Do pre šezdeset godinа u Srbiji nije bilo velikog interesovаnjа zа gаjenje trešnje, višnje i mаrele. Do jаčeg interesovаnjа zа gаjenje ovih kulturа došlo je tek po osnivаnju Vinodeljsko-voćаrske škole u Bukovu kod Negotinа i nаših prvih voćnih rаsаdnikа u Topčideru, Smederevu, Aleksincu i dr. Pored togа, pre tridesetаk godinа interesovаnje zа gаjenje trešаnjа i višаnjа rаzvio je i dr Bogdаn Gаvrilović, osobito u okolini Grocke, gde je on u to vreme kаo penzioner živeo i rаdio.

Putujući po Nemаčkoj, obilаzeći pojedinа mestа (nа Rаjni Sаlcig i Altelаnd kod Hаmburgа), dr Gаvrilović je uočio dа su nemаčke trešnje i višnje visokog kvаlitetа. S druge strаne, poznаvаjući slаbost nаšeg trešnjаrstvа u pogledu sortimentа, odlučio je dа po koju sаdnicu ili kаlemgrаnčicu nemаčkih sorаtа prenese u Srbiju, kаko bi time doprineo rаzvitku nаšeg voćаrstvа. Prenesene sorte nаšle su u nаšim zemljišnim i klimаtskim prilikаmа povoljnu sredinu i dаle zаdovoljаvаjuće rezultаte.

Ovo se interesovаnje postepeno i dаlje širilo, tаko dа dаnаs u nаšem izrаzito voćаrskom rejonu Beogrаd-Grockа-Smederevo, trešnjа kаo kulturа, posle breskve, predstаvljа glаvnu grаnu u voćаrstvu, а njen plod je vаžаn izvozni аrtikаl.

Rаd dr Gаvrilovićа nа unаpređenju nаšeg trešnjаrstvа je veliki. Njegovа je zаslugа što je sortiment nаšeg trešnjаrstvа proširen sortаmа svetskog glаsа, tаko dа ih dаnаs imаmo, po zrenju plodа, počev od nаjrаnije trešnje tržišne rаne, pа do nаjkаsnije Denisenove žute, te je rаspon zrenjа po sortаmа dug oko mesec i po dаnа.

U znаk zаhvаlnosti premа rаdu dr Gаvrilovićа, voćаri srbijаnskog Podunаvljа nаzvаli su trešnju Lionskа rаnа imenom doktorkа, kojа je sаd nаjviše rаsprostrаnjenа i omiljenа u ovom rejonu.

Kаo prvo voće zа potrošnju u svežem stаnju, trešnje predstаvljаju veliku vrednost i u zemlji i u inostrаnstvu. Trešnje nаših glаvnih proizvodnih područjа (Suboticа, Novi Sаd, Grockа, Smederevo i Prizren) nаdаleko su čuvene po kvаlitetu plodа.

Trešnjа, višnjа i mаrelа kаo voćаrske kulture imаju veliki znаčаj zа NR Srbiju, jer zа njih imа povoljnih uslovа u nаšim voćаrskim rejonimа. Znаčаj gаjenjа trešаnjа, višаnjа i mаrelа ogledа se u sledećem:

Njihovo je gаjenje lаkše i jednostаvnije, u poređenju s ostаlim vrstаmа voćаkа, izuzev orаhа. Lаko se gаje nа većim kompleksimа, zаdružnim utrinаmа, pored putevа i železničkih prugа, nа okućnicаmа i nа drugim sličnim mestimа. One su dostа otporne premа rаznim biljnim bolestimа i štetočinаmа, а nаročito premа mrаzu, tаko dа svаke godine redovno rаđаju. Iz ovih rаzlogа njihovа proizvodnjа nije skupа. Trešnjа živi 50—60 godinа, prorodi u četvrtoj godini posle sаđenjа i rodnost joj trаje do krаjа njenog vekа. Isti je slučаj i s višnjom i mаrelom. Rаzlikа je jedino u tome što su one krаćeg vekа.

Plod trešnje i višnje veomа je cenjen i može se upotrebiti nа rаzne nаčine, rаdi čegа imа veliku trgovаčku vrednost. Pored upotrebe zа jelo u svežem stаnju, služi kаo odličnа sirovinа zа domаću prerаdu i voćаrsku konzervnu industriju.

Nаši specijаliteti od trešаnjа (slаtko, kompot, rаkijа „viski“) i sok od višаnjа predstаvljаju veliku vrednost zа izvoz i domаću potrošnju. Svi ti prаczvodi mogu se u svаko dobа prodаti, pа je i to jedаn od rаzlogа što trešnju i višnju trebа rаsprostrаniti, jer je prerаđeni oblik njihovog plodа bio n ostаje veliki stimulus dа se ove plemenite voćke u većem broju stаbаlа i nа većim površinаmа gаje.

Drvo ove tri vrste voćаkа cenjeno je u stolаrstvu, pа se zаto dobro plаćа. Trešnjа, višnjа i mаrelа vаžne su i zbog togа što se iz njihovog semenа dobivа cijаnovodoničnа kiselinа, kojа u rukаmа lekаrа služi kаo lek, а u Prvom svetskom rаtu služilа je i kаo strаšаn bojni otrov. Peteljke plodа trešаnjа, višаnjа i mаrelа u domаćinstvu nаlаze primenu zа kuvаnje čаjа koji se upotrebljаvа kаo blаgo sredstvo protiv nekih stomаčnih obolenjа.

Pored nаvedenih koristi, plod nijedne voćke sem rаnih bresаkа, ne može nа pijаcimа dostići tаkvu povoljnu cenu, koju postiže trešnjа. Prvi plodovi rаne trešnje mаjskа rаnа ili „đurđevkа“ (kаko je voćаri srbijаnskog Podunаvljа zovu) 1952 dostigle su denu do 100 dinаrа po kilogrаmu. Zаto ove kulture u svаkom slučаju predstаvljаju veliku vrednost, а nаročito zа naše voćаre u blizini većih grаdovа, bаnjа, letovаlištа i industrijskih centаrа.

U drugim zemljаmа (Nemаčkа, Itаlijа, SAD) trešnji, а nаročito višnji, kаo kulturаmа posvećuje se neobično velikа pаžnjа, bаš zbog te svestrаne upotrebe vrednosti njihovog plodа, te tа pаžnjа ne bi trebаlа dа izostаne ni kod nаs.

Dragutin I. Popović
inž. Asen Stančević

Sadržaj

Uvod

OPŠTI DEO

Kаrаkteristične osobine trešnje, višnje i mаrele
Poreklo nаših sorаtа trešаnjа, višаnjа i mаrelа
Osobine trešnje
Osobine višnje
Osobine mаrele
Klimаtski i zemljišni uslovi i glаvni rejoni gаjenjа
Oprаšivаnje i oplođаvаnje trešnje, višnje i mаrele
Rаzmnožаvаnje
Izbor podlogа zа trešnju, mаrelu i višnju
Izbor kаlemgrаnčice zа kаlemljenje
Kаlemljenje
Podizаnje zаsаdа
Negovаnje zаsаdа
Bolesti i štetočine
Berbа, sortirаnje i pаkovаnje

POSEBNI DEO

Pomološkа klаsifikаcijа
Trešnje
Podelа višаnjа i mаrelа

OPIS SORATA

Trešnje
Rаne sorte
Srednje i pozne sorte
Višnje
Mаrelа
Ekonomskа vrednost trešnje, višnje i mаrele

Literаturа

Opšti deo

Karakteristične osobine trešnje, višnje i marele

Iako su ove tri vrste voćaka među sobom vrlo srodne, ipak svaka od njih ima izvesne specifične osobine, svojstvene samo jednoj od ovih vrsta, radi čega ćemo njihove osobine ponaosob izneti.

Poreklo naših sorata trešanja, višanja i marela

Raniji ukus potrošača bio je usmeren ka slatkom voću, zbog čega su se kod nas u prvo vreme rasprostranjivale sorte po ukusu orijentalaca. Međutim, docnije, uticajem Zapada, taj ukus potrošača izmenjen je, te su počele da se rasprostranjuju i sorte kod kojih je odnos između šećera i kiseline skladan, jer odgovaraju ukusu severnih naroda.

Prema tome, naš sortiment trešanja sastavljen je od orijentalskih (prizrenska dalbastija, polimska prutača, sumbuluš, ohridska) i zapadnjačkih sorata (Napoloneova, eltonka, majska rana, lionska rana i dr.).

Sad su na teritoriji NR Srbije zastupljene pretežno sorte ukusa severnih naroda, sem Kosmeta, gde je vodeća sorta prizrenska dalbastija, čiji plod sadrži 14% šećera. To je upravo i jedina sorta u našem sortimentu koja ima najviše šećera, zbog čega odgovara ukusu naših Kosmetlija.

Osobine trešnje

Trešnja (Cerasus avium L. — Prunus aviurn) pripada familiji ruža (Rosaceae), potfamiliji koštunica (Prunoideae), rodu cerazus (Cerasus). Raste u divljem stanju u Evropi, Maloj Aziji, Persiji, u Zapadnom delu Sibira i Južnoj Rusiji. Poznata je samo ova vrsta iz koje su proizašle sve kulturne sorte.

Poreklom je po svoj prilici iz Male Azije. Bila je poznata još starim Grcima i Rimljanima. Po Pliniju, trešnju je rimski vojskovođa Lukul preneo 74 godine pre naše ere iz Cerasonte u Rim. Otuda joj i ime „Cerazus“. Stablo divlje trešnje izraste do 30 m u visinu i ima uspravnu-piramidalnu krunu. Grančice su gole, glatke i sjajne, a lisni pupoljci su im omotani suvim ljuspama. Lišće je duguljastvo, obrnuto jajolikog oblika i nasađeno na duge peteljke, na kojima se blizu liske nalaze po dve crnvenkaste žlezdice. Cvetovi su poređani u štitove.

Plod je okruglast, tamnocrven, ukusa slatkog, s nešto gorčine i obično se iskorišćuje za izečenje rakije i preradu u likere. Koštica je duguljasta i lako se odvaja od mesa.

Stablo

Stablo kulturnih trešanja je srednje dugovečno. U povoljnim prilikama živi do 80 godina, dok joj se pri intenzivnom gajenju vek skraćuje na oko 35 godina. Koren se jako razvija i dostiže dubinu do 2 m. Glavni korenov sistem razvija se na dubini od oko 60 cm, a u širinu odlazi daleko od obima krune. Deblo je pravo i glatko, a kruna v soka i razgranata, i njen oblik zavisi od sorte. Najčešći su oblici: piramidalan, okruglast, ovalan, pljosnat, široko piramidalan i široko-razveden.

Plod donose naročite rodne grančice zvane cvetne kitice (kod kojih su cvetni pupoljci grupisani po nekoliko). Takođe su rodne i jednogodišnje grančice, koje su se razvile na višegodišnjim granama.

List

Lišće kulturnih sorata trešanja je krupno i kožasto; oblika obrnuto jajolikog i po obodu je dvojno nazubljeno. Maljavo je i dok je mlado nešto je smežurano. Boje je od otvoreno do tamno-zelene. Peteljke su dosta tanke, te zato liska visi, i imaju po dve žlezdice, boje obično onakve kakva je i boja ploda, te one služe za raspoznavanje sorata, dok još nisu prorodile. Boja žlezdica je žuta, narandžasta, crvena ili tamnomrka. Veličina lista je osobina pojedinih sorti, ali zavisi i od uslova pod kojima stablo živi.

Cvet

Pitome trešnje cvetaju srednje rano, obično u aprilu. Cvetovi su dvospolni, srednje krupni, lepe bele boje i nasađeni su na srednje dugačke peteljke.

Svaki cvet ima: 5 čašičnih i 5 kruničnih listića, jedan tučak i 15—30 prašnika. Čašični listići su u donjem delu se rasadi u cev, slobodnu od plodnika, a krunični listići su utvrđeni u dršku čašice. Prašnici su slobodni, dvodelni i pucaju uzduž. Plodnik je slobodan i jednook, u kome se nalaze dva viseća zametka (slika 1).

Sve sorte trešanja su samo besplodne (autosterilne), tj. ne oplođavaju se sopstvenim polenom.

Zbog toga su za normalno oprašivanje potrebni oprašivači, tj. mora da se gaji više sorata zajedno. Kod trešanja postoji tzv. međubesplodnost (intersterilnost), tj. grupe sorata koje se među sobom ne mogu oplođavati, što je za praksu takođe vrlo značajno. Da bi se obezbedilo uredno i obilno plodonošenje, treba gajiti više sorata koje ne pripadaju jednoj, već dvema ili trima grupama. Od završetka cvetanja pa do sazrevanja ploda obično prođe 28—60 dana, što zavisi od sorte.

Plod

U biološkom smislu plod trešnje je koštunica (Putamen), koja je ustvari sočan plod; On nastaje metamorfološkim plodnikovog zida i razvija se u plodov omotač (perikarp). U zrelom stanju perikarp je diferenciran u tri sloja: epikarp (pokožica), mezokarp (mesnati-sočni deo ploda) i endokarp (koštica). U koštici, koja je čvrsta i odrvenjena, nalazi se samo jedna semenka. Pri pomološkom proučavanju i opisivanju sorata uzimaju se u obzir: krupnoća ploda, oblik ploda, peteljka, pupak, pokožica, meso, sok i koštica (sl. 2).

Krupnoća ploda. — Krupnoća ploda je sortna karakteristika i označava se na više načina. Postoje četiri krupnoće: plod sitan, srednje krupan, krupan i vrlo krupan. Izražavanje se vrši bilo težinom u gramovima, ili koliko plodova staje u pola kilograma, ili merenjem visine, širine i debljine ploda izražene u milimetrima.
Izražavanje krupnoće u gramovima je sledeće:

• Plod sitan, do 3 grama težine (majska rana);
• Plod srednje krupan, od 3 do 5 grama težine (Denisenova);
• Plod krupan, od 5—7 grama težine (Hedelfingenska) i
• Plod vrlo krupan, preko 7 gr težine (Šnajderova pozna).

Sl. 2. Rodna grančica divlje trešnje (Cerasus avium)

Izostavljeno iz prikaza

Oblik ploda. — Oblik ploda po sortama je veoma promenljiv i igra važnu ulogu pri opisivanju. Razlikuju se sledeći oblici: okruglast, ovalan, okruglasto-pljosnat, pljosnat, srcast i ovalno-srcast (sl. 3).

Peteljka. — Peteljka ima takođe važnu ulogu pri opisu i raspoznavanju sorata. Ona može biti kratka, srednje duga i dugačka; po debljini: tanka, srednje debela i debela; po čvrstoći: zeljasta, čvrsta i drvenasta. Takođe se uzima u obzir boja peteljke i kako je nasađena u plod, pravo ili koso i u kakvom je udubljenju smeštena,

„Pupak“ (ostatak žiga). Može biti mali, srednji i veliki. a po obliku zatupast i šiljast.

Sl. 3. Oblici plodova trešnje

Izostavljeno iz prikaza

Pokožica. — Kod pokožice se uzima uglavnom boja, koja je kod raznih sorti različita. Postoje dve boje: osnovna i boja prevlake. Osnovna boja pokriva ceo plod, dok boja prevlake prekriva osnovnu boju i to bilo delimično ili celu. Boja prevlake može da bude i u vidu izvesnih pega ili tačkica. Ona se javlja kao: žućkasta, žuta, šarena, rumena, sjajnocrvena, rubincrvena, tamnocrvena i mrkocrna.

Po debljini, pokožica može da bude: nežna, tanka, srednje debela, debela, glatka « sjajna.

Meso — I meso je važan činilac pri pomološkom proučavanju sorata. Ono je kod raznih sorata različito, ali najčešće: meko, polučvrsto i čvrsto; vrlo dobro, fino i vrlo fino; a po ukusu slatko i slatkonakiselo. Boja mesa je takođe važna. Najčešća je: bela, žućkasta, žuta, crvenkasta, jasnocrvena, rubincrvena i tamnocrvena.

Boja soka. — Boja soka je vrlo karakteristična za raspoznavanje sorata. Ona može biti: bezbojna, žućkasta, svetlocrvena, crvena i tamnocrvena.

Koštica. — Koštica može biti: krupna, srednje kruna i sitna, a po obliku: okruglasta, ovalna, jajasta, obrnuto jajasta, ovalno šiljasta i produženo šiljasta.

Plod trešnje je veoma cenjen za svežu upotrebu i za spravljanje raznovrsnih prerađevina.

Osobine višnje

1. Obična višnja. (Prunus cerasus L., Cerasus acida L.) (sl. 4) ne nalazi se u divljem stanju. Raste u vidu stablašice ili žbuna i razvija mnoge izdanke. Plod joj je sočan, ukusan i mirišljav.
2. Stepska višnja. (Cerasus fructicosa Pall., Prunus Chamaecerasus Jacg) (sl. 5) je druga po važnosti vrsta iz koje su proizašle mnoge kulturne sorte višanja. Kao divlja raste po celoj Evropi. Žbunastog je oblika i dostiže visinu do 1,50 m. I ona razvija mnoge izdanke. Plod joj je slabog kvaliteta. Ova višnja ima dobru osobinu što je vrlo otporna prema suši i zimskim mrazevima.
3. Američka višnja. (Cerasus pumilla var. Ball) raste u divljem stanju u Severnoj Americi. Žbunastog je oblika i dostiže visinu do 2 m. Po sađenju brzo prorodi i veoma je otporna prema zimskim mrazevima. Razmnožava se i reznicama.
4. Pustinjska višnja. (Cerasus tomentesa Thnb.). Poreklom je iz Istočne Azije, a raste u zemljama Dalekog Istoka. Vrlo je rodna i jako otporna prema mrazevima.

Stablo

Stablo kulturnih sorata višanja raste slabo do srednje bujno i traje 20 do 30 godina. Korenov sistem ne prodire duboko. Osnovna masa korena nalazi se na dubini od 80 cm. Međutim, u širinu odlaze daleko od obima krune. Mnoge sorte se međusobno jako razlikuju, kako po jačini porasta i obliku krune, tako i po početku plodonošenja (od druge do sedme godine), krupnoći, obliku i boji ploda. Kruna višnje je obično loptasta, ponekad razgranata, sa savijenim granama. Letorasti su vrlo tanki i boje su mrkosive. Pupoljci su šiljasti i na priličnom rastojanju.

Sl. 5. Stepska višnja (Cerasus fructicosa Pall) — Kurindin po Šittu)

Izostavljeno iz prikaza

List

Lišće u niskih višanja je sitno do srednje veliko, jajastog oblika, glatko i po obodu. dvojno testerasto, s kratkim peteljkama. Kod visokih višanja je srednje veliko i oblika duguljasto-jajastog, glatko, sjajno i ima duže peteljke. Boje je tamno zelene. Na peteljkama i jednih i drugih višanja nema žlezdica.

Sl. 6. Višnja — 1. rodna grančica s cvetnim kiticama; 2. jednogodišnja rodna grančica u cvetu; 3. presek cveta; 4. plodovi višnje i 5, koštice (po S. Gruzdovu)

Izostavljeno iz prikaza

Cvet

Višnja cveta relativno kasno, posle trešnje a ispred kruške, i manje strada od poznih prolećnih mrazeva nego trešnja, kajsija i breskva. Cvetovi su kao i kod trešnje—dvospolni, srednje krupni i beli. Svaki cvet se sastoji iz 5 čašičnih i 5 kruničnih listića, jednog tučka i mnogo prašnika.

Najviše sorata su samo besplodne (autosterilne), neke su delimično samooplodne, a tek jedan mali broj je potpuno samooplodan. Prema tome, za normalno oprašivanje i ovde su nužni oprašivači — sorte s dobrim polenom. Pri ukrštenom oploavanju i samooplodne sorte bolje rode. Rodnost višanja je srazmerno velika. Plod sazreva jedan do dva meseca posle cvetanja. (sl. 6).

Plod

Sve što je rečeno o osobinama ploda kod trešanja važi i za višnju, s tom razlikom što boja pokožice i mesa kod višanja ne može da bude žućkasta, žuta i šarena, i što je ukus višnje nakiseo, kiselast i kiseo. I višnja ima svestranu upotrebu u domaćoj i industrijskoj preradi. Ona je čak više cenjena od trešnje.

Osobine marele

Marela je hibrid proizveden ukrštanjem između trešanja i višanja, te ima karakteristične osobine i trešnje i višnje. Mnogi svetski voćari i pomolozi uvršćavali su je u vrstu višanja, dok je u novije vreme neki američki autori (Olav Einest, 1932 i Themas P. Cooper, 1939) opisuju kao zasebnu vrstu.

Po spoljašnjem izgledu stabla više liči na trešnju, a po obliku ploda na višnju. Po ukusu je sličnija trešnji, a po aromi opet višnji. Plod je kvalitetniji i od trešnje i od višnje, i više se ceni i traži kako za jelo u svežem stanju, tako i za raznovrsnu preradu.

Skoro su sve sorte marela potpuno samobesplodne, te se i ne oprašuju međusobno, već trešnjama ili višnjama. Marele nemaju uravnoteženu naslednu osnovu pošto su hibridi između višanja i trešanja, te se ova neujednačenost ogleda u nepravilnosti redukcione deobe.

Klimatski i zemljišni uslovi i glavni rejoni gajenja

Podneblje. Trešnje, višnje i marele su najotpornije voćke prema hladnoći, te zato mogu da se gaje i u hladnom podneblju, gde drugih vrsta voćaka nema. U našoj zemlji susreću se samonikle trešnje i višnje skoro svud, što je dokaz da one nalaze pogodnu klimu za svoje uspevanje kako u divljem tako i u kulturnom stanju. Da one nisu u velikoj zavisnosti od vremenskih prilika vidi se i po tome što rano u proleće listaju i cvetaju i što se zadovoljavaju srazmerno manjom toplotom nego druge vrste voćaka. njihovi plodovi sazrevaju za 26 do 70 dana posle cvetanja, (vidi tab. 1), tj. još u prvoj polovini maja — pa do juna, tako da u toku vegetacije mogu da formiraju i cvetne pupoljke za narednu godinu, usled čega obilno cvetaju i rađaju svake godine.

Vreme od početka cvetanja pa do fiziološke zrelosti ploda po sortama je različito. Interesanta su u tom pogledu zapažanja koje je u Oglednoj voćarskoj stanici u Grockoj vršila na trešnjama inž. Rosa Datko. Zapažanja su vršena počev od cvetanja pa do sazrevanja.

Naročito treba istaći, (tabl. 1) da je raspon sazrevanja od najranijih do najkasnijih trešanja dug mesec i po dana, što je za ovu kulturu od velike važnosti.

Kulturne sorte zahtevaju više toplote, ali su ipak u tom pogledu skromnije od šljiva i krušaka (po Šittovoj skali dolaze iza njih). Ta umerenost u pogledu toplote čini i trešnju i višnju najvažnijim voćkama za naše planinske predele. Višnja, pak, ima još manje zahteve prema toploti, zbog čega je nazivaju voćkom hladnih krajeva. Ona je u severnim delovima Evrope i u SSSR-u skoro najvažnija voćka, pogotovu kad su uvedeni puzajući oblici. Time je njeno gajenje još više pomaknuto na sever. Kao žbunasta voćka višnja se nalazi i u najsevernijim delovima Evrope, naime, u Norveškoj.

Upoređujući ih s ostalim vrstama voćaka, trešnje, višnje, i marele, iako su im cvetovi donekle osetljivi prema poznim prolećnim slanama, uspevaju da donesu rod čak i na velikim nadmorskim visinama. Kod nas samonikle trešnje i višnje obilno rađaju i dobro sazrevaju na visini od,1200 metara (selo Kušići, srez Moravički, Ivanjica). U Nemačkoj, pak, trešnja ide na 1400 metara, samo joj plod sazreva tek krajem jula (Bad Gastajn).

Trešnje, višnje i marele uspevaju i u suptropskim prilikama, tj. u toploj i suvoj klimi. Dobro rastu i obilno i uredno rađaju na obalama primorja i na suvom i kršovitom zemljištu. Zato se njihove granice gajenja protežu od zone limuna i pomorandže do zone hrasta. Zbog toga što uspevaju u tako različitim prilikama, sazrevanje plodova jedne iste sorte pada u različito doba proleća i leta.

Zemljište. — Trešnje, višnje i marele nisu veliki probirači zemljišta, zato što su po prirodi prilično bujne, te se dobro razvijaju i u najrazličitijim zemljištima. One čak i na slabo kultivisanom zemljištu, kao što je skeletno, nalaze dovoljno hrane za svoje pravilno razviće. Najviše vole lake, peskovite ilovače i nanosna zemljišta, koja su umereno vlažna i pomalo krečna. ‘Suviše suva i čisto krečna zemljišta, trešnja i marela ne podnose, te na njima kržljavo rastu i slabo rađaju. Na teškim i jako plodnim zemljištima previše bujno rastu, slabo cvetaju i mnogo stradaju od smOlotočine, a osim toga i llodovi su im uvek slabog kvaliteta. Na vlažnim glinušama, pak, one kao i druge vrste voćaka slabo uspevaju i već u mladosti kržljavo rastu i brzo se suše. Sem toga, na takvim zemljištima one pate i od truljenja plodova i sušenja vrhova mladara (Monilia). Takođe rđavo rastu ako se zasade na zemljištu na kome su već ranije bile trešnje ili marele i višnje.

Položaj. — Što se tiče položaja, njima više odgovaraju otvoreni nego aaklonjeni položaji. Jedino višnja uspešno podnosi i zasenjenost. Na padinama okrenutim jugu i jugozapadu, trešnje i marele pate od mrazopuca debla, zbog čega im više gode istočni i jugoistočni, pa čak i severni položaji; jedino* što na njima za 3—4 dana kasnije sazrevaju.

Tab. 1. Fenološna zapažanja na najnažnijim sortama trešanja u Voćarskoj oglednoj stanici u Grockoj

Red. br.	Naziv sorte trešnja	Datum do početka cvetanja	Datum do pojave šarka kod plodova	Datum pune zrelosti ploda	Potrebno vreme za sazrevanje plodova od cvetanj i do berbe
l	Majska rana	8-IV	1-V	9-V	30 dana
2	Lionska rana	9-IV	5-V	16-V	36 dana
3	Germerslorfska	11-IV	27-V	9-VI	58 dana
4	Droganova žuta	12-IV	2-VI	17-VI	65 dana
5	Denisenova žuga	12-IV	6-VI	22-VI	70 dana

U doba cvetanja, na trešnju i višnju topli suvi vetrovi nepovoljno deluju, kao i na ostale vrste voćaka. Takođe im pričinjavaju štete i prolećne magle, koje su u stanju da u doba cvetanja rod desetkuju. Međutim, prema mrazu su prilično otporne a naročito višnja, koja može (po S. Gruzdov-u) u cvetu da izdrži i do — 1,7° do — 2°C.

Trešnje, višnje i marele dobro uspevaju i u nizinama, ali na njima nikad ne dožive onu duboku starost kao što to mogu na toplim i promajnim obroncima i blagim padinama brežuljaka, niti mogu da razviju snažne i velike krune, te im je rodnost uvek mala. Talasast položaj zemljišta, kao što ga ima srbijansko Podunavlje, naročito je dobar, jer omogućuju dobru cirkulaciju vazduha. Ove vrste voćaka imaju još jedno preimućstvo nad ostalim vrstama, što su u gradobitnim krajevima najsigurnije voćke, pošto njihov plod obično dozri i obere se pre sezone padanja grada.

Rejoni. — U pogledu rasprostranjenosti trešanja i višanja, teško se može reći ma šta konkretnije. I jedna i druga kultura mogu a naći po čitavoj teritoriji NR Srbije, na najrazličitijim položajima, nadmorskim visinama i klimatskim uslovima. Međutim, kao čiste kulture naročito se gaje u Vojvodini, srbijanskom Podunavlju (Beograd-Grocka-Smederevo) i na teritoriji Kosmeta (Prizren).

U Vojvodini, među mnogim sortama višanja, ističe se višnja neretka koja je naročito zastupljena u okolini Kovina, Vršca i Bele Crkve. Za trešnje su glavna proizvodna područja NR Srbije: oko Subotice, Novog Sada, Smedereva, Grocke, Prizrena, Niša, Minićevo — Zaječar. (sl. 7).

Veće količine trešanja izvoze se jedino iz Subotice, Novog Sada i Grocke, dok se iz ostalih mesta izvoze znatno manje količine, zato što se najviše troše na domaćim tržištima. Za izvoz u obzir dolaze: majska (majoška) iz okoline Subotice, soja sazreva u drugoj polovini maja, zatim sorta germersdorfska, koja se proizvodi oko Subotice i Novog Sada a sazreva počet-;om juna, ali nekih godina mnogo strada od trešnjeve mušice Rhagoletis cerasi). Iz srbijanskog Podunavlja izvoze se lionska rana (,,doktorka“) i germersdorfska (karminka). Na Kosmetu i u Istočnoj Srbiji celokupna proizvodnja trešnje potroši se na mesnom tržištu.

