VOĆARSKIM PRIRUČNIKOM „Zаdružnа knjigа“ nаstаvljа izdаvаnje Biblioteke poljoprivrednih priručnikа, pošto je u prošloj godini štаmpаlа posebne priručnike iz rаtаrstvа, stočаrstvа i zаštite biljа.

Voćаrski priručnik sаdrži mnogobrojne podаtke i uputstvа kojа su potrebnа voćаrimа u proizvodnji, bilo kаd se rаdi o podizаnju novih zаsаdа ili kаd je reč o nezi već postojećih voćаkа.

Posebnа vrednost ovog priručnikа je u tome što se, uglаvnom, temelji nа iskustvimа nаše proizvodne prаkse, kаko u podizаnju i održаvаnju modernih plаntаžnih zаsаdа nа društvenim gаzdinstvimа, tаko i nа iskustvimа stečenim pri podizаnju i аsаnаciji voćnjаkа u kooperаciji zemljorаdničkih zаdrugа i individuаlnih poljoprivrednih proizvođаčа. Zаto se i nаdаmo dа će Voćаrski priručnik korisno poslužiti kаko proizvođаčima tаko i onimа koji se u poljoprivrednim školаmа, seminаrimа i kursevimа tek osposobljаvаju zа rаd u voćаrskoj proizvodnji.

Sadržaj

OPŠTI PODACI

Stаnje voćаrstvа
Osnovnа rešenjа i normаtivi
Voćаrski rejoni

JABUČASTO VOĆE

Jаbukа
Kruškа
Dunjа

KOŠTIČAVO VOĆE

Breskvа
Kаjsijа
Šljivа
Trešnjа
Višnjа
Mаrelа

JEZGRASTO VOĆE

Orаh
Leskа
Bаdem

JAGODASTO VOĆE

Jаgodа
Mаlinа
Ribizlа
Ogrozd

ČUVANJE VOĆA

Sklаdištа zа sveže voće
Čuvаnje pojedinih vrstа voćа

Kajsija (Armeniaca so.)

Poreklo, osobine, sorte

Poreklo

Poreklo breskve još nije utvrđeno ali se veruje da ona potiče iz Severne Kine. O samom njenom postanku takođe nema sigurnih podataka.

Poreklo kajsije takođe nije dovoljno proučeno. Postoji više vrsta, koje sve zajedno čine poseban rod Armeniaca Mill. Najveći značaj od svih imaju: obična kajsija (Armeniaca Vulgaris L, Prunus armeniaca L.) sibirska (A. sibirica L.), mandžurska (A. Mandshurica Scvoz.), Davida (A. Davidiana Car.). Najbolje sorte kajsija koje se danas gaje u svetu proizašle su od obične kajsije.

Osobine

Breskva i kajsija imaju (obično) nisko do srednje nisko stablo. Breskva živi prosečno oko 13 godina, a u izuzetno povoljnim prilikama i više, nekad i preko 20 godina. Kajsija obično živi oko 30 godina, ali se intenzivno može da koristi 18 do 20 godina. Vek života zavisi i od podloga na kojima su okalemljene. Breskva i kajsije su, uglavnom, samooplodne (autofertilne). Ipak, među mnogobrojnim sortama ovih vrsta ima i takvih koje su autosterilne, kao što su: breskve — haleova pozna, elberta julska i dr. i kajsije — nansijska, lijabo i dr., te ih pri podizašu zasada treba mešati sa drugim sortama. Cvetanje i sazrevanje različitih sorta pada u različito doba — otuda (kod breskve) i deoba na vrlo rane, rane, srednje rane i pozne sorte. Breskva obično prorodi u trećoj, a pun rod dostiže u petoj godini. Kajsija prorodi u trećoj (ako je podloga breskva), u četvrtoj (ako je podloga šljiva) ili čak u petoj (ako je podloga kajsija).

Sorte bresaka

Vrlo rane sorte

Spring tajm (Spring time). — Ovo je po vremenu sazrevanja najranija sorta, zbog čega se i naročito ceni. Sazreva nedelju dana pre majskog cveta ili 65 dana pre elberte. Po krupnoći i transportabilnosti ne zaostaje za majskim cvetom. Meso je belo, pokožica žive svetlocrvene boje sa sunčane strane, koštica se ne odvaja od mesa. Produktivna je i vrlo interesantna kao prva breskva za koju se postižu visoke cene. Dobijena je i patentirana u SAD.

Prekočisima moretini (Precocissima Morettini). — Sazreva istovremeno sa majskim cvetom ili oko 58 dana pre elberte. Stablo je produktivnije, a plodovi krupniji, lepši i nešto pogodniji za transport od nama dobro poznate sorte majskog cveta. Meso je beličasto, a pokožica svetlocrvena sa sunčane strane. Dobijena je u Italiji.

Kolins (Collins). — Dobijena je ukrštanjem (Jerseyland New Jersey ? = 188). Ovo je najranija kvalitetna sorta žutog mesa, koja se dobrim delom odvaja od koštice u vreme potpunog zrenja. Plodovi su s kratkim maljama, srednje krupni i kvalitetni. Sazreva 7—10 dana posle majskog cveta. Vrlo je bujna, produktivna i pogodna za tržište. Veoma je privlačna zbog svoje atraktivne svetlo-crvene boje, koja pokriva skoro celu površinu ploda. Prvi plodovi su dobijeni u Nju Džersiju 1955. g, dok je za sortu priznata 1959. godine. Kod nas se rapidno širi.

Kardinal (Cardinal). — Nastala je samooplodnjom sorte haleheven u Džordžiji. Prvi rod je dobijen 1945. godine. Sazreva 5 dana posle kolinsa ili 45 dana pre elberte. Plodovi su srednje veličine, okruglastog oblika, sa vrlo privlačnom bojom pokožice, koja je skoro sva pokrivena svetlim atraktivnim rumenilom. Meso je žuto, čvrsto i ukusno i slabo se odvaja od koštice. Stablo je srednje bujno i veoma produktivno. Cveta odmah posle elberte.

