasti na nižem delu lastara. Cvetanje traje 6—20 dana, od kraja maja pa do 10-og juna ili izuzetno do 20. juna. U doba cvetanja treba izbegavati sve radove u vinogradu. Ako navodnjavamo, prehlađuje se koren i opadaju bobice, ako obrađujemo, povređujemo koren a ometa se i oprašivanje biljke.

Sl. 14 b. Nađzcmni đelovi čokota, vrsta loze na čokotu i dužina orezivanja rodne loze: 1 — osnovna stabla sa kondirom za zamenu; 2 — stablo čokota; 3 — glava čokota; 4 — krak; 5 — dvogodišnja loza — rodni čvor; 6 — reznik; 7, 8 i 9 — kratki kondiri; 10 — dugi kondir; 11 — kratki luk; 12 — dugi Iuk; 13 — jednogodišnji rodni lastari; 14. — jalovak; 15 — zaperak lastara

Izostavljeno iz prikaza

Pokraj cvasti izbija rašljika pomoću koje se loza pričvršćuje za neki predmet, kolac ili žicu.

Plod vinove loze je bobica. Formirane bobice na cvasti daju grozd. On se sastoji iz šepurine grozda i bobica. Oblik grozda je karakterističan za sortu. U početku bobica je zelene boje i u njoj se vrši fotosinteza. Nestankom zelene boje prekida se fotosinteza i počinje nagomilavanje šećera u plodovima. Boja, oblik i veličina bobice takođe su sortne osobine. Isceđeni sok iz bobic e naziva se šira. Sira sadrži šećera 12—28%, organskih kiselina: vinske, limunske i jabučne (4—8%. ukupno), mineralne materije, vitamine (A, B, C i P) i mirisne materije. 1 kg grožđa ima oko 418,68 Džula.

Grožđe podstiče varenje hrane, poboljšava rad jetre, povećava broj crvenih krvnih zrnaca i poboljšava apetit.

Kada bobica počinje da sazreva ona menja boju i omekšava. Momenat početka sazrevanja bobice naziva se šarak. Kada nastupi puna zrelost bobice, prestaje nagomilavanje šećera u njima. Ako su kiše pri sazrevanju bobica, one pucaju i lako se uplesnjive. Posle sazrevanja bobice počinje da opada lišće, cvasti u okcima su potpuno formirane, lastari odrveneli (kaljenje), što im omogućuje da bolje prezime, da ne izmrznu.

Vinova loza prosečno živi 30—50 godina. Rodnost se povećava počev sa 3 godine pa do 10. Dalje od 10 do 30 godina je puna rodnost. Posle toga vremena rodnost opada.

Uslovi uspevanja. Vinova loza u našoj zemlji uspeva u predelima izmenjene sredozemne klime, umereno-kontinentalne i kontinentalne klime. Ona traži dosta toplote. Strada od poznih prolećnih mrazeva. Nabubrela okca izmrznu na —3°C do —4°C, cvasti izmrznu na —3°C, a zeleni lastar dužin.e 4—5 cm izmrzne na temperaturi od —2,5°C.

Vinova loza izrazito traži dosta svetlosti u toku cele vegetacije.

Najbolje joj odgovara relativna vlažnost vazduha od 70—80 procenta. Ako je vlažnost preko 80% onda je pojačan napad gljivičnih oboljenja, a ako je ispod 40% jaka je transpiracija. Velike kiše ometaju cvetanje i oprašivanje, a pucaju zrele bobice. Vinovoj lozi odgovara prosečna godišnja količina taloga od 600 do 800 mm.

Vinova loza ne podnosi glinovita zemljišta jer su ona hladna. Od njih su pogodnija lakša zemljišta, čak peskovita i šljunkovita. Ona se danju dobro zagreju, a noću zrače toplotu i time se ublažava temperaturna razlika između dana i noći. Vinova loza dobro uspeva na gajnjači, crvenici, černozemu, smonici, aluvijumu, deluvijumu i peskovima.

Agrotehnika

Pre sadnje vinove loze potrebno je 3—5 godina gajiti ratarske kulture koje treba pojačano đubriti, da bi se poboljšale osobine zemljišta za gajenje vinove loze.

Obrada zemljišta za sadnju se sastoji u rigolovanju zemljišta na 60 cm. Pre rigolovanja se vrši ljuštenje strništa na 15—20 cm a zatim duboko oranje na 30—40 cm. Posle osnovne obrade zemljišta, vrši se površinska obrada zemljišta.

Đubrenje se vrši u jesen (u oktobru ili u novembru) pri obradi zemljišta a može i pri sadnji vinove loze, i dok ne proradi više se ne đubri.

Količina čistih hraniva (približno) u kg/ha:

• za vinske sorte oko: N — 70, P2O5 — 45 i K2O — 90, (1:0,65:1,3).
• za stone sorte oko: N — 90, P2O5 — 95 i K2O — 125, (1:1,05:1,4).

Sadnja se vrši u proleće, pošto se obeleže mesta sadnje i iskopaju jamice u sklopu naprimer, 2 X 1,2 m sa 4.166 b/ha.

Negovanje. Vinova loza se posebno neguje do plodonošenja, a posebno u periodu plodonošenja.

Mlada vinova loza po sadnji se orezuje radi formiranja stabla određene visine i krune (čokota) određenog oblika. Posle formiranja oblika krune prelazi se na redovnu rezidbu, na zrelo, u proleće. Rodni lastari se režu na određenu dužinu prema visini rodnih okaca na njima. U toku vegetacije vrši se zelena, dopunska rezidba. Ona počinje kada su lastari dužine oko 15 cm. a traje do pred šarak. Suvišni lastari se očenjuju posle cvetanja vinove loze. Zalamaju se vrhovi lastara, da bolje odrvene za prezimljavanje. Kada se lastari zalamaju pre cvetanja, veći je broj bobica u grozdu, a ako se zalamaju posle cvetanja veće su bobice u grozdu. Zaperci se zakidaju, da ne troše biljnu hranu, suviše zasenjuju i smanjuju provetravanje, pa se više pojavljuju bolesti. Oni se zakidaju posle cvetanja na 1—3 lista. Vezivanje Ioze se vrši u martu ili aprilu. U trećoj godini se postavljaju oslonci.