Oprašivanje i oplođavanje

Trešnje

Prema mnogobrojnim ispitivanjima koja su vršena u SAD (Olav Einest, 1932), Engleskoj (Grane, 1927), Švajcarskoj (Kobel, 1951), SSSR-u (Ro, 1929), Nemačkoj (Kamlah, 1928; Krummel, 1932; Branscheidt, 1933), Bugarskoj (Zahov 1931), Švedskoj (Johansson, 1936), i kod nas (A. ,Stančević, 1939), utvrćeno je da su sve sorte trešanja samobesplodne (autosterilne), te se nijedna sorta ne može oploditi svojim sopstvenim polenom. Da bi Se obezbedila redovna i obilna plodnost kod trešanja, ne treba podizati jednosortne zasade, već s tri ili više sorti. Šta više, kod trešanja se često dešava da se pojedine sorte ne mogu međusobno oplođavati. Ta se pojava naziva međubesplodnost (intersterilnost). Prvu međubesplodnu grupu sorata trešanja otkrio je Gardner (1913) u severoameričkoj državi Oregon. U ovoj državi naročite su bile preporučivane i gajene tri sorte trešanja : Bing, Lambert i Napoleon, koje su potpuno potiskivale ostale sorte. Međutim, kad su stabla ovih sorata dostigla pun porast i kad se očekivala maksimalna rodnost, prinos roda je bio toliko mali da se nije isplatilo gajenje trešanja. Tad je Gardner naročito postavljenim ogledima utvrdio da su sve ove tri sorte međubesplodne i da čine jednu međubesplodnu grupu, zbog čega pri međusobnom oprašivanju ne mogu da donose plodove, ako im se ne obezbede oprašivači.

Prema ispitivanjima profesora F. Kobela (1929 i 1951) samo u Švajcarskoj kod trešanja postoji 17 međubesplodnih (intersterilnih) grupa. Sorte u svakoj od ovih grupa ne mogu se među sobno oplođavati, ali su sposobne da se oplode i da izvrše oplođavanje sa sortama koje pripadaju svim ostalim grupama. Te međubesplodne grupe su :

1. Basler Adlerkirsche, Schumacherkirsche, Schuracher und Schauenburger.
2. Rosmarin, vinogradarska, Flumset und Susswelsche.
3. Ovale fruhe Herzkirsche, Cimermanova, Weissler und Fruhe Rosmarin.
4. Weisse Herzkirsche, Braune Herznirsche, Hedelfintenska, Graberkirsche, Rana luksemburška i Schagger.
5. Grosse Rotstieler, Zuckerkirsche, Spielkirsche, Schone von Einigen und Oberlandskirsche.
6. Bing-ova, Napoleonova, Gravium und Cantieniekirsche.
7. Lauerzer (Rigikirsche, Schiipfkirsche und Rote Lauber.
8. Mischler, Giipfer, Blaser, Truppler, Helener, Seewer, Spote Holinger und Weisse Welsche
9. Sainmetkirsche, Buchholzler, Bundner, Hezkirsche, und Rote Lamperdinger.
10. Hofkirsche, Immenseer.
11. Fricktaler, Rotstieler, Lampnatler.
12. Erstfruhe, Krallenkirsche
13. Zweitfriihe u Seelander Langstieler.
14. Rieskirsche, Berner Adlerkirsche.
15. Edelvveiss Friihe Edelkirsche.
16. Lamper, Milerov sejanac.
17. Baschimieri, germersdorfska.

Prema tome, ako se žele trešnjaci koji treba redovno i obilno da rađaju, onda u voćnjacima ne treba da budu zastupljene sorte iz jedne međubesplodne grupe sorata, već sorte koje pripadaju različitim međubesplodnim grupama, a cvetaju približno istovremeno.

Profesor F. Kobel je takođe u svom radu Die Befruchtungsverhaltnisse der Kirschen, Flugschrift Nr 30, Wadenswill, 1951 izložio vreme cvetanja pojedinih sorti i opsežnu listu oprašivača za 92 sorte trešanja koja se gaje u Švajcarskoj. Iz te liste za nas su interesantni ovi podaci :

Basler Adlerkirsche cveta rano do srednje rano i dobro oprašuje sorte : Kasinovu ranu, germersdorfsku i ranog rozmarina.

Bitnerova kasna cveta srednje pozno i dobro oprašuje sorte: Kasinovu ranu i hedelfingensku.

Cantieniekirsche cveta srednje pozno i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, Napoleonovu i gravium.

Fruhe Edelkirsche cveta srednje pozno i dobro oprašuje sorte: Napoleonovu, hedelfingensku, ranu luksemburšku i germersdorfsku.

Germersdorfska cveta srednje rano i dobro oprašuje sorte : hedelfingensku, Napoleonovu i Helener-a.

Graviuni cveta srednje rano do srednje pozno i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, Bitnerovu kasnu i germersdorfsku,

Herzkirsche, Wiesse (— Lyoner) cveta srednje pozno i dobro oprašuje sorte: Napoleonovu, Gravium i germersdorfsku.

Kasinova rana cveta srednje rano i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, rozmarina i ranu luksemburšku.

Langstieler, Basler cveta srednje rano i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, Gravium, Napoleonovu i Kasinovu ranu.

Rosmarin cvega srednje rano i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, rani rozmarin, Gravium, Napoleonovu i Kasinovu ranu.

Napoleonova cveta srednje rano i dobro oprašuje sorte: hedelfingensku, Bitnerovu kasnu i germersdorfsku (karminku).

Olav Einset (1932) navodi da se trešnje mogu oprašivati i s višnjama, ali je zametanje plodova mnogo manje. Ako se, pak, marele upotrebe kao oprašivači za trešnje, onda je zametanje plodova još manje, ma da izvesna nagoveštavanja označuju neke sorte marela kao bolje oprašivače za trešnje, nego što su višnje.

Marele

Marele se u pogledu oplođavanja razlikuju od trešanja, zato što kod njih ima sorata koje su delimično samooplodne (autogamne) a ima i potpuno samobesplodnih (autosterilnih). Tako, na primer, po ispitivanjima Olav Einset-a (1932) delimično su samooplodne : majska marela i Carica Eugenija, vrlo malo su samooplodne: Kraljevska marela, Late Duke, Double Natte i Brassington; potpuno su samobesplodne: Abbese d’ Oignies, Nova Kraljevska, Oiivet, Georg Hass i kraljica Hortenzija.

Marele se najbolje oprašuju s trešnjama; s višnjama nešto slabije, dok s marelama vrlo slabo zato što nemaju ujednačenu naslednu osnovu. Trešnja sorte Governor Wood je izvrstan oprašivač za sve sorte marela, izuzimajući Kraljevsku marelu. Isto tako dobri oprašivači marela su i trešnje Lambert i republikanska.

Višnje

Za razliku od trešanja i marela kod višanja postoje izvesne sorte koje su potpuno samooplodne i koje pri samooprašivanju rađaju isto onako obilno kao i pri ukrštenom oplođavanju. Ali takođe postoje i delimično samooplodne i samobesplodne sorte višanja. Zbog toga su prema najnovijim ispitivaljima, sve sorte višanja svrstane u tri grupe:

1. Potpuno samooplodne sorte: Bekerova, Brussler braune, Diehonse, Rihmondova rana, (Early Richmond) Suda, Gobetova krupča, English Morello, Montmorency, Friaux, Wye Morello, Ludvikova rana.
2. Delimično samooplodne sorte: Sclanka, Chasse, Homer, Magnifique, Vilna, Rote Mau.
3. Samobesplodne (autosterilne); osthajmska, homerova, kentska crvena, slatka rana, ministar Podbielski i španska višnja.

Sve sorte višanja podjednako se oprašuju kako s višnjama tako i s trešnjama. Međutim, s marelama se uopšte ne oprašuju. Kod ove vrste voćaka se naročito mnogo »ceni samooplodnost nekih sorti, zbog čega su samooplodne sorte Rihmondova rana, Montmorency, Englisch Morello, Dyehouse stavljene u SAD-u na čelo trgovačkih sorti višanja. Ove sorte daju iste rezultate kako pri ukrštanju tako i pri samooprašivanju, te je svejedno kako će voćnjak biti snabdeven oprašivačima. Izvesnih godina, kad u sezoni cvetanja vladaju nepovoljne vremenske prilike, aktivnost insekata u oprašivanju voćaka svedena je na minimum, gadi čega autosterilne sorte vrlo malo ili nimalo rode. Međutim, samooplodne (autofertilne, autogamne) sorte obilnije rađaju. Zato se samoplodna može smatrati kao dragocena osobina jedne sorte.

Razmnožavanje

Trešnje, višnje i marele razmnožavaju se uglavnom kalemljenjem (navrtanjem, cepljenjem, presađivanjem), a vrlo retko izdancima i semenom.

1. Razmnožavanje smenom. — Semenom se razmnožavaju jedino radi proizvodnje podloga i kad se žele da stvore nove sorte.
Seme ovih vrsta voćaka dobiva se skupljanjem zrelih plodova trešanja i višanja (marela vrlo retko, jer imaju slabu klijavost). Koštice se izvade i očiste od mesa, dobro operu i prosuše u hladovini, pa ostave na suvo i promajno mesto do setve ili stratifikovanja. Setva se vrši u jesen ili u proleće, obično u leje. Ako se setva vrši u proleće, što nije za preporuku, onda se koštice, da bi sve seme niklo, moraju stratifikovati još u decembru, ređe u januaru. Stratifikovanje se vrši u sanduke s peskom, pa se sanduci zakopaju u zemlju i tako ostave do setve. Setva se vrši u redove na rastojanju 20 cm red od reda, a 2 do 3 cm u redu semenka od semenke, a na dubini od 3 do 4 cm. Ako su biljčice gusto nikle, proređuju se čupanjem. U jesen se sejanci povade i klasiraju, pa posle rasade u rastilu, na rastojanju od 90 cm red od reda, a 30 cm u redu. Ako su sadnice zasađene radi kalemljenja, onda se druge godine u proleće kaleme u kruni na visini od jednog metra, i to obično spajanjem, dok ako su to hibridni sejanci, stvaranja novih sorata, onda se neguju bez kalemljenja, obično dve godine.
2. Razmnožavanje izdancima. — Razmnožavanje trešanja i višanja izdancima vrlo je star i skoro napušten način, zato što, može se reći, nema kulturnih sorata na svom sopstvenom korenu, izuzev osthajmske i domaće višnje, i što takve voćke imaju osobinu da stvaraju mnogo izdanaka, koji ih iscrpljuju, te su kraćeg veka; sem toga one su veći probirači zemljišta i znatno manje produktivne. Zbog toga je taj način razmnožavanja odbačen i u savremenom voćarstvu ne treba ga primenjivati.
3. Razmnožavanje kalemlenjem (navrtanjem). — Ovaj način razmnožavanja trešanja, višanja i marela je najrasprostranjeniji i ujedno najpraktičniji, zato što se njime dobivaju voćke koje verno prenose osobine svojih roditelja, tj. dobivaju se sorte željenih osobina, koje su usto i vrlo rodne.

Izbor podloga

Podloge za trešnju i marelu

Kao podloge za trešnju i marelu uglavnom se upotrebljavaju sejanci divlje i pitome trešnje i sejanci rašeljke (magrive).

1. Divlja trešnja — (vrapčara, ptičara), Prunus avium L. — Divlja trešnja javlja se u više varijeteta. Za proizvodnju podloga treba uzeti plodove trešanja sa svetlosrebrnastom korom i piramidalnom krunom, čiji su plodovi crveni. a ne crni. Takve forme divljih trešanja daju vrlo otporne i dugovečne podloge, koje uspevaju skoro na svakom zemljištu, izuzev ka jako vlažnom ili previše suvom i krečnom. Zato se preporučuje da se odaberu divlja stabla trešanja s navedenim osobinama, koja he služiti za proizvodnju semena i za podizanje divljih matičnjaka u rasadniku. Ova se podloga upotrebljava za proizvodnju sadnica trešanja poluvisokog i visokog stabla. Preporučuje se da se kalemljenje ne vrši očenjem kod korenovog vrata, već spajanjem ili očenje u visini krune, tako da se odgaje voćke s deblom od divljake, koje su otpornije prema mrazopucu nego trešnje s pitomim deblom. Po Ritigu, trešnje u rastilu ne treba gajiti u sklopu na celoj površini parcela, već po ivicama, obično po dva do tri reda, a između njih gajiti druge vrste (jabuke, šljive itd.), jer ako se sadnice trešanja previše zasene, oboleće od smolotočine. Sve sorte trešanja i marela imaju vrlo dobru kompatibilnost (podudarnost) s ovom podlogom.
2. Pitoma trešnja. — Dobiva se iz semena pitomih sorti trešanja. Srednje je bujna i ima dobru podudarnost sa svim sortama trešanja i marela. Samo je osetljivija prema atmosferilijama, te je kraćeg veka, zbog čega se retko upotrebljava kao podloga. U slučaju upotrebe, bira se seme samo srednje ranih sorata.
3. Rašeljka (magriva), Prunus mahaleb L. — Ova podloga se zadovoljava minimalnom količinom vlage, te dobro podnosi suva,. posna, kamenita i krečna zemljišta, na kojima retko koje druge kulture mogu da uspevaju. Prema zimskim mrazevima je otpornija nego trešnja.

Sl. 8. Različiti tipovi rašeljke (Prunus Mahaleb L.) (Po Šindleru)

Izostavljeno iz prikaza

Razmnožava se iz semena, a ima vegetativno izvedenih tipova rašeljki — proizvedenih zelenim reznicama i položenicama (sl. 8). Seme rešeljke vrlo dobro klija i daje ujednačene podloge. Sorte trešanja i marela imaju nejednaku podudarnost s ovom podlogom, zbog čega se izvesnih godina kalemovi vrlo dobro primaju, a drugih slabo ili nikako. Manje je bujnosti od divlje trešnje, radi čega se upotrebljava za poluvisoke, niske, žbunaste, pa čak i špalirne oblike. Voćnjaci podignuti na ovoj podlozi kraćeg su veka nego voćnjaci podignuti na divljoj trešnji. Po ispitivanjima Šitt-a u Kubanu i stepskom delu Ukrajine, trešnje okalemljene na rašeljci počele su da izumiru već u 16—18 godini. Ogledi voćarskih stručnjaka Ogledne stanice Geneva u Njujorku (SAD) takođe potvrđuje da su trešnje, višnje i marele okalemljene na rašeljki znatno kraćeg veka nego okalemljene na sejance divlje trešnje. Ali i pored toga u SAD se više upotrebljava rašeljka kao podloga, zato što je ona jevtinija od sejanaca divlje trešnje. Trešnje i marele na rašeljci obično rađaju oko 20 godina, dok na divljoj trešnji često i 80 godina. Ovim ogledima takođe je utvrđeno, da sve sorte trešanja i većina sorata marela i višanja na ovoj podlozi ranije cvetaju nego na divljaci, ali razlike u pogledu početka rodnosti, vremena dozrevanja i krupnoće plodova nije bilo.

Podloge za višnju

Kao podloge za višnju upotrebljavaju se: divlja trešnja, rašeljka, obična (kisela) višnja i stepska višnja.

1. Divlja trešnja. — Ova podloga se upotrebljava za visoka i poluvisoka stabla višanja, određena za sađenje na teškim zemljištima. Seme za proizvodnju podloga treba uzimati samo od divljaka sa svetlom korom i piramidalnom krunom, čiji su plodovi jasnocrveni.
2. Rašeljka (magriva). — Ova podloga je za višnju znatno bolja nego za trešnju, zato što sorte višanja imaju bolji afinitet s rašeljkom i na njoj snažnije rastu. Sve ostalo što je rečeno kod izbora rašeljke kao podloge za trešnju, važi i za višnju.
3. Obična (kisela) višnja. —Cerasus acida L. (Se rasus vulgaris, prunus cerasus L.) Ova će podloga obično upotrebljava za gajenje niskih i poluvisokih višanja. Razmnožava se semenom i izdancima. Bolje je upotrebljavati sejance, jer oni manje razvijaju izdanke. Pošto ima raznih odlika obične višnje, treba raditi na proučavanju i izboru podesnih formi za podloge, koje se ogledaju u izdržljivosti prema suši i mrazu, dobrom afinitetu s kulturnim sortama i da što manje razvijaju izdanke.
4. Stepska višnja. — Cerasus fruticosa Pall. (Prunus fruticosa Palt, Prunus Chamaecerasus Jasq.). Od ove vrste postale su mnoge kulturne sorte višanja. Raste u divljem stanju skoro po čitavoj Evropi. Kao podloga za kulturne sorte vrlo je podesna za suva i posna zemljišta i mesta u kojima su jaki mrazevi, Prema Šittu, ona izdrži preko 40°S ispod nule bez snežnog pokrivača. U SSSR-u ova se podloga iskorišćuje za odgajivanje puzajućih formi višanja, naročito u Sibiru i na Uralu.

Izbor kalem grančica za kalemljenje

Od pravilnog izbora kalem grančica za kalemljenje trešanja, višanja i marela zavisi ne samo procent prijema kalemova, već i rodnost i dugovečnost buduće voćke. Zato ovom pitanju treba posvetiti osobitu pažnju. Naime, treba prvenstveno paziti na sortu, pa onda i na odlike dotične sorte. Jedna ista sorta trešnje, višnje ili marele može imati više odlika u pogledu zrenja, sočnosti, krupnoće i obojenosti plodova. U tom slučaju kalem grančice uzimati samo od onih stabala koja imaju najbolje osobine, pošto se one putem kalem grančica prenose na buduće voćke. Pri skidanju kalem grančica treba naročitu pažnju obratiti na njihovu zrelost. Zrelije kalem grančice se više nalaze s južne, jugoistočne i jugozapadne strane, nego li sa severne, severoistočne i severozapadne strane. Sem toga, starije voćke daju zrelije kalem grančice od mlađih.

Vreme skidanja kalem grančica zavisi od doba i načina kalemljenja. Za zimsko i prolećno kalemljenje i to za spajanje, spajanje sa strane i pod koru (ovi se načini kalemljenja kod trešanja i višanja primenjuju vrlo retko, obično pri prekalemljivanju voćaka), kao i za budni pupoljak, skidaju se u novembru i decembru, posle otpadanja lišća. U to doba one sadrže najviše hranljivih rezervi. Po Stankoviću kalem grančice treba odseći pre pojave mrazeva, jer oni uništavaju izvesne količine biljnih hormona od kojih zavisi primanje i dalje uspešno razvijanje kalemova. Ako se kalem grančice ne odseku u jesen, mora se to učiniti u proleće, ali što ranije. Ako se zadocni i nastane makar i u najmanjoj meri kretanje vegetacije, uspeh u prijemu neće se postići. Za jesenje kalemljenje (očenje na spavajući pupoljak) kalem grančice se skidaju onda kad se i kalemljenje vrši,

Skinute kalemgrančice za zimsko i prolećno kalemljenje moraju se sačuvati sveže do upotrebe. A to se može uraditi ako se utrape napolju na ocednom mestu u vlažan pesak.

Kalemljenje

Trešnje, višnje i marele mogu se kalemiti zimskim (sobnim} kalemljenjem, koje se vrši od decembra do februara; zatim kalemljenjem „iz ruke“, koje se vrši marta meseca (prilikom prolećnog rasađivanja sejanaca u rastilo); u proleće,. marta i aprila,. na stalnom mestu; očenjem na budni pupoljak u maju i junu; avgusta meseca na spavajući pupoljak.

Od svih navedenih načina kalemljenja najbolje je ove vrste voćaka kalemiti očenjem na spavajući pupoljak u toku avgusta meseca i to u visini krune, kao i kalemljenje prostim spajanjem u proleće marta meseca, takođe u visini krune. Ovo zbog toga da bi se odgajile voćne sadnice s deblom divljake, koje je otpornije prema mrazopucu i smolotočini nego deblo kulturnih sorata.

Podizanje zasada

Trešnja i marela mogu se gajiti u čistoj kulturi. same za sebe, i u mešavini s drugim vrstama. Međutim, višnja se često gaji kao međukultura. I u jednom i u drugom slučaju one daju odlične rezultate. Ako se gaje u čistoj kulturi, zemljište između trešanja za prvih deset godina može se iskoristiti za gajenje ratarskih ili baštenskih kultura, ali docnije to treba izbegavati. U mešovitoj, pak, kulturi, gde se višnja uzgred gaji,. gajenje među useva se ne preporučuje.

Priprema zemljišta

Pored izbora podesnog zemljišta za gajenje trešanja, višanja i marela, potrebno je prethodno takvo zemljište dobro pripremiti, pa tek onda sadnju obaviti. U protivnom, željeni cilj neće se postići. U pripremu zemljišta za sađenje spadaju: poboljšanje -zemljišta, obeležavanje mesta i redova za sađenje i kopanje jama ovim u vezi treba pravilno odrediti raspored voćaka i izbor sorata.

Poboljšanje zemljišta. — U izvesnim slučajevima potrebno je popraviti fizičke osobine zemljištu, da bi se na njemu mogle gajiti trešnje, višnje i marele. Zemljište može biti vrlo teško, ali dodavanjem kreča postaće toplije i rastresitije. Takođe, unošenjem peska ilovača postaje rastresitija i propustljivija. Suviše, pak peskovita zemljišta mogu se takođe popraviti obilnim đubrenjem stajskim đubrivom.

Raspored voćaka. — Sađenje se može vršiti na nekoliko načina: u kvadrat, pravougaonik i ravnostran trougao. Od svih ovih načina najviše su u primeni sađenje u kvadrat i ravnostran trougao. Bolje je saditi u kvadrat, jer tad voćke imaju više sunca i vazduha, uvek dobro stoje u redovima, a što je najglavnije, omogućena je unakrsna obrada zemljišta. Iz donjeg pregreda vidi se koliko voćaka stane na jedan hektar kad se sađenje vrši u trouglu, a ko iko ako se sadi u kvadrat na jednakom rastojanju.

Površina koju zauzima voćka pri sadnji u trougao i kvadrat (u metrima)

Rastojanje	Trougao		Kvadrat
	Površina za 1 voćku	Broj voćki na 1 hektaru	Površina za 1 voćku	Broj voćki na 1 hektaru
6 x 6	30,7	325	36	278
7 x 7	41 8	239	49	204
8 x 8	54,6	183	64	157
9 x 9	64,0	145	81	123
10 x 10	85,0	118	100	100
11 x 11	103,5	97	121	83
12 x 12	123,0	81	144	69

Izbor sorata. — Izbor sorata za podizanje zasada trešanja, višanja i marela vrlo je važan i značajan, jer od toga zavisi uredna i obilna rodnost pojedinih kultura. Ovo zbog toga što su sve sorte trešanja i većina marela samobesplodne (autosterilie) i što kod njih postoje još i međubesplodne grupe sorata usled čega je oprašivanje ponekad vrlo nesigurno. Zbog toga voćari koji se odlučuju na izbor samo jedne ili dve kvalitetne sorte mogu doživeti neuspeh. Da bi rodnost bila uredna i obilna, pri podizanju zasada trešanja treba uzeti najmanje četiri sorte, pazeći pritom da one ne pripadaju jednoj međubesplodnoj grupi, već da su iz više međubesplodnih grupa (sl. 9).

Pri izboru sorata takođe treba obratiti pažnju na otpornost sorte prema vremenskim nepogodama i biljnim bolestima i štetočinama. Urednu i obilnu rodnost takođe ne treba izostaviti, kao ni kakvoću i upotrebnu vrednost plodova. Tu treba da dođu do izražaja želje potrošača, jer od toga zavisi unovčavanje roda. U krajevima gde se mušica trešnje (crv) pojavljuje svake godine uzastopno, srednje i pozne sorte trešanja, višanja i marela ne treba gajiti, jer crvljivi plodovi uopšte neće moći da se unovče. U tim rejonima saditi samo rane sorte, koje sazrevaju pre pojave mušice, kao što su od trešanja tržišna rana, majska rana, koburška rana, kasinova rana, lionska rana, Gramelta i velika Gambelijeva; od višanja: crvena majska višnja i od marela kraljevska slatka marela. Najbolje je da se poljoprivrednici — voćari pri izboru sorata za sađenje ovih kultura obrate nekom voćarskom stručnjaku ili najbližem voćnom rasadniku za savet i stručno mišljenje, kako bi se izbegle opasne greške.

Obeležavanje mesta i redova za sađenje trešanja

Pre no što će se pristupiti samom razmeravanju i obeležavanju mesta bilo u kvadrat ili ravnostran trougao, moramo znati da prvi i poslednji redovi, pa prema tome ni obeležena mesta za sađenje trešanja ne smeju biti na samoj međi susedne površine, pa čak ni u njenoj neposrednoj blizini, jer po zakonskim propisima grane posađene voćke, u ovom slučaju trešnje ili višnje, ne smeju da pređu preko međe na tuđe zemljište. Ako pak pređu, onda rod na susedovom zemljištu pripada njemu, a ima prava i na oštetu prouzrokovanu zasenom — hladom trešnjika odnosno višnjika. Razmeravanje treba tako podesiti da prvi i poslednji redovi, kao i mesta za sađenje, budu udaljeni od granice za polovinu postojanja na kome želimo trešnju odnosno višnju da sadimo; na primer na pet metara od granice, ako želimo da sadimo trešnju na rastojanju od deset metara,

Sađenje u kvadrat. — Ako se trešnje, višnje i marele sade u kvadrat, onda na prvom redu podići upravnu ogletkom ili dobošom, ili najprostije kanapom. Kanapom se upravna podiže tako što se odmere dva rastojanja, pa se na krajevima kanapa zavežu kočići. Zatim se na jedan kraj reda jedan kočić s kanapom pobije pored samog obeleženog mesta a drugim krajem opiše luk (sl. 10). Potom se za dva odstojanja od početka reda odmakne ka sredini, pa i tamo opiše luk i i de se lukovi seku, tamo treba pobosti kolac i on će b ti potpuno upravan na prvi red. To isto uraditi i na drugom kraju reda, pa između ta dva koca zategnuti konopac i razmeriti.

Sl. 10. Obeležavanje mesta u kvadrat

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 11. Obeležavanje mesta u trougao

Izostavljeno iz prikaza

Sađenje u trougao. — Pri sađenju trešanja, višanja i marela u trougao, za obeležavanje mesta u drugom, trećem, četvrtom redu, takođe treba uzeti kanap s kočićima, no dužina ovog kanapa neće biti za dva rastojanja, već za jedno, ređe tri (sl. 11). Zatim se s podizanjem upravne postupi kao i kod obeležavanja za sađenje u kvadrat, no tu će kočevi dolaziti na sredinu između kočeva prvog reda, čineći s njim ravnostran trougao.

Priprema zemljišta za sađenje. — Za podizanje zasada trešanja i višanja najbolje je celu površinu izrigolovati odnosno traktorskim plugom uzorati na dubinu od 40 cm, ali pošto je to veoma skup rad, obično se kopaju jame.

Za jesenje sađenje jame treba iskopati još septembra i iste ostavljati nezatrpane bar mesec dana, kako bi se zemlja izložila što jačem i dužem dejstvu vazduha i sunca. Time se zemlja provetri i izmeša s vazduhom, čiji sastojak kiseonik oksidiše sve mineralne materije Koje se nalaze u zemlji i time ih načini rastvorljivim te ih voćke mogu mnogo bolje iskoristiti. Za prolećno, pak, sađenje, jame treba kopati još u jesen ili preko zime kad vreme dozvoli.

Jame se mogu kopati četvrtaste i okrugle. U praksi se pokazalo da su okrugle jame praktičnije, jer se brže kopaju, a docnije žile će naići na bolji raspored zemlje, te će se lakše i razvijati. Veličina jame je različita, što zavisi od fizičkih osobina zemljišta. Obično se praktikuje da dubina jame bude 50—60 sm, dok širina do 2 metra u prečniku.

Pri kopanju jama zemlju izdvojiti: prvi sloj plodne površinske zemlje tzv. „oranica“ koji ne premaša više od 20 cm izvaditi na jednu stranu, a druga dva sloja zdravice na drugu stranu. Pri kopanju jama, ako se naiđe na žile i dr. drvene otpatke, kao i na korenje dugovečnih korovskih biljaka (pirevina i sl.), treba sve to očistiti i time kasnije posađenim trešnjama što bolje obezbediti primanje kao i buduće napredovanje. Ovako iskopane jame ostaviti bar mesec dana nezatrpane, radi što boljeg provetravanja. Tek posle ovog vremena zatrpati ih. Pri zatrpavanju, prvi sloj zemlje (oranica) baca se na dno rupe, a druga dva sloja preko ovoga. Ovakvim zatrpavanjem najplodnija zemlja dolazi na onu dubinu, na kojoj se razvija najveći broj žila posađene sadnice. Po zatrpavanju, sadnju ne vršiti odmah, već nakon dve nedelje, da bi se zemlja slegla. U protivnom, pri sleganju zemlja bi sa sobom povukla i sadnicu, te bi se u tom slučaju pojavila nerodnost kod trešnje odnosno višnje ili marele.