Sanhevei (Sunhaven). — Dobijena je u Saut Hevenu ukrštanjem redhevena i sejanca čiji su roditelji I. X. Hale i Haleheven. Sazreva 5 dana posle kardinala ili 40 dana pre elberte. Plodovi su srednje krupni, skoro okrugli, ujednačenog oblika. Meso je žuto, fino, čvrsto i kvalitetno. Koštica se odvaja od mesa u punoj zrelosti, inače delimično. Pokožica je većim delom svetlocrvena sa svetložutom osnovnom bojom, što joj daje privlačan kontrast. Malje na pokožici su tako kratke i meke da su skoro neprimetne. Plodovi se neobično dobro čuvaju u odnosu na ostale sorte koje sazrevaju u ovo vreme. Zbog delimičnog odvajanja mesa od koštice dok su plodovi još čvrsti ne preporučuje se za preradu, već za tržište u svežem stanju. Stablo sanhevena je veliko, bujno, produktivno i otporno prema mrazevima. Na temperaturi od —28° u novembru u Mičigenu na ovoj sorti nije bilo posledica izmrzavanja, mada su na ostalim sortama bresaka stradali cvetni pupoljci. Takođe je primećena dobra rodnost i za vreme nepovoljnih klimatskih prilika u periodu cvetanja.

Erliist (Early East). Sazreva 36 dana pre elberte. Plodovi su kvalitetni, svetlocrvene boje, srednje krupni do krupni. Zadobijaju crvenu boju još dok su čvrsti i pogodni za dugo transportovanje. U vreme potpunog zrenja meso se odvaja od koštice. Stablo je prilično bujno, vrlo rodno i relativno otporno prema mrazevima. Preporučuje se rano proređivanje plodova da bi se dobila zadovoljavajuća krupnoća plodova. Osetljiva je na rak grana.

Koronet (Coronet). Dobijena je ukrštanjem sejanca nastalog samooplodnjom helehevena i diksigema u Džordžiji. Prvi plodovi su dobijeni 1948. godine. Sazreva 5 dana posle sanhevena ili 36 dana pre elberte. Plodovi su srednje veličine, ovalnog oblika i slabo maljavi. Meso je žuto i čvrsto, ali topivo i ukusno. Pokožica ima svetlocrvenu boju na tri četvrtine površine ploda. Meso se skoro potpuno odvaja od koštice u punoj zrelosti. Stablo je bujno i produktivno. Osetljiva je na bakterijalnu pegavost kao i elberta. Koronet se u SAD preporučuje umesto ranije raširene sorte pod imenom „diksigem“, jer je od ove čvršća, obojenija i neznatno ranijeg zrenja.

Džerzilend (Jerseyland). Sazreva dan-dva posle koroneta, nedelju dana posle sanhevena ili 34 dana pre elberte. Plod je srednje krupan, okruglast i privlačan. Meso je žuto, čvrsto i kvalitetno. Odvaja se od koštice u punoj zrelosti. Pokožica je skoro cela intenzivno crvena. Plodovi dobijaju lepu crvenu boju najmanje nedelju dana pre berbe i drže se vrlo dobro na drvetu. Stablo raste vrlo brzo, produktivno je i otporno prema mrazevima. Osetljivo je na rak grana i bakterijalnu pegavost.

Redheven (Redhaven). Sazreva tri do četiri dana posle džerzilenda ili oko 30 dana pre elberte. Dobijena je u eksperimentalnoj poljoprivrednoj stanici u Mičigenu i uvedena u proizvodnju 1940. godine. Standardna popularna trgovačka sorta u SAD, odakle se proširila i po Evropi. Plodovi su srednje krupni, briljantno crveni. Boja pokožice slična sanhevenu. Meso je žuto, čvrsto, fino, zrnaste strukture, visokog kvaliteta. Odvaja se od koštice i ne tamni na vazduhu, što je veoma značajno za preradu. Odlična je za preradu, smrzavanje i potrošnju u svežem stanju. Izuzetno je pogodna za transport. Stablo je veoma rodno, srednje otporno prema mrazevima. Zbog velike rodnosti kao i mnoge druge sorte zahteva proređivanje plodova. Osetljiva je na rak grana, ali je sasvim otporna prema bakterijalnoj pegavosti.

Triogem (Triogem). Sazreva 8 dana posle redhevena ili 22 dana pre elberte. Plodovi su srednje krupni, skoro potpuno ili potpuno obojeni svetlocrvenom bojom, a pokožica je sa kratkim maljama. Meso žuto, fine teksture, čvrsto i odvaja se od koštice. Dobro podnosi transportovanje i pogodna je za tržište u svežem stanju, za preradu i smrzavanje. Stablo je bujno i vrlo produktivno. Zahteva proređivanje plodova, plodno i dovoljno vlažno zemljište da bi se obezbedila dovoljna veličina plodova. Cvetni pupoljci su osetljiviji na niske temperature. Umereno je osetljiva na rak grana i bakterijalnu pegavost.

Srednjestasne sorte

Sanhaj (Sunhigh) sazreva nekoliko dana posle triogema ili 16 dana pre elberte. Plodovi su krupni, ovalnog oblika, obojeni intenzivno svetlocrvenom bojom, sa vrlo kratkim maljama. Meso žuto, čvrsto, fine teksture odvaja se od koštice. Sanhaj je jedna od najkvalitetnijih trgovačkih sorta žutog mesa. Sazreva postepeno i dobro se drži na drvetu. Srednje je produktivna, odlična za transportovanje, preradu i smrzavanje, i smatra se standardom dezertnog kvaliteta. Cvetni pupoljci su prilično otporni prema niskim temperaturama, ali osetljivi na niske temperature u rano proleće. Osetljiva je na bakterijalnu pegavost, a otporna prema raku grana.

Haleheven (Halehaven). Sazreva dve nedelje pre elberte. Plodovi krupni, okruglasti, odličnog ukusa. Pokožica jako obojena. Meso žuto, prilično čvrsto, odvaja se od koštice. Drvo bujno i produktivno. Cvetni pupoljci dosta postojani. U SAD počinje da zamenjuje sortu Sauth Heven, od koje je postala. Mada u pogledu transportabilnosti nešto zaostaju iza haleove pozne, ona ipak predstavlja jednu od istaknutih sorta za plantažne zasade. Zato se naročito preporučuje za lokalna tržišta i okućnice. Pogodna je za konzervnu industriju i upotrebu u svežem stanju.

