Rukopis „TREŠNJA – SAVREMENI NAČINI PODIZANJA, GAJENJA I ISKORIŠĆAVANJA“ od autora dr IVANA NINKOVSKOG dobili smo pre više od godinu i po dana. Dali smo ga na recenziju prof.dr Petru Mišiću i prof.dr Momčilu Milutinoviću. Pošto smo od njih dobili veoma pohvalno mišljenje o sadržaju rukopisa, odlučili smo se da se isti objavi. Naročito nas je ohrabrila recenzija prof. dr Petra Mišića, inače jednog od stalnih saradnika našeg časopisa „Moć prirode“, koji između ostalog piše:

„Dr Ivan Ninkovski ovoj monografiji duboko zadire u biološke osobenosti trešnje i na osnovu toga bira rešenja koja će ovom „vesniku proleća“ vratiti visoko mesto u voćarstvu Jugoslavije.

Monografija „Trešnja“ je najbolji i najinspirativniji rukopis do danas pripremljen na tlu Jugoslavije, prostorima Balkana, pa i šire, te sa pravom očekujem, da će njegovo objavljivanje pomoći da naše trešnjarstvo od ekstenzivnog postane savremeno i prosperitetno“.

Rukopis smo odmah potom dali da obavi redakturu iskusnom uredniku, sada penzioneru, dipl. inž. Bogomiru Mihajloviću, koji je izdavački sredio rukopis, a uz njega pridodao i mišljenje:“ da je ovo delo o trešnji veoma vredno i da ga u cilju unapređenja trešnjarstva, treba štampati“.

Uz sve teškoće, odluka o izdavanju ovog vrednog dela je doneta, imajući u vidu izuzetan doprinos koji je autor Ninkovski dao voćarstvu Poljoprivrednog kombinata „Beograd“ pa i voćarstvu Jugoslavije. On je prilikom osnivanja Zavoda za voćarstvo i vinogradarstvo, kao njegov direktor i čelni istraživač, introdukovao oko 500 novih sorti voćaka omogućujući Zavodu da poseduje najaktuelniji sortiment voćaka na tlu prethodne Jugoslavije. Među njima je bilo i 2 sorti nektarine. Rad na izučavanju nektarine autor je pretočio u monografiju koju je 1982. Godine izdao Nolit. Ova knjiga je pobudila znatan interes u zemlji, a 1898. Je objavljena u Budimpešti u 6.500 primeraka, što je dvostruko veći tiraž od prethodnog.

Poznat nam je rad i zalaganje dr Ivana Ninkovskog da se unapredi breskarstvo na gazdinstvima u sastavu Poljoprivrednog kombinata „Beograd“. On je prvi u predratnoj Jugoslaviji sačinio investicioni program za podizanje breskvika gustog sklopa od 82 ha u Obrenovcu 1977. Godine. Taj zasad je podignut u toku 1978. I 1979. Godine. Tada se ispoljilo da je samo takav sistem gajenja breskve i nektarine prosperitetan. Samo se njime može ostvariti rano stupanje breskvika u rod, u trećoj vegetaciji, umesto u petoj kako je bilo ranije podignutim breskvicima. Osim toga, neke nove jugoslovenske sorte breskve su takvim sistemom gajenja ispoljile visoke prinose u trogodišnjem periodu, od 32 tone po hektaru.

To su sve bili razlozi zbog kojih je Izdavač odlučio da se rukopis objavi u Biblioteci „Nauka u praksi“. Glavni cilj je da se jugoslovenskim i ostalim voćarima,, koje interesuje trešnjarstvo, pruži mogućnost spoznaje svetskih dostignuća u savremenom gajenju trešnje, jednog od najranijih i najzdravijih voćarskih proizvoda. Nadam se da ćemo ovom monografijom popuniti veliku prazninu na tržištu voćarske literature, jer se o trešnji nije ništa pisalo od 1981. Godine. U takvoj nadi želimo svim čitaocima ove knjige uspeh u primeni postupaka i inovacija koje ova monografija preporučuje.

