Ova publikacija je u osnovi namenjena svima nama, potrošačima prehrambenih proizvoda i pića, jer svi mi (bez obzira na naša zanimanja, uzrast, poznavanje hrane i načina ishrane i dr.) predstavljamo armiju potrošača kako za domaće tako i za inostrane proizvode. Pošto se hranom, kako nam je dobro poznato, obezbeđuje fiziološka osnova za nesmetano funkcionisanje svih procesa u našem organizmu, a time i naša aktivnost i zdravlje, želja nam je da čitaocima ove publikacije prenesemo samo jedan deo saznanja o prehrambenim aditivima njihovom korišćenju, njihovom značaju i ulozi koja im se daje u pripremi namirnica. Takođe, želimo da ukažemo i na to da neki od velikog broja prehrambenih aditiva, koji se danas koriste u prehrambenoj industriji, mogu pod određenim uslovima i za određene grupe potrošača (korisnika prehrambenih proizvoda) da predstavljaju i izvestan rizik po njihovo (naše) zdravlje, iako su u suštini namenjeni poboljšanju kvaliteta namirnica koje svakodnevno koristimo u ishrani.

Ipak, odmah da istaknemo, da je prema brojnim istraživanjima utvrđeno da je stepen rizika po čovekovo zdravlje, koje nose određeni prehrambeni aditivi, znatno manji (bolje reći najmanji) u odnosu na ostale, koji su mogući putem konzumiranja hrane (nepoželjni sastojci, kontaminenti u hrani). Međutim, iako je rizik od unošenja prehrambenih aditiva koji se koriste u pripremi namirnica i pića, kao što rekosmo relativno mali, on ipak postoji, zbog čega treba i mora da bude predmet stalnog interesovanja pre svega stručnjaka u prehrambenoj industriji i svih drugih koji su neposredno ili posredno vezani za ovu oblast delatnosti (proizvođači prehrambenih aditiva, zdravstvena služba, istraživačke organizacije, normativne organizacije i dr.). Određena saznanja iz te oblasti trebalo bi da su namenjena i potrošačima, što se i čini naročito u visokorazvijenim zemljama.

Ovaj tekst ima, pre svega, informativno stručnu pretenziju sa ciljem da stručnjacima u oblasti proizvodnje namirnica i ishrane posluži kao dopunski priručnik za bliže upoznavanje problematike značaja prehrambenih aditiva i da ukaže na moguće puteve optimalnog ponašanja proizvođača namirnica i pojedinih pića prilikom njihove proizvodnje, deklarisanja korišćenih sirovina, sastojaka i ingredijencija, te njihove prodaje na tržištu u zemlji ili izvozu u druge zemlje. Poznavaocima prehrambene tehnologije, kao i nauke o ishrani, ova publikacija mogla bi da bude dopuna dosadašnjim saznanjima u oblasti prehrambenih aditiva i priručnik za brzo snalaženje u slučajevima provere da li se, kako i na koji način neki aditiv može upotrebiti u izradi određenog prehrambenog proizvoda, te kako se njegova upotreba mora deklarisati. Kroz pojedina poglavlja ove publikacije čitaoci mogu da se upoznaju sa svim značajnim podacima koji se odnose na prehrambene aditive, zbog čega ćemo ih ukratko navesti:

U delu Šta su prehrambvni aditivi? daju se definicije o prehrambenim aditivima, grupišu se u pojedine grupe prema tehničkoj, tj. tehnološkoj funkciji, objašnjavaju se ove funkcije značajne u izradi namirnica, te se uopšteno govori o propisima kojima se reguliše kvalitet i upotreba prehrambenih aditiva.