Erlihale (Earlyhale) rezultat je samooplodnje Burbankove julske elberte u istraživačkom centru SAD u Belsvilu. Selekcionisana je 1944. g., a za sortu priznata 1959, godine. Sazreva kad i haleheven (dve nedelje pre elberte). Plod je srednje krupan do krupan, pa izgledu sličan haleovoj poznoj. Meso je žuto, vrlo čvrsto, srednje teksture, vrlo dobrog ukusa, odvaja se od koštice. Stablo je bujno i produktivno. Otporna je prema niskim temperaturama. Osetljiva je na bakterijalnu pegavost kao i sanhaj (ova bolest nije ozbiljna u rejonima sa manjim količinama padavina za vreme leta). Zbog sterilnosti polena treba joj obezbediti oprašivače da bi se osigurala dobra rodnost.

Srednje pozne sorte

Blek (Blake) je sejanac od I. X. Hale X primorose. Sazreva nedelju dana pre elberte. Plodovi su krupni, okruglog oblika, sa kratkim maljama. Preko osnovne svetložute boje 3/4 ploda pokriva privlačna crvena boja. Boja ploda dolazi do izražaja pre punog zrenja, tako da je period berbe u čvrstom stanju prilično dug. Meso je vrlo čvrsto. Plodovi su pogodni za smrzavanje, jer i u ovom stanju zadržavaju svetložutu boju mesa i crveni sloj oko koštice, što ih čini privlačnim. Potpuno se odvaja od koštice. Kvalitet ploda je prosečan, sličan haleovoj poznoj. Stablo je bujno i produktivno. Cvetni pupoljci su otporni prema niskim temperaturama kao i kod elberte ili nešto otporniji od ove. Cvet je srednje veličine, neugledan, a polen visoke klijavosti.

Redskin (Redskin). Dobijena je u SAD ukrštanjem elberte i haleove pozne. Sazreva nedelju dana posle bleka ili u isto vreme kad i elberta. Plodovi su joj krupni i okrugli. Meso kvalitetno, čvrsto, žuto i odvaja se od koštice. Pokožica je skoro cela pokrivena svetlocrvenom bojom. Stablo je bujno i vrlo produktivno. Pogodna je za upotrebu u svežem stanju, preradu i smrzavanje. Privlačnija je, kvalitetnija i bolja za transportovanje od elberte, a bujnija i produktivnija od haleove pozne. Da bi postigla dobru veličinu plodova mora se proređivati.

Elberta (Elberta). Dobro poznata širom sveta pa i kod naših proizvođača. Sazreva krajem avgusta ili početkom septembra. Plodovi su krupni, izduženi, sa sunčane strane malo obojeni. Meso žuto, osrednjeg ukusa i dovoljno čvrsto za transportovanje. Koštica se odvaja od mesa. Stablo bujno i veoma produktivno. Dobro razvijena stabla daju prinose od 100 do 150 kg. Naročito je pogodna za preradu. Dobro se prilagođava različitim ekološkim uslovima. Mada se elberta još smatra glavnom komercijalnom sortom, u novije vreme se sve više potiskuje novim sortama boljeg kvaliteta, čvrstine i boje.

Haleova pozna (I. N. Hale). Jedna od najpopularnijih starih sorta bresaka kod nas. Sazreva 2—3 dana posle elberte. Plodovi su vrlo krupni i atraktivno crveni. Meso žuto, čvrsto i kvalitetno. Koštica se potpuno odvaja od mesa. Odlična je za konzervnu industriju i upotrebu u svežem stanju. Cvetni pupoljci su osetljivi na mrazeve. Za zametanje plodova potrebno je ukršteno oprašivanje, što treba imati u vidu pri podizanju voćnjaka. Stablo je slabo do srednje bujno, zbog čega je i produktivnost umanjena. Osetljiva je na bakterijalnu pegavost i rak grana.

Šipers lejt red (Shipper’s Late Red). Sazreva tri do četiri dana posle elberte. Odlikuje se bujnošću, velikom rodnošću i otpornošću. Plodovi su slični plodovima elberte, samo su krupni i obojeni. Meso je žuto, fino i čvrsto, a koštica se odvaja od mesa. Pogodna je za upotrebu u svežem stanju, preradu i smrzavanje.

Kasne sorte

Rio oso gem (Rio oso Gem). Sazreva oko nedelju dana posle elberte, inače je po svemu slična haleovoj. Plodovi su okruglasti i krupni, a meso žuto i oko koštice crveno. Pokožica je u osnovi žuta i većim delom prevučena crvenom bojom, što čini plodove veoma atraktivnim. Malje na pokožici su vrlo kratke. Meso se potpuno odvaja od koštice. Pogodnost plodova za transportovanje i osetljivost cvetnih pupoljaka na zimske hladnoće isto su kao i kod haleove. Stablo je malo, slabo bujno, umereno rodno i kratkovečno, što pri sadnji treba imati u vidu. Cvet je krupan i raskošan, a polen fertilan. Slaba bujnost može ograničiti proizvodnju ove sorte u mnogim rejonima, ali zbog lepih plodova i kasnog dozrevanja može biti od interesa za neke krajeve. Rio oso gem je osetljiva sorta na pepelnicu i bakterijalnu pegavost.

Afterglou (Afterglow). Sazreva zajedno sa sortom rio oso gem. Plodovi su krupni, srednje do svetlo rumeni. Meso žuto i čvrsto. Cvetni pupoljci prilično osetljivi. Stablo umereno bujno i produktivno. Mada nije tako dobro kolorisana kao rio oso gem, afterglou ipak nekada ima prednosti zbog veće bujnosti stabla i neznatno veće otpornosti cvetnih pupoljaka prema niskim temperaturama. Osetljiva je na bakterijalnu pegavost.

Sorte kajsija

Krupna rana. — Veoma je raširena i dobro poznata sorta u našoj zemlji. Sazreva u prvoj polovini jula. Stablo je bujno, plodovi vrlo krupni, privlačne narandžaste boje sa lepim rumenilom sa sunčane strane. Jezgra je slatka.