Dipl. inž. Dragislav FILIPOVIĆ, urednik

Trešnja je voćka evropskih prostora. Još u drevno doba njeni plodovi su bili omiljeno voće stanovnika kamenog doba koji su živeli u sojeničkim naseljima današnje Švajcarske. Tamo su nađene najstarije koštice trešnje, Stanković (1981). Stoga, s pravom može da se predpostavi, da je trešnja, kao i danas, bila prisutna u listopadnim sastojcima balkanskih šuma. Koštice trešnje raznose i rasejavaju po brdsko-planinskim prostorima ptice. To je i razlog što je ova voćka, i u narodu i u botaničkoj sistematizaciji, dobila ime: ptičja trešnja, vrščara, Cerasus avium Moench (Prunus avium L.)

Trešnje su bile i ostale cenjeno i traženo voće u svetu i kod nas. To potvrđuju i statistički podaci. Pre tridesetak godina u desetogodišnjem periodu (19556 -1965), godišnji rod trešanja, na lestvici ukupne proizvodnje voća u prethodnoj Jugoslaviji, bila je na četvrtom mestu. Posle tog perioda trešnjarstvo je stalno zaostajalo, tako da sad u SR Jugoslaviji, zauzima tek šesto mesto.

No, nije to odlika isključivo ovih prostora. Stagnacija trešnjarstva je registrovana i u ostalim zemljama sveta, jer trešnja nije mogla da se održi u oštroj konkurenciji na tržištu, gde vladaju ekonomski uslovi.

Zaostajanje proizvodnje trešanja tumači se visokim troškovima živog rada u gajenju ove voćne vrste. Stabla trešnje su bila visoka, teško dostupna za negu, a posebno za berbu plodova neznatne mase u odnosu na plodove jabuke, kruške, breskve i dr. voća, za čije se branje utroši manje živog rada, jer je masa jednog ploda pomenutih vrsta voća i do dvadeset i više puta veća od mase jednog ploda trešnje. No, nije bila u pitanju samo potreba većeg utroška vremena da bi se ubrala ekvivalentna masa trešanja, već i vreme da se dođe do njenih plodova, pošto su trešnje do sada gajene na visokim deblima, skoro isključivo, sa retkim sklopom od 100 do 300 voćaka po hektaru.

Bilo je i drugih otežavajućih okolnosti za gajenje trešnje. Jedna od njih je samobesplodnost cvetova ove voćne vrste i obavezno prisustvo prikladnog oprašivača. Ovo pitanje je bilo složenije nego u nekih drugih kontinentalnih voćnih vrsta. U sortama trešnje utvrđene su intersterilne grupe, u okviru kojih ne može da se ostvari oplođenje. Bilo je neophodno da se ti odnosi dobro poznaju.

Naučnici, pa i voćari praktičari, nisu mirno posmatrali zaostajanje i stagnaciju proizvodnje trešanja. Počela su istraživanja kako da se obuzda bujnost stabala trešnje. Radilo se na više frontova i svuda je došlo do povoljnih rezultata:

• stvorene su sorte trešnje kompaktnog habitusa koji omogućuje smanjenje obima i visine krošnje za 30 do 50 odsto u odnosu na standardne sorte,
• nađene su i podloge slabije bujnosti koje smanjuju gabarit nadzemnog dela voćaka, čak i do 70 odsto,
• ostvareni su izvanredni rezultati u smanjenju bujnosti stabala trešnje primenom posebnih tehnoloških postupaka u sistemu gajenja, a osobito korišćenjem zelene rezidbe u nerodnom i rodnom periodu,
• napredovalo se i u povećanju krupnoće plodova novih sorti trešnje. Sada nije retko da plodovi nekih samooplodnih sorti imaju masu preko 10 g, što takođe utiče na povećanje učinka u berbi, i
• stvoreno je više samooplodnih sorti trešnje koje su ujedno i univerzalni oprašivači za sve sorte istovremenog doba cvetanja.

Sva ova dostignuća savremene nauke i prakse našla su mesta u ovoj monografiji. Time ova knjiga postaje aktuelnija za nauku i praksu, a čitaocima se pruža mogućnost da se detaljnije upoznaju sa savremenim inovacijama u gajenju trešnje.