Kome i čemu služe prehrambeni aditivi i koliko su bezbedni?, naslov je poglavlja u kojem se detaljnije raspravlja o tome ko više zagovara upotrebu prehrambenih aditiva (proizvođači namirnica, ili potrošači), i ko i zbog čega ima više koristi od njih. Uz to navode se i podaci kako je organizovana i na koji način se sprovodi kontrola zdravstvene bezbednosti prehrambenih aditiva, pre nego što se dozvoli njihova primena. Prilaže se i popis po zdravlje potpuno bezbednih i u pogledu bezbednosti relativno sumnjivih prehrambenih aditiva iako su dozvoljeni za upotrebu, jer mogu da budu uzrok nekih, najčešće prolaznih, zdravstvenih problema kod pojedinih kategorija potrošača.

U sledećem poglavlju publikacije navodimo podatke o prehrambenim aditivima koji se kod nas (SRJ) najčešće koriste u izradi prehrambenih proizvoda i pića, polazeći od postojećih propisa, tj. pravilnika o kvalitetu ovih proizvoda. Ukazujemo i na izvesne razlike koje postoje u označavanju upotrebljenih aditiva u namirnicama kod nas i u drugim zemljama i ukratko komentarišemo ove razlike. Uz to pominjemo i neke nove tendencije u izradi prehrambenih proizvoda u svetu, koje su u vezi sa korišćenjem aditiva, što će ubuduće imati značaj i kod nas.

Jedno od poglavlja koje bi moglo da pobudi posebnu pažnju čitalaca i korisnika ove publikacije je ono u kome se pominju i navodi o mogućoj štetnosti nekih prehrambenih aditiva. Putem tabelarnih pregleda prikazuju se oni prehrambeni aditivi za koje postoje određeni podaci da mogu da izazovu izvesne zdravstvene probleme, posebno kod populacije posebno osetljivih ljudi, adolescenata i dece. U prilogu se daju i neki dopunski podaci o mogućoj štetnosti, tj. nedovoljnoj zdravstvenoj bezbednosti pojedinih aditiva, pri čemu se daju primeri iz neposredne prakse, objavljeni u literaturi. Značaj ovih navoda je u tome da se traže rešenja u pogledu izbora istih grupa (funkcija) aditiva koji su zdravstveno potpuno bezbedni u odnosu na pomenute.

Koje aditive najčešće sadrže pojedine grupe namirnica, naslov je jednog od poglavlja ove publikacije. Imajući u vidu da se samo neki od ukupnog broja prehrambenih aditiva koji se danas koriste mogu smatrati nedovoljno bezbednim, dali smo prikaz tipičnih grupa namirnica u kojima se ovakvi aditivi najčešće koriste. Na taj način, čak i u slučaju da proizvođači nisu označili upotrebu pojedinih prehrambenih aditiva u njima, može se po želji izbeći kupovina i upotreba određenog prehrambenog proizvoda. Ovo je naročito bitno onima koji se mogu uvrstiti u kategoriju posebno osetljivih potrošača.

Kako je regulisano pitanje upotrebe prehrambenih aditiva prema preporukama i na osnovu naših (YU) i međunarodnih propisa u ovoj oblasti, uz prikazivanje liste aditiva po funkcionalnim grupama, raspravlja se u poslednjem delu ove knjige. Da li postoje, koje su i kolike su razlike među navedenim listama posebno je interesantno za proizvođače namirnica koji imaju pretenzije izvoza u druge zemlje, kao i za trgovinske organizacije koje se bave njihovim prometom na domaćem tržištu i izvozom na inostrana tržišta. Svi prehrambeni aditivi u listama prema njihovom svrstavanju u pojedine funkcionalne grupe, obeleženi su onako kako je predviđeno našim Pravilnikom o kvalitetu aditiva i Međunarodnim sistemom brojčanih oznaka za prehrambene aditive.