Mađarska najbolja. — Jako je zastupljena u sortimentu Mađarske (preko 50%). Kod nas nije dobila veću popularnost jer je zamenjivana drugim sortama. Stablo je srednje bujno i vrlo rodno. Od svih evropskih sorta pokazala se kao najotpornija prema mrazevima. Plod je srednje krupan, čvrst, okruglast, narandžaste boje, često sa mrkim pegama. Plod je dobrog kvaliteta i rano zri. Jezgra je gorka ali ne toliko da se ne bi mogla jesti.

Mađarska. — U našu zemlju je došla iz Mađarske. Veoma je raširena u Podunavlju (oko 50%) i na prostoru subotičko-horgoških peskova, često pod nazivom mađarska najbolja. Sazreva krajem juna i prvom polovinom jula. Stablo je bujno i vrlo rodno. Plod je krupan ili srednje krupan, više okruglastog oblika, narandžasto žut, a sa sunčane strane rumen. Kvalitet plodova je prosečan. Nije pogodan za transportovanje.

Lijabo. — Ovo je sorta francuskog porekla prilično poznata u Evropi. Sazreva krajem juna i početkom jula. Stablo je bujno i srednje produktivno. Plod je krupan, okruglastog oblika. Pokožica je bledožuta, a sa sunčane strane ružičasta. Meso je vrlo dobrog kvaliteta. Jezgra je gorka. Ova sorta nešto ranije cveta te postoji opasnost od prolećnih mrazeva. Prema nekim podacima, nije samooplodna te je treba gajiti u smeši sa nekom drugom sortom. Nije pogodna za transportovanje.

Lujzet. — Ovo je sorta francuskog porekla i dobro je poznata u mnogim zemljama. U našoj zemlji se može naći poneko stablo. Stablo je bujno i produktivno. Plod je krupan, jajastog oblika, malo pljosnat. Pokožica je svetlonarandžasta, a sa sunčane strane rumena. Meso ploda je vrlo kvalitetno. Dobro podnosi transportovanje. Sazreva nešto pre kečkemetske ruže, i to u kratkom periodu. Ceni se u konzervnoj industriji i za sušenje. Jezgra je gorka.

Kečkemetska ruža. — Sorta mađarskog porekla. Jače je raširena u Vojvodini. Stablo je veoma bujno i vrlo rodno. Nešto kasnije cveta od ostalih. Plod je srednje krupan i kasno sazreva (druga polovina jula). Pokožica je slamaste boje, a sa sunčane strane ružičastorumena. Koštica je gorka. Plodovi su pogodni za transportovanje i cene se u industriji. Treba je gajiti na vlažnijim zemljištima, jer zbog kasnog zrenja može u sušnim godinama da gubi od kvaliteta. Po kvalitetu plodova zaostaje za visokokvalitetnim sortama.

Pavijot. — Najpoznatija sorta francuskog porekla. Kod nas se može naći u Vojvodini (Petrovaradin, Subotica), gde sazreva zajedno sa kečkemetskom ružom ili odmah posle nje. Stablo je previše bujno i nedovoljno rodno. Plod je vrlo krupan, rumene boje, dobrog kvaliteta, svestrane upotrebne vrednosti. Jezgra je gorka.

Podizanje zasada breskve i kajsije

Uslovi za gajenje

Klima. — Pri izboru mesta za gajenje bresaka i kajsija treba, pre svega, pažljivo razmotriti minimalne zimske temperature i pojavu prolećnih mrazeva, konfiguraciju terena, kvalitet zemljišta, saobraćajne prilike i tržište.

Niske zimske temperature. — Da li će breskve i kajsije moći uspešno da se gaje u nekom rejonu zavisi u prvom redu od niskih temperatura u toku zime i ranog proleća. Iako je nemoguće tačno utvrditi na kojim temperaturama ove voćne vrste stradaju, pošto to zavisi od uslova gajenja, ipak se mogu dati izvesni orijentacioni podaci, prikupljeni na osnovu zapažanja i iskustava.

Neki cvetni pupoljci kod bresaka mogu stradati za vreme zime ako temperatura padne do —21°. Kod većine sorta na temperaturi od —26° stradaju gotovo svi cvetni pupoljci, pa čak i drvo može biti oštećeno. Retko koji pupoljak može da izdrži nižu temperaturu od ove.

Izvesne sorte bresaka su otpornije prema mrazevima od drugih. Tako, na primer, kod elberte, koja je jako raširena kod nas, veći procenat cvetnih pupoljaka strada na temperaturi od —24°. Otpornije sorte će obično izdržati za oko 2° nižu temperaturu od osetljivih i dati dobar rod.

Slično je i sa oštećenjima drveta, ali se smatra da u optimalnim uslovima zdrvenjavanja letorasti breskve mogu da izdrže i temperaturu od —28° do —30°.

Osetljivost breskve i kajsije povećava se ukoliko u toku zime ima toplih perioda. Ovo je naročito karakteristično za kajsiju, koja je izrazito osetljiva na promene temperature u toku zime. Cvetni pupoljci kajsije su

Minimalne temperature za vreme cvetanja u dve bliske lokacije u eksperimentalnoj stanici Novi Meksiko u C° (po Gracia-y) u punom mirovanju otporniji prema niskim temperaturama nego pupoljci breskve. Oni podnose temperaturu i od —30°. Pa ipak, cvetni pupoljci kajsije češće stradaju od zimskih mrazeva, jer brže reaguju na topli period u toku zime, čak i kad taj period kraće traje. Nabubreli pupoljci su jako osetljivi i pri ponovnom zahlađenju potpuno izmrznu. U našim uslovima dovoljna je temperatura od —15° posle petnaestodnevnog toplijeg perioda u februaru pa da cvetni pupoljci kajsije budu uništeni.