Pobijanje pritska. — Pri zatrpavanju jama, čim se one napune za jednu polovinu, u svaku na sredini pobosti po jednu pritku, vizirajući pri tom da se pritke u redovima poklapaju. Pritku pobiti nešto dublje, no što je duboka sama jama. One moraju posađenim trešnjama dati siguran oslonac i štititi ih od vetra. Pritka ne treba da bude deblja od 6 cm u prečniku, jer bi u protivnom oduzimala stablu svetlost i vazduh. Dužina, pak, treba da je takva da dostiže do ispod prvih ramenih grana. Ako je pritka duža, ona će ramenim granama pričiniti rane, a ako je kraća, može se desiti da se usled vetra novozasađena voćkica prelomi na sredini. Pritke moraju biti prave, glatke, oljuštene i prosušene, jer se u neoljuštenim i sirovim pritkama skupljaju razne štetočine, koje posle prelaze i na samu voćku. Onaj deo pritke koji je u zemlji, mora biti nagoren na vatri ili impregnisan u katranu ili rastvoru plavog kamena, da bi što duže trajao. Bolje je da pritka bude od tvrdog drveta nego od mekog. Pojedinci saopštavaju da su postavljanjem pritke na pogodno mesto zaštitili koru od kvara usled jakih prolećnih pripeka. Novozasađenu voćku treba pažljivo privezati uz pritku, i to čvrsto, ali da se kora voćke ne povredi. Prevezati materijalom kojim se raspolaže. Veza treba da bude u vidu položene osmice, ali tako da ona strana veze koja je na stablu bude uzdignuta, kako bi voćka prilikom sleganja zemljišta mogla da dođe na svoje mesto.

Doba sađenja. — Trešnje, višnje i marele mogu se saditi u proleće i u jesen. U jesen se sade čim prestane vegetacija, tj. od prve polovine novembra, pa sve dok ne otpočnu jaki zimski mrazevi. U proleće se, pak, sade čim se zemlja razmrzne, i to što pre tim bolje. Da li he se saditi u proleće ili u jesen, u mnogome zavisi od klime i zemljišta. U hladnom i vlažnom podneblju i na težem, zbijenom i vlažnom zemljištu bolje je saditi u proleće, dok u toplom i suvom podneblju i na lakom propusnom zemljištu u jesen. Na takvom zemljištu bolje je jesen saditi, zato što se preko zime voćke više osiguraju vlagom, a i u proleće“ bolje iskoriste plahe kiše, te i ako leto bude suvo voćke neće toliko stradati. Naprotiv, ako se na takvom zemljištu zasade u proleće, naići će se na negativne rezultate. Na vlažnom n zbijenom zemljištu ako se sadnja izvrši u jesen, može se desiti, da žile usled velike vlažnosti počnu da trule. Zato pri sadnji treba biti obazriv i upravljati se prema zemljištu. No ipak treba težiti da se sadnja što ranije izvrši. Nemački voćar Nikola Goše kaže: „Sadi kad hoćeš, ali pri tom imaj na umu, da je za ovaj dilj bolji oktobar od novembra, novembar od decembra, decembar od januara, januar od februara, februar od marta i mart od aprila“.

Izbor u priprema sadnica za sađenje. — Sadnice treba da budu, zdrave i dobro razvijene s oformljenim prvim ramenim granama koje ne smeju biti starije od dve godine.

Pre sadnje žile treba orezati. Zdrave i dugačke žile ore zuju se najviše 1/3 za visok se kratkim žilama samo vrhovi skraćuju. Povređene i bolesne žile sasvim se ostranjuju, ili se skraćuju do zdravog mesta. Pri orezivanju žila paziti da preseci budu pravi a ne kosi kako se to ranije preporučivalo. Prav presek je uvek manji, te rana brže zarašćuje. Kruna se orezuje tako što se sve grane skrate za jednu polovinu, tj. na 8—10 pupoljaka, pazeći pritom da sve bočne grane budu u istoj visini. Vodilica se orezuje za tri pupoljka duže.

Ako se sađenje vrši u proleće, onda se sadnicama orezuju odmah i žile i kruna, dok ako se sadi u jesen, sadnicama orezati samo žile, a krunu ostaviti za proleće.

Kad je sadnica orezana, onda joj žile sve do korenovog vrata potopiti u kašastu smesu, napravljenu od dva dela goveđe balege i jednog dela ilovače razblažene vodom. Ovo potapanje ima cilj da se sadnica što pre primi, zato što ta kašasta smesa ne dozvoljava direktan priticaj vazduha na žile.

Tehnika sađenja. — Da bi se sađenje pravilno izvršilo, potrebna su dva lica, od kojih će jedno držati sadnicu uz sam kolac a drugo će sađenje izvršiti. Lice, koje će sađenje vršiti, motikom nanese u rupu što plodniju zemlju (oranicu) do potrebne visine. Jatim prvi radnik post. vi sadnicu do samog koca na uzdignutu zemlju, pa žile lepo rasporedi na sve strane. Kad se sadnica postavi uz kolac na pripremljenu zemlju u rupi, onda treba obratiti pažnju da se sadnica ne posadi ni suviše duboko, niti opet suviše plitko. Sadnicu treba posaditi na onu dubinu na kojoj je bila u rastilu rasadnika, tj. do korenovog vrata. Kad se odredi na kojoj će se dubini saditi, onda drugi radnik motikom nagrne na žile plodnu rastresitu zemlju, pa istu dobro ugazi, kako bi se ona što bolje pripila uz žile i time istisla sav vazduh oko njih. Zatim se preko te zemlje stavi sloj komposta (mešanca) ili sloj zagorelog stajnjaka, preko njega opet zemlja, dok se jama ne ispuni. Ako je sadnja izvršena u jesen, onda se sadnica ne zaliza, već oko nje uzdigne zemlja u vidu humke i tako ostavi. Ako je, pak, sadnja vršena u proleće, onda se oko posađene sadnice napravi levkasto udubljenje u vidu činije pa sadnica zalije kantom vode od 5—6 litara.

Negovanje zasada

Nega trešanja, višanja i marela sastoji se u: obradi zemljišta ispod voćaka, đubrenju, orezivanju, krečenju debla i zaštiti od biljnih bolesti i štetočina.

Obrada zemljišta. — Trešnje kao voćarske kulture nepovoljno se razvijaju na zemljištu koje se ne obrađuje. Nema dobrog i stalnog roda kod trešanja i višanja ako se zemljište ne kultiviše.

Za preporuku je da se zemljište pod voćem svake jeseni dublje poore, pa odmah u jesen, ili rano u proleće zaseje nekom leguminoznom biljkom, kao što su: bela i plava lupina, grahorica, grašak, i sl., koje će se u doba cvetanja zaorati. Ne preporučuje se da se jalovi ugar duže vremena održava zbog kvarenja strukture i ispiranja hranljivih materija. U najnovije vreme preporučuje se setva navedenih leguminoza, koje se u najvećem porastu pokose i razastru, te od njih načini zastirač (mulč), koji sprečava gubljenje vlage. Ako se pojave korovske biljke i one se kose. Usled nedostatka vlage, ako leguminoze dadu malo mase, zastire se samo površina ispod krune voćaka, a između redova se vrši jedno prašenje početkom leta.

Gde vlada nedostatak u ziratnom zemljištu, u mladim nasadima trešanja i višanja m gu se gajiti kao podkulture okopavine, od kojih pominjemo: pasulj, grašak, luk, sočivo i naut. Strnine i repa uopšte ne dolaze u obzir.

Đubrenje. — Da bi trešnje i višnje redovno i obilno donosile lepe, krupne, intenzivno obojene i sočne plodove, zemljište pod njima mora biti uvek plodno, Kako trešnje i višnje svojom redovnom rodnošću dosta osiromašuju zemljište, to đubrenje treba vršiti svake druge ili treće godine, pružajući im na taj način hranu, koja je izuzeta iz zemljišta putem plodova. Đubrenje se može vršiti na više načina: đubre se rasturi po celoj površini trešnjika i plitko zaore ili se rasturi samo oko voćke onoliko koliko je široka kruna, pa zaori ili prekopa.

a) Đubrenje stajskim đubretom. — Od svih đubriva najglavnije je stajsko, koje treba da je dobro zgorelo. Stajsko đubre u sebi sadrži sve hranljive materije koje su potrebne za održavanje voćke, a sem toga poboljšava i strukturu samog zemljišta. Na primer, za đubrenje lakših i toplih zemljišta bolje je upotrebiti potpuno zgorelo đubre, dok za teška i vlažna poluzgorelo. Sva stajska đubriva nisu jednaka i ne sadrže podjednako hranljive materije. Tako na primer jedna su bogatija u azotu, druga u kalijumu a treća u fosforu.

Tab. 2. Sadržaj hranljivih materija kod nekih đubriva (po Miitz-u)

Naziv đubriva	Suve materije%	Azot%	Fosforna kiselina%	Kalijum%
Goveđe đubre	18,2	0,34	0,13	0,35
Konjsko	32,6	0,67	0,23	0,72
Ovčije	38,4	0,82	0,21	0,84
Svinjsko	27,6	0,45	0,19	0,60
Kompost	80,0	0,22	0,12	3,34
Čilska šalitra	–	15-16	—	—
Amonijumsulfl	—	19- 1	—	—
Kalcijumnijanamid	—	20	—	—
Superfosfat	—	—	10—20	50
Tomasovo brašno	—	—	—	—
Kalijumhlopid	—	—	—	48
40% kalijumova so	—	—	—	40

Upoređujući trešnje, višnje i marele s ostalim vrstama voćaka, uočava se da one najmanje iscrpljuju zemljište, pa je dovoljno ako se po 1 m2 da 3 kg odnosno 300 mc stajskog đubreta po hektaru, pod uslovom da je ono dobrog kvaliteta i dobro zgorelo.

b) Đubrenje mineralnim đubrivima. — Mineralna đubriva zovu se još i dopunska, zato što se njima dopunjava đubrenje organskim đubrivima, u ovom slučaju stajskim đubretom.

Od mineralnih đubriva za prolećno đubrenje od preporuke je čilska šalitra, a upotrebljava se i kombinovano đubre KAS (mešavina kalijuma, azota i fosforne kiseline), dok za ‘jesenje superfosfat, kalijum i kreč. Ukoliko se ne raspolaže pripremljenom mešavina od veštačkog đubriva, voćkama dajemo na svaki kvadratni metar površine 5 gr azota, 6 gr fosfora, 10 gr kalijuma.

Ritig u svom Voćarstvu (1942) navodi: „Dr Kobel računa za svaku potpuno razvijenu voćku:

• 3—6 kg čilske šalitre, zatim
• 2—3 kg superfosfata i
• 2—4 kg 30% kalijeve soli.

Kod mladih voćaka đubri se malom količinom (2 kg superfosfata, 1,6 kg čilske šalitre, 1,2 kalijuma)“.

v) Đubrenje krečom. — Trešnja, višnja i marela pored azota, kalijuma i fosfora potrebuju još i kreča, toliko koliko im je potrebno za ishranu. Ovim kulturama je potreban kreč i za stvaranje koštice u plodu. Ako zemljište oskudeva u kreču, nastupaju kod trešanja, višanja i marela razna oboljenja. Pojava smolotočine najviše se pripisuje oskudici kreča u zemljištu.

Đubrenje se vrši pečenim krečom. Mesto njega može se dati i mleveni krečnjak oko 10.000 kg po hektaru, koga ima i u Srbiji. Dobre je rezultate pokazao i saturacioni mulj.

Kreč se rastura u jesen, po suvom vremenu, a zatim zaore i podrlja. Po jednom hektaru daje se oko 5.000 kg. Ako su u pitanju pojedina voćna stabla trešanja, višanja i marela, potrebno je kreč rasuti široko ispod krune voćaka po 3—b kg na voćku i plitko prekopati.

g) Zelenišno đubrenje. — Zelenišnim đubrenjem zovemo ono gde se zemljište zasejava poglavito izvesnim leguminozama, pa se ove zaoru kad budu u cvetu, odnosno u najjačoj razvijenosti. njim se zemljište može popraviti skoro kao i stajskim đubretom. Dobra strana zelenišnog đubrenja, pored toga što ono daje trešnjama neposredno hranu, još je i u tome što popravlja fizičke osobine zemljišta: teška čini lakim, suviše laka vezuje i čini ih čvrstim.

Za zelenišno đubrenje uzimaju se najčešće: grahorica, lupina žuta, lupina plava, lupina bela, grašak, kokotac i sl. Ove biljke imaju tu osobinu da crpe i azot iz vazduha, pomoću naročitih bakterija (Bacterium radicicola) na korenu, koji posle zaoravanja prilikom raspadanja predaju zemlji. Ove biljke upotrebljavaju se prema kakvoći zemljišta. Tako, plava lupina je dobra za tešku zemlju siromašnu krečom, a grahorica za tešku zemlju bogatu krečom. Dejstvo zelenišnog đubriva prosečno traje 2 do 3 godine. Prema tome, treba ga obnavljati najmanje posle tri godine.

Evo primera jednog plodoreda u trešnjiku, gde se iskorišćavanje zemljišta spaja sa zelenišnim đubrenjem i to:

1. Poseje se u jesen ozimi grašak ili ozima grahorica, pa se s proleća, kad bude u punom cvetu, pokosi.
2. Posle pokošenog ozimog graška ili grahorice poseje se u junu lupina, pa se u jesen zaore; lupina je pogodna jer joj seme lako niče i dobro podnosi sušu.
3. Narednog proleća poseje se grašak ili grahorica i pokosi se u seno.
4. Narednog proleća poseje se crvena detelina u smeši s travom i 20% ovsa kao zaštitnog useva. Ovaj se usev koristi dve godine, bilo za seno ili za zelenu piću, zemljište se poore i ponovo se počinje ispočetka kao pod 1).

Zelena đubriva se obično upotrebljavaju na nepristupačnim (strmim) ili suviše udaljenim terenima, na kojima je otežano ili onemogućeno donošenje stajskog đubriva.

Orezivanje. — Opšte mišljenje naših voćara kao i voćara stranih zemalja da trešnju, višnju i marelu ne treba orezivati. Stvarno, trešnja, višnja i marela kao voćke, upoređujući ih s ostalim vrstama, su i jedine koje bez ikakve intervencije voćara same stvaraju lepu piramidalnu i dovoljno proređenu krunu. Ali s obzirom na to da trešnja dostiže veliku starost i razvijenost, i da njena kruna može biti oštećena mnogo pre nego što uđe u duboku starost, u tom slučaju trešnju treba potpomoći, bar prvih godina porasta, a docnije samo putem uklanjanja slomljenih, suvih i bolesnih grana. Ako bi stabla pri dobrom đubrenju i negovanju ipak počela da slabije rađaju, onda ih treba podmladiti.

Prva rezidba vrši se prilikom sađenja. Pored vođice ostavljaju se još četiri bočne ramene grane, koje se obično orezuju na 7 do 8 pupoljaka, pazeći pritom da sve budu u približno istoj visini i da im krajnji pupoljci budu okrenuti upolje. Vođice se orezuju za 3 do, 4 pupoljaka duže.

Druge godine letorasti koji su izbili iz najviših pupoljaka skraćuju se na jednu polovinu svoje dužine, a niži letarosti orezuju se obično na 4 pupoljka. I ovom prilikom glavne bočne grane treba da budu orezane na istoj visini, zbog ravnoteže, a vođica se opet duže oreže za oko 4 pupoljka. Treće i četvrte godine rezidba je ista kao i prethodnih godina, s tim što se vrši i proređivanje gustih grana i grančica. Od pete godine pa nadalje vrši se samo proređivanje (sl. 12).

Izvesne sorte (na pr. Lotovu višnju) treba često (svakih 4—6 godina) podmladiti i time osigurati donošenje dovoljno krupnog roda.

Krečenje stabala. — Kad se prođe po trešnjicima u okolini Grocke, vidi se da je kora debla s jugozapadne strane propala. Ovo propadanje nastalo je kad su trešnje bile mlađe, odnosno kad je kora bila nežna. Ova teška oštećenja ne pošteđuju ni jednu vrstu voćaka. Posledica toga je da cela voćka zastane u porastu, jednostavno zakržlja, usled čega trešnje i višnje pa i marele ne mogu da dostignu punu razvijenost, ne mogu da dostignu određenu starost, a to za sobom povlači i manju rodnost.

Sl. 12. Uzoran trešnjik u cvetu

Izostavljeno iz prikaza

Ovo propadanje kore posledica je nastalih promena u toploti koje mogu biti dvojake. Prvo, što se rano u proleće, kad nastanu topli dani, zagreje deblo s jugozapadne strane, usled čega sokovi počnu da struje. U toku noći, kad se temperatura spusti ispod 0°, dođe do smrzavanja sokova, usled čega stradaju ćelije s te strane i kora izumre. Drugo, usled letnjih pripeka kora koja je najviše izložena vrućinama, naglo gubi vlagu pa se zbog toga suši.

Danas se pokušava da se štete od ove nepogode izbegnu putem krečenja.

Stablo se, čim list opadne, okreči. Pre nego što se pristupi krečenju, stara kora se sastruže, ali se tom prilikom vodi računa o tome da se mlada kora ne povredi. Ovim krečenjem bela boja će odbijati sunčane zrake, te neće doći do zagrevanja i kasnije izmrzavanja kore.

Bolesti i štetočine

Trešnje, vašnje i marele napada priličan broj biljnih parazitnih gljivica i štetočina, koje im svake godine nanose ogromne štete. Ovde ćemo navesti najčešće bolesti i štetočine, od kojih stradaju ove vrste voćaka, kao i mere predohrane i načine suzbijanja istih.

Bolesti

Rešetavost (ruaičavost) kod trešnje. — Rešetavost pretstavlja najopasniju bolest trešnje. Ovo utoliko pre što ova bolest napada i lišće i mlade grančice i plodove. Po završenom cvetanju na lišću se pojave mrkocrvene pege različite veličine, u kojima se tkivo sasušuje i otpada, te lišće izgleda prorešetano, izbušeno. Najviše strada lišće u donjem delu krune. Bolest prelazi i na plodove, usled čega zakržljaju, smežuraju se, i izgube svaku vrednost. I mladari bivaju napadnuti, i na njima se pojavljuju mrke pege, kora ispuca, odakle posle počinje da se izliva smola.

Prouzrokovač ove bolesti je parazitna gljivica Clasterosporium carpophilum (Lev.) Aderh., koja izaziva ista oboljenja i na višnji i na mareli.

Obolele grančice saseći i spaliti, a takođe obrati i uništiti smežurane plodove.

Od preventivnih mera preporučuje se prskanje trešanja, višanja i marela pred cvetanje i po cvetanju 1% rastvorom bordovske čorbe.

Uvenuće lastara i cvetova i sušenje plodova. — I ovo je jedna od vrlo opasnih bolesti trešnje, višnje i marele, koja je u stanju da prouzrokuje ogromne gubitke. Napada lastare, cvetove i plodove. Obično u toku cvetanja ili ubrzo po završenom cvetanju lastari počnu da se suše, na njima se istovremeno suše i svi cvetovi i lišće. I u toku vegetacije sasuši se pokoji lastar, s koga lišće obično ne otpada. Izvesnih godina dešava se da 50—80% svih lastara propadne.

Prouzrokovač ove bolesti je gljivica Stromatinia cinerea. Ona prvo zarazi cvetove a preko njih i grančice, posle čega preuzrokuje njihovo izumiranje. Na sasušenim cvetovima i lastarima ova gljivica obrazuje letnje spore — konide (Monilia cinerea), koje služe za dalje rasprostranjenje zaraze. Gljivica prezimljuje u sasušenim lastarima i plodovima.

U toku zime skupiti i uništiti sve suve plodove koji su zaostali na voćci, a takođe saseći i spaliti sve sasušene lastare.

Od preventivnih mera za preporuku je prskanje pred otvaranje pupoljaka i odmah po zametanju plodova 1% bordovskom čorbom.

Veštičine metle na trešnji i všinji. Specifični su poremećaji u razviću zaraženih organa. Obično u kruni trešanja, ređe višanja, ponekad se pojave grane naročitog sastava, žbunaste, koje su u narodu nazvane „veštičine metle“. One ne cvetaju i u toku leta obično se sasuše.

Prouzrokovač ovih „veštičinih metli“ je gljivica Taphrina cerasi, koja kad zarazi koji pupoljak prouzrokuje da se iz njega razvije mladar žbunastog oblika.

Jedini način suzbijanja ove bolesti sastoji se u sasecanju i spaljivanju ovih „veštičinih ‘metli“, i to čim se pojave.

Smolotočina. — Ova bolest je vrlo česta, skoro na svim vrstama koštičavog voća, pa prema tome i trešnji, višnji i mareli. Pojavljuje se u vidu izdivanja smole, kako iz samog debla, tako i iz debljih i tanjih grana. Delovi iz kojih ističe smola oslabe i brzo propadnu.

Uzroci smolotočine su razni. Mnogi nisu još dovoljno upoznati. Uglavnom, mora da prethodi kakva ozleda, bilo od nepravilnog orezivanja, bilo od stoke, atmosferske nepogode ili insekata. Najčešće od smolotočine stradaju voćke koje su posađene na zemljištu teškom, ilovačastom, beskrečnom i vlažnom, a pogotovu ako nastanu nagle promene u toploti.

Sprečavati pojave ozleda na voćkama bilo od insekata ili nepažnjom pri radu. Takođe nepodesno zemljište za sađenje ovih vrsta voćaka treba izbegavati. Ako se smola mestimično pojavi, treba je ukloniti, pa zatim ranu očistiti i dezinfikovati. Preporučuje se (M. Josifović, 1941) još i umereno zalivanje voćaka u doba njihovog jakog porasta, kao i đubrenje kalijumovim i fosfornim đubrivima.

Virusne bolesti

Na trešnji se javlja i čitav niz opasnih neizlečivih virusnih bolesti. One se ispoljavaju u vidu različitih, često veoma izrazitih promena pa i teških poremećaja na plodovima i lišću.

Najčešća je virusna bolest trešnje koja se javlja u vidu rozeta lišća, koje je sitnije i jako grupisano u kitice, usled toga što su međukolenca (internodije) skraćena. Ove rozete se nalaze najviše pri vrhu grančica, dok su ispod njih grane obično ogoljene. Po tome se ova bolest lako i sigurno raspoznaje.

Kod nekih virusnih bolesti plodovi su vrlo sitni, bleđe boje, lošeg kvaliteta. Obično se javlja preterano otpadanje ovakvih plodova, tako da se rodnost svede na beznačajnu meru. HMI virusnih bolesti trešanja koje se ispoljavaju i na druge načine. Potrebno je skrenuti pažnju na sve navedene promene i na slične poremećaje, kako bi se blagovremeno uočila pojava neke virusne bolesti, koje su zapažene i kod nas. Kad voćari primete kakve rozete na lišću, sasvim sitne plodove blede boje, sumnjivu rešetavost lišća koju ne izaziva nikakva parazitne gljivice, kao i prstenaste hlorotične pege koje podsećaju na šarku šljive, treba odmah da obaveste stručnjake za zaštitu bilja, koji će utvrditi da li su u pitanju zaista virusne bolesti ili ne.

Mere borbe. — Virusne bolesti se ne mogu neposredno suzbijati. Kad voćke od njih obole, one se više n mogu izlečiti, te se moraju smatrati kao izgubljene. Ostaje kao jedino pouzdano sredstvo u borbi protiv virusnih bolesti da se sprečava njihovo rasprostranjenje, i da se energično uništavaju sve zaražene voćke, da bi se na taj način otklonila žarišta nove zaraze. Zbog toga je potrebno najpre upoznati kako izgledaju ove bolesti, pa obezbediti proizvodnju garantovano zdravog sadnog materijala. U tom cilju kalem grančice treba uzimati samo s potpuno zdravih matičnih drveta. Dalje, mora se vršiti stroga kontrola i samih sadnica po rasadima, koje se ne smeju izdvojiti pre nego što se izvrši fitopatološki pregled i utvrdi da su potpuno zdrave.

Štetočine

Trešnju, višnju i marelu napada oko 40 vrsta opštih štetočina, od kojih treba samo na nekoliko obratiti pažnju. U našoj zemlji ovim vrstama voćaka najveću štetu pričinjavaju:

trešljeva mušica, lisne vaši, žilogriz, veliki i mali mrazovac i sandžozevski štitaš.

Trešnjeva mušica (Ragoletis cerasi L.). — Ova štetočina je najčešća i ujedno najopasnija za trešnju, višnju i marelu. njen crv (larva) izaziva crvljivost plodova, koje se uočava prilikom njihovog sazrevanja. Na crvljivim plodovima blizu peteljke primećuju se male, tamne pegice, koje su utoliko uočljivije ukoliko su trešnje odnosno višnje i marele otvorenije boje, i te pegice su siguran predznak da je to od trešnjeve mušice i da su plodovi crvljivi. Kad se takav plod prepolovi, uočiće se blizu koštice mali beličasti crvić, bez nogu, dugačak 4—6 mm, koji postepeno jede čvrsto meso ploda, naročito oko koštice, i pretvara ga u gnjilu, vodenastu masu (sl. 13). Takvi plodovi su neukusni i nepodesni za jelo, teško se prodaju, lako gnjile i trule i nisu uopšte podesni za tržište.

Sl. 13. – Trešnjeva mušica i crvljiv plod

Izostavljeno iz prikaza

Crvljivost plodova trešanja, višanja i marela je redovna pojava, koja se zapaža svake godine u većoj ili manjoj meri, što zavisi od mesta, podneblja i načina suzbijanja. Kad su uslovi za njeno razmnožavanje povoljni, ona su u tolikoj meri pojavljuje, da često ucrvlja preko 80% plodova kod srednjestasnih i poznih sorata.

Mere borbe — Protiv ove štetočine poznate su razne mere borbe. Ona se može suzbijati dok je u vidu lutke (nimfe), zatim kada je u vidu mušice i naposletku putem raznih kulturnih mera.

Dok je u vidu lutke, suzbija se na sledeće načine: 1) po završetku vegetacije polivati zemlju ispod trešanja i višanja vrućom vodom; 2) preoravati ili prekopavati zemlju ispod voćaka, u cilju izbacivanja lutke na površinu, čime se one izlažu nepogodama; 3) puštanjem živine u toku jeseni i proleća po voćnjacima; 4) ubrizgavanjem u zemlju sumporougljenika.

Suzbijanje ove štetočine, dok je u vidu odraslog insekta mušice, preporučuje se da se vrši sredstvima na bazi DDT i NSN. Od ovih sredstava najbolja su: Gesarol 50, Bentox Lindane i sl. Osim ovih preporučuje se i Parathion.

Da bi suzbijanje ove štetočine u potpunosti uspelo, treba ove mere borbe združiti s kulturnim, koje se sastoje u sledećem: da se berba ovih vrsta voćaka vrši pre potpune zrelosti, još dok larve nisu izašle iz plodova i učaurile se u zemlji; da se pri berbi neostavlja nijedan plod na voćci; da se crvljivi i opali plodovi skupljaju i u njima crvi onesposobljavaju da se tvuku u zemlju i pređu u lutke; da se u blizini trešanja i višnja ne gaje divlje trešnje, rešeljke (magrive) i ukrasno šiblje orlovi nokti i šimširika, jer na njihovim plodovima mušica takođe nosi jaja, i time oni služe kao legla zaraze, i naposletku da se po mogućnosti gaje rane sorte, koje sazrevaju pre pojave mušice, te izbegnu uprvljanje.

Lisne vaši (Aphidae). Pojavljuju se u proleće na naličju lišća i vrhovima mladara, sišući sokove. Usled toga lišće i zrhovi letoraste se kovrdžaju zbog čega se porast voćke znatno spori. Množe se veoma brzo. Od njih najveće štete pričinjava trešnji i višnji trešnjeva crna vaš (Myzis cerasi), koja ima nekoliko generacija u toku vegetacije. Prvo se pojave vaši bez krila, dugačke do 2 mm, a zatim vaši s krilima, koje su iste veličine i obe su crne, po čemu su i ime dobile.

Za vreme zimskog mirovanja voćaka, tj. od odpadanja lišća je početka vegetacije preporučuje se da se suzbijanje vrši sredstvima na bazi DNOC (dinitroortokrezola). U proleće, čim se prve vrši pojave, napadnute voćke treba prskati 1% rastvorom nikoginola, ili 0,1% rastvorom čistog nikotina.

U najnovije vreme preporučuju se za letnja prskanja tzv. sredstva sa sistematičnim dejstvom, koja se prilikom prskanja ispijaju u tkiva biljke a delu)e putem sokova. Pri uzimanju ovako zatrovanih sokova lisne vaši uginjavaju. Od ovih sredstava danas su u upotrebi Parathion, Fosferno, Pestox 3 i dr.