Grozdovi stonih sorti po potrebi se proređuju, posle završetka oplodnje, a najkasnije dok su bobice veličine zrna graška. To se obavlja makazama. Odsecaju se grozdovi koji su suviše blizu zemljišta, u senci, nedovoljno razvijeni i rehuljavi grozdovi, sa malim brojem oplođenih bobica. Prvenstveno se odsecaju grozdovi sa slabih lastara. Posle proređivanja bobice su krupnije, više obojene, sa više šećera ugrožđanom soku i grožđe ranije sazreva. Prinos sazreva. Prinosi grožđa se ne smanjuju već se mogu povećati.

Vinova loza se prihranjuje. Ona zahteva dosta kalijuma. Pred početak vegetacije (u martu), a zatim pred cvetanje prihranjuje se N mineralnim đubrivima, 10 dana posle cvetanja P i K đubrivima i posle 20 dana N, P i K đubrivima. Najbolje je folijarno prihranjivanje 3—4 puta. Ako je đubrenje izvršeno pri sadnji onda se mlada loza ne prihranjuje.

U jesen, u oktobru ili novembru, se ore na 20—25 cm i đubri P i K đubrivima. U toku vegetacije, u martu ili aprilu se površinski obrađuje, kultivira i kopa između biljaka u redu 3—5 puta.

Prvo kultiviranje je pre cvetanja, na 10 cm dubine, drugo posle cvetanja na 7 cm dubine i treće pred pojavu šarka, na 5 cm dubine. U proleće je dublje a u leto pliće kultiviranje zemljišta. Površinskom obradom zemljišta uništava se zemljišna pokorica i korovi. Vinova loza je osetljiva na herbicide. Odgovaraju joj herbicidi raundap, radakop, simazin, gesatop, a u starijim vinogradima kasoran. Herbicidi se upotrebljavaju pre kretanja vegetacije. Raundap uništava pirevinu i divlji sirak u količini 10 1 vode/ha.

Vinova loza se zagrće u jesen i odgrće u proleće, pred rezidbu u predelima gde je preko zime niska temperatura (—15°C i niža) i gde je nisko stablo.

Vinova loza se takođe štiti od biljnih bolesti i štetočina i navodnjava se.

Vinova loza se štiti od prolećnih mrazeva dimljenjem. Zaštita se postiže paljenjem ognjišta posle ponoći na 50—150 mesta po hektaru. Zaštita je efikasna od mraza na temperaturi do —3 i —5°C.

U mlađom vinogradu, pre plodonošenja, mogu se gajiti uzrodice. Radi njihove ishrane, povećava se potrebna količina đubriva za vinovu lozu.

REZIME (41)

— Vinova loza se gaji radi ploda koji se koristi u svežem stanju ili se konzervira i prerađuje. U grožđu se nalaze: šećer, organske kiseline, mineralne materije i vitamini.
— Koren ima veću usisavajuću moć od korena voćaka. Stablo je polegljivo i gaji se uz oslonac. Ono se račva na krakove i na njima rastu lastari. Pri orezivanju ostavljaju se stabla niska (gidže) ili kordunca: srednje visoko ili visoko stablo. Lastari su nerodni i rodni, to jest jednogodišnji razvijeni na dvogodišnjem koji je bio orezan na kratko (kondir) ili na dugo (luk). Kratka i duga rezidba se vrši prema visini rodnih okaca na rodnom lastaru. Okca su složeni pupoljci sa 3—7 pojedinačnih pupoljaka. Začeci cvasti u okcima se obrazuju prethodne godine. Cvast je grozd, ustvari oblik metlice. Plod je bobica.
— Vinova loza traži đosta toplote, svetlosti i lakša zemljišta, jer su toplija.
— Za sadnju vinove loze zemljište se rigoluje. Đubri se pri oranju ili sadnji. Najviše traži kalijuma, zatim azota i fosfora u približno istim količinama za stone sorte a vinske traže manje fosfora. U okviru nege, vinova loza se orezuje, postavlja oslonac, zalama, zakida, vezuje, prihranjuje, kultivira i kopa. Ona se štiti od biljnih bolesti i štetočina.

PITANJA (41)

1. U čemu je znaćaj gajenja vinove loze?
2. Sta znaš o korenu i stablu vinove loze?
3. Šta znaš o okcima, cvasti i plodu vinove loze?
4. Kakva je agrotehnika vinove loze?

42. Rezidba vinove loze

Rezidbom vinove loze prve tri godine u jesen, obrazuje potrebna visina stabla i oblik krune. Orežu se rodni lastari na određenu dužinu. Osim ove rezidbe na zrelo vrši se i zelena rezidba. Ona se sastoji u očenjivanju suvišnih lastara, zalamanju vrhova rodnih lastara i zakidanju zaperaka, na 1—3 okca.

Postoje različite visine stabla vinove loze, različiti oblici krune i različite dužine rezidbe rodnih lastara. Do treće godine starosti formira se visina stabla i oblik krune vinove loze. Kasnije redovnom rezidbom (na zrelo) čuva se osnovni oblik krune vinove loze i utiče se na njenu rodnost, kvalitet grožđa i kvalitet lastara koji će se rezati i plodonositi. Visina stabla i oblik krune formira se rezidbom prve 3 godine u jesen, pre nego što krene vegetacija. Ako je loza sa visokim stablom koje se ne može zagrtati, onda se redovna rezidba može vršiti i u toku zime, ako je toplija klima, na primer, u Dalmaciji.