(Stanica A je 8 metara viša od stanice V)
Izostavljeno iz prikaza

Prolećni mrazevi. — Drugi klimatski sraktor koji je u našim uslovima još opasniji, naročito za kajsiju, jesu rani prolećni mrazevi. Kajsija cveta odmah posle badema i više je izložena opasnosti od prolećnih mrazeva. Otvoren cvet kajsije je skoro u istom stepenu otporan prema mrazu kao i cvet breskve, ali je više izložen izmrzavanju jer se otvara ranije nego cvet breskve. Na temperaturi od —3° do —4° otvoreni cvetovi, pa i oni koji su počeli da se otvaraju, stradaju u velikoj meri. Još više su osetljivi tek začeti mladi plodovi, jer je za njih kritična temperatura od —1°.

Položaj. — Poznato je da je hladan vazduh teži od toplog i da zato pada u niže slojeve. Za vreme hladnih i mirnih noći toplota iz zemlje se gubi radijacijom, te se topao vazduh penje naviše, a hladan pada naniže. Za vreme ovih noći temperatura u dolinama može da bude za nekoliko stepeni niža od temperature na nešto višim okolnim položajima. U takvim uslovima razlika od 35 metara visine može da uslovi razliku u temperaturi za 3—6°. U mnogim slučajevima takve razlike mogu da dovedu do izmrzavanja cvetnih pupoljaka breskvi i kajsija. Stoga se dešava da rod u jednom voćnjaku bude potpuno uništen od mraza, dok u drugom, udaljenom svega nekoliko stotina metara, ostane potpuno očuvan.

Zato je za uspešno gajenje bresaka i kajsija neobično važno da voćnjak bude podignut na takvom položaju koji je izložen suncu, zaklonjen od jačih udara vetrova, uzdignut iznad susednih površina i da njegov nagib omogućava da hladan vazduh klizi u niže položaje. Položaji na vrhu prevoja mogu biti nepovoljni, jer su izloženi jačim hladnim vetrovima, koji mogu da uvećaju štete od mrazeva, da ometaju porast voćaka i da isušuju zemljište.

Vrlo strmi tereni takođe nisu pogodni za breskvu i kajsiju zbog otežane mehanizovane obrade i transporta, teže primene zaštite, kao i opasnosti od erozije, mada je vazdušna drenaža kod ovih terena veoma dobra.

Iz gore navedenih razloga, a imajući u vidu koncepcije savremenog voćarstva, najbolji tereni za breskvu i kajsiju su položaji s nagibom od 10%>, jer je na njima moguća kompleksna mehanizovana obrada bez posebnih terasa. Ravnice su pogodne samo u rejonima gde nema opasnosti od mrazeva.

Ovde treba pomenuti i pogodnost terena iznad većih vodenih površina. Dobro je poznato da velike količine vode (mora, jezera i veće reke) skladiraju veliku količinu toplote za vreme leta i da otpuštanjem ove za vreme zime ublažuju klimu. U proleće, pak, vodene površine snižavaju visoke temperature, koje izazivaju prerano kretanje voćaka. Otuda ovakvi tereni često imaju veoma povoljne uslove za gajenje bresaka i kajsija.

Zemljište. — Jednom zasađena voćka ostaje na istom zemljištu duži niz godina, te je značaj zemljišta za voćke ogroman. Treba imati u vidu da su voćke višegodišnje kulture i da njihov koren prodire duboko u zemljište, te zbog toga nije važan samo oranični sloj, već i dublji slojevi zemljišta.

Breskve i kajsije uspevaju dobro na raznim vrstama zemljišta, počev od lakših peskovito šljunkovitih do težih glinovito ilovačastih. Peskovita zemljišta imaju preimućstvo nad težim zemljištima u vlažnom klimatu, a vlažna nad lakim u suvom klimatu gde se ne navodnjava.

Najbolja su dovoljno duboka, srednje teška i dovoljno topla zemljišta. Peskovita ilovača čiji je sloj dubok preko 2 metra ispod koga se nalazi glinovita ilovača, koja je sposobna da skladira i vraća u gornji sloj veće količine vode, jeste najidealniji tip zemljišta.

Jako peskovita zemljišta u mnogim rejonima nisu u stanju da obezbede voćki potrebnu vlagu, jer slabo zadržavaju vodu, pa se na njima po pravilu voćke slabo razvijaju ako se ne navodnjavaju. Takođe su nepovoljna i suviše teška glinovita zemljišta, jer su slabo aerirana, suviše vlažna i hladna, pa su na ovom zemljištu voćke izložene preranom propadanju. Na ovakvim zemljištima drvo slabije sazreva te ulazi u zimu sa više rizika. Jednom rečju, breskva i kajsija zahtevaju lakša i toplija zemljišta nego jabuka i kruška.

Zemljišta sa visokim nivoom podzemne vode veoma su nepogodna za gajenje breskve i kajsije. Da bi se ustanovio nivo podzemne vode treba iskopati jamu i osmatrati nivo vode. Ako je za vreme od nekoliko nedelja posle kretanja voćaka nivo podzemne vode 1 m ispod površine zemljišta ili manje — mesto za voćnjak nije pogodno.

Plodnost ima relativno manji značaj nego fizičke osobine zemljišta. Fizičke osobine zemljišta, kao što su držanje vode, prodiranje vode i aeracija, značajnije su sa gledišta izbora zemljišta nego što je pitanje plodnosti. Većina zemljišta je dobro obezbeđena potrebnim hranljivim elementima za život voćke, izuzev azota, ali se azot može vrlo lako dodati u obliku mineralnih đubriva. Ostali elementi koji nekad nedostaju, kao kalijum, mangan, gvožđe, cink i drugi, mogu se takođe dodati. Međutim, popravka fizičkih osobina zemljišta zahteva velike investicije.

Ekonomski uslovi

Vreskva i kajsija imaju plodove osetljive na transportovaše i čuvanje. Ta njihova osobina mora da nas opominje pri izboru mesta za zasnivaše zasada. Treba obratiti pažnju na to da li postoje putevi, kakvo je njihovo staše i koliko su udaljeni od tržišta i industrijskih naselja, hladnjača i fabrika za preradu voća. Ti podaci koriste i pri određivanju sortimenta. Osim toga, važno je znati i mogućnost pribavljanja radne snage, kao i to da li postoje površine pod breskvama i kajsijama u rejonu gde se namerava podići nova plantaža. Bez poznavanja ovih uslova ulaganja mogu biti rizična.