Dr Ivan Ninkovski

Sadržaj

PREDGOVOR

UVOD

PROIZVODNJA TREŠANJA SVETU I JUGOSLAVIJI
PRIVREDNI ZNAČAJ TREŠNJE
POREKLO TREŠNJE I BOTANIČKA SISTEMATIZACIJA
MORFOLOGIJA, FIZIOLOGIJA I EKOLOGIJA TREŠNJE
Morfologija trešnje, vegetativni organi trešnje
Reproduktivni organi trešnje
Metabolizam
Uloga vode
Uloga biogenih elemenata
DIFERENCIRANJE CVETNIH PUPOLJAKA I OBRAZOVANJE SPORA I GAMETA
Oprašivanje i oplođenje

EKOLOGIJA TREŠNJE
Klima
Geografska širina
Nadmorska visina i reljef
Položaj
Nagib i blizina vodenih bazena i rečnih tokova
Zemljišta
SORTE TREŠNJE
Sorte trešnje za proizvodnju zasade
Vodeće sorte
Prateće sorte
Sorte lokalnog značaja
Perspektive sorte
Samooplodne sorte trešnje
Kompaktne sorte
Sorte za industrijsku preradu
Standardne industrijske sorte
Sorte za mehaničku berbu

RAZMNOŽAVANJE TREŠNJE I PROIZVODNJA SADNICA
Vegetativno razmnožavanje trešnje-kalemljenje
Razmnožavanje izdancima
Razmnožavanje reznicama i mikrorazmnožavanje

PROIZVODNJA SADNICA TREŠNJE
Proizvodnja sadnica kalemljenjem
Podloge za trešnju
Generativne podloge
Vegetativne podloge

PREDGOVOR

Uvod

Trešnja je voćka evropskih prostora. Još u drevno doba njeni plodovi su bili omiljeno voće stanovnika novog kamenog doba koje su živeli u sojeničnim naseljima današnje Švajcarske. Tamo su nađene najstarije koštice trešnje, Stanković (1981). S toga, s pravom može da se predpostavi, daje trešnja, kao i danas, bila prisutna u listopadnim sastojinama balkanskih šuma. Koštice trešnje razno se i rasejavaju pobrdsko-planinskim prostorima ptice. To je i razlog što je ova voćka, i u narodu i u botaničkoj sistematizaciji, dobila ime: ptičja trešnja, vrapčara, Cerasus avium Moench (PiuinusaviumL).

Trešnje su bile i ostale cenjeno i traženo voće u svetu i kod nas. To potvrđuju i statistički podaci. Pre tridesetak godina u desetogodišnjem periodu (1956-1965), godišnji rod trešanja, na lestvici ukupne proizvodnje voća u prethodnoj Jugoslaviji, bila je na četvrtom mestu. Posle tog perioda trešnjarstvo je stalno zaostajalo, tako da sada u SR Jugoslaviji, zauzima te šesto mesto.

No, nije to odlika isključivo ovih prostora. Stagnacija trešnjarstva je registrovana i u ostalim zemljama sveta, jer trešnja nije mogla da se održi u oštroj konkurenciji na tržištu, gde vladaju ekonomski uslovi.

Zaostajanje proizvodnje trešanja tumači se visokim troškovima živog rada u gajenju ove voćne vrste. Stabla trešnje su bila visoka, teško dostupna za negu, a posebno za berbu plodova neznatne mase u odnosu na plodove jabuke, kruške, breskve i dr. voća, za čije se branje utroši manje živog rada, jer je masa jednog ploda pomenutih vrsta voća i do dvadeseti više puta veća od mase jednog ploda trešnje. No, nije bila u pitanju samo potreba većeg utroška vremena da bi se ubrala ekvivalentna masa trešanja, već i vreme da se dođe do njenih plodova, pošto su trešnje do sada gajene na visokim deblima, skoro isključivo, sa retkim sklopom od 100 do 300 voćaka po hektaru.

Bilo je i drugih otežavajućih okolnosti za gajenje trešnje. Jedna od njih je samo besplodnost cvetova ove voćne vrste i obavezno prisustvo prikladnog oprašivača. Ovo pitanje je bilo složenije nego u nekih drugih kontinentalnih voćnih vrsta. U sortama trešnje utvrđene su intersterilne grupe, u okviru kojih ne može da se ostvari oplođenje. Bilo je neophodno da se ti odnosi dobro poznaju.