Za različite oblike krune vinove loze, i visine stabla, a prema različitim načinima gajenja (uz kolac ili na špalir), primenjuju se i različiti načini rezidbe.

U predelima gde su preko zime niske temperature formira se nisko stablo koje se u jesen zagrće a u proleće odgrće. Tamo gde nema opasnosti od izmrzavanja loze, formira se srednje visoko i visoko stablo i gaji se vinova loza u špaliru.

Nisko stablo se ostavlja kod ekstenzivnog gajenja vinove loze. Ovde su načini rezidbe: župski i krajinski. Kod ove rezidbe vinova loza se sadi na razmacima 1—1,3 m X 1—1,3 m (7.500 čokota po ha).

Kod intenzivnog gajenja vinove loze ostavlja se srednje visoko ili visoko stablo. Ovde se primenjuje Gijov način rezidbe i drugi načini.

Kod formiranog stabla i krune na bilo koji način rezidbe, uvek su u redovnoj rezidbi, prema visini rezanja jednogodišnjeg rodnog lastara (izbio iz dvogodišnjeg), sledeći načini rezidbe rodnih lastara: rezidba na kondir (kratka), rezidba na luk (duga) i mešovita rezidba gde se istovremeno ostavljaju kondiri, rodni čvorovi, da daju lozu za rezidbu iduće godine i lukova. Iz ovog kondira izbiće lastari za sledeću godinu. Rodnije vinske sorte loze režu se na kondir sa 2—3 okca. Ovi načini rezidbe zavise od sorte, odnosno od mesta duž rodnog lastara, gde se nalaze rodna okca. Prinos grožŠa nije proporcionalan ostavljenom broju lastara. Što je veći prinos slabiji je kvalitet grožđa, manje je šećera.

Kod vinove loze kojoj se ostavlja kratko stablo i gaji se uz kolac (župska, krajinska rezidba) kratka je rezidba tj. režu se lastari na kondir. Ostavlja se 2—3 kondira. Kod vinove loze koja se gaji u špaliru rezidba je na kondir, luk ili mešovita.

Dva lastara koja su izbila na kondiru, režu se: donji na kondir a gornji na luk. Loza izbila iz luka koja je donela rod, odbacuje se rezidbom zajedno sa lukom.

Ukratko o rezidbi: Iz okca vinove loze izbija lastar. On se sledeće godine u proleće reže na kondir, sa 2 okca (rodni čvor). Ova okca daju lastare, koji su sada već na dvogodišnjem kondiru. To su rodni lastari, koji se sledećeg proleća režu kratko, dugo ili mešovito. Na njima se već prethodne godine formirala okca sa začecima grozdova.

Župski način rezidbe. Kod ovog načina rezidbe formira se nisko stablo sa četiri kraka, na kojima se ostavljaju kondiri. Oblik krune vinove loze ima izgled voćkice, odnosno peharastog je oblika. Stablo se gaji uz kolac, bez glave čokota, već krakovi i na njima se ostavljaju kondiri.

Krajinski način rezidbe, rezidba u glavu (stablo je prošireno u obliku glave). Kod ove rezidbe na glavi čokota ostavljaju se takođe samo kondiri sa 2 okca.

Sistemi rezidbe

Sl. 15.1. Rezidba kondir na kondir — župska rezidba. 1. i 2. rezidba u jesen, prve i u jesen druge godine: 3. rezidba u jesen treće ili u proleće četvrte godine: 4. redovna rezidba

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15.2. Rezidba u glavu — krajinska rezidba. 1. i 2. rezidba u jesen prve i u jesen druge godine: 3. rezidba u jesen treće ili u proleće četvrte godine

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15.3. Gijov jednogubi način rezidbe. 1. i 3. rezidba u jesen prve i u jesen druge godine, 3. rezidba u jesen treće ili u proleće četvrte godine i redovna rezidba

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15.4. Dvogubi način rezidbe. 1. i 2. rezidba u jesen prve i u jesen druge godine, 3. rezidba u jesen treće ili u proleće četvrte godine i redovna rezidba

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15.5. Mozerova kordunica. 1. i 2. rezidba u jesen prve i u jesen druge godine; 3. rezidba u jesen treće ili u proleće četvrte godine; 4 i 5. rezidba u proleće pete godine; 6. formirana kordunica sa kratkom rezidbom; 7. formirana kordunica sa mešovitom rezidbom

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 15. Sistemi rezidbe vinove loze: župski; krajinski; Gijov (jednogubi i dvogubi) i Mozerova kordunica

Izostavljeno iz prikaza

Gijov način rezidbe. Ovaj način rezidbe se primenjuje kod gajenja vinove loze u špaliru. Stablo vinove loze može biti sa jednim ili dva kraka, sa obe bočne strane u pravcu reda vinove loze.

Krakovi se formiraju u trećoj godini, lastar se povije i veže za prvu žicu špalira. Na krakovima izbijaju lastari koji se režu.

Ako će se na vinovoj lozi pri rezidbi ostaviti jedan krak, onda se loza sadi na rastojanjima 1,5—1,8 m X 1—1,2 m a za dva kraka rastojanje je 1,8—2 m X 1,2—1,5 m. Broj čokota po ha je 5.200 odnosno 4.000.

Kao naslon vinove loze za gajenje u špalir, postavljaju se stubovi sa najmanje tri reda žice na visini od površine zemljišta: 40 cm, 70 cm i 100 cm. Rastojanje između stubova je 8 m.

Ako se kod ove rezidbe ostavlja na čokotu jedan kratki kondir i jedan luk, to je jednogubi Gijov način rezidbe sa 1 krakom.

Ako se na čokotu ostavlja dva luka i dva kratka kondira (sa 1—3 okca), to je dvogubi Gijov način rezidbe sa 2 kraka.