Priprema zemljišta

Dubina rigolovanja treba da bude na 60—100 cm, a u zavisnosti od kvaliteta zemljišta. Veća dubina rigolovanja se preduzima na zemljištima kod kojih je pogranični sloj teže propustljiv, jer se dubljom obradom postiže pogodna aeracija u zoni korenovog sistema.

Preporučuje se da se pri rigolovanju zemljišta unose organske materije, ukoliko ove nedostaju. Organske materije popravljaju fizičke i hemijske osobine zemljišta, odnosno popravljaju zemljišnu strukturu, aeraciju, kapacitet držanja vode u zemljištu i snabdevaše zemljišta potrebnim elementima za ishranu voćaka. Optimalno, zemljište treba da sadrži 5—6% organskih materija u obliku humusa na dubini od 20 do 30 cm. Većina naših zemljišta nema ovaj procenat organshih materija.

Obogaćivanje zemljišta organskim materijama postiže se dodavanjem stajnjaka ili treseta ili zelenišnim đubrenjem. Pošto se često ne raspolaže dovoljnim količinama stajnjaka, a treseta nema u svim rejonima, najčešće se pribegava zelenišnom đubrenju. Međutim, dobri rezultati sa zelenišnim đubrenjem mogu se postići tek posle 4—5 godine. Zato je korisno da se na siromašnim srednje teškim zemljištima, gde god za to ima mogućnosti, pre rigolovanja rasturi 500—600 mc/ha stajnjaka ili odgovarajuću količinu treseta.

Za peskovita i teža zemljišta ovu količinu treba povećati. Na taj način će se kod peskovitih zemljišta povećati moć apsorpcije, a teška zemljišta postaće poroznija.

Ukoliko se ne raspolaže stajnjakom, poželjno je bar na godinu dana pre rigolovanja gajiti biljke za zelenišno đubrenje. Posle jedne godine zelenišnog đubrenja može se pristupiti sadnji pod uslovom da se zelenišno đubrenje nastavi i u narednim godinama uz određeno mineralno đubrenje.

Orijentacione norme agromeliorativnog đubrenja zemljišta za breskvu i kajsiju

–	Vrsta đubriva
Vreme đubrenja	Stajnjak	Super-fosfat	Kalijumova so
	mc/ha	kg/ha	kg/ha
Pri rigolovanju zemljišta	oko 400	400	400
Posle rigolovanja zemljišta	oko 200	200	200

Količine mineralnih đubriva koje se preporučuju u vreme rigolovanja mogu se ovde dati samo orijentaciono. Tako na zemljištima gde hemijska analaza otkrije znatno siromaštvo u fosforu i kalijumu treba upotrebiti oko 600 kg/ha fosfornih đubriva i isto toliko kalijumovih. Zbog slabe pokretljivosti kalijuma i fosfora u zemljištu koristimo rigolovanje da bismo uneli 2/3 određene količine fosfora i kalijuma u dublje slojeve. Ostatak đubriva se rastura posle rigolovaša i izmeša sa zemljom tanjiranjem i služi uglavnom za ishranu kultura za zelenišno đubrenje.

Reakcija zemljišta

Breskve i kajsije ne uspevaju dobro na izrazito kiselim zemljištima, te se na takvim zemljištima preporučuje kalcifikacija.

Potrebne količine krečnjaka radi smanjenja kiselosti zemljišta

Potrebno je krečnjaka u kg/ha
Da se zemljišna reakcija promeni	na peskovitoj ilovači	na ilovačastim zemljištima
Od 4,5 na 6,5	4.000	8.OOO
Od 5,0 na 6,5	3.000	6.000
Od 5,5 na 6,5	1.500	3.000
Od 3,0 na 6 5	750	1.500

Breskva i kajsija dobro uspevaju na slabo kiselim, neutralnim pa čak i bazičnim zemljištima. Međutim, najbolji uspeh u gajenju ovih kultura, a naročito breskve, postiže se na zemljištima slabo kisele reakcije, gde se rN u vodi kreće oko 6.

Ukoliko je zemljišna reakcija neutralna pa čak i bazična, kalijum i neki mikroelementi neophodni za život voćke (gvožđe, mangan, cink) postaju manje pristupačni voćkama. U ovakvim slučajevima dolazi do oštrih simptoma nedostatka pobrojanih elemenata, čime se dovodi u pitanje dalji opstanak pojedinih stabala ili čitavog zasada.

Alkalna zemljišta u voćnjacima se popravljaju dužom upotrebom fiziološki kiselih đubriva, naročito upotrebom amonijumsulfata.

U slučaju jačeg alkaliteta zemljišta preporučuje se i dodavanje elementarnog sumpora, i to najviše 200 kg/ha za teža, a 100 kg/ha za lakša zemljišta. Sumpor deluje suprotno od delovanja kalcijuma.

U redovnoj zaštiti bresaka od bolesti primenjuju se i preparati na bazi elementarnog sumpora (protiv pepelnice), čime se takođe doprinosi unošenju izvesne količine sumpora u zemljište i u izvesnoj meri uklanjaju nedostaci alkalnih zemljišta.

Izbor sadnog materijala

Podloge. — Za podlogu breskve treba prvenstveno koristiti sejance vinogradarske breskve, mada ne treba isključiti mogućnosti korišćenja i nekih plemenitih sorta. U oba slučaja seme za proizvodnju podloge treba uzimati od rodnih, zdravih i dovoljno bujnih stabala, koje ima dobru klijavost i veću otpornost prema zimskim mrazevima i raznim bolestima i štetočinama.

Kajsija kalemljena na sejance i izdanke lokalnih sorta šljiva (belošljiva, petrovača, crvena ranka) daje nešto bolje rezultate kod nas nego kad je kalemljena na kajsiju i dženeriku. Kajsija kalemljena na šljivu u visini krune ima preimućstvo u pogledu otpornosti stabla prema kolebanjima temperature.