Žilogriz (Capnodis tenebrionis L). Larve ove štetočine pričinjavaju velike štete mladim trešnjama (2—5 god.), a stavajim manje. Naročito velike štete pričinjavaju u rastilima oštičavog voća Istočne Srbije i Kosmeta. Odrasli insekt je tvrdokrilac, dug 15—20 mm i obično je crn, ma da ima odlika n s bakarnom bojom, kod kojih su krila poprskana pepeljastim tačkicama. Pojavljuje se u junu i viđa se sve do avgusta. Sparuju se obično u julu, posle čega ženka snese jaja u pukotine kore pri dnu stabla na korenovom vratu. Larva je vrlo dugačka, 60—65 mm, bela je i bez nogu. Ona na debljem korenju i oko korenovog zglavka pravi duge, vijugave hodnike ispod kore, ili pak u srži drveta, usled čega se napadnute sadnice ili voćke (ako je najezda velika) suše.

Suzbijanje žilogriza je vrlo teško, zato što se larve nalaze pod zemljom, te se šteta obično dockan uoči. Pošto su odrasli insekti ove štetočine tromi. to ih treba skupljati i uništavati. Takođe je za preporuku da se oko mladih voćaka za 10—12 cm u krug pospe 2—3 gr para-dihlor-benzola na svaku voćku, čiji će miris ubiti tek izlegle larve potkornjaka. Ritig (1942) preporučuje da se mlade voćke u toku leta, gde ima uslova, obilno zalivaju.

Veliki i mali mrazovac. — Naučni naziv prvog je Hibernia defoliaria Cl. a drugog Cheimatobia brumata L. Guseniceovih štetočina, naročito ako se pojave u jačoj meri, pričinjavaju velike štete lišću. Često napadaju plodove trešnje, višnje i marele, još dok su zeleni, jedući im mesnati deo čak do koštice. Leptiri velikog i malog mrazovca javljaju se kasno u jesen, kad nastupe mrazevi, po čemu se i nazivaju mrazovci. Po sparivanju, ženka velikog mrazovca snese 300—400, a malog oko 250 jaja, razbacanih oko pupoljaka. Iz jaja se u proleće izlegu gusenice, koje živa pojedinačno, a hrane se lišćem i mladim plodovima. Kad dostignu normalan porast, a to biva u maju i junu, gusenice se učaure u zemlji na dubini oko 10 cm.

Stavljati lepljive pojaseve na stabla u jesen, da bi se pohvatale ženke prilikom puzanja ka kruni voćaka. Kod mladih voćaka koje su privezane uz kolac, pojaseve treba stavljati i na kolje, da ne bi leptiri preko njih dospele u krune. Lepak na pojasevima treba nekoliko puta obnavljati. U septembru, kad se gusenice u zemlji učaure, zemljište oko voćnjaka treba dublje prekopati, čime će se donekle iste uništiti. Za preporuku je prskanje napadnutih voćnjaka u jeku najezde gusenica DDT i NSN preparatima.

Kalifornisni štitaš. (San Džoze vaš) (Aspidiotus perniciosus). Oza naopasnija štetočina našeg voćarstva u manjoj meri napada trešnje i marele, dok su višnje skoro imune. Štetu nanose sitne larve, do 0,2 mm dugačke, koje sišu sokove voćke preko mladara i ostalih voćnih delova. Odrasla ženka je duga oko 1 mm i na sebi nosi okruglasti štit sivo pepeljaste boje. Ženka rađa žive mladunce, koji se prvo razvijaju i sami dalje množe.

Misli se da postoje tri generacije u toku leta, za koje vreme od jedne ženke proizađu oko tri milijarde i dve stotine miliona vašiju.

Suzbijanje ove opasne štetočine najsigurnije se vrši u toku zime. Ako je zaraza jaka, te je kora drveta prekrivena naslagama vaši, onda prethodno koru treba sastrugati čeličnim četkama, pa tek posle vršiti prskanje. Prskanja se vrše u doba zimskog mirovanja voćaka, kad je temperatura iznad nule, i to obično nekim voćnim karbshlineumom ili DNOC. U toku vegetacije suzbijanje ove vaši je teško izvodljivo. Obično se vrše prskanja nikotinskim i piretrinskim preparatima, a od sistematskih preparata koriste se Parathion, Fosferno i dr. Takođe je u upotrebi i uljana emulzija Albolineuma.

Berba, sortiranje i pakovanje

Berba

Trgovina voćem ne zadovoljava se samo dobrim kvalitetom unutrašnjih osobina ploda koje priroda daje, uz saradnju voćara, već pod kvalitetom podrazumevanja i spoljni izgled plodova, koji treba da privuče potrošača.

Pravilna berba voća, sortiranje i pakovanje kao i pravilan postupak pri podvozu i smeštaju imaju odlučujući uticaj na kvalitet voća. Radi toga je potrebno da se pitanjem pravilne berbe, sortiranja i pakovanja detaljnije pozabavimo, koristeći iskustva kako naša tako i drugih zemalja. Pri tom treba imati u vidu naročito potrebu da se što više usavrši način spremanja svežih trešanja, marela i višanja za izvoz..

Ukoliko budemo kadri da naše voće dobro odnegujemo i lepo otpremimo, ono će imati daleko veću prođu i bolju prodajnu cenu i na domaćem i na stranom tržištu, nego voće kod kojeg na ovo nije obraćena pažnja. U našem sortimentu trešanja raspon zrenja od najranije trešnje pa do najpoznije višnje dug je oko mesec i po dana, pa je vrlo važno odrediti pravo vreme berbe. Od pravovremene berbe trešanja, višanja i marela ne zavisi samo kvalitet plodova i količina berbe, već i tehnološka svojstva tj. sposobnost plodova za preradu, transportovanje, čuvanje i tome slično. Zbog svega toga mi naročito ističemo značaj pravilne berbe.

S obzirom na tehnološka svojstva razlikujemo dva oblika zrelosti fiziološku (botaničku) i tehnološku (potrošnu), za industrijske svrhe.

Fiziološka zrelost odgovara onoj zrelosti plodova koja dopušta berbu. Ovaj stepen zrelosti izražava se kad počne da se menja osnovna zelena boja ploda u žućkastu i kad se boja prevlake jače istakne kao što je na primer, otvoreno crvena boja kod sorti trešanja majska rana, hedelfingenska, germersdorfska, lionska rana ili ćilibarno-žuta kod trešanja Droganova žuta, Denisenova žuta, bela lepa iz Ohaja.

Fiziološka zrelost zavisi i od same sorte. Od velike je važnosti pravilno oceniti kad nastupa ova zrelost, jer od toga zavisi izdržljivost ploda. Prema našim zapažanjima potreban broj dana za potpun razvitak i zrenje plodova pojedinih sorti trešanja, tj. od cvetanja do fiziološke zrelosti je za majsku ranu 28—30 dana, za lionsku ranu 36—38, za germersdorfsku 58—60 dana, za Droganovu žutu 60—65 i za Denisenovu žutu 70. dana. Ovo nije potpuno tačno, jer razvitak plodova zavisi od klimatskih prilika samog voćarskog rejona. U NR Srbiji rekosmo da je raspon zrenja dug mesec i po dana, međutim, u NR Bosni i Hercegovini, zbog raznolikih klimatskih prilika, raspon zrenja (sezona svežih trešanja) traje preko tri meseca. )

Tehnološka zrelost ili zrelost za jelo, zrelost za potrošnju ili preradu, nastupa po pravilu tek onda, kad mesnati delovi ploda postanu lepši i prijatnijeg ukusa.

Kod fiziološke zrelosti, dalje, u plodovima se vrši postepen proces unutrašnje izgradnje plodova. Obično se smanjuje sadržaj kiseline; skrob se postepeno pretvara u šećer; čvrsta veza izmeću ćelija olabavi i pri tome se razvijaju razne nove materije mirisa, arome. Kod trešnje, višnje i marele fiziološka i tehnološka zrelost padaju skoro u isto vreme, što kod drugih vrsta nije slučaj.

Radnje koje smo nazvali jednim opštim imenom spremanje trešanja, višanja i marela za tržište i bolj,e unovčavanje, obuhvataju berbu, sortiranje — ujednačavanje i pakovanje. Mi ćemo o svakoj od njih ovde ponaosob govoriti.

Kad i kako treba brati

Od velike je važnosti kad i kako će se brati trešnje, višnje i marele, jer od toga zavisi njihovo unovčavanje. Praktično, to znači, da berbu ovog voća treba vršiti prema cilju za koji se trešnje, odnosno višnje i marele imaju upotrebiti. Tako, na primer, ako će se upotrebiti odmah za preradu ili za prodaju na bliskim tržištima, berba se vrši kad nastupi potpuna zrelost za jelo, a to je: kad plodovi dobiju svoju svojstvenu boju i kad se ona što jače istakne; kad miris i ukus postanu što intenzivniji; kad meso unekoliko omekša, jer se tad ćelije razmaknu, zbog čega se krupnoća poveća, a plodovi postanu prijatniji za jelo; kad plodovi postanu potpuno sočni i kad se u njima razviju svi oni hemijski sastojci, koji odaju karakteristiku pojedinih sorata. Samo potpuno zrele trešnje, odnosno višnje i marele, biće najukusnije, najsočnije i najmirišljavije, a pri tom i najkrupnije, zato što plodovi najveću krupnoću dostižu u potpunoj zrelosti.

Ako se, pak, trešnje po berbi imaju transportovati na udaljenija tržišta, onda ih brati za onoliko dana ranije, koliko će provesti na putu, tako da putem dozre i na tržište stignu sasvim zrele. Ako bi se za udaljenija tržišta brale potpuno zrele, onda bi se u putu nagnječile, zbog čega bi izgubile do 50% od svoje vrednosti, a možda bi počele i da trule. Za udaljene pijace mogu da se beru i potpuno zrele, samo ih tad treba nežno pakovati i transportovati takvim prevoznim sredstvima koja imaju hladnjače u kojima je temperatura između 0° i 2°S. No pošto se ta temperatura može održavati samo sa frigorofičkim mašinama, koje su vrlo skupe, to se transportovanje trešanja u takvim prevoznim sredstvima često i ne isplaćuje.

Bilo da su trešnje namenjene za preradu i jelo, bilo za ekspedovanje na udaljenija tržišta, berbu treba vršiti rano ujutru, po hladovini, čim rosa spadne, zato što su trešnje tad najsvežije, zbog čega su vrlo sočne i jako mirišljave. Ako se beru po vrućini, izgube mnogo od svoje svežine, a ujedno i od svog mirisa i ukusa. Trešnje, marele i višnje beru se uvek s peteljkama, pri čemu treba paziti da se prilikom berbe ne povrede pupoljci. Za berbu su potrebne dvokrilne lestvice, korpe i kuke za savijanje grana. Sav ta} pribor olakšava berbu, zbog čega se za kraće vreme nabere znatno veća količina.

Za desetočasovno radno vreme jedan radnik može da nabere od 60—70 kg, a izvežbani radnici i do 100 kg plodova.

Količina plodova koja se dobiva od jednog drveta menja se prema sorti, prirodnim uslovima, gustini sađenja, starosti itd. Računa se da jedno odraslo drvo daje prosečno 80—100 kg, međutim, starija i jače razvijena drveta, u pukoj rodnosti mogu dati 200—250 i više kg trešanja.

Sortiranje

Sortiranje trešanja, višanja i marela je lak i jednostavan posao. Ono se obično vrši ako će se plodovi iznositi na tržište.

Prema postojećim propisima za izvoz voća, trešnje se mogu sortirati i standardizovati u četiri kvalitetne klase dok višnje u tri klase.1)

Sortiranje trešanja

U prvu kvalitetnu klasu spadaju plodovi brani rukom, s peteljkama, dobro i pravilno razvijeni, izjednačeni po sorti, veličini i zrelosti, s vrlo dobro izraženom bojom, karakterističnom za dotičnu sortu. Plodovi moraju biti bez oštećenja od bolesti, štetočina, prskanja i mehaničkih povreda. Plodova bez peteljaka može biti najviše 3%. Plodovi moraju biti prosečne krupnoće dotične sorte u toj godini.

U drug u kvalitetnu klasu spadaju plodovi ne izjednačene krupnoće, brani rukom, s peteljkama. Plodovi moraju biti dovoljno zreli i čvrsti, da mogu izdržati transport. Dozvoljava se do 5% plodova oštećenih od štetočina, bolesti i mehaničkih povreda, koje ne utiču na transport plodova, i 5% plodova bez peteljaka.

U treću kvalitetnu klasu (nesortirane) spadaju plodovi brani rukom, s peteljkama, neizjednačeni po krupnoći. U istoj opremi moraju biti plodovi samo jedne sorte. Plodovi moraju biti dovoljno zreli i čvrsti da mogu izdržati transport. Plodova bez peteljki može biti do 5%. Dozvoljava se do 5% plodova oštećenih od bolesti, štetočina i mehaničkih povreda, koje oštećenja ne utiču na transport plodova. Plodovi moraju imati boju karakterističnu za dotičnu sortu.

U četvrtu kvalitetnu klasu (trešnje za alkoholnu preradu) spadaju potpuno zreli plodovi, koji se ne mogu uvrstiti ni u jednu od navedenih klasa. Ovi plodovi mogu biti potučeni, s greškama, ali ne smeju biti nagnjili niti zagađeni. Plodovi ove klase smeštaju se u kace, bačve, čabrove i slično.

Sortiranje višanja

U prvu kvalitetnu klasu (original nesortirane višnje) za potrošnju spadaju plodovi brani rukom, s peteljkama, ne izjednačeni po krupnoći. U istoj opremi moraju biti plodovi samo jedne sorte. Plodovi moraju biti dovoljno zreli i čvrsti, da mogu izdržati transport. Među plodovima ne sme biti stranih primesa. Plodova bez peteljki sme biti do 5%. Dozvoljava se do 5% plodova oštećenih od štetočina, bolesti i mehaničkih povreda, koja oštećenja ne utiču na transport plodova. Plodovi moraju imati boju karakterističnu za dotičnu sortu.

U drugu kvalitetnu klasu — original (nesortirane višnje) za preradu, sladaju plodozi brani rukom bez peteljaka, neizjednačeni po krupnoći. U pakovanju plodovi moraju biti samo jedne sorte. Plodovi moraju biti potpuno zreli, zdravi i neoštećeni. Dozvoljava se do 10J/o plodova oštećenih od štetočina, bolesti i mehaničkih povreda, koje ne utiču na transport plodova. Među plodovima ne sme biti stranih primesa.

Kvalitetne klase	Vrednost rane trešnje	Pozne trešnje srcolike	Pozne trešnje hruštavke
I Kvalitetna klasa	350	140	180
II Kvalitetna klasa	100	60	100
III Kvalitetna klasa (nesortirane)	250	100	140
IV Kvalitetna klasa (trešnje za alkoholnu preradu)	40	60	60

Ukupna vrednost s obzirom na pojedine kvalitetne klase trešanja stoji u sledećem odnosu:

Kvalitetne klase	Vrednost slatke višnje	Vrednost prave višnje	Vrednost marele
I Kvalitet klasa — original za potrošnju	150	180	200
II Kvalitet klasa — original za preradu	100	150	200
III Kvalitet klasa — višanja za alkoholnu preradu	60	90	120

U treću kvalitetnu klasu (višnje za alkoholnu preradu) spadaju potpuno zreli plodovi višanja koji se ne mogu uvrstiti u prve dve klase. Plodovi ove klase mogu biti natučeni, s greškama, ali ne smeju biti nagnjili, niti zagađeni. Stavljaju se u kace, bačve, čabrove i sl.

Sve poslove oko sortiranja trešanja, višanja i marela najbolje je izvršiti u samom voćnjaku i hladovini, da bi se izbegle nekorisne manipulacije s voćem.

Pakovanje

Sadašnji ukus potrošača izgrađeniji je od ukusa ranijih potrošača. Konkretno, naš potrošač voća sad nije zadovoljan samo s dobrim kvalitetom unutrašnjih osobina plodova, već kvalitetom podrazumeva i spoljni izgled plodova, koji treba da ga privuče, pa traži krupne plodove s jako obojenom kožicom i mesom i sa što manjom košticom.

Tvrde sorte trešanja s lepom crvenom bojom najpogodnije su za izvoz. Naročito su cenjene sa svojih dobrih osobina: lionska rana, germersdorfska, Bitnerova, Šnajderova pozna itd. Međutim, trešnje blede boje (arlšame) sitnice imaju slabu prođu i ne treba ih izvoziti. Trešnje, višnje i marele koje se iznose na tržište, pored dobrih kvalitetnih unutrašnjih osobina i lepog spoljašnjeg izgleda ploda, treba da su pravilno sortirane i upakovane, u protivnom ne mogu naći dobrog potrošača, odnosno bolju prodajnu cenu (sl. 14).

Sl. 14. Luksuzno pakovanje trešanja koje se viđa u naprednim voćarskim zemljama

Izostavljeno iz prikaza

Za pakovanje trešanja, višanja i marela od ambalaže najviše se upotrebljavaju:

1. Mala kosa letvarica (štajgna, gajba) sadržine oko 10—11 kg, ista kao i za sveže šljive, sa dimenzijama prikaznim u tabelama na sledećoj strani.
2. Velika kosa letvarica (štajgna, gajba) koja sadrži 15—16 kg, isto kao i za sveže šljive, sa dimenzijama prikazanim u tabeli na sledećoj strani.
3. Lestvarica plitka (Holandski otvoreni sanduk).

Ovaj tip sanduka pokazao se kao najpraktičniji za pakovaše trešanja, višanja i marela, pa i grožđa, zbog toga što voće i grožđe u njemu najbolje izdržava transport.

Ovaj tip lestvarice predviđen je u predlogu Saveznog propisa za ambalažu voća i grožđa u tri veličine: velika, srednja i mala letvarica sa sledećim dimenzijama:

Lestvarice se izrađuju obično od jelovog, smrekovog, topolovog i bukovog drveta. Drvo treba da je suvo i reže se testerama sa finim rezom.

Za sveže stono grožđe, trešnje, višnje i marele najviše se upotrebljava srednja-plitka letvarica (,,holandez“) dok se mala — plitka letvarica upotrebljama uglavnom za pakovanje jagodastog voća.

TIP	Spolja širina (mm)	Dužina (mm)	Visina merenja bez kočića(mm)	Visina merenja s kočićima(mm)	Sadržina u litrama
I velika	410	500	107	150	18,7
II srednja	300	500	80	130	9,79
III mala	250	400	50	80	4,24

4) Pletena okrugla korpica od vrbovog pruća, koje mora biti beljeno i tako rađeno da krajevi unutar korpice budu podvijeni.

prečnik na gornjoj strani	35 cm
prečnik na donjoj strani	20 cm
dubina korpice	20 cm
težina korpice maksimum	800 gr

Dimenzije su korpica:

5) Lubarice od cepanog drveta koje se upotrebljavaju specijalno za trešnje, višnje, marele i grožđe.

Posebni deo

Pomološka klasifikacija trešnje

Prema pomološkoj literaturi u svetu u današnje vreme ima oko 300 sorata trešanja (po Gjulemetovu). Zbog toga se odavno nametnula potreba da se izvrši što bolja klasifikacija sorti, kako bi se dobio pregledan i jasan prikaz njihovih osobina i vrednosti. Postoji više n šina pomološkog klasifikovanja i više klasifikacija, podela sorti trešanja, od kojih želimo da ovde izložimo najvažnije.

I Podela sorata po vremenu zrelija

Ovo je najstarija podela trešanja, prema kojoj se trešnje dele na dve grupe, rane i pozne.3)

1. Rane trešnje. — U rane sorte ubrajaju se one koje zru tokom prve dve nedelje sazrevanja trešanja u našim voćarskim rejonima. Među rane trešnje ubrajaju se sledeće sorte: tržišia rana, majska rana, koburška rana, lionska rana i dr. Plodovi sorata ove grupe različiti su po kvalitetu, ali zbog svog ranog zrenja imaju veliku privrednu vrednost, naročito za gajenje blizu većih potrošačkih centara, banja i letovališta.
2. Pozne trešnje. — U ovu grupu se nalaze sorte koje zru posle prve dve nedelje dozrevanja trešanja u pojedinim našim voćarskim rejonima. Među poznv trešnje ubrajaju se sledeće sorte: eltonka, germersdorfska (karminka), hedelfingenska, Napoleonova, prizrenska dalbastija, Droganova žuta, Denisenova žuta, ohridska, Viterova, Šnajderova pozna i dr.

Grupa poznih sorata je najveća i najglavnija u našem trešnjarstvu i ove trešnje pretstavljaju veliku ekonomsku vrednost i za potrošnju u svežem stanju (za izvoz), i kao sirovina za voćarsku konzervnu industriju.

S obzirom na vreme zrenja po sortama, podela trešanja se može izvršiti vremenski po nedeljama.

1. Sorte koje zru u prvoj nedelji trešanja. Predstavnici: tržišna rana, majska rana, koburška rana.
2. Sorte koje zru u drugoj nedelji trešanja, Predstavnici: Kasinova rana, lionska rana, volovsko srce.
3. Sorte koje zru u trećoj nedelji trešanja. Predstavnici: hedelfingenska, eltonka.
4. Sorte koje zru u četvrtoj nedelji trešanja. Predstavnici: Napoleonova, prizrenska dalbastija, ohridska, Germersdorfska.
5. Sorte koje zru u petoj nedelji trešanja. Predstavnici: Droganova žuta, Denisenova žuta, Bitnerova i Šnajderova pozna.

Raspon zrenja od najranije trešnje pa do najpoznije dug je oko mesec i po dana.

II Podela po čvretini ploda

1. Sorte s mekim mesom (srcolike). Predstavnici: volovsko srce, prizrenska dalbastija, grafion. Plodovi sorata ove grupe velikim delom su kratkog .trajanja, usled čega su za izvoz u svežem stanju nepodesni.
2. Sorte sa čvrstim mesom (hruštavke, rskavci). Predstavnici: hedelfingenska, germersdorfska, Napoleonova, ohridska, Droganova žuta, Denisenova žuta. Ovo je zasad najveća i najglavnija grupa trešanja koje imaju veliku privrednu vrednost kako za potrošnju u svežem stanju (izvoz), za domaće tržište tako i za industriju.

III Podela prema upotrebnoj vrednosti plodova

Upotreba plodova trešanja usmerena je u dva pravca: za potrošnju u svežem stanju (stono voće) i za raznovrsnu preradu (industrijsko voće).

1. Stone trešnje. — Ovo je najglavnija grupa trešanja, u koje spadaju sorte koje za potrošnju u svežem stanju (izvoz) imaju veliku vrednost. Treba ih rasprostranjivati.
2. Trešnje za konzervisanje. — U zemljama razvijenog voćarstva, gde trešnja kao kultura zauzima vidno mesto, postoji grupa sorata za konzervisanje (kompot, slatko, džem). Kod nas ova grupa trešanja, sem glavnih naših proizvodnih područja (Grodka, Novi Sad, Subotica) nije rasprostranjena. Potrebno je popularisati je u narodu radi što jačeg rasprostranjenja, jer je plod ovih trešanja odlična sirovina za voćarsku industriju.
3. Trešnje za alkoholnu preradu. — U ovu grupu spadaju sorte koje ne dolaze u obzir ni za potrošnju u svežem stanju niti za konzervisanje, dok su za rakiju podesne, jer su vrlo sočne.

IV Podela po Truksenu

Pomolog Truksen izvršio je podelu trešanja po prirodnim osobinama ploda i ona je vrlo interesantna. On deli trešnje u sledeće tri grupe; po soku, boji i po kožici:

1) Trešnje sa sokom koji bojadiše i sa crnom ili Šamnom pokožicom. Ove dalje deli na redove i to:
a) Red crne srcolike trešnje u koje spadaju koburška, majska i dr.
b) Red crne rustavke trešnje, u koje spadaju hedelfingenska, germersdorfska i dr.

2) Trešnje šarene ili samo crvenošarene pokožice, sa sokom koji ne bojadiše. njih dalje dele na redove i to:
a) Red šarene srcolike trešnje, kojima je meso meko; ovde spadaju: eltonka, grafion i sl.
b) Red šarene rustavke s čvrstim mesom; ovde spada Napoleonova, i dr.

3) Trešnje sa sokom koji ne bojadiše, a imaju žutu pokožicu bez i najmanje crvenila. One se takođe dele u dva reda:
a) Red žute srcolike trešnje (Janova prozirna, žuta srcolika trešnja).
b) Red žute rustavke, u koja spadaju: Denisenova žuta, Droganova žuta, lepa iz Ohaja i dr.

V Podela po Gjulemetovu

Voćar Gjulemetov podelu trešanja vrši i po obliku koštice i to na:

1) Ovalne — predstavnici: Dnoganova žuta, Denisenova žuta, ohridska, lionska rana, germersdorfska, majska rana.
2) Jajaste — predstavnici: prizrenska dazbastija, sumbuluš, Napoleonova, hedelfingenska.
3) Izdužene — predstavnici: Eltonka, aršlama.

Podela višanja i marela

Sve sorte višanja i marela Lukas deli na sledeće četiri grupe:

1. Slatke višnje, koje imaju tamnu pokožicu i čiji sok bojadiše. Tu spadaju: crvena majska, vojvotkinja.
2. Kisele višnje, koje imaju crnu ili tamnu pokožicu i sok im bojadiše. Tu spadaju: Osthajmska, Lotova.
3. Višnje stanlenjače (sjajnjače), koje kmaju jasnocrvenu i prozirnu pokožiicu, čiji sok ne bojadiše. Pretstavdici su: Krupni Gobet, carica Evgenija i dr.
4. Mapeie sa svetlocrvenim plodom, čiji sok ne bojadiše. Ovo su ustvari hibridi između trešanja i višanja, s posebnim svojstvima ploda i drveta, zbog čega ih neki američki stručnjaci uvršćuju u zasebnu vrstu. Ovu podelu smo i mi usvojili.

Opis sorti

Trešnje

Rane sorte

Tržišna rana

Sinonimi: Najranija iz Marka, Fruheste der Mark, pijačna rana.

Poreklo ove sorte nije pouzdano utvrđeno. Ona je za vreme Francusko-pruskog rata 1870/71 godine dospela u Guben (Nemačka), gde je od strane voćara Kipera gajena kao Kiperova rana trešnja (Ktippers Fruhkirsche). Međutim, časopis Praktischen Ratgebers Ktipper br. 29 od 1889 godine navodi kao prvog i pravog odgajivača ove sorte voćara Ferdinanda Vinklera iz Gubena (Nemačka), što se ne može s pouzdanošću primiti kao tačno.

Pošto je ova sorta po svom sazrevanju najranija trešnja, to se vrlo brzo rasprostranila u sve voćarske zemlje. Kod nas se malo gaji, jer još nije dovoljno poznata. Jedino je ima po koje stablo pri poljoprivrednim školama. U poslednje vreme, zbog njenog veoma ranog zrenja, naglo se širi.

Sazreva najranije od svih sorata trešanja, tj. u prvoj polovini maja, te je vesnik prvog voća kod nas. Ona se dosta često bere i prodaje još u poluzrelom stanju i uprkos tome postiže odličnu cenu. Od majske rane trešnje, koja sazreva za 4 do 5 dana docnije, unovčava se skuplje za tri do četiri puta. Zreli plodovi mogu da ostanu na stablu 5 do 6 dana, nakon čega ne trule već počinju da se suše. U skladištu se čuva, razređena po stelažama, oko 6 dana. Iz tablice 4 može se videti doba sazrevanja ove sorte po godinama, za period od 1934 do 1940 godine, u sortimentnim voćnjacima Srednje poljoprivredne škole U Bukovu.

Osobine stabla. Stablo tržišne rane trešnje je zdravo i raste dosta slabo. Probirač je i prema zemljištu i prema položaju. Ali i pored toga, zbog vrlo ranog sazrevanja, u mnogim zemljama se upotrebljava za voćarske plantaže, zbog čega je za kratko vreme zauzela veliko prostranstvo. Za njeno gajenje dolaze u obzir samo južni i jugoistočni položaji, s plodnim, rastresitim i toplim zemljištem, gde ona doista vrlo rano sazreva. Bezvredno je njeno sađenje na severnim položajima i hladnim i teškim zemljištima, zato što je bolje sorte po ukusu i krupnoći ploda daleko prevazilaze. Sem toga po Mileru i Bizmanu ova sorta na lakim i peskovitim zemljištima postaje u poprečnom preseku daleko razvijenija, nego na teškim zemljištima. Deblo joj je pravo i glatko, dok joj kruna prodire u vis, i oblika je kuglastog ili polu-piramidalnog. Po položaju grana slična je divljoj trešnji — vrapčari, tako da se može prepoznati i kada je bez lišća. Takođe se prepoznaje i po svojim sitnim pupoljcima, koji su na jednogodišnjim grančicama obično crvenkasti. Cvetni pupoljci su uvek u gustim kiticama. Lišće je srednje krupnoće, ujednačeno, eliptičnog oblika, svetlozelene boje i bez sjaja, s veoma nazubljenim obodom i izraženom nervaturom. Cveta prva među trešnjama, obično početkom aprila, i cvetanje traje oko 10 do 12 dana. Cvetovi su obično po 3 do 4 zajedno, imaju nestalan oblik i vrlo su osetljivi prema mrazu. Pre otvaranja cvetnih pupoljaka vrhovi grančica jako pocrvene, što je pouzdan znak za raspoznavanje ove sorte. Dobro se oprašuje s majskom i lionskom ranom. germersdorfskom i Grafionom. Prvi zreli plodovi pojavljuju se 25 dana posle cvetanja. Rađa umereno i uredno svake godine. Zbog visoke cene koju postiže, i njena vrednost je, kad se uporedi s vrlo rodnim sortama, veoma zadovoljavajuća.