Roajatska (horizontalna) kordunica. Ova kordunica se formira pri rezidbi vinove loze koja se gaji u špaliru. I ovde vinova loza može biti sa jednim ili dva kraka. Na krakovima se ostavljaju samo kondiri. Krakovi se formiraju u trećoj godini.

Kod Mozerove kordunice, koja može biti sa jednim ili sa dva kraka, primenjuje se kratka, duga ili mešovita rezidba. I ova rezidba se vrši kod vinove loze u špaliru.

U prvoj godini ostavlja se jedan lastar koji se reže na đva okca.

U drugoj godini lastari se ne režu već ostavljaju da što bolje odrastu, za krakove.

U trećoj godini jedan lastar se reže na dva okca za 2 lastara, za 2 kraka, na pređviđenu visinu prve žice špalira. Drugi lastar, bliže zemljištu, reže se na kondir sa dva okca kao rezerva ako izmrzne stablo kordunice. Iz dva okca gornjeg lastara izbiće novi lastari koje povijamo uz prvu žicu i vezujemo ih za nju. Ovi lastari daju krakove.

U toku vegetacije četvrte godine horizontalni lastar (za krak) reže se na 50—70 cm sa tri-četiri okca sa gornje strane lastara na odstojanjima od 20—25 cm. Donja se okca uklanjaju sva osim poslednjeg koji se ostavlja da bi iz njega izbio novi lastar za produženje kraka. Donji lastar se reže na dva okca za slučaj zamene pri izmrzavanju loze.

U petoj godini u proleće režu se na dva okca lastari iz prošle godine, koji su izbili na kraku. Lastar izbivao iz poslednjeg okca, reže se na onu dužinu do koje treba produžiti krak da bi se sastao sa krakom susedne loze. Na produženom delu kraka ostavljaju se okca takođe na rastojanju 20—25 cm a donja se uklanjaju kada letorasti na kraku dostignu dužinu 5—10 cm.

U šestoj godini na starijem delu kraka, iz po dva okca kondira, izbiće po dva rodna lastara, a iz mlađeg dela kraka izbiće po jedan lastar iz ostavljenih pupoljaka. Lastari mlađeg dela kraka režu se na kondire sa po dva okca. Lastari starijejeg dela kraka režu se na kondir sa nekoliko okaca za rodne lastare.

U sedmoj godini lastari starijeg dela kraka režu se na kondire ili lukove prema sorti vinove loze.

Zaštita vinove loze

Plamenjača vinove loze. Ovu bolest prouzrokuje gljiva (Plasmopara viticola). Ovo je najopasnija bolest vinove loze. Napada lišće, cvet, plodove i lastare. Na naličju lišća javljaju se sive pege sa sivom prevlakom na naličju lista. Pege se šire, list suši i opada. Cvetovi su napadnuti pre otvaranja. Oni se osuše. Na vrhovima letorasta javlja se beličasta prevlaka. Ovi se letorasti suše Na mladim bobicama javlja se beličasta prevlaka koja liči na paperje. Zatim bobica pocrni i osuši se.

Gljiva prezimljuje u opalom lišću. U njemu se u proleće formiraju spore koje zaraze listove odnosno, hife prodiru u list kroz stomine otvore i iz ćelija lista koriste hranljive materije. Na zaraženom mestu lista gubi se hlorofil pa se javlja pega. Na lišću se obrazuju spore koje se prenose na druge listove. Spore klijaju samo u kapi vode. To se dešava posle kiše, a kada je dnevna temperatura vazduha najmanje 13°C.

Mere borbe. Vinovu lozu potrebno je prskati bakarnim krečom, cinebom ili ditanom M-45. Euparen je protiv plamenjače i sive truleži vinove loze.

Pepelnica vinove loze. Ovu bolest prouzrokuje gljiva (Uncinula necator). Po štetnosti na vinovoj lozi dolazi odmah posle plamenjače. Napada sve zeljaste delove, naročito bobice grožđa. Na zaraženom lišću nalaze se bele prevlake. Ako je lišće mlado ono se osuši i opada. Napada i vrhove lastara koji potamne, a će sto se i osuše. Zarašena bobica je prekrivena pepeljastom prevlakom, zatim pocrni i osuši se. Starije bobice pucaju, pa se naseljavaju gljive truleži. Micelije gljive prezimljavaju u pupoljcima i na lastarima. U proleće se stvaraju spore koje prenose zarazu. Bolest se javlja pre cvetanja, kada su lastari dugi 10 cm.

Mere borbe. Protiv peepelnice vinovu lozu treba prskati sa kosanom, bajletom ili karatanom, čim se pojavi bolest.

Siva trulež grožđa. Ovu bolest prouzrokuje gljiva (Sclerotinia fuckeliana) a zaraza se obnavlja preko konidijskog stadijuma (koji se zove Botrytis cinerea). Gljiva prezimljuje na opalom lišću, a u proleće sporekonidije prenose zarazu. Najveća šteta je na bobicama u periodu dozrevanja. Na bobicama se javlja siva navlaka koja se prenosi na susedne bobice i onda oboljenje zahvati ceo grozd. Bolest se pojavljuje masovnije krajem avgusta i početkom septembra ukoliko ima jačih padavina.

Nema efikasne mere borbe protiv ove bolesti. Kada prskamo vinovu lozu ditanom M-45 na lozi ipak ostaje 30%> plesnjivih bobica.

Efikasnije mera borbe je 7 prskanja smešom sledećih sredstava: mikodifol (0,25%), i benlejt (0,07%).

»Hromos «iz Zagreba proizvodi sredstvo rovral kojim se vinova loza prska 4 puta u toku vegetacije. Upotrebljava se jedan do 1,5 kg/ha a koncentracija sredstava je 0,1 do 1,5%. Prvo prskanje obavlja se posle precvetavanja a početkom formiranja bobica. Drugo prskanje se obavlja tri nedelje kasnije. Treće prskanje u početku zrenja bobica i četvrto 2—4 nedelje pred berbu grožđa. Uništava prouzrokovača bolesti 70—95%. Rovral se raspada za 21 dan.