Sadnice. — Za podizanje novih zasada bresaka i kajsija treba koristiti isključivo jednogodišnje sadnice. Pod jednogodišnjim sadnicama podrazumevaju se sadnice koje su se posle kalemljenja razvijale još celu vegetacionu sezonu u rasadniku. Izuzetno se za breskvu preporučuju i sadnice dobijene ubrzanim načinom odgajivanja (junsko kalemljenje). Proizvodnja ovog sadnog materijala, računajući od setve semena do gotovih sadnica, traje samo godinu dana. Naši ogledi sa ubrzanim načinom odgajivanja dali su bolje rezultate od svih ostalih načina proizvodnje sadnica.

Sađenje

Breskva i kajsija mogu se saditi celo vreme mirovanja, što znači od opadanja lišća u jesen pa do početka vegetacije u proleće. Zbog zimskih hladnoća kod nas se sadnja obavlja ujesen ili rano uproleće.

Sadnjom ujesen preseci na žilama zarašćuju još iste jeseni; do proleća iz korena izbijaju i nove žilice koje dolaze u tesnu vezu sa zemljišnim česticama. Otuda voćnjak zasađen u jesen kreće pre u proleće i manje strada od eventualnih sušnih perioda posle sadnje i za vreme leta. Osim toga, u jesenjoj sadnji ima dovoljno vremena da se čitav posao obavi bez velike žurbe. Ali jesenja sadnja ima i svoje nedostatke. Za vreme jakih i dugotrajnih golomrazica na zbijenim i nepropusnim zemljištima voćke mogu lako da izmrznu. Zato se u manje pogodnim uslovima pribegava prolećnoj sadnji.

Ako se sadnja obavlja u proleće na zemljištu izrigolovanom još u jesen, onda je zemljište u vreme sadnje veoma pogodno. Prolećnu sadnju treba obaviti što ranije, odnosno čim se zemljište malo prosuši da se može raditi, a najkasnije na 3—4 nedelje pre pojave porasta lastara.

Rastojanje između voćaka

Rastojanje između voćaka pri sadnji bresaka i kajsija zavisi pre svega od sistema uzgoja, bujnosti sorte, vrste podloge, kvaliteta zemljišta i mogućnosti navodnjavanja.

Za sistem palmete s kosim granama razmak bresaka treba da je: za bujne sorte 5X5 ili 5 H6, za slabo bujne sorte 4×4 ili 4 X 5 m. Veće rastojanje se daje u redu voćaka.

Za oblik vaze preporučuje se sadnja s razmakom 7×5 Za bujne sorte, odnosno 6 x 4,5 m za slabo bujne sorte. Širi razmak između redova u ovom slučaju omogućuje lakšu mehanizovanu obradu.

Kajsiji treba dati nešto veći razmak nego što je predviđeno za bujne sorte bresaka, naročito kad su bujne podloge.

Breskvik zasađen po konturama sa pokrovnom kulturom između redova
Izostavljeno iz prikaza

Tehnika sadnje. — Sadnju bresaka i kajsija treba tako organizovati da korenov sistem ne bude izložen isušivanju za vreme sadnje. Koren pri sađenju mora da bude vlažan. Na već izrigolovanom zemljištu treba iskopati toliko velike rupe koliko je potrebno da se korenov sistem lepo razmesti. Rezidba korenovog sistema obavlja se pred sadnju. Uklanjaju se izlomljene i oštećene žile, kao i one koje su promenile boju. Nagnječene krajeve žila ukloniti oštrim makazama, ali korenov sistem ne treba reducirati više nego što je potrebno.

Sadnja se obavlja na oko 5 cm dublje nego što je sadnica bila u rastilu. Pri sadnji se žile rasporede u svim pravcima da se ne bi preplitale na jednom mestu. Kad se odredi dubina, sadnica se pokriva sitnom, umereno vlažnom i plodnom zemljom pri čemu se povremeno stresa da bi se popunile sve šupljine između žila. Da bi se zemlja oko žila što bolje slegla treba da je dobro nagazite. Ako se u toku sadnje izvodi đubrenje stajskim đubrivom (oko 10 kg po sadnici), valja paziti da se ono ne stavlja neposredno na koren voćke, već ispod i iznad ovog. Oko zasađene voćke zemlja se nagrne u vidu činije. Na nagnutim zemljištima činija treba da bude otvorena sa gornje strane da bi se voda bolje sakupljala. Najzad, posađenu voćku dobro je zastrti nekim materijalom za zastiranje (slama i drugo) radi boljeg čuvanja vlage.

Tehnika gajenja breskve i kajsije

Obrada zemljišta

U toku leta zemljište treba održavati na taj način što će se povremeno izvoditi plitko kultivisanje radi suzbijanja korova.

Ranije se smatralo da je intenzivna i česta kultivacija agromera kojom se meri intenzitet negovanja voćaka. Međutim, česta obrada ubrzava razlaganje organskih materija i pospešuje eroziju zemljišta. Kultivaciju zemljišta u voćnjaku treba primenjivati samo onoliko koliko je potrebno radi uništavanja korova. U normalnim godinama sasvim je dovoljno 4—5 prašenja, odnosno tanjiranja.

Razlaganje organskih materija u zemljištu češćom obradom ubrzava proces oslobađanja hrane. Ovo oslobađanje hrane, naročito azota, stimulativno utiče na porast voćke. Nekada se ovaj vid azota mnogo cenio. Sada se, međutim, radije dodaje azot u vidu mineralnih đubriva, a organske materije se čuvaju. Samo ako se ovako postupa može se očekivati da organske materije budu značajniji činilac u kontroli erozije, a organske materije se čuvaju. Samo ako se ovako postupa može se očekivati da organske materije budu značajniji činilac u kontroli erozije, odnosno poboljšanju fizičkih osobina zemljišta.

Đubrenje

Azot. — Najvažniji elemenat u ishrani voćaka je azot. Pri gajenju bresaka i kajsija potrebe za redovnim đubrenjem azotnim đubrivima ističu se više nego za ma kojim drugim đubrivima.

Nedostatak azota ispoljava se na stablu breskve u njegovoj slabijoj vegetativnoj aktivnosti, bledom i žućkastozelenom i sitnijem lišću, kratkim i tankim letorastima, slabom zametanju plodova, opadanju zametnutih plodova, sitnim plodovima i prevremenom otpadanju lišća.