Osobine ploda. Plod je sitan do srednje krupnoće, prosečne težine 4 grama. Oblika je nepravilno-srcastog, nešto je spljošten i prema peteljci malo sužen. Visok je 17 mm, širok 21 mm i debeo 19 mm. Brazdica se proteže od peteljkine jamice pa do pupka (žiga) i slabo je izražena. Pupak je mali, sive boje i smešten u flašasto udubljenje.

Peteljka je dosta tanka i obično malo iskrivljena; dugačka je 38 do 40 mm i smeštena je u duboko i široko udubljenje. Boje je zelene i prema plodu prelazi u crvenkastu. Najčešće su po dva ploda zajedno.

Pokožica je tanka, glatka i svetla. Boje je u zrenju tamnocrvene sa sitnim svetlim prugama, a kad potpuno sazri dobije skoro crnu boju, koja je poprskana nežnim svetlim tačkicama.

Meso ploda je mekano, sočno i lako se odvaja od koštice. Ukusa je prijatnog i osvežavajućeg. Prema analizi Enološke stanice u Bukovu sadrži 16,16% suve materije, od koje na šećer otpada 11,36%, o na kiseline izražene u jabučnoj 0,05%.

Koštica je sitna, prosečne težine 0,26 grama. Oblika je okruglastog, gotovo bez vrha. Visoka je 9 mm, široka 8,5 mm, a debela 6,5 mm. Leđni šav je oštar i na tri mesta je isprekidan, dok je trbušni šav vrlo izražen.

Preimućstva i nedostaci. Tržišna rana trešnja kao najranija sorta prva sazreva, usled čega se uvek odlično unovčava. Ta njena osobina je i doprinela da za kratko vreme dospe u sve voćarske zemlje i da potisne neke rane sorte, koje odmah iza nje sazrevaju, kao što su majska i francuska rana. Šta više, ona se često u poluzrelom stanju bere i prodaje i uprkos toga postiže vrlo visoku cenu, koju na tržištu ne može da postigne nijedna druga sorta trešanja. Takođe joj je i rodnost zadovoljavajuća, pogotovu kad se uzme u obzir da rađa uredno svake godine. Iako sitni, plodovi su joj ipak izvrsni za jelo u svežem stanju. Za preradu se ne upotrebljava, jer za ovu svrhu ima boljih sorata od nje, a sem toga te bi prerađevine bile vrlo skupe, zato se ova sorta unovčava po vrlo visokoj crni. Kao nedostatak ove sorte pripisuje joj se što joj je plod nedovoljno krupan i što pati od Monilia-e i Fusicladium-a. Sem toga cvet, a ponekad i drvo, osetljivi su prema mrazu, te za njeno gajenje treba birati južne položaje i topla i
propustljiva zemljišta.

Zaslužuje preporuku za gajenje po celoj državi.

Majeka rana

Sinonimi: đurđevka, crvena svibanjska, Prager iriiher, Majoška.

Majska rana trešnja je stara i veoma poznata sorta,, koja je rasprostranjena u svim voćarskim zemljama sveta. Kod nas se gaji u celoj državi. Naročito je mnogo ima na primorju i u Hercegovini, u Podunavlju — oko Grocke i Smedereva, gde je poznata pod imenom „Đurđevka“, a gaji se prilično i u Timočkoj Krajini, Pomoravlju i u Šumadiji.

Iako je tržišna rana bolja od nje, jer je krupnija, sočnija i za 4 do 5 dana rakije sazreva, ipak je majska rana rasprostranjenija a i danas se više sadi i gaji, zato što je u svoje vreme još dok tržišna rana nije bila poznata stekla odličan renome kao najranija trešnja. njenom rasprostranjenju su naročito doprineli Voćarsko-vinodeljska škola u Bukovu i Državni voćni rasadnik u Grockoj koji je razmnožavaju još od 1891 godine.

Sazreva u prvoj nedelji trešanja, tj. sredinom maja, odmah iza tršišne rane. Kao zrela, na drvetu ne može dugo da se očuva — najviše 3 do 4 dana. Čuvana u voćarniku propada već trećeg dana po berbi. Transport prilično izdržava.

Sl. 13. Majska rana

Izostavljeno iz prikaza

Osobine stabla. Stablo je zdravo i srednje bujno. Dok je mlado raste jako i snažno, a docnije kad počne da rađa nešto popusti. Po sađenju prorodi u trećoj godini a rađa dobro svake godine. Dobro uspeva skoro na svakom zemljištu, ali ipak bolje i urednije rađa ako je Zasađena na plodnoj i umereno vlažnoj zemlji, bogatoj u kreču. Prema podneblju nije probirač, jer se lako prilagođava skoro svakoj klimi, pogotovu ako je okalemljena na divljoj trešnji (vrapčari, i sl. 15). Dobro uspeva i uredno rađa i na nadmorskoj visini od 850 metara. U voćnim rastilima raste bujno i snažno. Ima dobar afinitet i s rašeljkom, ali okalemljena na njoj je nešto kraćeg veka. Deblo je pravo i jako, a kruna retka i prilično široka, polupiramidalnog oblika. Deblo i starije grane su pepeljastosmeđe boje, a letorasti su otvoreno smeđi. Pupoljci su srednje gusto nasađeni, a lišće je srednje do sitno, oblika eliptičnog. Boje je zatvorenozelene.

Cveta početkom aprila, istovremeno s tržišnom ranom i gajena u zajednici s tržišnom i lionskom ranom, Germersdorfskom i Napoleonovom odlično se oplođava i obilno rađa. Rađa vrlo dobro svake godine. U Bukovu je 1939 godine stablo od 17 godina starosti rodilo 41 kilogram.

Osobine ploda. Plod je prosečne težine 2,82 grama. Oblika je srcolikog. Po površini je nešto neravan. Obično je suprotna strana od brazdice nešto ravna. Brazdica je slabo izražena, a a takođe i žig, pupak (sl. 17).

Peteljka je srednje debela, 30 mm dugačka i čvrsto pripojena za plod. Boje je svetlozelene. Smeštena je u duboku i okruglastu jamicu. Važno je napomenuti da se plodovi ređe javljaju po jedan ili dva zajedno, već obično po tri i četiri u kitici, tako da se ova sorta, iako je sitna, ipak dosta brzo bere.

Pokožica je tanka i sjajna, boje crvene, a kad potpuno sazri postane tamna.

Meso ploda je polusočno i ne odvaja se od koštice u potpunosti. Ukusa je nakiselo bljutavog. Sok joj bojadiše. Prema izvršenoj analizi Enološke stanice u Bukovu (1952) sadrži 10,54% šećera i 0,08% kiseline izražene u jabučnoj. Upoređujući je s tržišnom ranom, vidi se da sadrži za 1% manje šećera. dok kiseline ima za 0,03% više, usled čega je kiselasto bljutavog ukusa.

Koštica je u odnosu na plod prilično krupna i na nju otpada 6,4%. Prosečne je težine 0,18 grama.

Preimućstva i nedostaci. Ova sorta ima jedino dobru osobinu što je rana, inače plod u drugom pogledu ne zadovoljava. Tržišna rana je. u svakom pogledu bolja, a i ranije zri zbog čega nju treba više gajiti na račun majske rane.

Koburška rana

Sinonimi: Koburška crna, Koburška srčika, Noire hativ de Cobourg, Koburger Maiherzkirsche.

Poreklom je iz Nemačke. Slabo je rasprostranjena, zato što su prve dve znatno bolje od nje. Kod nas je ima po koje stablo samo pri poljoprivrednim ustanovama, ma da je u Srbiju doneta još 1891 godine iz Francuske.

Sazreva u prvoj nedelji trešanja, tj. istovremeno s majskom ranom. Kao zrela na stablu se malo čuva, jer ubrzo počinje da truli. Ako u doba zrenja pada kiša, pokožica joj ispuca i “napadne je -trulež, zbog čega se slabo unovčava.

Osobine stabla. Stablo je srednje bujno i prema zemljištu nije probirač. Ali ipak bolje i urednije rađa ako se gaji na plodnoj i umereno vlažnoj ilovači, dovoljno bogatoj u kreču. Vrlo dobro podnosi sve položaje i nadmorske visine do 800 metara. Ako je zasađena na južnim položajima, onda za 1 do 2 dana ranije sazri. Deblo je pravo i jako, pepeljaste boje; kruna je piramidalna, a bočne vodeće (ramene) grane rastu pod uglom od 35 do 40°. Kruna je prilično retka. Letorasti su srednje dugački i boje su pepeljaste. Lišće je srednje veličine, eliptično i boje je tamnozelene. Cveta istovremeno s majskom ranom i cvetanje joj traje oko 10 dana. Radi uspešnog oprašivanja treba je saditi u zajednici s tržišnom i majskom ranom, Grafionom, Eltonkom i Germersdorfskom. Dobro se oprašuje i s nekim sortama višanja kao s Lotovom, Krupnim Gobetom i domaćom višnjom.

Sl. 16 Koburška rana

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. I ova sorta spada u meke (srcolike) trešnje. Sitna je do srednje krupnoće, prosečne težine 3,5 grama. Plod je izduženo-srcastog oblika i po površini je prilično neravan. Brazdica je slabo izražena, dok je pupak prilično istaknut (sl. 16).

Peteljka je kratka i debela, srednje dugačka i vrlo žilava. Smeštena je u oblu i duboku jamicu.

Pokožica je vrlo tanka i glatka, usled čega lako puca. Boje je tamnocrvene, a kad potpuno sazri postane mrkocrna.

Meso ploda je vodnjikavo i topivo, kiselastog ukusa, sa slabo izraženom aromom. Boje je tamnocrvene, sok jako bojadiše.

Koštica je srednje krupna, eliptičnog oblika i od mesa se ne odvaja lako. Prosečne je težine 20 grama.

Preimućstva i nedostaci. Koburška rana trešnja ima jedino dobru osobinu što rano sazreva, te se dosta dobro unovčava i nikad se ne ucrvlja, dok ostale njene osobine nisu tako vredne. Sitna je, nedovoljno ukusna i meso joj se ne odvaja lako od koštice. Pa i rodnost joj nije tako obilna. Zbog toga ovu sortu ne treba gajiti u velikoj meri. Jedino pokoje stablo u trešnjaku.

Tab. 4. Doba sazrevanja najranijih sorti trešanja Po godinama u sortimentnim voćnjacima Srednje polj. škole. u Bukovu

Izostavljeno iz prikaza

Kasinova rana

Sinonimi: Kassins Fruhe, Kassins Friihe Herrkirsche.

Ova lepa trešnja je rasprostranjena u mnogim voćarskim zemljama, jer ima izvanredne osobine ploda i drveta. Odlična je stona sorta, a takođe je i izvrsna i za raznovrsnu preradu. Zbog tih svojih dobrih osobina u poslednje vreme se naglo rasprostranjuje. Ime je dobila po voćaru Ludvigu Kasinu iz Verdena, K0JI JU Je pronašao kao sejanac šezdesetih godina prošlog veka.

Sazreva između prve i druge nedelje, tj. na 4 do 5 dana posle Majske rane. Zreli plodovi na drvetu ostaju po nedelju dana, dok se u skladištu čuvaju oko 5 dana. Transport izdrži vrlo dobro, te je podesna za slanje i na udaljenija tržišta.

Osobine stabla. Stablo je srednje bujno, zdravo i otporno prema bolestima i štetočinama. Lako se prilagođava surovoj klimi i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju Iako podnosi slabija zemljišta, ipak iziskuje urednije đubrenje, naročito stajnjakom i krečom. Podnosi i zasenjenost, ali još više odgovaraju sunčani položaji_ Deblo je pravo, jako i otporno protiv mrazopuca. Kruna je okouglasta, retka i razgranata. Mlađe grane su okićene cvetnim kiticama i jednogodišnjim rodnim grančicama. Prorodi rano, druge ili treće godine po sađenju i rađa redovno i obilno.. Cveta istovremeno s tržišnom, majskom i koburškom ranom, i gajena u zajednici s njima dobro se oprašuje. Lišće joj je srednje veličine, eliptično i srednje nazubljeno, boje sjajno zelene.

Osobine ploda. Plod je srednje krupan do krupan, prosečne težine 5 grama. Na plodnijem zemljištu dostiže težinu od 7 grama. Oblika je srcolikog. Strana na kojoj se nalazi brazdica ravna je, dok je druga ispupčena i lepo zaobljena.. Brazdica je plitka i jedva primetna i pruža se od peteljke pa sve do pupka. Pupak je mali i nasađen je na samoj površini: ploda (sl. 17).

Peteljka je drvenasta, tanka i dugačka, boje tamnozelene. Smeštena je u usku i oblu srednje duboku jamicu.

Pokožica je tanka, ali žilava i glatka, boje u zrenju’ tamnocrvene, a kad potpuno sazri postane sjajno crna. Na oko je vrlo lepa i privlačna.

Meso ploda je čvrsto, sočno i vrlo fino. Prožeto je nežnim vlaknima, koji mu daju čvrstinu. Boje je tamnocrvene i sok bojadiše. Ukusa je slatko nakiselog s vrlo prijatnim mirisom.

Od svih ranih sorata trešanja najviše ima suvih materija — 16,86%, za 2,28% više od mnogo hvaljene lionske rane trešnje. Šećera sadrži 11,35%, a kiseline 0.07% izražene u jabučnoj.

Koštica prema mesu je srednje krupna. Na nju otpada od ukupne težine ploda 6,8%. Prosečno je teška 0,29 grama.

Preimućstva i nedostaci. Kasinova rana trešnja je izvrsna stona sorta, jer ima vrlo lepe, krupne, sočne i ukusne plodove. I za preradu je vrlo podesna, naročito za spravljenje džema, konfitira, soka i sirupa. Pored toga, vrlo je rodna i s rađanjem. počinje vrlo rano. Sem toga, njeni plodovi su otporni protivu monilije i nikad se ne ucrvljaju, jer sazrevaju pre pojave trešnjeve mušice. Može se reći da ova sorta nema nikakvih nedostataka.

Zaslužuje preporuku za gajenje u svim krajevima naše zemlje.

Lionska rana

Sinonimi „doktorka“, Early Lyons, Nikolka, Gročanka, Bigareau jaboulay.

Poreklom je iz Francuske, a rasprostranjena je u svim voćarskim zemljama. Naročito se mnogo gaji u SAD, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Jugoslaviji i Čehoslovačkoj. Kod nas je mnogo ima u Grockoj i Smederevu, gde je poznata pod imenom „doktorka11. Sem toga rasprostranjena je i u proizvodnom području Subotica—Novi Sad i u Pomoravlju (Svilajnac) gde je zovu „gročanka“.

Sazreva u drugoj nedelji trešanja, tj. 8 do 10 dana docnije od majske rane. Kao zrela, na drvetu se čuva po nedelju dana, dok u skladištu 4 do 5 dana. Transport vrlo dobro izdrži, radi čega je podesna za slanje i na udaljenija tržišta.

Osobine stabla. Stablo lionske rane je srednje bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. Naročito dobro raste i uredno i obilno rađa na dubokom, rastresitom i umereno vlažnom zemljištu, bogatom u kreču. Dok je mlado, raste naglo i razvija se pravilno, a kasnije, zbog obilne rodnosti, zastane u porastu. Deblo je jako, pravo i glatko, a kruna loptasto-razvedena i retka, tako da se po njoj lako raspoznaje od ostalih sorata. Lišće je srednje veličine, eliptičnog je oblika, tamnozelene boje i po obodu je sitno nazubljeno. Cveta početkom aprila, obično 2 do 3 dana posle majske rane, i cvetanje traje oko 10 dana. Dobro se oprašuje ako se gaji u zajednici s tržišnom i majskom ranom, Gemersdorfskom, Napoleonovom i Droganovom žutom. Po sađenju prorodi druge ili treće godine i rađa obilno i uredno svake godine. Ima dobru kompatibilnog s rašeljkom, ali bolje se razvija i obilnije rađa ako je okalemljena na sejancu divlje trešnje.

Osobine ploda. Plod je krupan, prosečne težine 5 grama. Visok je 20 mm, širok 23 mm i debeo 19 mm. U pola kilograma staju oko 100 plodova. Oblika je srcolikog. Brazda je jako izražena, što karakteriše ovu sortu. Pupak je takođe izražen i boje je beličaste (sl. 13).

Peteljka je debela, srednje dugačka i čvrsta, boje tamno-zelene. Smeštena je u srednje dubokoj i ovalnoj jamici.

Pokožica je tanka, sjajna i žilava, boje u početku zrenja jasnocrvene,, a kad potpuno sazri postane tamnocrvena, tako da je na oko vrlo lepa i privlačna.. Po kišnom vremenu puca.

Meso ploda je čvrsto, sočno i i fino, ukusa slatko nakiselog s vrlo prijatnim mirisom. Boje je jasnocrvene protkano žutim nitima. koje se oko koštice uočavaju. Sok joj slabo bojadiše. odnosu na meso prilično krupna, prosečne težine 0,40 grama. Od mesa se lako ne odvaja.

Preimućstva i nedostaci. Lionska rana trešnja ima niz odličnih osobina ploda i drveta, što je i doprinelo da se toliko mnogo gaji. njeni plodovi su krupni i vrlo privlačni,. transport vrlo dobro izdrže, a sem toga izvrsni su kako za stonu upotrebu tako i za raznovrsnu preradu. Nikad se ne ucrvljaju i prema truleži plodovi su otporni. I rodnost je zadovoljavajuća, pogotovu što rađa uredno svake godine. Može se reći da ova sorta nema nedostataka, jer zadovoljava u svakom pogledu. „Doktorka“, kako je voćari srbijanskog Podunavlja nazivaju, je cvet trešanja u sortimentu našeg trešnjarstva. Zato je smelo preporučujemo za gajenje po celoj NR Srbiji.

Aršlama

Sinonimi: ranka, ranica, samoniklica, belica.

Naziva se raznim imenima od. kojih se ističu ranka i samoniklica. U okolini Niša, Prijepolja i Podrinske Loznice je zovu aršlama, oko Grocke i Smedereva ranica ili samoniklica, a ispod Javora (Ivanjica) belica.

Ovo je naša stara domaća trešnja koja je proizvedena iz semena. Ima je u svim našim voćarskim rejonima, najviše u Polimlju (srez Mileševski) u selima Čaušević, Ratajska, Strašivac, zatim u slivu Južne Morave (srez Vranjski, sela: Gornji i Donji Vrtogoš), u Podrinju i slivu Nišave (srez Niški).

Iz voćarskih područja Grocka — Smederevo, Niš s bližom okolinom, izvoze se velike količine ove trešnje na beogradsko, odnosno niško, tržište, gde se prodaje po vrlo pristupačnoj ceni za široku potrošnju. U Gornjem i Donjem Vrtogošu sreza Vranjskog zbog slabe prodaje, poljoprivrednici je prerađuju u rakiju.

Aršlama je kao sorta ostatak našeg starog voćarstva, gde je danas, putem rasadničke proizvodnje, svuda pa i u najudaljenijim našim voćarskim rejonima potiskuju kvalitetne sorte.

Sazreva krajem maja. Zrenje je dosta ujednačeno i za puno sazrevanje ploda, od cvetanja do pune zrelosti, potrebuje 43 dana.

Osobine stabla. Raste srednje bujno, kod potpune razvijenosti grane se malo povijaju i kruna dobiva oblik piramide. Drvo zdravo, otporno protivu „smolotočine i nije probirljivo prema zemljištu. Prorodi rano, obično cveta uporedo s lionskom ranom. Cvet je otporan prema prolećnim mrazevima i berba je retko kad ugrožena, radi čega je omiljena kod naših poljoprivrednika — voćara. Kalemljena na sejancu divlje trešnje daje obilan rod.

Osobine ploda. Plod je 18 mm visok, 16 mm širok i 15 mm debeo. Ravnomerno izgrađen kod peteljke najširi, prema srednjem i gornjem delu se naglo sužava i ima oblik srcolikast. U berbi 1952 godine u Grockoj, plod ove trešnje imao je težinu od 2,25 grama sa 11,05% šećera.

Peteljka je dugačka 30 mm smeštena u usku i prilično duboku jamicu.

Pokožica je nežna, osnovna boja žuta, prekrivena svetlocrvenom bojom, koja se prilikom pune zrelosti ploda raširi, na oko je vrlo lepa, dok nije u punom stadijumu zrelosti, po boji podseća na Napoleonovu, a po obliku ploda na eltonku, samo što je sitnija. Sa suprotne strane od peteljke plod se završava pupkom.

Meso je svetložuto, protkano belim sitnim nitima, koje su u celom plodu podjednako raspoređene. Usled nežnosti ploda, ne izdrži transport. Na beogradskoj i niškoj pijaci potrošači je rado traže i dobro plaćaju. Kakvoća ploda označava se sa — dobra.

Koštica je s obzirom na to da je aršlama sitna trešnja, u odnosu na krupnoću ploda dosta velika: 10 mm visoka, 8 mm široka, 6 mm debela, s jakim trbušnim šavom. Prosečno je teška 0,23 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostaci. Prema zemljištu i položaju nije probirač. Prilagođava se uspešno raznim klimatskim uslovima — podnosi terene počev od ravnica do svih nadmorskih visina na kojima se trešnja gaji. U selu Šerbetovac (Srez Mileševski), ova je trešnja na nadmorskoj visini od 800 m dala dobre rezultate.

Ako se uporedi s lionskom ranom, eltonkom i dr. kvalitetnim sortama, ona se može nazvati korovom u sortimentu , našeg trešnjarstva.

Ne zaslužuje preporuku za šire gajenje.

Srednje i pozne sorte

Hedelfingenska

Siionimi: Staklenac, orijaški hruštavac, džinovka, Hedelfinger Riesen.

Poreklom je iz Nemačke, iz okoline Hedelfingena. Dobivena je slučajno iz semena. Zbog krupnoće ploda u Nemačkoj pomologiji zove se džinovka. Nalazi se u proizvodnji u svim zemljama, a naročito je ima u jako razvijenim voćarskim zemljama Evrope (Nemačka, Italija, Francuska). Kod nas je uvede a kad i ostale sorte ali nije jače rasprostranjena. Ima je po koje stablo po baštama amatera oko Beograda i Subotice i u voćnjacima poljoprivrednih škola i voćnih rasadnika. Oko Grocke se zove staklenac, a to je zbog toga što joj je plod zdrav, čist, bez ikakvih mrlja i obojen lepom čisto zagasito crvenom bojom. U Nemačkoj se ona uglavnom gaji na podlogama proizvedenim iz semena i s visokim ili poluvisokim stablom.

Sazreva za nekoliko dana ispred germersdorfske, početkom druge nedelje juna. Zrenje nije ujednačeno, pa se berba mora vršiti u više navrata. Za puno sazrevanje plodova od cvetanja do pune zrelosti potrebuje 55 dana.

Osobine stabla. — U početku mladosti kruna se jako razvija, docnije usled obilnog roda, grane se povijaju, tako da ukoliko drvo stari, kruna dobiva okruglast oblik. Drvo je zdravo i raste bujno, obrazujući jake letoraste. Usled jake bujnosti prorodi kasnije, u 4—5 godini, što čini izuzetak od ostalih sorata. Inače kad ojača redovno i obilno rađa i doživi duboku starost. Cveta početkom aprila, cvet joj je otporan protiv mrazeva i berba je retko kad ugrožena. Samobesplodna je, pa je potrebno gajiti je u mešavini s germersdorskom, Bitnerovom, Kasinovom, Napoleonovom. Ima dobar afinitet s rašeljkom, ali pošto: je jake bujnosti, treba je kalemiti na sejancu divlje trešnje.

Sl. 19. Hedelfiagensha

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. Plod je 22 mm visok, 21 mm širok, 18 mm debeo. Neravnomerno izgrađen, u sredini najširi a prema gornjem i donjem delu se naglo sužava (sl. 19.). Dugo sazreva da dobije potpuno razvijenu boju svojih plodova. U berbi 1952 godine u sedu Zaklopači, srez Gročanski, plod ove trešnje dostigao je težinu od 7,18 grama, s 11,40% šećera. Međutim, ova trešnja u rejonu Istočne Srbije (u voćnjaku Srednje poljoprivredne škole u Bukovu) dala je plod težine 4,91 grama sa 14,78% šećera, što proizlazi od specifičnosti rejona.

Peteljka je tamnozelena, tanka i 35 mm dugačka.

Pokožica ploda je čvrsta i glatka; boje je zagasito crvene koja kod pune zrelosti pocrni.

Meso žutocrvenkaste boje protkano beličastim nitima, koje se kroz ceo plod provlače. Čvrsto, sočno, slatko i kao sirovina predstavlja veliku vrednost za voćarsku preradu. Kakvoća ploda označava se sa odličan.

Koštica je oblika jajastog, 10 mm visoka, 8 mm široka i 6 mm debela, s oštrim trbušnim šavom i na poleđini je oštro zašiljena. Vrlo je sitna, prosečne težine 34 mg., što iznosi 4,7% ukupne težine ploda.

Preimućstva i nedostaci. — Hedelfingenska je opštepoznata sorta u trešnjarstvu načredn »h voćarskih zemalja a naročito je zastupljena i cenjena u Nemačkoj. njeno zrenje ploda pada u vreme najvećeg priliva ostalih sorata, pa joj druge na pijacama konkurišu za široku potrošnju, iako su slabijeg kvaliteta. Nije probirač prema zemljištu. u rđavu stranu joj se pripisuje, što dockan prorodi i što plod strada od crvljivosti. Kod gajenja u čistoj kulturi, zbog njene bujnosti, ne sme joj se dati rastojanje ispod 10 metara.

Mnogi naši voćari brkaju hedelfingensku sa germersdorfskom, pa ne umeju da raspoznaju jednu od druge. Za raspoznavanje hedelfingenske od germersdorfske, najbolje služi oblik ploda i oblik krune. Germersdorfska ima plod suženiji prema vrhu (pupku), dok hedelfingenska to nema, što se naročito vidi na preseku ploda. Kruna kod germersdsrfske je piramidalna, dok je kod hedelfingenske više okruglasta.

Germersdorfska

Sinonimi: karminka, herc, durans, Kraljevska trešnja, Termeš.

Poreklom je iz Nemačke, iz okoline Germersdorfa, po čemu je ime dobila. Proizvedena iz semena, a prve voćke gajene su polovinom 19 veka.

Ova sorta je dosta zastupljena kod nas, a naročito je ima oko Grocke, gde je zovu karminka ili herc, i oko Subotice gde je zovu durans.

Zbog svojih dobrih osobina ova sorta je veoma cenjena od voćara srbijanskog Podunavlja i unesena je u sve naše voćne rasadnike gde se jako rasprostranjuje.

Sazreva početkom druge nedelje juna. Zrenje nije ujednačeno, pa se berba mora kao kod hedelfingenske u više navrata vršiti. Za puno sazrevanje ploda od cvetanja do pune zrelosti potrebuje 58 dana.

Osobine stabla. — Stablo je vrlo bujno, grane dugačke, naginju piramidalnom obliku, pri čemu se sorta na prvi pogled raspoznaje. Usled jake bujnosti prorodi tek u petoj godini posle sađenja. Cvet joj je donekle osetljiv prema mrazevima, a naročito prema toplim junskim vetrovima. U proleće 1952 cvet germersforfske je potpuno stradao od toplog južnog vetra, usled čega je i berba u rejonu srbijanskog Podunavlja podbacila. Treba je gajiti u mešavini sa hedelfingenskom. Napoleonovom, Droganovom žutom i Bitnerovom, koje je uspešno oprašuju. Ima dobru kompatibilnost s rašeljkom, ali zbog svoje velike bujnosti bolje se razvija i obilnije rađa ako se kalemi na sejancu divlje trešnje. Spada u red rodnih i dobru rodnost održava do kraja svog života. List je zatvoreno zelene boje, kožast, dugačak i oštro nazubljen. List germersdorfske je krupniji od listova svih ostalih sorata trešanja u našem sortimentu, pa je i te jedan od vidnih znakova za bolje raspoznavanje ove trešnje. Kod gajenja, zbog njene velike bujnosti, ne sme joj se dati rastojanje manje od 12 metara.