Najzad, za stručnjake koji se u radu bave i pitanjima primene i načinom obeležavanja upotrebe aditiva u izradi namirnica, pripremili smo listu prehrambenih aditiva prema abecednom redosledu njihovih zvaničnih naziva, sa YU i E identifikacionim brojevima, što će doprineti boljem i bržem snalaženju prehrambenih tehnologa i ostalih koji se bave ovim pitanjima. Pored ove, data je i zvanična lista prehrambenih aditiva koja polazi od Međunarodnog sistema brojčanih oznaka (INS), kao i lista sa nazivima prehrambenih aditiva na Engleskom, Ruskom i Nemačkom jeziku i njihovim INS i E brojevima, te označenom funkcijom. Na taj način lako može da se nađe naziv određenog prehrambenog aditiva, da se istovremeno vidi da li se nalazi na našoj i/ili međunarodnoj listi koji mu je identifikacioni broj, ili naziv na nekom stranom jeziku.

Iz svega se može izvesti zaključak da će ova publikacija najviše koristiti profesionalnim radnicima (tehnolozima) u prehrambenoj industriji, nutricionistima i zdravstvenim radnicima koji se bave aspektima bezbednosti hrane, zatim službama kontrole kvaliteta namirnica. Takođe, ovaj materijal će sigurno biti od koristi razvojnim službama u prehrambenoj industriji da nađu najadekvatnija rešenja u primeni prehrambenih aditiva, odabirajući one funkcionalno dobre, a potpuno bezbedne po zdravlje potrošača ali će koristiti i firmama koje se bave izvozom i uvozom hrane, odnosno pojedinih prehrambenih proizvoda.

Problematika prehrambenih aditiva, kako u domenu kontrole, tako i upotrebe i načina deklaracije, sve više se aktuelizuje procesima standardizacije kvaliteta namirnica i procesima dalje integracije ne samo zemalja Evrope (Evropska Ekonomska Zajednica), već i šire, a posebno sve značajnijom međunarodnom trgovinom, pri čemu namirnice proizvedene u jednoj zemlji mogu da se nađu na tržištima više zemalja. Bez obzira što je udeo prehrambenih aditiva, odnosno korišćenih supstancija koje obezbeđuju bolji kvalitet namirnice, relativno mali u ukupnoj masi proizvoda on, iz razloga koji su predmet ove publikacije, nije zanemarljiv i o njemu se mora voditi računa.

Pred našom prehrambenom industrijom stoje značajni zadaci vezani za uvođenje što savremenijih, racionalnijih i što bezbednijih tehnologija, koje garantuju visok kvalitet proizvoda i mogućnost da se oni nesmetano prodaju kako u zemlji tako i na drugim tržištima. Da bi se ovaj zadatak ispunio potrebno je raspolagati i kvalitetnim sirovinama, kao i kvalitetnim dodacima koji se primenjuju upravo radi postizanja što boljeg i standardnijeg kvaliteta gotovih proizvoda. Stoga je realno pretpostaviti da će onaj proizvođač, koji uz pravilan izbor osnovnih sirovina odabere i na odgovarajući način upotrebi i ostale sastojke (među njima i prehrambene aditive), na propisan način označi njihovu upotrebu, steći veće poverenje potrošača i povećati šansu da svoj proizvod proda na svim tržištima gde je po kvalitetu i ceni konkurentan.

Koliko je meni poznato, ovo je kod nas prva ovakva stručna publikacija koja sažima oblasti različitih aspekata upotrebe prehrambenih aditiva sa ciljem da što je moguće više pojasni ovu problematiku, kako bi koristila i proizvođačima i potrošačima prehrambenih proizvoda. Bez obzira što se u pojedinim delovima ove materije, među stručnjacima čija delatnost zahvata problematiku prehrambenih aditiva, mogu naći različita mišljenja po ovim pitanjima i različite sugestije za rešavanje određenih problema, bio bih zadovoljan da ova publikacija ispuni zadatak i pruži korisne informacije stručnjacima koji se ovim pitanjima profesionalno bave.

Beograd, 2001.