»Ohis« iz Skoplja proizvodi sredstvo ronilan kojim se vinova loza prska četiri puta. Prvo prskanje je pre cvetanja, a poslednje je 20 dana pred berbu. Takođe uništava bolest 70—95% ali se sredstvo raspađa za 3—4 nedelje.

Vinova loza se u toku vegetacije obično prska deset ili jedanaest puta: 1. zimsko prskanje. posle rezidbe a pre kretanja okaca, 2. u vreme otvaranja pupoljaka, do pojave vrhova zelenih listova, 3. kada se razviju 3— 4 lista (lastar je dužine 10—15 cm), 4. pred cvetanje, kada su se cvasti razvile ali cvetni pupoljci su još zeleni, 5. prskanje i zaprašivanje pred samo cvetanje ali cvetni pupoljci su još žuti, 6. zaprašivanje i prskanje u cvetu, kada je 80%> cvetnih kapica opalo, 7. zaprašivanje i prskanje odmah po cvetanju, dok su bobice još sitne, 8. prskanje posle cvetanja kada su bobice veličine semena graška, u prvoj polovini jula, 9. prskanje u vreme šarka, 14 dana posle prethodnog, 10. prskanje protiv sive truleži, 14 dana posle prethodnog i 11. prskanje 14 dana posle prethodnog ali najdalje:

4—6 nedelja pre berbe grožđa.

Berba grožđa. Grožđe vinskih sorti bere se odjednom kada je u punoj fiziološkoj i tehnološkoj zrelosti. Tada je dostignuta dovoljna koncentracija šećera, bobice su omekšale i količina šećera više se ne povećava. Takođe, količina organskih kiselina više se ne smanjuje.

Kod zrelog grožđa pokožica bobice dobija karakterističnu boju za sortu.

Peteljka bobice je braonkaste boje i od nje se lako odvaja bobica.

Šira je slatka i lepljiav, karakterističnog ukusa i mirisa. Od količine šećera zavisi jačina vina, a od organskih kiselina u vinu, odnosno širi, zavisi’ ukus vina i dužina čuvanja. Rane sorte pri berbi sadrže 15—16% šećera, srednje rane 17—18% i pozne 18—20% šećera.

Grožđe se bere od avgusta do oktobra najviše u oktobru, u zavis1nosti od sorte. Stone sorte najviše se beru u avgustu a vinske u septembru i oktobru.

Stone sorte beru se u više navrata, kada grozd i bobice imaju sortnu osobinu tj. kada je grožđe pogodno za potrošnju u punoj zrelosti. Tada lišće vinove loze postaje žuto ili crveno, lastari ne rastu, peteljka grozda odrveni.

Grožđe se bere ručno ili mašinama. Mašine, kombajni otkidaju vibracijom bobice sa grozdova. Ručno se grozd odseca od lastara i stavlja u posude ili plitke letvarice-holandeze. Ne treba brati vlažno grožđe jer brzo truli a ako je zagrejano povećavaju se gubici u grožđu. Paziti đa se pri berbi ne skida pepeljak sa pokožice bobice, jer on daje lep izgled i duže čuvanje grožđa. Kombajn dnevno bere 5—6 ha a kreće se brzinom 3 km/h,

Od 100 kg grožđa dobija se: 97 kg bobica, 65—70 lit. šire, odnosno 60 litara vina.

Pri pakovanju grožđa, ono se klasira. Za pojedine sorte određeni su posebni kvaliteti, sa tri kvalitetne kategorije: ekstra, I i II.

Stono grožđe je veoma nežno i osetljivo na transport pa se ono mora vrlo pažljivo prevoziti, naprimer, kolima sa gumenim točkovima ili kamionima. Od vremena berbe grožđa pa do njenog preuzimanja od strane potrošača, ne bi trebalo da proda više od 12 časova. Stoga grožđe posle berbe najkasnije za dva sata treba transportovati na mesto prodaje, odnosno prerade. Pri pakovanju grožđa u holandeze, drške se okreću naviše, da bi se grozdovi lakše vadili.

Grožđe se čuva u hladnjačama na temperaturi od 0° do +2°C i to pozne sorte za 6—8 meseci, a ranije sorte kao muskat hamburg, Negotinski rubin, Beogradska besemana i afus-ali, samo jedan do dva meseca,

Grožđe se može čuvati u usitnjenoj pluti, u prokuvanoj i osušenoj hrastovoj strugotini ili u pepelu. Ovaj se materijal stavlja u bure ili sanduk. Materijal treba da bude svuda između ne samo grozdova već i između bobica u grozdu. Prethodno se grozdovi suše za nekoliko sati na šuncu da se bobice dobro osuše.

Grozdovi se mogu iseći sa delovima lastara i lastar držati u vodi u koju je stavljeno malo drvenog uglja, da se voda ne promeni.

Tako ostavljeni grozdovi čuvaju se u mračnoj prostoriji za više meseci.

Bobice sorte hamburg mogu se ostavili u plastičnim kesama u zamrzivač. Kada se grožđe izvadi radi upotrebe, odmah se odledi zajedno sa kesom u toploj vodi i odmah se koristi, jer se brzo menja.

Prinos grožđa u našoj zemlji u 1978, godini iznosio je 0,8 kg po čokotu, a 1983 g. 1,3 kg/č., pojedinačno 2 kg po čokotu. Kod vinskih sorti obično je prinos 10-—14 t/ha. Istovremeno 1983. godine proizvedeno je 787.743.0 litara vina.