Sl. 20. Germersdorfska

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. — Plod je oblika srcolikastog, najveća širina ploda nalazi se od sredine ploda prema peteljci, dok se prema vrhu sužava u jedan zatubast vrh, „špic“, na kome je usađen pupak beličaste boje (sl. 20). Transport kod dobrog pakovanja odlično izdrži. Karakteristično je kod ove tregnlje, kao i kod eltonke, da plod za vreme kiše u toku zrenja ne puca. Ako se lepo upakuje, ima lepo „lice“, što je za izvoz vrlo važno, te po tom svojstvu karminka, ‘kako je Gročani zovu, ima preimućstva.

Peteljka je svetlozelene boje, blago povijena, prilično debela i oko 55 mm dugačka.

Pokožica ploda je čvrsta, glatka, pokrivena u početku karmin bojom, koja se kod pune zrelosti pretvara u zatvoreno crvenu boju. Plod čist i na oko vrlo -lep.

Meso žutocrvenkasto, čvrsto, sočno, vrlo aromatično i protkano beličastim nitima, koje se kroz ceo plod provlače. Sadrži oko 12% šećera. Kakvoća ploda označava se sa odličan.

Koštica je mala i prosečno teška 0,29 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostaci. S obzirom na kvalitet ploda ubraja se u red prvoklasnih sorata, može da se takmiči sa hedelfingenskom i lionskom ranom. Potrebna su joj zemljišta jaka, propustljiva i krečna, redovno đubrenje i dobra agrotehnika. Na zemljištima odviše suvim plod ostane sitan. Najbolje rezultate u Srbiji je dala u srbijanskom Podunavlju, gde je i vodeća sorta. Cvet joj je dosta ćudljiv prema hladnoći i toplim južnim vetrovima. Na podlozi proizvedenoj iz semena daje bolje rezultate nego na rašeljci.

Grafion

Poreklom je iz Francuske. Gaji se u svim voćarskim zemljama Evrope. Kod nas je ima pri poljoprivrednim ustanovama, ali u narodu nije mnogo rasprostranjena zato što je iz reda šarenih trešanja — ima ozbiljnog takmaca Napoleonovu trešnju.

Sazreva u četvrtoj i petoj nedelji trešanja, tj. krajem juna. Zrela na drvetu ne može dugo da ostane, jer ubrzo počinje da truli. Ni u skladištu ne može dugo da se čuva, — obično dva, tri dana. Transport dosta dobro izdrži, pod uslovom da se pažljivo pakuje.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno, s pravim i glatkim deblom i loptastom krunom. Dok su starije grane i deblo pepeljaste boje, dotle su mlade i jednogodišnje grančice mrko sive. Kruna obiluje rodnim grančicama, na kojima su pupoljak srednji i zatupasti. Lišće je krupno, izduženo eliptičnog oblika, sa sitno nazubljenim obodom, boje sjajno zelene. Iz reda šarenih trešanja, grafion ima najizdržljivije stablo prema biljnim bolestima, štetočinama i nepogodama, Dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju, ali ipak najbolje raste i uredno rađa «a rastresitom, plodnom i umereno vlažnom kao i krečnom zemljištu.

Osobine ploda. — Plod je srednje krupan, prosečne težine 5 grama. Oblika je srcastog, i s jedne strane malo pljosnat Brazdica je srednje izražena, dok je pupak mali.

Peteljka je srednje dugačka i debela, okruglasta i vrlo čvrsta. Smeštena je u vrlo plitko udubljenje.

Pokožica je tanka, glatka, savitljiva i sjajna, boje šarene (osnovna boja je ćilibarno žuta, preko koje je s prisojne strane prekrivena svetlim rumenilom). Plod je na oko vrlo lep,

Meso ploda je polučvrsto, sočno i fino, boje žućkaste. Ukusa je slatkog s prijatnim mirisom. Koštica je srednje velika oblika ovalnog.

Preimućstva i nedostaci. Dobre osobine Grafiona su: što mu je drvo jako i otporno; što dobro i uredno rađa i što ima lepe i ukusne plodove; nedostaci su: što se ucrvlja i što plodovi posle berbe brzo trule.

Eltonka

Eltonka je engleska sorta koju je predsednik Londonskog gradinarskog društva Knight dobio 1806 ukrštanjem Napoleonove s domaćom srcolikom. Rasprostranjena je po svim zemljama Evrope, a naročito je zapažena u Italiji pod imenom „dolci Elton“, i ubraja se među prve u njihovom sortimentu trešanja, samo zbog njenog visokokvalitetnog ploda. Kod nas se može videti po koje stablo u baštama voćara-amatera po većim gradovima.

Sazreva sredinom juna i kao zrela na drvetu se čuva šest dana. Ukoliko se s berbom zakasni, plodovi ne trule, već počinju da se suše. Po berbi plodovi u podesnim prostorijama čuvaju se i do pet dana. Transport odlično podnosi, jer ima čvrsto meso.

Osobine stabla — Raste srednje bujno, grane su joj više povijene i zbog toga kruna je retka. Vrlo je rodno, tako da su plodovi na rodnoj grani jedan do drugog prosto načičkani. Usled povijenosti grana koje zauzimaju više horizontalan položaj eltonku ne treba saditi pored puteva. Cvet je otporan i zbog toga svake godine ova trešnja dobro nagradi voćara svojim rodom. Treba je saditi u mešavini s drugim sortama (vidi poglavlje o oprašivanju) koje je uspešno oprašuju. Rodnost počinje rano kod novozasađenih sadnica. Ima dobru kompatibilnost s rašeljkom. Na mladim stablima list je dug, ali ukoliko dfvo stari dobiva veću širinu. Na donjoj strani lista rebra su prevučena crvenilom i to omogućuje lako raspoznavanje eltonke. Obilno rađa na rastresitom krečnom zemljištu, koje je izloženo jugozapadnom položaju.

Sl. 21. Eltonka

Izostavljeno iz prikaza

Osobane ploda. —Plod je srednje krupnoće, 20mm visok, 18mm širok i 17mm debeo, prosečne težine 4,81 grama (sl. 21.). Duguljasto — srcastog oblika, oštro zašiljen. Na jednoj strani ispoljava se jasan šav. Na vrhu ploda nalazi se pupak koji je plitko usađen, sličan udubljenju god germersdorfske. Nije osetljiv pri berbi na pritisak prsta, pa kod dobrog pakovanja može podneti dug transport. Karakteristično je kod ove trešnje, da plod za vreme kiše u toku zrenja ne puca. Ako se dobro upakuje ima lepo „lice“, a kod izvoza je poznato da „lice prodaje voće, pa i u tom pogledu eltonka ima preimućstva.

Peteljka je svetlozelene boje“, dosta tanka, 45 mm dugačka, usađena u plitko udubljenje. Ovo je sorta koja ima najdužu i najtanju peteljku od svih sorti trešanja u našem sortimentu.

Pokožica je čvrsta, sa svetložutom osnovnom bojom koja je pokrivena otvoreno crvenom bojom. Pri punoj zrelosti plod je potpuno obojen crvenilom a docnije pocrni. Plod je čist, bez ikakvih tačkica.

Meso je svetložuto, protkano finim žutim nitima, čvrsto, veoma sočno i finog ukusa. Po kvalitetu se izdvaja od drugih sorata i s pravom se može reći da eltonka spada među prve. Kakvoća ploda označava se sa odličan.

Koštica je izdužena, 11 mm visoka, 8,5 mm široka i 6 mm debela. Na trbušnoj strani gotovo bez šava, ali se zato na leđnoj strani pojavljuju udubljenja. Prosečno je teška 0,26 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostaci. — Kao nedostatak OBOJ sorti može se pripisati što je drvo vrlo osetljivo prema smolotočini, pa kod podizanja trešnjaka od ove sorte treba biti obazriv_ pri izboru zemljišta, kao i u pogledu zaštite od povreda. Sve ostale osobine su joj zadovoljavajuće. I ova trešnja zaslužuje pažnju za gajenje u našim izrazito trešnjarskim rejonima.

Napoleonova

Sinonimi: Lauermanova, velika princeza, bečki hruštunac, agapija, Grkinja, carska trešnja.

Ova trešnja je poreklom iz Francuske, a rasprostranjena je u svim voćarskim zemljama. U Francuskoj je poznata i pod imenom Mai Bigarreau. Kod nas se gaji u manjoj meri u svim voćarskim rejonima NR Srbije, a naročito je ima oko Grocke pod imenom „agapija“.

Sazreva početkom juna i kao zrela na drvetu se čuva nedelju dana. Ukoliko se s berbom zakasni, plodovi ne trunu, već počinju da se suše. Po berbi plodovi u podesnim prostorijama čuvaju se 5—6 dana. Transportna udaljena tržišta vrlo dobro podnosi, jer ima čvrsto meso.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i razvija gustu polupiramidalnu krunu. Dobro uspeva skoro na svim položajima i zemljištima. Naročito bujno raste i uredno i obilno rađa na rastresitom krečnom zemljištu, koje je izloženo južnom ili jugozapadnom položaju. Prema bolestima i mrazevima je otporno, te je njeno prodiranje na velike nadmorske visine i na sever prilično. U Zapadnoj Srbiji daje dobre rezultate i na visini od 800 metara.

Cveta svake godine obilno. Uspešno je oprašuju lionska rana, germersdorfska i Droganova žuta. Inače ova sorta je vrlo rodna i po sađenju već u trećoj godini prorodi. Ima dobru kompatibilnost s rašeljkom (magrivom), ali obilnije rađa ako je okalemljena na sejancu divlje trešnje.

Osobine ploda. — Plod je. 18 mm visok, 19 mm širok i 16 mm debeo, prosečne težine 4 gr (sl. 22). Oblika je srcolikog, sa zaobljenim vrhom.. Jedna strana ploda je ispupčena, a druga ravna. Na ravnoj strani se uočava jasno izražena brazdica, koja se pruža od peteljke pa sve do pupka. Pupak je mali, mrke boje i uvučen je.

Peteljka je žuto zelenkasta, tanka i oko 40 mm dugačka, a usađena je u srednje duboko okruglasto udubljenje.

Pokožica je tanka, glatka i žilava, boje je šarene, tj. u osnovi je limunast ožute boje, preko koje je s ispupčene strane prekrivena lepim rumenilom, fe plod izgleda pola žut, a pola crven, i na pijacama pruža sliku ukrasa.

Meso ploda je svetložute boje protkano finim nitima koje se po sredini ploda pojavljuju. Čvrsto je, nije osobito sočno, ali je dosta ukusno. Kakvoća ploda označava se sa vrlo dobar.

Koštica je oblika jajastog, 10 mm visoka, 8 mm široka, 6,5 debela, s tupim šavom, na poleđini prilično oštro zašiljena. Prosečno je teška 0,26 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostatci. — Jedini nedostatak ove sorte je u tome što se izvesnih godina plodovi ucrvljaju. Ostale osobine su joj izvanredne i ogledaju se u sledećem: drvo joj je prema mrazu i bolestima otporno, rano prorodi i rađa redovno i obilno; plodovi su joj privlačni, ukusni i transport dobro podnose. Plod Napoleonove je odlična sirovina za raznovrsnu preradu, a naročito za spravljanje kompota i slatka, jer pri sterilisanju i kuvanju ne menja boju pokožice. Zbog toga ovu sortu preporučujemo za gajenje u svim trešnjarskim rejonima.

Usled raznovrsne prerade njenog ploda, Napoleonova je vrlo zastupljena u Italiji, Francuskoj, Čehoslovačkoj i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Prizrenska dalbastija

Sinonimi: ćirez dalbastija, dalbastkja, prizrenska trešnja, Grkinja.

Dalbastija je odomaćena sorta, prilagođena našem podneblju. Turci su je preneli iz Carigrada u Prizren pod imenom „ćirez dalbastija“. Ova je sorta pod klimatskim prilikama koje vladaju u okolini Prizrena dala izvanredne rezultate, a naročito u samom Prizrenu, gde je stanovništvo grada uveliko gaji, tako da u ataru samog mesta postoje čitave plantaže s ovom trešnjom.

Sl. 23. Prizrenska dalbastija

Izostavljeno iz prikaza

Sazreva sredinom juna uporedo s hedelfingenskom, i kao zrela na drvetu čuva se do nedelju dana. Ukoliko se s berbom zakasni, plodovi ne trunu, već počinju da se suše. Po berbi, plodovi se čuvaju najviše 3—4 dana. Transport na udaljena tržišta uopšte ne podnosi, jer ima vrlo nežno meso.

Osobine stabla. — Drvo ove trešnje prilično je bujno i otporno prema bolestima i štetočinama; dobro uspeva naročito na peskovitom zemljištu. Iziskuje položaje zaklonjene od vetra. Deblo je pravo, snažno, kruna piramidalna, velika i razgranata.

Uspešno je oprašuje tamošnja opet domaća sorta „sumbuluš“, s kojom se u mešavini gaji. Vrlo je rodna i po sađenju u četvrtoj godini prorodi. Okalemljena na sejancu divlje trešnje donosi redovno obilan rod.

Osobine ploda. — Plod je 21 mm visok, 22 mm širok i 17 mm debeo, prosečne težine 6,84 gr (sl. 23). Od sredine prema peteljci plod se naglo širi, dok se prema gornjem delu polako sužava. S jedne strane obeležen linijom zatvoreno crvene boje, koja deli plod na dva dela. Pupak je mali, mrke boje i malo uvučen.

Peteljka je dugačka 40 mm, tanka, boje zelenkasto-žućkaste i usađena u plitko okruglasto udubljenje.

Pokožnca je vrlo nežna, glatka i sjajna, boje privlačno svetlo crvenkaste, nalik na trešnju vrapčaru, što je čini lepom.

Meso je svetložute boje, protkano vrlo malim brojem niti, koje su raspoređene prema peteljci. Vrlo je sočno, aromatično, vrlo nežno i osetljivo, tako da ni najkraći transport ne može da izdrži. Plod dalbastije sadrži 14% šećera, što znači da je vrlo slatka, a to godi ukusu potrošača Kosmeta.

Koštica je oblika jajastog, 11 mm visoka, 9 mm široka, s malom oštrinom šava. Prosečno je teška 0,42_ grama. Meso se dosta dobro odvaja od koštice, u poređenju s ostalim sortama.

Preimućstva i nedostaci. — Glavni nedostatak koji se pripisuje ovoj sorti je u tome što joj je plod vrlo nežan i ne može izdržati transport, zbog čega se sva proizvodnja mora potrošiti u mestu u svežem“ stanju ili preraditi. Pojedini proizvođači nagoveštavaju da na Kosmetu je dala bolje rezultate, sem u Prizrenu, što znači da se slabo prilagođava drugim klimatskim prilikama. Plod dalbastije, usled velike količine šećera, odlična je sirovina za konzervnu voćarsku industriju. Pored Prizrena, ove trešnje ima u najbližim selima Ljubićevu, Leškovu, Beluši, Zagradskoj Hoči. Najbolje je rezultate dala u Leškovu gde je zovu „Grkinja“.

Na Kosmetu je potrošači rado traže i dobro plaćaju. Potrebno je da se po koja sadnica dalbastije zasadi i van ovog reona u cilju njenog proučavanja.

Droganova žuta

Sinonimi: ćilibarska, žutica, Droganova žuta-griskaja. Vrlo lepa, i po krupnoći i po spoljašnosti primamljiva trešnja. Ne zna se tačno njeno poreklo. Nemci je uopšte ne pominju u svojoj pomologiji, međutim u Italiji je zastupljena u sortimentu i vode je pod imenom „Duracina bianca grossa“ po koje stablo na okućnicama. Oko Beograda—Grocke se zove ćilibarska, dok oko Negotina Griskaja. Međutim, u Resavi(selo Crkvenac) zovu je žutica. Na Kosmetu (selo Velika Hoča), mešaju ovu sortu s Denisenovom žutom, pa je zovu belica.

Peteljka je žuto-zelenkaste boje. U poređenju s germersdorfskom njena peteljka je deblja i oko 3,5cm dugačka.

Pokožica joj je žilava, čvrsta, svatložute boje, nalik na ćilibar, po čemu je pojedinci zovu i „ćilibarka“. Uopšte nema nikakve druge boje.

U našoj voćarskoj terminologiji njeno je pravo ime Droganova žuta, pa je kod naših voćarskih stručnjaka poznata samo pod tim imenom.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujnosti i razvija gustu piramidalnu krunu. S obzirom na njenu bujnost, kod podizanja trešnjika sadnja se ne sme obaviti na rastojanju manjem od 10 metara, naravno ako je okalemljena na sejancu divlje trešnje. Naročito bujno raste na rastresitom zemljištu koje je izloženo južnom položaju. Prema bolestima i mrazevima je otporna. U srbijanskom Podunavlju, Istočnoj Srbiji i na Kosmetu (Vel. Hoča, srez Podrnmski) dala je izvanredne rezultate, potpuno zadovoljava —rodnošću proizvođača, a kvalitetom potrošača(sl.24).

Cveta svake godine obilno, uporedo s Denisenovom žutom,, germersdorfskom i Napoleonovom. Ima dobru kompatibilnost s rašeljkom (magrivom), ali se bolje razvija i više rađa ako je okalemljena na sejancu divlje trešnje. Dobre je rezultate dala u okolini Grocke u pogledu oprašivanja gajenja u mešavini s Denisenovom žutom, germersdorfskom, Napoleonovom i lionskom ranom.

Sk. 25. Lroganova žuta

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. — Plod je 17 mm visok, 19 mm širok i 16 mm debeo. Od sredine prema peteljci podjednako je širok,. dok prema gornjem delu polako se sužava. Pozadi je pljosnat i s jedne strane obeležen linijom. Na mestu gde je peteljka usađena nalazi se malo udubljenje. Plodovi mogu na drvetu prilično dugo da se drže, ali kad je u zrenju kišovito vreme, onda pucaju, trunu i gube slast. Plod sadrži 11,64% šećera (sl. 25).

Meso je beličasto žuto, protkano žutim nitima, Koje se kroz čitav plod pojavljuju. Čvrsto je, prilično sočno a po kvalitetu odstupa od lionske rane, germersdorfske i Napoleonove. Bolja je od Denisenove žute. Na pijaci se rado troši kako za potrošnju u svežem stanju tako i za preradu i slatko, kompot i dr. Pojedinih godina meso strada od crvljivosti, što je osobina skoro svih poznih sorti trešanja.

Koštica je 9 mm visoka, 8 mm široka, 6,5 mm debela, s . oštrim trbušnim šavom. Meso se ne odvaja ponajbolje od koštice.

Preimućstva i nedostaci. — Jedini i glavni nedostatak koji se ovoj sorti može pripisati jeste u tome što izvesnih godina crvlja, a u koliko su vlažne godine plod puca. Drvo ne strada od smolotočine i dr. bolesti. Na boljoj zemlji i podesnijem položaju, kao i pri dobroj nezi donosi skoro svake godine krupan i obilan rod. Plod Droganove žute cenjen je kao sirovina za voćarsku konzervnu industriju, te ova sorta zaslužuje ,da se gaji u većem broju stabala i na većoj površini.

Crna tatarska

Crna tatarska trešnja spada u red najrasprostranjenijih sorata u Americi, jer ima izvanredne osobine ploda i drveta. Međutim, kod nas još nije uvedena.

Sazreva po Gjulemetovu (Pleven, 1922) krajem juna, tj., u četvrtoj nedelji trešanja. Kao zrela na drvetu se čuva po nedelju dana, a u skladištu 3 do 4 dana.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. Jedino ne podnosn previše vlažna zemljišta, jer na njima pati od smolotočine. Prema drugim bolestima i štetočinama je otporna. Podesna |e za gajenje u dvorištima i pored puteva. Po G. N. Howe-y (1942) ova sorta može da se opraši skoro sa svakom drugom trešnjom, ali ne zameće uvek zadovoljavajuće. Po Olav Einset-y (1932) dobro se oprašuje s lionskom ranom (44,44%), republikanskom (43,10%), Napoleonovom (42,22%). Ona pak dobro oprašuje višnje Early Richmond, English Morello u Montmorencv, marelu Mau, Duke i trešnje Napoleonovu i lionsku ranu. Rađa dobro i uredno svake godine.

Osobine ploda. — Plod je krupan, izduženo-ovalnog oblika, lepo zaobljen. Brazdica je slabo izražena.

Peteljka je dugačka i tanka, vrlo čvrsta i boje je tamnozelene. Smeštena je u srednje duboku i široku jamicu.

Pokožica je tanka i sjajna, boje ljubičasto tamne do purpurno crne, tako da je na oko vrlo privlačna i odlična za serviranje.

Meso ploda je sočno i vrlo fino, ukusa slatkog s prijatnim mirisom. Sok joj bojadiše tamnoljubičasto. Odlična je za jelo i raznovrsnu preradu.

Preimućstva i nedostaci. — Crna tatarska trešnja ima niz pozitivnih osobina, koje se ogledaju u mogućnosti uspevanja na suvim i posnim zemljama, u urednom plodonošenju, i u lepim, krupnim i vrlo sočnim plodovima.

Bitnerova

Sinonimi: pozni bitnerov hruštavac, crveni kalem.

Poreklom je iz Nemačke. Proizveo ju je iz semena nemački činovnik bitner prošloga veka, i po njemu je i ime dobila. Kod nas se gaji u manjoj meri. Nešto više je ima u Istočnoj Srbiji i oko Rankovićeva, gde su je u svoje vreme rasprostranjivale poljoprivredne škole u Bukovu i Rankovićevu. Po koje stablo nađe se i na voćarskom području Beograd-Grocka, gde se najčešće zove crveni kalem. U ovom području je jako potiskuju lionska rana i germersdorfska kao jače po kvalitetu i ranijem zrenju ploda, što uslovljava bolju prodajnu cenu na beogradskom tržištu.

Sazreva; sredinom juna pre Denisenove žute. Dugo sazreva na drvetu da dobije potpuno razvijenu boju svojih plodova, usled čega berbu treba vršiti u više navrata.

Osobine stabla. — Jako razvijeno stablo, naročito podesko za gajenje pored puteva. U početku mladosti kruna se jako razvija, ali se kasnije usled obilnog roda grane povijaju i bujnost se smanjuje. Kod potpune (razvijenosti grane su povijeke i kruna daje oblik široke kugle. Drvo je zdravo, ne strada mnogo od smolotočine i doživi duboku starost. Prorodi rano. Cvet je otporan prema prolećnim mrazevima i berba kod ove trešnje retko je kad ugrožena (sl. 26). Potrebno je gajiti u mešavini s Napoleonovom, crnom tatarskom i lionskom ranom. Ima dobru kompatibilnost s rašeljkom, ali bolje rezultate daje ako je kalemljena na sejancu divlje trešnje.

Osobine ploda. — Plod je nepravilno razvijen, 18 mm visok, 21 mm širok i 19 mm debeo. Dugo sazreva da dobije potpuno razvijenu boju svojih plodova, a i njen ukus je tek onda u potpunosti razvijen, kad je na drvetu potpuno sazrela. Pri kišovitom vremenu puca i to na suvom ocednom zemljištu više nego na zemljištu s optimalnom vlagom. Plod sadrži 11,20% šećera i pogodan je za voćarsku industriju.

Peteljka tamnozelena, tanka i oko 35 mm dugačka.

Pokožica ploda je čvrsta i glatka, boje je svetlocrvene i na oko za potrošače privlačna.

Meso svegložuto, protkano finim crvenim nitima koje se naročito oko koštice pojavljuju. Meso je čvrsto, nije osobito sočno, ali je veoma ukusno. Kakvoća ploda označava se s vrlo dobar.

Koštica je oblika jajastog, 11 mm visoka, 8,5 mm široka i 7,5 mm debela s oštrim šavom. Prosečno je teška 0,35 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostaci. — Nije probirač prema zemljištu. Međutim, ona treba da se sadi na pravim trešnjarskim terenima, jer he samo tad kvalitet ploda doći do punog izražaja. U protivnom, plod bude sitniji, a naročito kad je zemljište suvo i jako ocedno. U dobru stranu joj se prepisuje naročito to što je otporna protiv smolotočine i što plod izdrži dug transport pa je za izvoz podesna. Bitnerova se uveliko gaji u Nemačkoj i nju izvoze u Englesku i Švedsku. Izvanredne rezultate je dala u Srbiji u okolini Rankovićeva i Raške.

Ohridska crna aršlama

Ova lepa trešnja nepoznatog je porekla, a najviše se gaji oko Ohrida, po kome je i ime dobila. Smatra se da je domaća sorta, ma da ima sličnosti sa sortom Reveršon. Kod nas se najviše gaji-u NR Makedoniji, u Ohridskom i Resanskom srezu, nešto oko Skoplja i u NR Srbiji i Timočkoj Krajini.

Sazreva u četvrtoj i petoj nedelji trešanja, tj. krajem juna i početkom jula, i kao zrela na drvetu se čuva po nedelju dana. Zbog čvrstoće mesa transport odlično podnosi, radi čega je podesna za trgovinu.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. U mladosti raste snažno, a kasnije kad počne obilnije da rađa u porastu popusti. Rađa redovno i obilno samo ako je zasađena u zajednici s drugim sortama trešanja ili višanja, koje istovremeno s njom cvetaju.

Osobine ploda. — Plod je krupan, prosečne težine 7 grama. Oblika je nepravilno srcastog. Nešto je izdužen i s jedne strane malo spljošten. I brazdica i pupak su srednje izraženi.

Pokožica je srednje debljine, glatka i žilava, boje tamnocrvene. Kad dobro sazri postane mrko crna. Na oko je vrlo privlačna.

Meso ploda je srednje čvrstine i dovoljno sočno. Dok plod nije dovoljno zreo ima pomalo gorak ukus. Kad potpuno sazri ukusa je slatkog, bez dovoljno kiseline. Usled toga njen ukus nije dovoljno osvežavajući. Boja mesa je crvena, s bledim kovcima. U pogledu soka koji je jako obojen, srednje je izdašna. Koštica je srednje krupnoće.

Preimućstva i nedostaci. — Ohridska crna trešnja spada u red boljih poznih sorata, zato što je krupna i uz to hruštavac, tako da je prijatna za jelo. Sem toga, dobro podnosi transport, te je vrlo dobra trgovačka sorta. Nedostatak joj je u tome što se plodovi crvljaju i što je u pogledu rodnosti ćudljiva, naročito ako se ne obezbedi dobrim oprašivačima.

Šnajderova pozna

Sinonimi: Schneiders spate Knorpelkirsche.

Poreklom je iz Nemačke, a odgajena je iz semena, sredinom prošlog veka u Gubenu. Zbog izvanrednih osobina ploda i drveta brzo je zahvatila sva mesta Nemačke, a odatle i druge voćarske zemlje. Kod nas je malo ima, rasturena ovde-onde od strane poljoprivrednih škola i voćnih rasadnika. U poslednje vreme se više kalemi i sadi, pogotovu što se u doba njenog sazrevanja s njom ne sazreva nijedna druga sorta iz grupe hruštavih trešanja.

Sazreva u četvrtoj i petoj nedelji trešanja, tj. krajem juna i početkom jula. Na drvetu se čuva 5 do 6 dana, posle čega plodovi ne trule, već počinju da se smežuravaju i suše. I u skladištu razrađena po lesama isto toliko se čuva. Tom prilikom ne izgubi u izgledu, već sačuva svoj sjaj i lepotu. Transport izdrži odlično, te je podesna za slanje i na udaljenija tržišta.

Osobine stabla. — Stablo Šnajderove pozne trešnje je bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. Na više, uredno i obilno rađa i na čistom podzolu. Deblo je pravo, glatko i jako, a kruna je visoka i razgranata, piramidalnog oblika. Boja debla i starijih grana je pepeljastomrka. Dišće je krupno, svetlozelene boje; peteljke lista su dugačke i u vidu luka savijene. Obod lista je fini i sitno ‘nazubljen. Cveta prilično kasno, među poslednjim trešnjama. Cvetni pupoljci se neravnomerno otvaraju. Cvetovi nisu u grupi, već neizmenjeno poređani po celoj rodnoj grančici. Istovremeno s cvetanjem javlja se i listanje. Gajena u grupi s Germersdorfskom, Hadelfingenskom, Bitnerovom crnom i Carskom francuskom, odlično rađa. Prorodi vrlo rano, već treće godine po sađenju, i ako se obezbedi dobrim oprašivačima rađa uredno i obilno svake godine, nasuprot tome što je vrlo bujna sorta. Prema biljnim bolestima je vrlo otporna. Dosad gde god je gajena pokazala se kao vrlo otporna prema smolotočini. Od svih sorata trešanja ona se u Bukovu pokazala kao najotpornija.

Osobine ploda. — Plod je krupan do vrlo krupan, prosečne težine 7 grama Visok je 25—26 mm, širok 28—30 mm i debeo 23—25 mm. Oblika je širokosrcastog i nešto je iskrivljen i spljošten; na trbušnoj strani je zaokrugljen, a na leđnoj nešto skraćen. Brazdica je veoma izražena i pruža se počev od peteljke pa sve do pupka. Pupak je srednji i leži na samoj površini ploda.