Dr Petar Modić

Sadržaj

PREDGOVOR

KADA I ZBOG ČEGA SU POČELI DA SE KORISTE PREHRAMBENI ADITIVI

I. ŠTA SU PREHRAMBENI ADITIVI-PODELA, FUNKCIJE, KONTROLA

PODELA PREHRAMBENIH ADITIVA
FUNKCIJE PREHRAMBENIH ADITIVA
NA ČEMU POČIVA KONTROLA BEZBEDNOSTI ADITIVA

II. KOME I ČEMU SLUŽE PREHRAMBENI ADITIVI, KOLIKO SU BEZBEDNI

KO IMA KORISTI OD NJIHOVE UPOTREBE
KOLIKO SU BEZBEDNI ZA UPOTREBU
POTPUNO BEZBEDNI I NEKI MANJE BEZBEDNI ADITIVI

III. ADITIVI KOJI MOGU DA SE KORISTE U IZRADI NAMIRNICA KOD NAS

PREHRAMBENI ADITIVI DOZVOLJENI ZA UPOTREBU NAŠIM PRAVILNICIMA O KVALITETU POJEDINIH VRSTA PREHRAMBENIH PROIZVOD
OZNAČAVANJE UPOTREBLJENIH PREHRAMBENIH ADITIVA
NOVITRENDOVI U IZRADI PREHRAMBENIH PROIZVODA

IV. PODACI O ŠTETNOSTI PO ZDRAVLJE NEKIH PREHRAMBENIH ADITIVA

RIZICI OD ADITIVA U ODNOSU NA OSTALE RIZIKE IZ HRANE
KOJI ADITIVI MOGU DA NOSE NAJVEĆI RIZIK, KAKVE SU POSLEDICE
JOŠ NEKI NAVODI O MOGUĆEM ŠTETNOM DELOVANJU ADITIVA I MERAMA MOGUĆE ZAŠTITE

V. KOJE GRUPE NAMIRNICA NAJČEŠĆE SADRŽE NEPOŽELJNE ADITIVE

NEKE TIPIČNE NAMIRNICE I UPOTREBLJENI ADITIVI
KOJIM PUTEVIMA IĆI DALJE

VI. PREPORUKE ZA UPOTREBU, NAŠI (YU) I MEĐUNARODNI

PROPISI KOJIMA SE REGULIŠE KORIŠĐENJE PREHRAMBENIH ADITIVA
a. LISTA SVIH PREPORUČENIH I KOD NAS (YU) I MEĐUNARODNIM PROPISIMA (E/INS BROJ) DOZVOLJENIH ZA UPOTREBU PREHRAMBENIH ADITIVA PREMA
b. LISTA PREHRAMBENIH ADITIVA DOZVOLJENIH ZA UPOTREBU KOD NAS, A KOJI NISU NA LISTI MEĐUNARODNOG SISTEMA BROJČANIH OZNAKA ZA ADITIVE (INS)
v. LISTA PREHRAMBENIH ADITIVA KOJI IMAJU (INS) I/ILI E IDENTIFIKACIONI BROJ, ALI SE NE NALAZE NA POZITIVNOJ LISTI NAŠEG PRAVILNIKA (YU) O ADITIVIMA

VII. ABECEDNA LISTA PREHRAMBENIH ADITIVA SA NJIHOVIM

JUGOSLOVENSKIM (YU) I MEĐUNARODNIM (INS, E) IDENTIFIKACIONIM OZNAKAMA (BROJEVIMA)

VIII. ZVANIČNA LISTA PREHRAMBENIH ADITIVA KOJA POLAZI

OD MEĐUNARODNOG SISTEMA BROJČANIH OZNAKA (INS) ZA PREHRAMBENE ADITIVE

IX. PREGLED NAZIVA PREHRAMBENIH ADITIVA NA ENGLESKOM, RUSKOM I NEMAČKOM JEZIKU, SA OZNAKAMA E BROJEVA I FUNKCIJAMA ADITIVA KOD UPOTREBE KORIŠĆENI IZVORI PODATAKA