REZIME (42)

— Rezidbom vinove loze, formira se stablo potrebne visine i potreban oblik krune (čokota). Kasnijom, redovnom rezidbom se održava oblik krune, rodnost i kvalitet grožđa. Prema mestu, visini rodnih okaca! na lastaru, ovi se režu na kondir ili luk. Za različite oblike čokota a prema različitim načinima gajenaj ( uz kolac ili špalir) postoje različiti načini režidbe. Oni imaju određen oblik čokota i dužinu rezidbe rodnih lastara: na kondir, luk ili obadvoje.
— Vinovu lozu najčešće napadaju plamenjača, pepelnica i siva trulež grožđa. Štiti se pesticidima obično 10 puta u toku vegetacije.
— Grožđe je zrelo kada bobice dobiju karakterističnu boju, lako se odvajaju od peteljke, njihov sok je sladak, karakterističnog mirisa .i ukusa. U hradnjačama se čuvaju rane sorte grožđa do 2 meseca, a pozne 6—8 meseci.

PITANJA (42)

1. Šta znaš o rezidbi vinove loze?
2. Kakva je zaštita vinove loze?
3. Šta znaš o berbi i čuvanju grožđa?

43. Sorte vinove loze

U našoj zemlji se gaji mnogo sorti vinove loze. Ovo je stoga, što se vinova loza gaji urazličitim klimatskim uslovima. Sorte mogu biti vinske i stone. Vinske su za preradu u vino, a stone su za upotrebu u svežem stanju.

Vinske sorte. Kvalitet vina zavisi od procenta alkohola u njemu, a on zavisi od količine šećera u širi. Takođe kvalitet vina zavisi od količine ukupnih kiselina, zatim od mirisa i pitkosti vina.

Prokupac (kameničarka) je domaća sorta koja daje kvalitetno crno vino. Najviše se gaji u Srbiji i Makedoniji. Bobice su srednje veličine, pokožica je debela, tamno plave boje sa mnogim tačkicama i obilnim pepeljkom. Meso bobice je sočno i čisto. Grozd je srednje krupnoće mase 150— —300 g. Vrlo je pozna sorta. Redovno rađa i veoma je rodna. Odgovara joj župski način rezidbe, na kondir.

Sira sadrži 18—22% šećera. Vino je crno, ustvari ružičasto sa 11—13% alkohola i 5—7%o kiselina.

Semijon potiče iz Francuske, a gaji se u Hrvatskoj i Vojvodini. Bobice su sitne i neujednačene. okrugle i zbijene u grozdu, pokožica je debela, prozračna i zlatno žute boje. Grozd je mali 90—150 g. Sorta je srednje pozna, prinos osrednji. Vrlo je prikladna za gajenje sa srednje visokim ili visokim stablom. Na krajinskoj rezidbi daje manji prinos ali je grožđe boljeg kvaliteta.

Sira sadrži 20—24% šećera. U vinu je 12—14% alkohola i 5—7%o kiselina. Vino je pitko, belo, finog mirisa, zlatno-žute boje.

Rizling italijanski (graševina) potiče iz Francuske a kod nas se gaji u Sloveniji, Hrvatskoj, Vojvodini i Srbiji van Pokrajina. Bobice su male, okrugle i vrlo zbijene u grozdu. Pokožica je debela, zelenkasto žute boje, posuta pepeljkom. Sok je bezbojan. Grozd mali, mase 70—120 grama.

Sorta je pozna. Ona je prinosna. Odgovara jojo duga i mešovita rezidba. Prinos je 7 t/ha.

Šira sadrži 20—24% šećera. U vinu je 12—13,5% alkohola i 6—7%o kiselina. Vino je pitko, prijatnog mirisa, zelenkaste boje (belo).

Neoplanta proizvedena je ukrštanjem u Institutu za vinogradarstvo i voćarstvo u Sremskim Karlovcima. Najbolje uspeva na Fruškoj Gori. Bobice su srednje krupnoće, zbijene ali sitnije od smederevke. Grozd je mali do srednje veličine, mase 130—140 grama. Sorta je prinosna. Najbolje joj odgovara mešovita rezidba.

Šira sadrži šećera 20—24% i 6,9%o kiselina Vino sadrži 13—14% alkohola i 5—6%o kiselina. Vino je zlatno-žute boje sa veoma prijatnim i muskatnim mirisom. Postiže se prinos oko 18,0 t/ha.

Sirmijum je proizveden ukrštanjem takođe u Institutu u Sremskim Karlovcima. Najbolje uspeva na Fruškoj Gori. Bobice su srednje krupnoće. Grozd je srednje veličine, mase 180—20 grama. Sorta je prinosna. Najbolje joj odgovara mešovita rezidba.

Sadržaj šećera u širi je 19—22%. U vinu ima alkohola 11,5—12,5% i kiselina 6,5 do 8%o. Vino je zelenkasto-žute boje, prijatnog ukusa. Postiže se prinos od 22,0 t/ha.

Župljanka je proizvedena u Institutu u Sremskim Karlovcima. Najbolje joj odgovara gajenje na Fruškoj Gori. Bobice su sitne i okrugle. Grozd srednje veličine, mase 200—220 g. Sorta je prinosna. Odgovara joj mešovita rezidba.

Sira sadrži 20—22% šećera. U vinu je 12—14% alkohola i 7—11%« kiselina. Vino je žuto-zelene boje prijatnog ukusa. Postiže se prinos od 25,0 t/ha.

Smederevka je domaća sorta koja se najviše gaji u Srbiji, Makedoniji i Hercegovini. Bobice su malo krupnije. Pokožica žuto-zelena. Sok je bezbojan. Grozdovi su srednje veliki, mase 150—300 grama. Sorta je veoma pozna i prinosna. Obilno rađa pri kratkoj rezidbi.

Šira sadrži 18—20% šećera. Vino sadrži 10—12% alkohola i 5—6%o kiselina. Vino je pitko, prijatnog ukusa, miris podseća na vanilu.