Peteljka je tanka i dugačka, boje u gornjem delu svetlozelene, a u donjem, prema plodu, nešto rđaste ili ružičaste. Smeštena je u plitko koritasto udubljenje. Obično je dugačka 45—55 mm.

Pokožica je glatka, rastegljiva i sjajna, boje tamnocrvene, povrh koje je na leđnoj strani osenčena svetlim i tamnim prugama, a na trbušnoj je fino išarana tamnim pegama.

Meso ploda je sočno, čvrsto i fino. Ne odvaja se potpuno od koštice. Ukusa je slatkonakiselog, s vrlo prijatnim mirisom. Boje je svetlije nego što je kod tamnih rskavičavih trešanja; oko koštice je zrakasto crveno, dok je ka periferiji svetlocrveno.

Koštica je prilično krupna i oblika je ovalno duguljastog. Vrh je oštar, a brazde su široke ali ravne. Visoka je 12 mm, široka 10 mm i debela 8,5 mm. Boje je žućkasto mrke.

Preimućstva i nedostaci. — Bez imalo preterivanja za Šnajderovu kasnu trešnju može se reći da ne poseduje nijednu rđavu osobinu. Ovo zbog toga što ima izvanredne osobine ploda i drveta. njeni krupni, sočni i lepo obojeni plodovi su odlični kao stono voće, a takođe su izvrsni i za raznovrsne prerađevine. Od ovih trešanja ona najbolje izdrži dugačak transport, te je podesna za gajenje i u udaljenim mestima od tržišta. Što se tiče stabla, ono je jako i otporno protiv bolesti i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. Rano prorodi i rađa uredno i vrlo obilno. Zbog toga voćarski stručnjaci i pomolozi Muler—Diemits i Bismann —Gotha za ovu sortu kažu da ona u sebi sadrži takva preimućstva koja se prosto me mogu shvatiti ni opisati.

Zaslužuje preporuku za gajenje u svim krajevima naše zemlje.

Denisenova žuta

Sinonimi: belica, Donissens gelbe Knorpelkirsche.

Prema istraživanjima pojedinih voćarskih stručnjaka, poreklo Denisenove žute nije sa sigurnošću utvrđeno. Pojedinci nagoveštavaju da je ova sorta nemačka i da je dobivena iz semena, U Nemačkoj pomologiji naziva se “Wachskirshe“ i “Bernsteinkirsche“.

Kod nas je preneta iz inostranstva u vreme osnivanja naše prve Voćarsko-vinodeljske škole u Bukovu kod Negotina. Docnije se iz voćnog rastila škole u Bukovu, putem sadnica i kalem grančica počela širiti po čitavom području Srbije.

I pored preporuke, s obzirom na upotrebu njenog ploda za kompot i slatko, ova trešnja nije uzela većeg maha, već je u našem sortimentu ostala samo kao prateća među kasnim sortama. Na čitavoj teritoriji NR Srbije poljoprivrednici je većinom zovu belica, dok je kod stručnjaka poznata pod pomološkim imenom Denisenova žuta.

Dozreva krajem juna; kao zrelog na drvetu se čuva i do deset dana. Ukoliko se s berbom zakasni, plodovi na pokožici počinju da dobijaju mrke pege (mrlje) i da trule, što se naročito odražava kad je vreme vlažno — kišovito. Izdržljivija je pri transportu nego Droganova žuta.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i razvija piramidalnu krunu. Dobro uspeva skoro na svim položajima i zemljištima. Naročito bujno raste i uredno i obilno rađa na rastresitom krečnom zemljištu koje je izloženo južnom ili jugozapadnom položaju. Prema bolestima i mrazevima je otporno.

U srbijanskom Podunavlju, Istočnoj Srbiji i Srednjem toku Ibra (Raška) vrlo dobre rezultate je dala, naročito okalemljena na sejancu divlje trešnje. Dobre je rezultate dala i u mešavini s germersdorfskom, lionskom ranom i Droganovom žutom. Po sađenju na stalno mesto prorodi u četvrtoj godini.

Osobine ploda. — Plod je bledožute boje, oblika srcastog, 15 mm visok, 19 mm širok, 16 mm debeo, težine 5,08 grama.

Peteljka je zatvoreno zelena, debela i oko 3,5 cm dugačka. Upoređujući peteljku ove sorte s peteljkama ostalih trešanja,

Dennsenova žuta ima najdeblju peteljku skoro od svih sorata trešanja u našem sortimentu, pa je i to jedan od vidnih znakova za bolje i lakše rasnoznavanje ove sorte.

Pokožica ploda je žilava i čvrsta ali na kiši puca.

Meso ploda je žute boje, protkano beličasto-žućkastim nitima, koje se pojavljuju po čitavom plodu. Meso je dosta čvrsto, nije sočno niti naročito ukusno, već i kod pune zrelosti, nešto malo gorči, što čini izuzetak od ostalih sorta; sadrži 8,29% šećera.

Sl. 26. Volovsko srce

Izostavljeno iz prikaza

Koštica je malena, 10 mm visoka, 8 mm široka i S mm debela s upadljivim šavom na poleđini. Prssečno je teška 0,35 grama. Meso se ne odvaja dobro od koštice.

Preimućstva i nedostaci. — Glavni nedostatak koji se može pripisati ovoj sorti je što se plodovi izvesnih godina ucrvljaju. Ostale osobine su joj zadovoljavajuće; drvo joj je prema mrazu i bolestima otporno, rano prorodi i rađa redovno. Plodovi su joj privlačni i transport odlično podnose. Vrlo dobra je za spravljanje slatka i kompota, jer pri kuvanju i sterilisanju ne menja boju pokožice, pa kao takva predstavlja vrednost za voćarsku industriju.

Pored napred opisanih sorata, na teritoriji NR Srbije postoje još i druge sorte koje nemaju neku naročitu vrednost u sortimentu našeg trešnjarstva, a to su:

1. Polimska prutača, koja je zastupljena na prostoru južnog toka Lima (Prijepolje, Priboj, Međeđe).
2. Sabanovačka, koja se nalazi samo u najbližoj okolini Kragujevca i Rekovca.
3. Sumbuluš, koji se gaji u mešavini sa trešnjom dalbastijom u okolini Prizrena.
4. Volovsko srce i Lepa od Ohaja nalaze se po čitavoj teritoriji NR Srbije, ovde onde po koje stablo (sl. 26).

Ovo su stare sorte, koje se iz dana u dan gube, jer ih potiskuju sorte boljeg kvaliteta, pa kao takve ne predstavljaju veću vrednost ni za potrošnju u svežem stanju niti za voćarsku konzervnu industriji.

Uporedni pregled kvaliteta kvalitetnih sorata trešanja i njihova međusobna razlika u pogledu krupnoće ploda i sadržine pojedinih sastojaka u njima a na osnovu izvršene hemijske analize, prikazan je u tabl. 4 na kraju poglavlja o trešnji.

Višnje

Crvena majska višnja

Sinonimi: majska višnja, Mau Duke, crvena svibanjska, Rote Meikirsche.

Crvena majska višnja je najrannja sorta, zbog čega je prilično rasprostranjena. Kod nas se u poslednje vreme sve više sadi, jer ima izvanredne osobine ploda i drveta i zbog ranog sazrevanja nikad se ne ucrvlja.

Sazreva u prvoj i drugoj nedelji trešanja, tj. u drugoj polovini maja, po čemu je i ime dobila.

Kao zrela čuva se 3 do 4 dana. Za daleki transport je osetljiva.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno, visoko, zdravo i vrlo trajno. Dobro podnosi skoro sve položaje i zemljišta. Rađa redovno i obilno. Zbog obilne rodnosti za preporuku je da se povremeno đubri stajnjakom i nekim krečnim đubrivom. Deblo joj je pravo i glatko, sivosmeđe boje, a kruna čini sredinu između polu-piramidalne i loptaste. Rano cveta i odlično se oprašuje s ranim sortama trešanja.

Osobine ploda. — Plod je prilično krupan, prosečne težine 4-5 grama (sl. 27). Oblika je srcastog i kod peteljke je lepo zaobljen. Brazdica je dobro izražena i pruža se od peteljkine jamice pa sve do pupka. Pupak je mali i zatupast.

Peteljka je srednje dugačka i debela, okruglasta i zelena. Smešten je u malu plitku jamicu.

Pokožica je tanka, gipka i sjajna, boje rubin-crvene, tako da je na oko vrlo privlačna.

Meso ploda je nežno, sočno i vrlo fino, boje crvenkaste. Ukusa je slatko-kiselastog, s vrlo prijatnim mirisom. Sok je obojen, zbog čega je ova sorta izvrsna za likere, sokove i sirupe.

Preimućstvo i nedostaci. — Dobre osobine ove sorte ogledaju se u njenom ranom sazrevanju, obilnoj rodnosti i lepim ukusnim plodovima, dok joj se u nedostatke može pripisati jedino njeno rano cvetanje, koje je često izlaže prolećnim slanama.

Španska višnja

Španska višnja je jedna od najrasprostranjenijih sorata i gaji se u svim voćarskim zemljama. Kod nar je ima po celoj državi, a naročito u Timočkoj Krajini i okolini Niša.

Sazreva u trećoj nedelji trešanja i višanja, tj. u prvoj polovini juna. Zrela, na drvetu, čuva se po nedelju dana, a razređena u skladištu po 4 do 5 dana. Transport prilično podnosi, zbog čega se uvršćuje u red trgovačkih sorata višanja.

Osobine stabla. Stablo španske višnje u mladosti raste bujno i snažno, a dobro uspeva na svakom zemljištu i položaju, pa čak i na podzolu. Može da se gaji u svim oblicima, počev od visoke i poluvisoke voćke, na sve do žbunaste i veštačkih oblika. Zbog bujnog porasta u mladosti mora se intervenisati pri proređivanju, kako bi stvorila pravilnu krunu, koja će biti široka i dobro osvetljena. Deblo je vrlo jako i pravo, a kruna loptasta i gusta. Mlade voćke svake godine razvijaju snažne letoraste, duge preko jednog metra, pupoljci srednje gusto nasađeni. Boja debla i starijih grana je pepeljastomrka, boja letorasta je kestenjasta. Lišće je srednje veličine ovalnog oblika, izreckano vrlo s inim zupcima. Boje je s lica tamnozelene, a s naličja svetlozelene. Po sađenju prorodi u trećoj godini n rađa odlično svake godine.

Osobine ploda. — Plod je srednje krupan do krupan, prosečne težine 5,5 grama (sl. 28). Oblika je okruglastog i po površini lepo zaobljen. Brazdica je srednje izražena, dok je pupak mali.

Peteljka je srednje debela i dugačka, tamnozelene boje i smeštena u plitko ovalno udubljenje.

Pokožica je tanka, žilava i sjajna, boje crvene i na oko vrlo lepe.

Meso ploda je sočno i fino, ukusa kiselastog, s prijatnom aromom. Sok je ružičaste boje i ne bojadiše.

Preimućstva i nedostaci. — Španska višnja ima odlične osobine ploda i drveta, zbog čega se u poslednje vreme mnogo i sadi. Drvo je jako i otporno i uredno i obilno rađa, a plodovi su lepi, krupni i vrlo dobri, kako za jelo u svežem stanju tako i za raznovrsnu preradu.

Zaslužuje preporuku za gajenje po celoj Istočnoj Srbiji.

Krupni Gobe

Sinonimi: Gobetka, Veliki Gobe, kratko peteljasta višnja, kratko peteljasti Montmorensi.

Ova lepa višnja nepoznatog je porekla. Kao sorta odavno je poznata i rasprostranjena u svim voćarsknm zemljama. Kod nas je prilično rasprostranjena, jer je u vreme uvođenja sorata mnogo preporučivana. Naročito je mnogo ima u Timočkoj Krajini i u okolini Niša. Inače u manjoj meri nalazi se svuda.

Sazreva u četvrtoj nedelji višanja i trešanja, tj. krajem juna. Kao zrela na drvetu se čuva 5—6 dana. Često, ako se na vreme ne obere, još na granama počinje da se suši. U podesnim skladištima čuva se 4—5 dana. Transport vrlo dobro izdrži, pod uslovom da se pažljivo pakuje.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujnosti. Dok je mlado raste naglo i razvija se pravilno, a docnije< zbog obilne rodnosti, zastane u porastu. Brzo prorodi, već u drugoj godini po sađenju, i rađa redovno i obilno. Deblo je pravo i jako, a kruna skoro loptasta, s naniže povijenim granama. Podesna je za gajenje kako u vidu poluvisoke i niske voćke, tako i na špalirima i

U vidu žbuna. Odlikuje se srazmerno sitnim, tamnozelenim lišćem, nasađenim na kratke i debele peteljke. Ima lepe, snežnobele, cvetove. Plodovi su pojedinačni, ili po dva zajedno, ređe po tri i više.

Sl. 29. Krupni Gobe

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. — Plod je krupan, po čemu je i ime dobila, prosečne težine 5 grama. Oblika je okruglasto-pljosnatog. Brazdica je izrazita, a pruža se Od pupka do peteljkinog udubljenja. Pupak je mali i šiljast (sl. 29).

Peteljka De kratka i prilično debela. Boje je zelenkastožute. Smeštena je u srednje duboko okruglasto udubljenje.

Pokožica ploda je tanka, glatka i elastična. Boje je svetlocrvene i na oko vrlo lepa.

Meso ploda je nežno, sočno i fino. Prozirno je, boje ružičaste, prožeto žućkastim vlaknima. Ukusa je prijatno kiselastog, s izvanrednim mirisom. Sok je bezbojan jako izdašan, s priličnim sadržajem tanina.

Koštica je u odnosu na plod sitna. Odlikuje se jakim izraštajem, nalik na „Kobilicu“ kod živine.

Preimućstva i nedostaci. — Krupni Gobe je izvrsna stona višnja, jer je krupna, sočna i vrlo aromatična. Takođe je podesna i za raznovrsnu preradu, a naročito za spravljnje slatka, konfitira i višnjevog soka. Za tu svrhu spada među najbolje sorte. Dobra joj je osobina što rano prorodi i redovno i obilno rađa. Otporna je protiv monilije. Jedini joj je nedostatak što je izvesnih godina u manjoj meri napada trešnjev crv (Ragoletis cerasi L.).

Zaslužuje preporuku za gajenje u svim krajevima naše zemlje.

Lotovka

Sinonimi: Lotova višnja, Krupna duga Lotova, Grosselange Lotkirsche.

Lotovka je preko 120 godina stara višnja, nepoznatog porekla, rasprostranjena u svim voćarskim zemljama. Naročito se mnogo gaji u zemljama Zapadne Evrope, u velikim zasadima, gde joj se plodovi upotrebljavaju za industrijsku preradu. Kod nas je ima pri poljoprivrednim ustanovama i kod voćara ljubitelja.

Sazreva u petoj nedelji višanja i trešanja, tj. krajem juna, kad se i bere. Kao zrela na drvetu se drži skoro nedelju dana, a j podesnim skladištima se čuva oko 5 dana. Transport ne podnosi, zbog prevelike sočnosti.

Osobine stabla. — Stablo, dok je mlado, raste vrlo bujno, a kasnije kad prorodi oslabi. Po sađenju prorodi u drugoj godini i rađa obilno svake godine. Zbog toga je prvih godina po sađenju treba jače orezati, i da bi se uzdržao rast. Cvetne pupoljke razvija na gornjoj polovini jednogodišnjih grančica, radi čega ih na mladim voćkama treba skraćivati, dok ne ojačaju. I stara stabla ove sorte iziskuju rezidbu, jer se njome reguliše porast i rodnost. Deblo je pravo i glatko, a kruna loptasta.

Lišće ima srednje veličine, eliptičnog oblika, slabo nazubljena i nasađeno na srednje dugačke i debele peteljke. Cveta dockan i u cvetu je vrlo otporna prema vremenskim nepogodama, zbog čega uredno i obilno rađa.

Lotovka višnja je u pogledu podneblja i zemljišta vrlo skromna sorta i dobre rezultate daje na velikim nadmorskim visinama i u hladnijoj klimi. Ma da podnosi slabija zemljišta, ipak iziskuje uredno đubrenje, naročito stajnjakom. U protivnom, popušta u rodnosti. Pogodna su joj krečna zemljišta. Na beskrečnim je treba češće đubriti saturacionim muljem ili krečnjakom.

Ova sorta može da se gaji u svim oblicima. Podesna je za gajenje na prirodnim špalirima i na osojnim položajima.

Osobina ploda. — Plod je krupan, okruglastog oblika, donekle spljošten, te izgleda nesimetričan, kao da je sastavljen iz dve nejednake polovine (sl. 30). Brazdica je srednje izražena, dok je pupak jedva primetan.

Peteljka je debela i dugačka, boje svetlozelene i smeštena je okruglastu plitku jamicu.

Pokožica je tanka i glatka, boje tamnocrvene do smeđe; kad potpuno sazri sasvim pocrni. Dok plod ne prezri, kroz spoljašnu tamnu boju naziru se jasne pruge.

Meso ploda je nežno, mekano i vrlo sočno. Boje je tamnocrvene. Sok je vrlo obojen. Zbog prevelike kiseline ova sorta nije tako ukusna, ali zato ima izvanrednu aromu koja je čini izvrsnom za spravljanje sokova i mirisa.

Koštica je sitna i čvrsto se drži uz peteljku, tako da kad se s nje meso skine ona se i dalje drži.

Preimućstva i nedostaci. — Lotova višnja je jedna od najrodnijih sorata i lako se prilagođava surovoj klimi i na velikim nadmorskim visinama. Dobra joj je osobina što je krupna i što ima vrlo obojen sok, zbog čega nalazi široku primenu u industrijskoj preradi sokova i sirupa. Zato je u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj gaje u velikoj meri. Po tvrđenju tamošnjih voćara nijedna druga sorta ne daje tako redovne i obilne prihode kao ona. Nedostaci ove sorte ugledaju se jedino u osetljivosti njenih plodova na transportu i u prevelikoj sadržini kiseline, te je za jelo u svežem stanju previše opora.

I ova sorta zaslužuje preporuku za gajenje u, svim voćarskim rejonima naše zemlje.

Osthajmska višnja

Osthajmska višnja je vrlo stara sorta. Vodi poreklo iz Španije, iz oblasti Sierra Morena. Naziv je dobila po mestu Osthajmu u Nemačkoj, gde je bila doneta početkom 18 veka. Sad se gaji u svim voćarskim zemljama, a naročito u državama Zapadne i Srednje Evrope. Kod nas je rasprostranjena u svim krajevima, jer je mnogo preporučljiva u vreme uvođenja sorata od strane poljoprivrednih škola i voćnih rasadnika.

Sazreva u četvrtoj i petoj nedelji višanja i trešanja, tj. krajem juna. Na drvetu može dugo da izdrži, a u skladištima se čuva pet do šest dana. Za daleki transport nije podesna, jer ima meko meso i vrlo je sočna.

Osobine stabla. — Stablo Osthajmske višnje je srednje bujnosti. Dobro uspeva na krečnoj peskovitoj ilovači i na nanosnom zemljištu, dok na teškim smonicama i posnim skeletnim zemljištima kržljavo raste i kratkog je veka. Jako joj pogoduju uredno đubrenje i redovna agrotehnika. Deblo joj je pravo i glatko, a kruna amrelasta. Daje mnogobrojne izdanke kao šljiva. Ovi nisu uvek sposobni za upotrebu, te je bolje da se razmnožava kalemljenjem. Ako se kalemi u kruni, onda grane savija ka# žalosna vrba. U kruni stvara mnogobrojne tanke rodne grančice„ koje se pod teretom roda savijaju. Za preporuku je da se odmah posle berbe vrhovi savijenih grančica za jednu trećinu skrate. što će se odraziti na rodnost naredne godine. Po sađenju već druge godine počinje da rađa i spada u red vrlo rodnih sorata, Može da se gaji u svim oblicima. Cveta rano, te je često u opasnosti od poznih prolećnih slana.

Sl. 31. Osthajmska višnja

Izostavljeno iz prikaza

Osobine ploda. — Plod je srednje krupan do krupan, prosečne težine 5 grama (sl. 31). Oblika je okouglastog, prema peteljci je malo širok, dok se ka pupku pljosnato zaokružuje. Brazdica je slabo izražena, dok je pupak srednje veličine.

Peteljka je dugačka i srednje debela. Obično je pri čemu zadebljana, okruglasta i zelena. Smeštena je u okruglastu, srednje duboku jamicu-.

Pokožica je tanka, glatka i vrlo sjajna. Boje je tamno crvene do crne, a kad potpuno sazri postane crno rđasta.

Meso ploda je meko, fino i vrlo sočno. Ukusa je osvežavajućeg, s izvanrednim mirisom. Od koštice se lako odvaja, što joj je Dobra osobina pri spravljanju slatka i kompota. Boje je tamnocrvene i sok je obojen.

Koštica je u odnosu na meso vrlo mala, ovalnog je oblika i pri dnu je nešto rebrasta.

Preimućstvo i nedostaci. — Osthajmska višnja je najbolja stona sorta, jer ima izvanredan ukus i miris, a odlična je i za raznovrsnu preradu, naročito za spravljanje džemova, sokova i sirupa. Takođe je i vrlo rodna i s plodonošenjem počinje već u drugoj’ godini po sađenju. Jedini joj je nedostatak što rane cveta, te izvesnih godina strada od poznih slana.

Zaslužuje preporuku za gajenje u svim krajevima naše zemlje, ali samo je u zajednici s drugim sortama višanja i trešanja, zato što je ona samobesplodna. Prema ogledima naučnih radnik. Voćarske stanice Geneva, New York, Bullten No 617 (decembar 1932) ova sorta se podjednako oprašuje kako s višnjama, tako i s trešnjama.

Maraška višnja

Ova višnja se gaji u Dalmaciji, Italiji, Čehoslovačkoj, Španiji, SSSR-u, Nemačkoj, Engleskoj, Japanu itd. Ali sve strane maraške zaostaju po kvalitetu ploda za dalmatinskom. Kod nas u FIRJ, pored toga što se gaji u Dalmaciji, ima je rasturene ovde-onde po koje stablo, naročito pri poljoprivrednim ustanovama. Neku privrednu vrednost za krajeve. van Primorja nema, zbog čega njeno gajenje treba da se zadrži samo u Dalmaciji, i to oko Zadra.

Sazreva u četvrtoj nedelji trešanja, tj. u drugoj polovini juia. Kao zrela na drvetu se dugo čuva — po 10 i više dana. Za sušenje se bere kad potpuno sazri i obično bez peteljki

Osobine stabla. — Maraška višnja se gaji obično u obliku žbuna ili kao polustablišica, kojoj kruna, dostigne dužinu i do 6 m. F. Mader razlikuje dve odlike dalmatinskih maraški: marašku s oborenim granama (Cerasus pendula i marašku uspravnih grana (Cerasus recta). Ova poslednja razlikuje se od prave ne samo po obliku stabla već i po cvetanju. Obično 8—10 dana ranije cveta i ima kraće rodne granice. Prema zemljištu i klimi nije probirač. Može da uspeva i na krečnim i peskovitim zemljištima, ali joj najviše odgovaraju laporaste i ilovačaste zemlje. Vrlo dobro podnosi i sušu i hladnoću, ali najbolje rezultate daje uz morsku obalu, u zaklonjenim položajima.

Osobine Ploda. — Plod je sitan, okruglastog oblika, boje tamnocrvene do crne, meso je sočno, tamnocrvene boje, ukusa slatko-kiselog, s mirisom. Sok bojadiše.

Preimućstva i nedostaci. — Maraška višnja ima privrednu vrednost samo za Dalmaciju, zbog čega joj detaljan opis i ne dajemo, već samo onoliko koliko je potrebno da se zna interesantnosti radi. Gaji se isključivo radi spravljanja čuvenog likera „mzraskino11.

Kereška višnja

Sinonimi: Višen korošska.

Nepoznatog je porekla, a gaji se skoro u svim voćarskim zemljama Srednje i Zapadne Evrope. Najviše je ima u Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a kod nas u Vojvodini i Podunavlju. Smatra se da je proizvedena u Mađarskoj.

Sazreva u petoj nedelji trešanja. tj. početkom jula, kad se i bere. Zreli plodovi se na drvetu čuvaju po 4 do 5 dana, dok u skladištu po čitavu nedelju dana. Transport vrlo dobro izdrži, te se može gajiti i u udaljenijim mestima od tržišta.

Osobine stabla. — Stablo kereške višnje je srednje bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu, izuzev na teškom i vlažnom. Po sađenju prorodi u trećoj ili četvrtoj godini i rađa obilno svake godine.

Osobine ploda. — Plod je vrlo krupan, prosečne težine 8 grama. U jedan kilogram stane 125 plodova. Obično je 25 mm visok i 27 mm širok. Oblika je okruglastog i jedna strana MV je malo neravna, tako da izgleda kao da je nešto spljošten. I brazdica i pupak su jasno izraženi. (Sl. 32).

Peteljka je jaka i čvrsto se drži za plod. Srednje je debela i dugačka je obično 35—40 mm. Smeštena je u prilično duboku i prostranu jamicu.

Pokožica je glatka i sjajna, boje tamnocrvene i na oko vrlo privlačni.

Sl. 32. Kereška

Izostavljeno iz prikaza

Meso ploda je polučvrsto, sočno i vrlo fino. Boje je svetlocrvene, a ukusa prijatno kiselog i vrlo mirišljavog.

Koštica je u odnosu na plod sitna. Oblika je duguljasto ovalnog, a bočne strane su joj ravne.

Preimućstva i nedostaci. — Kereška višnja ima izvanredne osobine ploda, jer je odlična kako za jelo u svežem stanju tako i za raznovrsnu industrijsku preradu, a naročito za kompote i džemove. Takođe je i vrlo rodna, te se njeno gajenje odlično isplaćuje. Zbog navedenog zaslužuje preporuku za gajenje u svim višnjarskim rejonima Srbije.

Montmorensi

Poreklom je iz Francuske. a rasprostranjena je u mnogim voćarskim zemljama sveta. Naročito se mnogo gaji u Francuskoj i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je vodeća višnja za kuvanje i preradu. Kod nas je ima samo u Zavodu za voćarstvo i preradu voća u Čačku, gde je pre dve godine dobivena iz SAD.

Sazreva u četvrtoj nedelji, tj. početkom jula. Kao zrela na drvetu se čuva po nedelju dana, dok obrana u podesnim skladištima svega 4 do 5 dana.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i dobro uspeva na pristojnim položajima, ukoliko je zemljište zdravo, propusno i toplo. Može da se gaji u svim oblicima. Ima dobru podudarnost sa svim podlogama za trešnju i višnju, ali na francuskim ostrvima najčešće se kalemi na Sainte Lucie. Deblo je pravo. i jako, a kruna okrugla i poluraširena. Odlikuje se sa mnogobrojnim dugim, vitkim i savitljivim granama, koje na sebi iose puno rodnih grančica, boje srebrnastosive. Pupoljci su osetljivi na pozne prolećne mrazeve. Zahvaljujući dosta poznom cvetanju, pozne slane uvek izborne, te rađa redovno.

Osobine ploda. — Plodovi su krupni i ujednačeni, prosečne težine 5 grama. Oblika su ovalno-srcastog i po površini ravni. Brazdica je slabo izražena, dok je pupak srednje veličine.

Peteljka je srednje dugačka i debela, jasno zelene boje k smeštena je u srednje plitku okruglastu jamicu.

Pokožica je tanka, glatka i elastična, boje svetlocrvene. Meso je nežno, sočno i fino, boje bele do ružičaste, Ukusa je prijatno nakiselog, s veoma izrazitim mirisom. Sok je bezbojan i veoma izdašan.

Preimućstva i nedostaci. — Montmorensi višnja je prvoklasna i veoma tražena sorta za konzervisanje, jer ima izvanredne osobine ploda. Čvrstog je mesa, a pri tom sočna, ukusna i vrlo mirišljava. Naročito je mnogo cenjena za spravljanje slatka, kompota, konfitira i džema. Veoma je otporna prema trulež’i plodova (Monilia) i skoro nikad nije napadnuta od trešnjevog crva (Ragoleiis cerasi L.). Takođe joj je dobra osobina što pozno cveta, te redovno izbegne pozne prolećne slane. Što se tiče njenog oprašivanja, ona je po Oiav Einstet-y (1942) samoplodna, zbog čega se stavlja na čelo trgovačkih sorti višanja, jer je svejedno da li će voćnjak biti snabdeven oprašivačima i pčelama ili neće. Čak i kad u sezoni cvetanja vladaju nepovoljne vremenske prilike i kad je aktivnost svedena na minimum, ona ipak obilno rodi.