BIOGRAFIJA AUTORA

Kada i zbog čega su počeli da se koriste prehrambeni aditivi

Čovek, poput drugih živih bića na Zemlji, hranom obezbeđuje neophodne hranljive sastojke za život, rad, reprodukciju i ostale životne aktivnosti. Iz osnovnih hranljivih sastojaka (belančevina, masti, ugljenih hidrata), vode i zaštitnih hranljivih sastojaka (mineralnih soli i vitamina) i drugih mikronutrijenata obezbeđuju se energetske potrebe organizma i gradivne materije za izgradnju tkiva i njihovo obnavljanje, kao i za sve, u suštini veoma složene metabolične procese, sintezu ili razgradnju pojedinih sastojaka, funkciju disanja, izgradnju odbrambenog sistema organizma i dr. Uz hranu kao izvor životne energije, čovek je primoran da u organizam unosi i određene količine vode, odnosno tečnosti koja je takođe neophodna za adekvatno funkcionisanje složenog procesa razmene materija.

U poslednjih pedesetak godina uslovi života većine ljudi značajno su se izmenili. Revolucionarne promene u nauci, posebno u oblasti različitih tehnologija, dovele su do promene načina života ljudi u celom svetu. Znatno je izmenjen i način proizvodnje osnovnih poljoprivrednih kultura, njihova prerada u određene proizvode, kao i način čuvanja namirnica. Neke zemlje su postale proizvođači ogromnih količina hrane, druge (bilo zbog klimatskih uslova, ili zbog zaostajanja u tehnologiji) nemaju dovoljno hrane da podmire potrebe sopstvenog stanovništva. Na jednoj je strani preobilje proizvodnje i ponude hrane, na drugoj nedostatak hrane, kvantitativna i kvalitativna glad. U preobilju namirnica kod značajnog broja populacije, među svim kategorijama stanovništva, javljaju se problemi gojaznosti uz sve posledice koje iz toga nastaju, kao i problemi konzumiranja „tehnološki usavršenih” namirnica lišenih nekih neophodnih prirodnih sastojaka. U nedostatku hrane, posebno u nekim regionima sveta u kojima je o stalna pojava, javlja se glad sa dobro poznatim posledicama, pa i velikom smrtnošću, naročito među decom. Tzv. kvalitativna glad, zbog nedostatka nekih značajnih hranljivih sastojaka (nutrijenata) u ishrani, prisutna je pa i značajno rasprostranjena čak i u onim zemljama koje nemaju problema sa hranom, a nastaje kao rezultat bilo lošeg socijalnog stanja ili nedovoljnog znanja o ishrani. U takvoj situaciji proizvodnja hrane i raspolaganje resursima različitih proizvoda, dobilo je strateški značaj. Trgovina hranom je dostigla zadivljujuće razmere, pa je u razvijenim zemljama u bilo koje godišnje doba moguće, po povoljnim cenama, kupiti najraznovrsnije namirnice iz bilo kojeg dela sveta.

Bez obzira na zaista visoke prinose žitarica i drugih poljoprivrednih kultura, visokoproduktivne rase stoke i živine, bogatstva slanih i slatkih voda ribom i dr., zbog velikog i naglog porasta broja stanovnika na Zemlji, kako se tvrdi u futurističkim prognozama, hrane iz uobičajenih izvora biće sve manje, a problemi ishrane će se sve više zaoštravati. Danas je sve manje ljudi koji su u mogućnosti da nabave i koriste svežu, prirodnu, dakle neprerađenu hranu, jer se stvaraju ogromne populacije stanovnika u gradovima (megalopolisi) i drugim urbanim sredinama, koji su daleko od mesta gde se hrana proizvodi. Sve veća udaljenost potrošača od mesta gde se odvija neposredna proizvodnja hrane zahteva da se hrana posle ubiranja sa njive mora na različite načine sačuvati, tj. preraditi u različite prehrambene proizvode koji će se transportovati do potrošača i u trgovini izvesno vreme zadržati dok se ne prodaju.