Ružica crvena najviše se gaji u Vojvodini. Bobice su srednje veličine ili sitnije. Pokožica debela, crvenkasta sa obilnim pepeljkom i crveno-smeđim tačkicama. Sok je bezbojan. Grozd je mali, mase 90—115 grama. Sorta je pozna daje vrlo velike prinose. Odlično rađa pri kratkoj rezidbi. Kod duge rezidbe prerodi i onda daje slab kvalitet vina.

Šira sadrži 16—18% šećera. U vinu je 10% alkohola i 5—6%o kiselina. Vino je slabo pitko. Sorta se održava zbog velike rodnosti. Dobra je za gajenje na peskovima.

Slankamenka bela. Najviše se gaji u Vojvodini. Bobice su srednje veličine. Pokožica je debela zelena sa pepeljkom i crnim tačkicama. Grozd je srednje veličine ili veliki, mase 150 do 300 grama. Veoma je pozna sorta. Vrlo prinosna. Odlično rađa pri kratkoj rezidbi.

Šira sadrži 16—18% šećera. U vinu je 8—10% alkohola i 4—6% kiselina. Vino je slabo, ali je ovo sorta najrodnija, prinos 18—25 t/ha.

Banatski rizling (kreaca) najviše se gaji u južnom Banatu. Bobice su srednje veličine. Pokožica je tanka, zeleno-žute boje. Grozd je zbijen, srednje veličine i mase 120—200 grama. Sorta je prinosna. Dobro rađa pri kratkoj rezidbi, a pri dugoj prerodi.

Šira sadrži 18—20% šećera. U vinu je 10—12% alkohola i 5—6% kiselina. Vino je pitko, karakterističnog mirisa.

REZIME (43)

— U našoj zemlji se gaje mnoge vinske i štone sorte vinove loze, jer se ona gaji u različitim klimatskim oblastima. Vinske sorte ‘se gaje prvenstveno za spravljanje vina. Ono je kvalitetnije što je u grožđu više šećera i organskih kiselina. Vinske sorte su prokupac, rizling italijanski, neoplanta, sirmijum, smederevka, ružica crvena, slankamenka bela. bahatski rizling i druge.

PITANJA (43)

1. Od čega zavisi kvalitet vina?
2. Šta znaš o vinskim sortama vinove loze?
3. Da li vinske sorte traže uglavnom kratku ili mešovitu odnosno mešovitu i dugu rezidbu?

44. Stone sorte

Grožđe ovih sorti prvenstveno se koristi u svežem stanju.

Julski muskat potiče iz Mađarske. Gaji se u mnogim vinogorjima. Bobice su srednje veličine i okrugle. Pokožica je tanka, pa je grožđe slabo za transport. Ona je zelenkasta posuta pepeljkom. Sok je muskatnog mirisa. Grozd je mali zbijen, mase 60—120 grama. Veoma je rana sorta, sazreva krajem jula. Slabo je prinosna. Podnosi mešovitu i dugu rezidbu na srednje visokom i visokom stablu. Bobice neravnomerno sazrevaju.

Sira sadrži 16—18% šećera i 5—6% kiselina.

Grožđe se može čuvati u hladnjačama samo 10 dana.

Kraljica vinograda potiče iz Mađarske. Gaji se u Srbiji, Makedoniji i Hrvatskoj. Bobice su velike. Pokožica je voštano žuta sa pepeljom. Ona je čvrsta i dobro podnosi transport. Sok je muskatnog mirisa. Grozd je veliki, razgranat i mase 150—400 grama. Sorta je rana i prinosna. Najbolje joj odgovara kratka rezidba a podnosi mešovitu i dugu rezidbu. Veoma je rana sorta. Žućkaste bobice.

Šira sadrži 16—18% šećera i 4—5%n kiselina. Vino je veoma prijatnog ukusa i sa slabim muskatnim mirisom.

Kardinal potiče iz Kalifornije (SAD). Gaji se u Srbiji van pokrajina, Makedoniji i Hrvatskoj. To je tipična stona sorta. Bobice su vrlo velike. Pokožica je čvrsta i grožđe se dobro transportuje. Bobice su crvenkaste ili crvene boje. Sok je bezbojan malo muskatnog mirisa. Grozd je vrlo veliki, dosta izdužen i rastresit. Mase 200—600 grama. Sorta je rana.

Odgovaraju joj sve rezidbe. Veoma je rodna sorta. Sazreva početkom avgusta.

Šira sadrži 16—18% šećera i 4—5% kiselina.

Postoji nova sorta rani kardinal koji sazreva nedelju dana ranije.

Biserka rana porizvedena je u Centru za vinogradarstvo i voćarstvo »Radmilovac« u Vinči, Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Bobice su sitne. Pokožica srednje debela, žuto-zelene boje. Sok je muskatnog mirisa. Grozd je mali do srednje veličine, mase oko 140 grama. Sorta je srednje prinosna. Odgovara joj duga rezidba na 8—10 okaca.

Sazreva oko 22. jula. Šira sadrži 16—18% šećera i 6—7%o kiselina.

Grožđe je prijatnog ukusa.

Beogradska rana proizvedena je u »Radmilovcu«. Bobice su srednje velike. Pokožica srednje debljine, žuto-zelene boje i čvrsta. Dobro podnosi transport. Grozd je veliki, rastresit, mase oko 380 grama. Sorta je visokoprinosna. Odgovara joj duga rezidba sa 8—10 okaca. Sazreva 1 avgusta.

Šira sadrži 16—18% šećera i 6—7% kiselina. Grožđe je prijatno za jelo.