Domaća višnja

Sinomini: obična višnja kisela višnja

Domaća ili obična višnja (Cerasus vulgaris) je najstarija sorta, od koje većina iz sorata vodi poreklo. Gaji se u svim voćarskim zemljama Azije i Evrope. Naročito je rasprostranjena mnogo kao samonikla, počev od Severne Indije Irana i Kurdistana do severnih krajeva Balkana i do Jadranskog Mora. Takođe je prilično ima i u Srednjoj Evropi. Kod nas se gaji po celoj državi i većinom se razmnožava izdancima. Ona u divljem stanju nije nađena.

Sazreva u petoj i šestoj nedelji, tj. u prvoj polovini jula. Kao zrela na drvetu se čuva nedelju dana, a obrana 3—4 dana. Pri transportu je dobro izdržljiva, te može da se ekspeduje na udaljenija tržišta.

Osobine stabla. — Stablo domaće višnje od drugih sorata se odlikuje jačim porastom i obilnijom rodnošću. Može da se gaji u svim oblicima, počev od žbuna pa do poluvisoke voćke. Odlikuje se plitkim korenom, iz kojeg izbijaju izdanci, pomoću kojih se najčešće i razmnožava. Raste srednje bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu i položaju. Deblo joj je pravo i glatko, a kruna loptasta, s mnogobrojnim tankim grančicama. Na njima su i lisni i drveni pupoljci, sitni i šiljasti, dok su cvetovi krupni i okrugli. Lišće je prilično krupno, jajastog oblika, prilično nazubljeno, veoma zelene boje i nasađeno je na kratke rumenkaste peteljke, na kojima se jasne uočavaju tamnocrvene žlezde. Cvetovi su srednje krupni, beli i vrlo mirišljavi i obično su u kiticama, ređe pojedinačni. Rađa obilno i uredno svake godine.

Osobine ploda. Plod domaće višnje je sitan do srednje krupnoće, prosečne težine 3 do 4 grama. Oblika je okruglastosrcastog. Brazdica je osrednje izražena, dok je pupak jedva primetan.

Peteljka je tanka i srednje dugačka, okruglasta, zelena i uvučena u plitku okruglastu jamicu, tamnocrvene boje.

Pokožica je tanka, glatka i elastična, boje tamnocrvene do crne.

Meso je sočno, mekano k fino. Boje je tamnocrvene, e prijatnim ukusom i mirisom. Sok je obojen n podesan za spravljanje likera, sirupa i sokova.

Koštica je u odnosu na meso prilično velika i oblik& je koničnog.

Preimućstva i nedostaci. — Domaća višnja je najrasprostranjenija sorta višanja kod nas, zato što je prema zemljištu i položaju skromna i što se razmnožava izdancima. Dobra joj je osobina što redovno i vrlo obilno rađa. U pogledu rodnosti nijedna joj druga sorta nije ravna. Šta više, dobro uspeva i uredno rađa na teškim samonicama i nešto zaklonjenim položajima. U nedostatke pripisuje joj se nedovoljna krupnoća plodova i nešto jače izražena kiselina mesa.

Za preporuku je da se gaji u surovijoj klimi, na većim nadmorskim visinama i težim zemljištima, gde bolje sorte ne daju dobre rezultate..

Ljupka

Poreklom je iz Rusije, gde se i najviše gaji. Kod nas je ima tek po koje stablo.

Sazreva u petoj i šestoj nedelji trešanja, tj. polovinom jula. Transport izdrži vrlo dobro.

Osobine stabla.— Stablo Ljupke raste žbunasto i obrazuje loptastu krunu. Postoje dve odlike: s uspravnim i oborenim granama. Obe odlike imaju rodne pupoljke na vrhovima grana i vrlo su izdržljive prema zimi. Prema zemljištu nije probirač, te dobro uspeva na svakom terenu. Po sađenju brzo prorodi, već u drugoj godini. Trogodišnje stablo, ako je dobro negovano, može da rodi 10 do 12 kg. Potpunu rodnost dostiže u šestoj godini i uredno rađa do svoje 25 godine, kad počinje da se suši.

Osobine ploda. —Plod je krupan, okruglastog oblika i obično su po tri ploda zajedno (sl. 33).

Peteljka je srednje dugačka i tačka, a pokožica je glatka, sjajna i žilava. Boje je otvoreno crvene i vrlo primamljiva. Meso je nežno i sočno, kiselastog ukusa i prijatnog mirisa. Koštica je sitna i duguljasta.

Preimućstva i nedostaci. — Odlična osobina ove sorte je što može da podnese niske hladnoće i što nije probirač prema zemljištu. Sem toga, rano prorodi, rađa uredno i vrlo obilno, a plodovi su joj lepi i ukusni. Zaslužuje preporuku za gajenje na visini od preko 700 metara.

Vladimirovska višnja

Sinonimi: Roditeljeva.

Poreklo je iz Rusije i spada u red najrasprostranjenijih sorata u SSSR-u. Stvorena je još u carskoj Rusiji i nije rasprostranjena van SSSR-a.

Sazreva u šestoj nedelji, tj. sredinom jula. Kao zrela u skladištu se čuva oko 5 dana.. Zbog prevelike sočnosti transport na veću udaljenost ne podnosi.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i otporno prema bolestima i štetočinama. Zimske mrazeve dobro podnosi. Po sađenju stupa u rodnost u četvrtoj ili petoj godini i rađa 20 do 25 godina. Rodnost joj je, prema S. Gruzdov-u (1946) dobra (od 6 do 18 kg po stablu). Praktično ova sorta je, kao i Osthajmska višnja, samobezplodna, te je treba saditi u kombinaciji s drugim sortama višanja ili trešanja. Podjednako se oprašuje kako s višnjama tako i s trešnjama.

Osobine ploda. — Plod Vladimirovske višnje je srednje krupnoće, ovalnog oblika, boje tamnocrvene do crne. Meso je čvrsto i sočno, rubinsko crvene boje, ukusa slatko-kiselog, s prijatnim mirisom. Upotrebljava se za jelo u svežem stanju k za raznovrsnu industrijsku preradu, a naročito za spravljanje sirupa, sokova i pečenje rakije (višnjevače).

Preimućstva i nedostaci. — Upoređujući Vladimirovsku višnju s napred opisanim sortama, vidi se da nema neke naročito dobre osobine ni ploda ni drveta, zbog čega se njeno gajenje nije ni raširilo van njene postojbine. Jedino joj je preimućstvo nad ostalim sortama, što je otporna prema zimskim mrazevima, te je preporučljiva za gajenje u predelima sa surovijom klimom i velikom nadmorskom visinom.

Plodorodna Mičurinova

Ovu je sortu proizveo I. V. Mičurin, po kome je i ime dobila. U SSSR-u nije u dovoljnoj meri rasprostranjena. U drugim voćarskim stablo nađe se pri poljoprivrednim školama i voćarskim zavodima.

Sazreva u SSSR-u, po vini avgusta, dok kod nas polovini jula.

Osobine stabla. — Stablo je_ srednje bujno, zdravo i otporno prema mnogim bolestima i štetočinama. Zimu podnosi vrlo dobro. Na rod stupa treće ili četvrte godine i dobre je rodnosti. Samooplodna je sorta, te se pri njenom gajenju u zasadima ne mora voditi računa o oprašivačima.

Osobina ploda. — Plod ove sorte je krupan ili srednje krupan i oblika je okruglastog (sl. 34). Boje je tamnocrvene do crne.

Meso ploda je sočno i fino, rubinske crvene boje, ukusa kiselo-slatkog, s vrlo prijatnim mirisom. Zbog priličnog sadržaja kiseline manje se upotrebljava za jelo u svežem stanju a više za industrijske svrhe, za sirup, sok i kuvanje.

Preimućstva i nedostaci.— I ova sorta kao i Vladimirovska višnjama vrlo zdravo stablo, otporno prema zimskim mrazevima,

Marela

Kraljevska marela

Sinonimi: Kraljevska slatka marela, Royal Duke.

Poreklo joj nije poznato. Po Kamenickom gajena je još od. pre 300 godina, tako da je rasprostranjena u sam voćarskim zemljama. U SAD je ušla u sortiment vodećih sorata marela, a takođe se mnogo gaji i u zemljama Zapadne i Srednje Evrope. Kod nas je rasprostranjena širom cele države, ali se ne gaji u velikoj meri, već tek po koje stablo. Najviše je ima u Timočkoj Krajini i u okolini Kragujevca i Svetozareva

Sazreva između prve i druge nedelje trešanja, tj. krajem maja. Zbog toga se nikad ne ucrvlja, jer sazri pre pojave trešnjeve mušice. Kao zrela na drvetu se drži vrlo dugo — po 10 dana, što nije slučaj ni s jednom drugom sortom marela. I u skladištu se čuva često i po 5 do 6 dana. Transport vrlo dobro podnosi.

Osobine stabla. — Stablo ove sorte je zdravo i srednje bujno. Dok je mlado, raste dosta naglo, a docnije kad stupi u punu rodnost, u porastu popusti. Prema zemljištu nije veliki probirač, ali ipak joj pogoduju umereno vlažna, plodna i rastresita zemljišta, koja sadrže dovoljno kreča. Na suvim i peskovitim zemljištima, oskudnim u kreču, neuredno rađa i strada od smolotočine. Ima dobar afinitet s divljom trešnjom (vrapčarom) i rašeljkom (magrivom), ali okalemljena na rašeljki kraćeg je veka. Deblo joj je jako, pravo i glatko, otporno prema mrazopucu, dok je kruna piramidalna i visoko naraste. Od marela jedino odža ima ispravnu krunu, po čemu se razlikuje od drugih sorata. Obiluje cvetnim kiticama i jednogodišnjim rodnim grančicama. Cveta istovremeno s lionskom i Kasinovom ranom trešnjom. Samobesplodna je. Po Olav Einset-y (1932) samooplodna je za 3,45%. S ostalim sortama marela se ne oprašuje. Međutim, s trešnjama i višnjama se dobro oprašuje. Naročito trešnje Lambert i republikanska su vrlo dobri oprašivači ove sorte. Rađa odlično, svake godine U SAD spada u red najrodnijih sorata.

Osobine ploda. — Plod je srednje krupan, prosečne težine 4 grama. Zapremina je 3,9 a specifična težina 1133. Oblika je okruglastog i sa strane brazdice je nešto spljošten. I brazdica i pupak su slabo izraženi.

Peteljka je debela, srednje dugačka i smeštena je u plitku okruglastu jamicu.

Pokožica je tanka, glatka i elastična, tako da se pri transportu plodovi ne gnječe. Boje je jasno crvene, a kad sasvim sazri potamni. Plodovi nikad ne Sazrevaju istovremeno.

Meso ploda je žućkasto i prožeto svetlim žilicama. Sočno je, slatko nakiselog ukusa, s prijatnim mirisom. Sok je skoro bezbojan.

Koštica je u odnosu na ceo plod srednje krupna i na nju otpada 8,6%. Čvrsto se drži za peteljku.

Preimućstva i nedostaci. — Kraljevska marela je izvrsna stona i privredna sorta, a uz to i rano sazreva, zbog čega je veoma omiljena. Vrlo je rodna i rano sazreva, tako da se nikad ne ucrvlja.

Jedini joj je nedostatak u tome što svi plodovi ne sazrevaju istovremeno, te se berba mora vršiti u dva, tri navrata.

Kraljevska marela kao vrlo rodna i fina stona sorta zaslužuje preporuku za gajenje u svim trešnjarskim krajevima naše zemlje.

Osenčena marela

Sinonimi: Doppeltte Schatenamarelle.

Ova sorta je neizvesnog porekla, a naziv „osenčena“ nosi zato što dobro uspeva i u zasenjenim mestima. Prilično je rasprostranjena, naročito u voćarskim zemljama Zapadne Evrope.

Kod nas se gaji samo po voćnim rasadnicima i pri poljoprivrednim školama.

Sazreva u trećoj nedelji trešanja, tj. početkom juna. Zreli plodovi na drvetu čuvaju se do nedelju dana, a u skladištu 3 do 4 dana. Transport dosta dobro izdrži, jer ima debelu i gipku pokožicu.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno i dobro uspeva na svakom zemljištu. U pogledu položaja nije probirač. Dobro podnosi i osojna mesta. Cveta dosta kasno, te uvek izbegne pozne slane. Da bi se dobro oprašila k time izvršilo zametanje plodova, treba je saditi u zajednici s višnjama koje istovremeno e njom cvetaju. Rađa vrlo dobro i to svake godine, samo ako se gaji u zajednici s višnjama ili poznim sortama trešanja. S marelama se ne oprašuje.

Osobine ploda. — Plod je srednje krupan, prosečne težine 4,5 grama. Oblika je okruglastog i sa strane brazdice je nešto spljošten (sl. 35). Plodovi se obično nalaze u kiticama po 3 do 4 zajedno, što je karakteristično za ovu sortu.

Peteljka je tanka, dugačka i smeštena je u usku, srednje duboku jamicu.

Pokožica je debela i elastična, boje svetlo-crvene, a kad potpuno sazri postane tamnocrvena.

Meso ploda je sočno, nakiselog ukusa, s prijatnim mirisom na višnju. Sok je ružičaste boje i izvrstan je za spravljanje sirupa.

Koštica je srednje krupna i u potpunosti se odvaja od mesa. Na nju otpada 7,8°/o.

Preimućstva i nedostaci.— Osenčana marela ima takođe niz dobrih osobina ploda i drveta, koje je čine izvrsnom. Plodovi su joj krupni, ujednačeni i vrlo ukusni i podjednako su podesni kako za upotrebu u svežem stanju tako i za raznovrsnu preradu. Pa i stablo joj se prilagođava na svakom zemljištu i položaju. Kasno cveta, te uvek izbegne pozne slane i rađa redovno i obilno.

Od nedostatka jedno joj se može pripisati što joj svi plodovi ne sazrevaju istovremeno, isto kao i kod kraljevske marele, te se berba mora vršiti u dva-tri navrata.

Zaslužuje preporuku za gajenje.

Kraljica Hortenzija

Sinonimi: Hortenzija, Lepa od Baveja, Ruanska trešnja, Ogromna od Žuanjska.

Kraljica Hortenzija je jedna od najlepših, najsočnijih i najkrupnijih marela, po čemu je i ime dobila. Rasprostranjena je u svim voćarskim zemljama. U SAD i Francuskoj je uzeta u uži sortiment višanja i marela. I kod nas je ima po celoj državi, ali samo ovde-onde. Najviše se gaji pri poljoprivrednim ustanovama. Ona je rezultat ukrštanja trešnje s višnjom, a pretežno je nasledila osobine višnje.

Sazreva u četvrtoj nedelji trešanja, tj. u drugoj polovini juna, ređe početkom jula. Zbog velike sočnosti, kao zrela na stablu brzo propada, a i u skladištu ne može dugo da se čuva. Duži transport ne podnosi.

Osobine stabla. — Stablo je srednje bujno, a na posnijim zemljištima čak je i slabe bujnosti. Uspeva kako na zaklonjenim tako i na vetrovitim položajima. Ako je kalemljena na Sainte— Lucie, onda joj treba dati dobru ekspoziciju. Može da se gaji u svim voćnim oblicima, pa čak i u špalirima. Deblo je pravo i jako, a kruna uspravna, ali s povijenim granama kao žalosna vrba. Grane su joj duge, srednje debljine i redovno viseće, boje pepeljastomrke. Rađa prilično neuredno. U početku joj je rodnost slaba, a sa starošću se postepeno uvećava, ali ne dostiže obilnu rodnost. Cveta pozno, skoro istovremeno s osenčenom marelom. Cvet joj je bele. boje i vrlo mirišljav. Samobesplodna je te pri sađenju treba voditi računa o oprašivačima. S marelama se uopšte ne oplođuje, već s trešnjama i višnjama. Pozno cvetajuće trešnje su naročito dobri oprašivači za nju.

Osobina ploda. — Plod je vrlo krupan, prosečne težine 8 grama. Spada u red najkrupnijih i najujednačenijih marela. Oblika je duguljasto-jajolikog i po površini oblog. I brazdica i pupak su slabo izraženi (sl. 36).

Peteljka je dugačka i debela, boje mrkozelene i smeštena je u srednje plitku i okruglastu jamicu.

Pokožica je tanka, glatka i sjajna, prilično elastična i boje je žućkastocrvenkaste, a sa sunčane strane svetlocrvene, tako da je na oko vrlo privlačna.

Meso ploda je nežno, sočno i vrlo fino. Prozirno je, žućkaste boje. Obiluje osvežavajućim sokom, koji je bezbojan. Ukusa je slatkokiselastog, s vrlo prijatnim mirisom.

Koštica je u odnosu na plod mala i jako pljosnata. Prosečne je težine 0,40 grama i na nju otpada 5%,

Preimućstva i nedostaci. — Kraljica Hortenzija je marela izvrsnog kvaliteta, odlična za jelo u svežem stanju i za fazno vrsnu preradu. Po ujednačenosti i krupnoći ploda, po lepoti i ukusu nema takmaca.

Plodovi su joj vrlo nežni, te ne podnose skoro nikakav transport, zbog čega je ova sorta isključena iz trgovačke grupe marela. U pogledu rodnosti je, kako kod nas tako i u SAD (po Olav Einset-y), srednje rodna marela. Međutim ako se pri sađenju ne obezbede oprašivači, slabo i neuredno rađa.

Zaslužuje preporuku za gajenje u svim trešnjarskim rejonima naše zemlje.

Slika 36 Kraljica Hortenzija

Izostavljeno iz prikaza

Lepa od Šatneja

Sinonimi: Schene von Chatnay, Belle de Sceaux.

I ova marela raširena u mnogim voćarskim zemljama, dok se kod nas vrlo malo gaji. Ima je po koje stablo pri pojedinim poljoprivrednim ustanovama, ali se ne rasprostranjuje, zbog osetljivosti ploda pri transportu. Francuskog je porekla, a odgajio je 1759 godine Šatnej u Vitrnju i nazvao je po svom imenu Lepa od Šatneja.

Sazreva u četvrtoj nedelji trešanja, tj. krajem juna. Zreli plodovi se na drvetu kratko čuvaju, a takođe i u skladištima, jer imaju tanku i osetljivu pokožicu.

Koštica je mala i lako se odvaja od mesa.

Preimućstva i nedostaci. — Ova sorta je vrlo rodna i uz to ima krupne i vrlo privlačne plodove, radi čega je izvrsna sorta za ljubitelje, amatere voćare.

Za trgovinu ne dolazi u obzir, zbog osetljivosti pri transportu.

Pozna marela

Sanonimi: Spate Amorelle, Morela pozdni.

Ova sorta je odavno poznata, ali joj poreklo nije utvrđeno. Gaji se u svim voćarskim zemljama, a ima je prilično i kod nas.

Sazreva u četvrtoj nedelji trešanja, tj. u drugoj polovini juna. Zreli plodovi kako na stablu tako i u skladištu brzo trule, zbog čega je treba trošiti odmah po berbi. Pri transportu je srednje osetljiva, ali ipak traži nežno pakovanje.

Osobine stabla. — Stablo raste bujno i dobro uspeva skoro na svakom zemljištu. Jedino na vlažnim glinušama kržljavo raste i brzo se suši. Prema štetočinama i atmosferskim nepogodama je prilično otporna, dok je prema bolestima osetljiva. Naročito mnogo pati od sušenja cvetova i vrhova mladara, tj. od Monilia cinerea, te u zasenama i na vlažnim terenima skoro nikad ne rađa. Inače na drugim zemljištima, pa čak i na podzolu, dobro uspeva i prilično rađa, ma da i tu treba da se jedanput isprska u početku cvetanja i odmah po zametanju plodova sa ½ % bordovskom čorbom. Deblo je vrlo jako i pravo. Kruna je u mladosti polu uspravna, a kad stupi u punu rodnost grane se nešto saviju, te dobije loptast oblik. Naraste prilično visoko. Boja debla i starijih grana je pepeljasto kestenjasta.

Osobine ploda. — Plod je srednje krupnoće, prosečne težine 5 grama. Oblika je okruglastog i sa strane brazdice je nešto spljošten. Obično je širok 22 mm i visok 20 mm. I brazdica i pupak su slabo izraženi.

Peteljka je tanka i dugačka obično 4 cm, obla je i boje je žućkasto zelene. Smeštena je u srednje duboku i široku jamicu.

Pokožica je tanka, elastična i sjajna, boje tamnocrvene do mrko crne i na oko je vrlo lepa.

Meso ploda je polučvrsto, sočno i fino, boje crvenkaste. Ukusa je slatko nakiselog s veoma prijatnim mirisom.

Koštica je u odnosu na plod srednje krupnoće, nepravilno okruglastog oblika i oko šavova je prugasto izbrazdana. Od mesa se vrlo lako odvaja.

Preimućstva i nedostaci. — Plod pozne marele je izvrstan za jelo u svežem stanju, a takođe je odličan i za spravljanje slatka, kompota, džema i likera. Jedini nedostatak ove sorte je u tome što pati od Montlia cinerea (truležnice plodova i sušenje cvetova i vrhova mladara), zbog čega je treba saditi na sunčanim i promajnim mestima i prskati je pred otvaranje pupoljaka i odmah po zametanju plodova ½ % bordovskom čorbom. Inače zaslužuje preporuku za gajenje u svim trešnjarskim rejonima naše zemlje.

Ekonomska vrednost trešnje, višnje i marele

U našem voćarstvu trešnja dolazi po broju stabala na peto mesto, tj. posle šljive, jabuke, kruške i oraha. Višnja i marela pak dolaze na sedmo mesto, ispred kajsije i dunje. Tako, od ukupnog broja voćaka na trešnju otpada 2,4%, a na višnju i marelu 1,7%. Iz ovog se vidi da su ove voćke. kod nas malo zastupljene, mada za njihovo gajenje ima veoma povoljnih zemljišnih i klimatskih uslova skoro u svim krajevima naše zemlje. Kod nas dobro uspevaju i uredno i obilno rađaju skoro sve sorte, počev od najranijih trešanja, pa do najpoznijih sorti višanja.

Zbog svega toga, u vezi njihovog rentabiliteta, postavlja se pitanje da li ove kulture zaslužuju pažnju jačeg širenja, tj. la se gaje u većem broju i na većim površinama u našim voćarskim rejonima? Odgovor bi glasio: zaslužuju. Ovo stoga, što su trešnje i marele po dobu zrenja Naše prvo voće, te imaju odličnu prođu, zbog čega predstavljaju veliku vrednost u zemlji i inostranstvu. Upotreba njihovog ploda je vrlo velika. Kao stono voće za svežu potrošnju je izvrsno, zato što su njihovi plodovi vrlo sočni i ukusni i uz to vrlo bogati ugljenim hidratima, mineralnim materijama i vitaminima, te imaju široku upotrebu u domaćoj i industrijskoj preradi. Od njih se spravljaju raznovrsne visokokvalitetne prerađevine kao: slatko, kompot, konfitir, džem, sok, sirup, liker, suvo voće i dr. Zbog toga se plodovi ovih kultura mnogo cene, traže i troše, te imaju uvek odličnu prođu.

U poređenju s ostalim vrstama voćaka, njihovo je gajenje lako i jednostavno. Mogu da se gaje i u izrazito sušnim rejonima i na velikim nadmorskim visinama, a uz to su i otporne prema loznim prolećnim mrazevima, te skoro svake godine obilno rađaju, samo ako su snabdevene podesnim oprašivačima. Kod ovih kultura nalaze primenu u industriji i lekarstvu čak i njihovi otpaci (koštice i peteljke), a drvo im na kraju veka predstavlja cenjeno tehničko drvo, zbog čega su i s te strane ove vrste voćaka važne i značajne.

Na osnovu izloženog, ove vrste voćaka zaslužuju da se gaje u mnogo većoj meri, naročito u blizini većih gradova, banja, letovališta i saobraćajnih centara, gde imaju uvek odličnu prođu.

Da bi naši voćari imali jasnu sliku o ekonomskoj vrednosti ovih voćaka, prikazaćemo njihov rentabilitet gajenja po jednom stablu i hektaru u rejonu srbijanskog Podunavlja (Grocka, Smederevo), kao glavnom trešnjarskom rejonu NR Srbije.

Za izračunavanje ekonomske vrednosti ovih voćaka potrebni su sledeći elementi:

1. dužina veka života i rađanja trešnje, višnje i marele;
2. početak rađanja po sađenju;
3. prosečna rodnost po stablu i hektaru;
4. troškovi podizanja, nege i gajenja;
5. troškovi berbe, pakovanja i transporta; i
6. tržišne cene po kojima se unovčavaju plodovi ovih kultura.

Praksom je utvrđeno da je prosečan vek trešnje i marele okalemljene na divljaci 50, a na rašeljci (magrivi) 40 godina. Vek višnje je 25 godina.

Trešnje i marele po sađenju prorode u petoj, a višnje u četvrtoj godini.

Rodnost jako varira. Zbog toga da bi se ista lakše ustanovnla, ceo vek plodonošenja ovih voćaka deli se u tri perioda, koji su prikazani u sledećoj tablici:

VRSTA i razmak sađenja	I PERIOD postepenog povećanja rodnosti	II PERIOD pune rodnosti	III PERIOD postepenog opadanja rodnosti	UKUPNA rodnost za ceo vek po stablu po hekt.
Trešnja i marela 9×9 m	od 5—15 god. 10 berbi po 15=150 kg	od 16-35 god. 17 berbi po 60=1.020 kg	od 36—50 god. 13 berbi po 40=520 kg	po stablu 1.690	po hekt. 207.870
Višnja 6×6	od 4—10 god. 6 berb l po 10=60 kg	od 11—20 god. 8 berbi po 40=320 kg	od 21—25 god 4 berbe po 25=100 kg	po stablu 480	po hekt. 192.000

Iz ovog pregleda se vidi da za ceo vek jedno stablo trešnje ili marele prosečno rodi (računajući od 50 godine svega 40 rodnih) 1,690 kg, tako da na jednu godinu otpada po 33,8 kg.

Po hektaru pak godišnje iznosi 4.157, a za ceo vek 207.870 kilograma. Višnja pak prosečno po stablu rodi 19,2 kg godišnje, ili za ceo vek 480 kg, što po hektaru iznosi godišnje 7.680, a za ceo vek 192.000 kilograma.

Prosečna cena trešnjama i marelama za poslednje pri godine (1950, 1951 i 1952) bila je na beogradskoj i smederevskoj pijaci sledeća:

1. vrlo ranim sortama: tržišna i majska rana 60 din.
2. ranim sortama: lionska i kasinova rana % 30 din.
3. poznim sortama: Germersdorfska, Napoleonova 20 din.

Ako se uzme prosečna cena od 35 dinara po kilogramu, onda u toku celog svog veka jedno stablo trešnje ili marele može da donese bruto prihod od 59.150 dinara, odnosno za godinu 1.183 dinara. Po hektaru, pak, godišnje donosi bruto prihod od 145.509, a za ceo vek 7,254.450 dinara.

Cena višnjama je bila 30 dinara po kilogramu. Godišnje ona daje 576 dinara bruto prihoda po stablu, a za ceo vek 14.400 dinara, što po hektaru godišnje iznosi 220.400, a za ceo vek 5,760.000 dinara bruto prihoda.

Gornjem iznosu-treba dodati i vrednost drveta na kraju veka. Hektar zasada pod trešnjom ili marelom na kraju veka daje 50 m3 tehničkog i 120 m3 ogrevnog drveta, što predstavlja vrednost od 244.000 dinara. Hektar nasada pod višnjama daje 100 m3 tehničkog i 150 m3 ogrevnog drveta, što predstavlja vrednost od 350.000 dinara.

Stoga trešnjik u površini od jednog hektara daje ukupan bruto prihod 7,519.450 dinara. a višnjak 6,110.000 dinara.

Pored toga, za prvih 12 godina u trešnjacima, a 6 godina u višnjacima zemljište se obično iskorišćuje za gajenje međukulture. Prihod od tih uzrodica u tom vremenskom periodu kompenzovaće vrednost poreza. Zato se u prvim godinama kod trešanja i marela (12), a kod višanja (6) godina neće u konačnom obračunu unositi vrednost poreze.

Da bi ustanovili čist prinos po stablu ili hektaru, potrebno je da se od bruto prihoda odbiju svi stvarni troškovi učinjeni počev od podizanja i nege, pa sve do berbe i unovčavanja njihovih plodova.

Po današnjim cenama vrednost svih izdataka u toku celog veka za nasad od jednog hektara bio bi sledeći:

Čist prihod svake godine kod trešanja i marela iznosi 103.948 dinara, a kod višanja 145.034 dinara. Kod višnje je prinos veći zbog njenog gušćeg sađenja.

Rentabilitet trešnje i marele najbolje se može proceniti pri upoređenju s odgovarajućim prihodima šljive i pšenice. Ako se prihod pšenice obeleži indeksom 100, onda onaj kod šljive iznosi 144, a trešnje i marele 287. Ovo jasno prikazuje da su trešnje i marele skoro triput rentabilnije kulture od pšenice a oko dvaput od šljive.