Sve navedeno iziskuje brojne, najčešće skupe, tehnološke zahvate koji će garantovagi da se izgledom dobra, sačuvana osnovna namirnica ili neki od proizvoda dobiven njenom preradom, nađe u neposrednoj blizini potrošača. Da bi namirnica sačuvala svoja dobra prvobitna svojstva, da bi imala privlačan izgled, dobar ukus i miris i poželjne ostale senzorne osobine, te da bi se sprečile neke nepoželjne promene njenih sastojaka i usporilo kvarenje, pribegava se upotrebi dobro poznatih supstanci (ingredijencija) koje zajedničkim imenom zovemo prehrambeni aditivi-dodaci (od eng. added-dodat). Neki od prehrambenih aditiva ulaze u sastav namirnica, drugi se samo koriste u postupku dorade, prerade ili transportovanja i čuvanja namirnica.

Najčešće mišljenje je da su prehrambeni aditivi sintetske hemikalije koje se u postupku proizvodnje dodaju namirnicama. Smatraju se, dakle, nečim što nije prirodno prisutno u hrani tj. u određenoj namirnici, već je upotrebljeno radi postizanja određenih efekata. Međutim, istina je da upotrebljena supstanca (aditiv) može da bude i prirodnog porekla, ili da je izolovana iz prirodnih izvora korišćenjem različitih tehnoloških (najčešće hemijskih) postupaka za njeno izdvajanje. Među njima ima i potpuno sintetskih, proizvedenih hemijskim putem, tj. kao rezultat hemijskih reakcija, pri čemu se dobijaju proizvodi koji nisu škodljivi po zdravlje. Zbog toga se prehrambeni aditivi i dele na prirodne, prirodnim slične (identične) i veštačke (sintetičke), uzimajući u obzir njihovo poreklo.

Postoje brojne definicije o tome šta su u stvari prehrambeni aditivi, od kojih su neke date od strane međunarodnih organizacija koje se bave ovim pitanjima, ili se navode u propisima o kvalitetu i o upotrebi prehrambenih aditiva u pojedinim zemljama. Tako npr. naš Pravilnik o kvalitetu aditiva za prehrambene proizvode (Sl. list SFRJ br. 39/1989), koji je na snazi, u članu 2 navodi sledeću definiciju: „Pod aditivima, u smislu ovog pravilnika, podrazumeva se supstancija koja se, bez obzira na njenu hranljivu vrednost, ne koristi kao namirnica, ali se u tehnološkom postupku dodaje prehrambenom proizvodu zbog njegovih organoleptičkih svojstava”.

Smatra se da se u razvijenim zemljama žoristilo i danas se koristi čak i nekoliko hiljada različitih supstancija koje se smatraju prehrambenim aditivima, uključujući sve njihove varijetete. Svi oni podeljeni su u brojne grupe, podgrupe, porodice i varijetete o kojima ćemo kasnije više govoriti. Neke od ovih grupa već svojim nazivom objašnjavaju funkciju koju imaju u izradi različitih namirnica (npr. konzervansi, bojila, arome i dr.), što je tehnolozima koji rade u prehrambenoj industriji dovoljno jasno. Treba, međutim, istaći da jedan prehrambeni aditiv može da ima i nekoliko funkcija, što dalje komplikuje ne samo njihovu podelu u grupe po funkcionalnim svojstvima, već baca i izvesnu sumnju na pitanje njihove bezbednosti po zdravlje potrošača namirnica. Istini za volju, propisima je, praktično u svim zemljama, predviđena obaveza označavanja upotrebe prehrambenih aditiva, što je zadatak proizvođača.