Gročanka je proizvedena u »Radmilovcu«, Bobice su velike, nešto izdužene. Grozd je srednje veličine. Pokožica je čvrsta, srednje debljine, žuto-zelene boje. Dobro podnosi transport. Grozd je srednje veliki ili veliki, mase oko 300 grama. Sorta je visokoprinosna. Odgovara joj duga rezidba na 8—10 okaca. Sazreva početkom avgusta.

U širi ima 17—19% šećera i 6—7% kiselina. Grožđe je prijatno za jelo.

Radmilovački muskat je proizveden u «Radmilovcu«. Bobice su velike i okrugle. Pokožica čvrsta, srednje debljine, žuto-zelena. Dobro podnosi transport. Grožđe je muskatnog ukusa. Grozdovi su srednje veličine ili veliki, rastresiti, mase oko 300 grama. Sorta je visokoprinosna. Odgovara joj duga rezidba sa 8—10 okaca.

U širi se nalazi 17—19% šećera i 6—7%o kiselina.

Muskat hamburg gaji se u Srbiji, Makedoniji i Hrvatskoj. Poreklom je iz Engleske. To je najbolja stona sorta grožđa. Bobice su tamno-plave boje, velike i jajastog oblika. Pokožica tanka, ali čvrsta, pokrivena sa pepeljkom. Dobro podnosi transport. Sok je bezbojan, jako muskatnog mirisa. Grožđe je veoma ukusno. Grozd je veliki, rastresit, mase 150—400 grama. Bobice nejednako sazrevaju. Sorta je srednje pozna. Vrlo prinosna. Odgovara joj mešovita i duga rezidba. Najveći je prinos (10,5 t/ha) ako se ostave 3 kondira sa po 2 okca 1 luk sa 8 okaca, svega 14 okaca na čokotu. Pojedinačni prinosi su do 12,0 t/ha. Sasreva u drugoj polovini septembra.

Šira sadrži 18—22% šećera .i 6—7%o kiselina, Vino je crvenkasto, muskatnog’ mirisa i prijatnog ukusa.

Erli muskat sazreva početkom avgusta. Rodan je. Grozdovi su krupni. Bobice su zlatno-žute boje.

Afus-ali potiče iz Smirne, Turska. Gaji se u Srbiji i Makedoniji. Dobra je stona sorta. Bobice su velike i izdužene. Pokožica je srednje debela i zeleno-žute boje. Dobro podnosi transport. Grozd je rastresit i veliki, mase 200—500 grama. Sorta je srednjepozna, vrlo prinosna. Odgovara joj mešovita i duga rezidba. Sazreva krajem septembra i početkom oktobra.

Sira sadrži 18—20% šećera i 4—6%o kiselina. Grožđe je ukusno.

Sada se nalazi u ogledu afus-ali koji je rodniji i ranije sazreva.

Muskat afus-ali proizveden je u »Radmilovcu« od muskat hamburga i žilavke. Ima bobice izdužene, zlatno-žute boje, muskatnog mirisa.

Banatski muskat je sličan hamburgu ali od njega ranije sazreva, mesec i po dana i rodniji je, sa prinosom oko 22,0 t/ha. Sazreva početkom avgusta.

Negotinski rubin proizveden je u »Radmilovcu«. Bobice su velike i duguljaste. Pokožica je čvrsta, tamno crvene boje. Dobro podnosi transport. Grozdovi su veliki i rastresiti mase oko 400 grama, ukus je malo muskatan. Sazreva 8—10 dana pre muskat hamburga. Odgovara mu duga rezidba sa 10 okaca. Otporna je na sivu trulež i dobro se čuva u hladnjačama. Sazreva polovinom septembra ili u drugoj polovini septembra.

Sira sadrži 18—19% šećera i 7,5%o kiselina. Grožđe je ukusno za jelo.

Italija potiče iz Italije. To je izvanredna stona sorta grožđa. Bobice su velike i jajastog oblika. Pokožica debela, zeleno-žute boje, a sa sunčane strane ćilibarno-žute boje. Dobro podnosi transport. Sok je bezbojan, muskatnog mirisa. Grozd je veliki, rastresit, mase 200—400 grama. Sorta je pozna. Vrlo je prinosna. Odgovara joj duga i mešovita rezidba. Sazreva početkom oktobra.

Sira sadrži 18—22% šećera i 5—6%o kiselina. Grožđe je vrlo ukusno, muskatnog mirisa.

Perlet potiče iz Kalifornije. Veoma rana bezsemena sorta. Sazreva 5—7 dana posle julsokg muskata. Bobice su sitne, žuto-zelene boje. Grozd je srednje veliki ili veliki. Grožđe je vrlo prijatno za jelo. Mođe se sušiti. Dobro podnosi transport. Sorta je prinosna, traži dugu rezidbu.

Beogradska bezsemena proizveđena je u »Rađmilovcu«. Bobice su joj duguljaste i velike, sličneafus.aliju. Pokožica je čvrsta, srednje debljine, žuto-zelene boje. Dobro podnosi transport. Grozd je rastresit, veliki, mase 450 grama. Grožđe je ukusno i malo muskatnog mirisa. Podesno je za sušenje, za slatko i kompot. Sorta je visokoprinosna. Odgovara joj duga rezidba, na 10 okaca. Sazreva u drugoj polovini septembra.

Sira sadrži 18—20% šećera i 6,5—7%o kiselina.

REZIME (44)

— Stone sorte se koriste prvenstveno u svežem stanju. To su sorte: julski muskat, kraljica vinograda, kardinal, Beogradska rana, Gročanka, Radmilovački muskat, muskat hamburg, afus-ali, Negotinski rubin, Italija, perlet, Beogradska bezsemena i aruge.

PITANJA (44)

1. Sta znaš o stonim sortama vinove loze?
2. Navedi neku stonu sortu koja daje veoma kvalitetno stono grožđe i neku sortu bezsemenu?
3. Da li stone sorte traže uglavnom dugu odnosno dugu i mešovitu ili kratku rezidbu?