Naučnici, pa i voćari praktičari, nisu mirno posmatrali zaostajanje i stagnaciju proizvodnje trešanja. Počela su istraživanja kako da se obuzda bujnost stabala trešnje. Radilo se na više frontova i svuda je došlo do povolјnih rezultata:

• stvorene su sorte trešnje kompaktnog habitusa koji omogućuje smanjenje obima i vi- sine krošnje za 30 do 50 odsto u odnosu na standardne sorte,
• nađene su i podloge slabije bujnosti koje smanjuju gabarit nadzemnog dela voćaka, čak i do 70 odsto,
• ostvareni su izvanredni rezultati u smanjenju bujnosti stabala trešnje primenom posebnih tehnoloških postupaka u sistemu gajenja, a osobito korišćenjem zelene rezidbe u nerodnom i rodnom periodu,
• napredovalo se i u povećanju krupnoće plodova novih sorti trešnje. Sada nije retko da plodovi nekih samooplodnih sorti imaju masu preko 10 g, što takođe utače na povećanje učinka u berbi, i
• stvoreno je više samooplodnih sorta trešnje koje su ujedno i univerzalni oprašivači za sve sorte istovremenog doba cvetanja.

Sva ova dostignuća savremene nauke i prakse našla su mesta u ovoj monografiji. Time ova knjiga postaje aktuelnija za nauku i praksu, a čitaocima se pruža mogućnost da se detalјnije upoznaju sa savremenim inovacijama u gajenju trešnje.

Privredni značaj trešnјe

Kao voće koje se najranije iznosi na tržište, sve do ovog veka, trešnje su predstavlјale prve vesnike novog roda i dara prirode. Sada, kada je narasla proizvodnja ranih bresaka, kajsija i posebno jagoda, trešnje više nemaju onaj primat koji su nekad imale.

Kao i ostalo voće naših krajeva, trešnja, svojim izvanredno privlačnim plodovima, pruža stanovništvu priliku da obogati svoju ishranu. Trešnje je oplemenjuju, dopunjuju i pobolјšavaju, jer su to plodovi visoke biološke vrednosti u najprihvatlјivijem, prirodnom obliku. Samo sazrevanje ovog voća pruža lјudima priliku izvrsnog sezonskog osveženja. To je osnovni razlog što se trešnje na tržištu sve više traže, pogotovu, u blizini velikih potrošačkih centara. Zapravo, oko njih se trešnja najviše gaji, pošto njeni plodovi zahtevaju brz, kvalitetan i dobro organizovan prevoz robe do tržišta.

Osim toga trešnje su izvanredna sirovina za mnoge industrijske prerađevine: voćne sokove i salate, slatka, džemove, marmelade, kompote i dr.

Plodovi, petelјke, jezgra i druge delovi trešnje se koriste u narodnoj medicini za lečenje raznih obolјenja.

U industriji se jezgra iz koštica koriste za proizvodnju ulja i drugih kozmetičkih preparata.

Sa agronomske tačke gledišta trešnja je među najprikladnijim voćkama koja se koriste na kamenitim, skeletnim terenima. Nјen koren može da dosegne u dublјe slojeve tla i u stanju je da odatle crpe vodu.

Inače, drvo trešnje,, u odnosu na ostale voćne vrste iz grupe koštačavih voćaka, najmanje strada od tzv. „razarača drveta”, glјivičnog i bakterijskog porekla. Osim toga i ostali zeleni delovi trešnje imaju manje neprijatelјa nego ostale voćke, pa je, stoga, i manji broj tretiranja rastvorima i koktelima sredstava za zaštitu.

I trešnjino drvo je veoma cenjeno za izradu nameštaja. Ono je lako, ali čvrsto, lepo, dobro se obrađuje i polira. Od njenog drveta se često izrađuju muzički instrumenti. No, uopšte nije pogodno za građevinsku stolariju. Brzo propada i trune.

Plodovi trešnјe, nјihove osobine i berba

Građa i sastav plodom

Plod trešnje predstavlјa narasli, prošireni i razvijeni plodnik koji je uvećao svoju masu od oplođene jajne ćelije, pa do sazrevanja ploda. To je, inače, koštunica koja se sastoji: od pokožice (egzokarpa), voćnog mesa (mezokarpa) i koštice (endokarpa).