Odmah treba istaći da su predviđeni brojni postupci koji imaju zadatak da pokažu da li je jedan prehrambeni aditiv, pre njegovog odobrenja za korišćenje, bezbedan po zdravlje ljudi. Zbog toga se za upotrebu dozvoljavaju samo oni koji su prošli predviđene postupke kontrole a imaju odgovarajuću ulogu u sastavu proizvoda, njegovom izgledu, produženju njegove održivosti i u pozitivnom doprinosu njegovom ukupnom kvalitetu. Među otprilike 700 supstancija koje su kao prehrambeni aditivi dozvoljeni za upotrebu, smatra se da samo oko 10% mogu (pod određenim uslovima ili samo kod nekih ljudi) da izazovu izvesne, uglavnom prolazne, zdravstvene probleme (tegobe) o čemu ćemo vas naknadno detaljnije informisati.

Obavljena istraživanja pokazuju da potrošači uglavnom mogu da shvate da je upotreba većine prehrambenih aditiva korisna ne samo za proizvođača namirnica, već i njima, što se može potkrepiti brojnim primerima iz prakse. Tako, zahvaljujući različitim postupcima konzervisanja u kojima se koriste prehrambeni aditivi, velike količine poljoprivrednih proizvoda (voća, povrća, mleka, mesa i dr.) mogu da se sačuvaju od kvara i propadanja i ponude potrošačima u toku čitave godine. Razumljiva su nastojanja prehrambene industrije da proizvede namirnice što boljih (što privlačnijih) senzornih svojstava (izgleda, ukusa, mirisa, konzistencije), kao i da kombinacijama različitih sirovina Koje im stoje na raspolaganju, tržištu ponude što širi asortiman prehrambenih proizvoda. Time se, pored spasavanja hrane od kvarenja, puno dobija na ukupnoj ekonomici proizvodnje i omogućuje da se potrošaču ponudi asortiman koji će kako po kvalitetu tako i po ceni naći kupce.

Međutim, proizvođači treba da razumeju i potrošače kada opravdano postavljaju pitanja: „Ne preteruje li se, ipak, s upotrebom nekih prehrambenih aditiva”. „Da li je u osnovi značajniji efekt ‘dodatog poboljšanja’ izgleda ili ukusa namirnice, ili saznanje da to što je upotrebljeno ima samo komercijalno opravdanje”. „Da li treba verovati proizvođačima kada tvrde da oni prehrambene aditive dodaju samo zbog toga što potrošači žele da kupe namirnicu tačno definisanog izgleda, ukusa i mirisa” i dr. Navedeni i brojni drugi primeri iz prakse i neposredne komunikacije između proizvođača i potrošača namirnica (što je uobičajeno u razvijenim zemljama) ukazuju na potrebu tešnje saradnje u ovoj oblasti, iz čega bi korist izvukli ne samo potrošači već i prehrambena industrija.

Potrošače najčešće uznemiruje činjenica da i pored obaveze proizvođači dosta često ne označavaju na adekvatan način sastav svojih proizvoda, među njima i upotrebljene prehrambene aditive. Zbog toga potrošač nije u stanju da izbegne kupovinu namirnice koja sadrži sirovine i aditive koje on ne želi da konzumira, iz bilo kojeg razloga, uključujući i ubeđenja da bi to moglo da naškodi njegovom zdravlju. Deo odgovora i na ova pitanja čitaoci će moći da nađu u ovom materijalu. Nadamo se da će ova publikacija doprineti da se sa više realnosti postavi pitanje neophodnosti korišćenja prehrambenih aditiva i opreznosti u korišćenju nekih među njima koji, iako su na listama dozvoljenih, ipak pobuđuju sumnje da nisu potpuno bezbedni. Uvereni smo da će proizvođači naći puteve i mogućnosti za upotrebu odgovarajućih, alternativnih, ali potpuno bezbednih prehrambenih aditiva od kojih će svi imati nesumnjive koristi.