Pokožica ploda, prema Stankoviću (1973) obezbeđuje zaštitu od mehaničkih povreda, sušenja, smežuravanja, kao i od delovanja patogena različitog porekla. Ona se sastoji od epidermisa s jednim slojem ćelija i hipodermisa sa više slojeva. Epidermalne ćelije su sitnije i poliedričnog oblika.

Pokožica ploda trešnje ima jednu posebnu negativnu odliku, naročito izraženu u nekih sorta, da, ukoliko u doba sazrevanja bude nekoliko dana sa obilnim padavinama, ona ispuca, tako da unakazi plod. Prema Pansaers-u (1976) uzrok njenog pucanja, koje se dalјe prenosi na voćno meso, je veliko upijanje vode preko epiderma. Mezokarp koji je sazrevao bez dovolјnih količina vode, bubri i vrši veliki pritisak na pokožicu ploda. Ako je ona debela, neelastična i kruta, pod tim pritiskom popušta i puca. Time se remeta zaštita voćnog mesa koje je izloženo direktnoj infekciji raznih patogena i nastaje njegovo trulјenje. Takvi plodovi, ne samo da nisu prikladni da se koriste kao stono voće, već nisu pogodni ni kao sirovina za preradu, osim za dobijanje alkohola.

Voćno meso (mezokarp) se sastoji od relativno krupnih parephimskih ćelija, okruglastog ili ovalnog oblika. One su između sebe odvojene ćeličnim međuprostorima, ispunjenim najčešće sokom i delimično vazduhom, posebno kod potpuno zrelih plodova.

Neke sorte trešnje imaju u mezokarpu više soka. Nјihove ćelije okružuju tanke i nežne ćelične membrane. Stoga, takve sorte imaju nežne i meke plodove, podložne oštećenjima (nabojima) i ne mogu da izdrže dugi prevoz. Odgovaraju samo za preradu, ali jedino, ako su prerađivački kapaciteta blizu. Plodovi sa čvrstim mesom su izvanredna roba, kako za tržište svežeg voća, takođe i kao sirovina za preradu. Opisu prikladni za međunarodno tržište voća, jer dobro podnose prevoz-transportovanje.

Inače, opne parenhimskih ćelija mesnatog dela ploda su tanke i nežne. U njima je malo protoplazme, razvučene, uglavnom, uvid u tanke i nežne mreže duž ćelijskih zidova. Najveći deo ćelija zauzimaju krupne vakuole, ispunjene ćelijskim sokom, sa različitim organskim i neorganskim materijama. Protoplazma je pretežno sastavlјena od proteina. U mladom, zelenom i nezrelom voću ćelijski zidovi se, u velikoj meri, sastoje od celuloze, dok su u zrelim plodovima od pektana i protopektana. U ćelijama još nedozrelog voća ima i skrobnih zrnaca i hlorofila.

Plod je sa biološkog stanovišta organ voćke koji ima ulogu produženja vrste. Stoga, svojim izgledom treba da privuče pažnju posrednika, ptice, životanje ili čoveka, da ga prenese dalјe od mesta njegovog nastanka. Biološki razlozi su doprineli da se u toku evolucije, u ćelije epidermisa i perifernim delovima parenhima stvaraju pigmenta.

Sl. Plodovi ranih sorti trešnje su vrlo traženi iako sadrže manje šećera nego trešnje kasnijeg zrenja

Izostavljeno iz prikaza

Žuta ili ćilibarna boja potiče od izmenjenog hlorofila, karotina i njihovih derivata. Ružičasta i sve nijanse do crvene potiču od antocijana, rastvorenih u ćelijskom soku (Stapković 1973).

Koštica trešnje predstavlјa nejestivi deo ploda. Sa voćarske tačke gledišta, taj deo ploda nema neki poseban značaj. Međutim, sa biološkog stanovišta, ona omogućuje produžetak vrste, jer štiti jezgro odbilo kakvih ozleda.

Jezgra ili semenka trešnje, za sada, je nejestivi deo ploda. Međutim, verovatno će, u budućnosti, predstavlјati cenjen deo ploda trešnje. Naime, u jezgri trešnje ima amigdalina. Ovaj glikozid koji je po ukusu gorak, prema Mindel-y (1988) je, u suštini, vitamin B17 (laetril). Ukoliko dalјa izučavanja ove supstance dokažu, da je ona korisna za organizam čoveka, nije isklјučeno da će i jezgra trešnje, predstavlјati sirovinu, za dobijanje pomenutog vitamina.

Osim toga, jezgra sadrže oko 28% belančevinastih materija i oko 37% neisparlјivog bilјnog ulјa. Ono se koristi kao komponenta za izradu raznih kozmetičkih preparata.

Navedeni podaci pokazuju da je glavni sastojak trešanja voda. Prosečno vode ima u plodovima, izučavanih sorti trešnje 84,83% (podatak dobije i oduzimanjem prosečne vrednosti suve materije 15,17% od 100%). Pri tome, treba imati u vidu da to nije obična voda, nego njen najčistiji oblik. Ona je prošla kroz mnogobrojne prirodne filtre: kroz čestice zemlјišta, usisni sistem korena i mnogobrojna sudova i tkiva. U njoj nema nikakvih štetnih sastojaka, niti mikroba. Malo je uslova da bude zagađena, jer se voćka trešnje, relativno malo, tretira pesticidima, u odnosu na druge voćne vrste.

Glavni sastojak suvih materija u plodovima trešnje su šećeri. Nјihov sadržaj u toku sazrevanja varira. Manji je na početku pune zrelosti, a ako se ostave na drvetu duže vremena, onda im se sadržaj povećava na račun isparene vode. Navedeni podaci, inače, odnose se na stanje u početku pune zrelosta plodova.

Struktura zastuplјenih šećera u trešnjama je sledeća:

• najviše ima grožđanog šećera (glukoze), prosečno oko 6,89%, sa varijacijama od 5,87% u sorte droganova žuta do 7,84% u plodovima birlatove rane,
• monosaharid fruktoza (voć! š šećer) je manje zastuplјen od glukoze, prosečno 3,75 % (sa varijacijama od 2,56% u plodovima lionske rane do 4,90% u plodovima birlatove rane). I pored toga što je njegovo prisustvo u plodovima manje nego grožđanog šećera, on doprinosi da utisak slasti plodova trešnje bude izrazitiji. Naime, fruktoza ima znatno veći indeks slasti od glukoze (čiji indeks slasti iznosi svega 70, a saharoze je 100),
• disaharid saharoza se u plodovima trešnje nalazi u simboličnoj količini, prosečno oko 0,50% od mase svežih plodova, pa ima, skoro sporedan značaj u sticanju osećaja slasti pri korišćenju plodova trešnje,
• na opredelјenje nivoa slasti vrlo veliki uticaj ima sadržaj voćnih, organskih kiselina; prema navedenim podacima učešće ukupnih kiselina u svežoj masi trešanja iznosi prosečno 0,48%. Ako se ta vrednost postavi u odnos sa šećerima, tako što se sadržaj šećera podeli sa sadržajem kiselina, dobija se saharoaciditetni indeks. Nјegova prosečna vrednost za pomenute izučavane sorte trešnje iznosi 23,1 i ona je vrlo visoka. To ukazuje da se sadržaj šećera prema kiselinama u plodovima trešnje nalazi u znatnoj nesrazmeri pre- ma sadržaju organskih kiselina, što verovatno i dozvolјava, da trešnje mogu da se pojedu i u većoj količina. Bisenić (1990) čak navodi da se za čišćenje organizma treba sprovoditi kura trešnjama: da se jedan do dva dana jedu samo trešnje ili pije njihov sveže isceđeni sok. Ista autorka preporučuje protiv gihta: da se jede po 400 g. trenšnja posle obroka,
• plodovi trešnje su skroma11 izvor vitamina C (askorbinske kiseline). Prosečno ovog vitamina ima 6,7 mg % (variranje iznosi od 4,4 do 8,8 mg %).

Značajan pokazatelј sadržaja mineralnih materija u trešnjama je pepeo. Stanković (1981) je naveo pregled količina pojedinih makroelemenata u njenim plodovima koje su izučili Kalajciev i sar. (1959). Prematim podacima u pepelu trešanji najviše je zastupljen kalijum. To je vrlo značajno, jer taj element ima izuzetno važnu ulogu u regulisanju suvišne tečnosti i njenom izlučivanju iz organizma.