U prvim godinama posle sadnje azotna đubriva se daju u nitratnom obliku, i to u toku aprila, maja i juna, u razmaku od po 20 dana, a u dozama od po 100 do 200 grama po stablu, što ukupno iznosi za višekratno đubrenje oko 0,5 kg po stablu. U drugoj godini ova doza se povećava na 0,75 kg po stablu, a u trećoj na 1 kg.

Voćke koje rađaju treba đubriti azotnim đubrivima na oko 30 dana pre cvetanja, i to sa 1—2 kg po stablu. Na jako peskovitim zemljištima azotna đubriva valja dodavati u nekoliko navrata. Pomenute norme se odnose na azotna đubriva sa 16 do 20% azota.

Kajsija je nešto skromnija od breskve u pogledu potreba za azotom.

Veće količine azotnih đubriva nisu potrebne, jer izazivaju veću bujnost, tako da voćke ulaze u zimu manje otporne prema niskim temperaturama. Pored ovoga, velike doze azotnih đubriva nepovoljno utiču na boju i kvalitet plodova.

Od azotnih đubriva, natrijum-nitratu (čilska šalitra) i nitromonkalu treba dati prednost na kiselim zemljištima, a amonijum-sulfatu na neutralnim i alkalnim zemljištima.

Zemljišta koja sadrže 0,08 do 0,2% azota smatraju se srednje snabdevenim ovim elementom.

Kalijum. — Breskva i kajsija su veoma osetljive na nedostatak kalijuma u zemljištu. Kalijum je drugi elemenat po redu za kojim se oseća potreba.

Nedostatak kalijuma ispoljava se u sitnom i uzanom lišću žućkastozelene boje. Lišće dobija po ivici mrku boju, a nabira se na sredini i uvija prema licu lista, kovrdža se i suši. Simptomi nedostatka kalijuma su najčešći na peskovitim i alkalnim zemljištima.

Nedostatak kalijuma u zemljištu zahteva dodavanje tog elementa u vidu đubriva. Za mlada stabla dovoljno je u prvoj godini po 250 g, u drugoj po 500 g, a u trećoj 750 g. Za starija stabla dodaje se po 1,5 kg.

Lakša zemljišta koja su jedino pogodna za gajenje kajsija i bresaka, treba da sadrže oko 20 mg kalijuma na 100 g zemlje da bi se uvrstila u red srednje snabdevenih zemljišta kalijumom.

Treba napomenuti da zemljišta bogata kalcijumom i magnezijumom, kao i teška zemljišta, imaju sposobnost da fiksiraju kalijum i da ga učine nepristupačnim voćkama. U tom slučaju su potrebne velike doze kalijumovih đubriva. Iz ovog razloga se preporučuje održavanje slabo kisele reakcije zemljišta (pH = 6).

Simptomi nedostatka kalijuma na lišću breskve
Izostavljeno iz prikaza

Zastiranjem zemljišta ili povremenom upotrebom stajskog đubriva postiže se isti efekat kao i dodavanjem kalijumove soli zemljištu oskudnom u kalijumu.

Jedini pouzdan metod za određivanje potreba za đubrenjem kalijumovim đubrivima je folijarna analiza. Ako lišće uzeto sa sredine letorasta u toku jula i avgusta pokazuje manje od 1% kalijuma (na bazi suve materije), breskvu treba đubriti. Na ovaj način se sprečavaju štetne posledice nedostatka ovog elementa.

Fosfor. — Utvrđeno je da voćnjak dobro napreduje i bez đubrenja fosfornim đubrivima na onim zemljištima gde su gajene ratarske kulture đubrene ovim đubrivima.

Delimična sposobnost voćaka da se snabdevaju fosforom iz zemljišta siromašnog fosforom može se pripisati velikoj apsorpcionoj moći korenovog sistema voćaka. Takođe je poznato da voćka ima sposobnost da u svojim ćelijama akumuliše veće količine fosfora nego što je momentana potreba i da ga koristi za vreme jakog porasta kad ima veće potrebe za tim.

Đubrenje voćaka fosfornim đubrivima u kojima su gajene potkulture uticalo je na povećaše prinosa leguminoza za dva puta, žita za 3—8 puta, kukuruza, suncokreta i repe za 5—10 puta, ali nijedno stablo voćke nije pokazivalo nikakav napredak.

Ipak se smatra da na zemljištima siromašnim fosforom treba rasturiti izvesne količine fosfornih đubriva pre rigolovaša i zaorati ih da bi se mlada stabla obezbedila za prve dve godine. Dalje đubrenje voćnjaka fosfornim đubrivima izvoditi samo za potrebe pokrovnih biljaka i potkultura.

Napominjemo da je u nekim istraživanjima u inostranstvu zabeležen i slučaj pozitivnog reagovanja bresaka na đubrenje fosfornim đubrivima, i to uglavnom na peskovitom zemljištu.

U slučaju nedostatka fosfora treba ga dodavati na dubinu korenovog sistema, jer se pri plitkom unošenju fosfor fiksira na površini iznad korenovog sistema, i tada, kao slabo pokretan, teško dopire u zonu žila.

Da se fosfor ne bi bez potrebe dodavao voćkama treba da se prethodno utvrdi potreba za ovim elementom.

Kalcijum. — Voćke uzimaju iz zemljišta kalcijum u većim količinama. Naročito koštičavo voće ima potrebe za većim količinama kalcijuma. Usled nedostatka kalcijuma, voćke, a naročito breskve, obolevaju od smolotočine. Kalcijum ima takođe veliki značaj u neutralisanju jako kiselih zemljišta, koja nisu pogodna za gajenje voćaka. Ovo se postiže dodavanjem krečnjaka (kalcifikaci j a).

Veća količina kalcijuma pak nije poželjna, jer voćka tada teže iskorišćuje neke elemente kao što su kalcijum, gvožđe, mangan i druge.

Magnezijum. — I magnezijum voćke koriste u većim količinama. Breskva troši više magnezijuma nego fosfora. Veliki značaj magnezijuma je u tome što predstavlja glavni sastojak hlorofila.

Nedostatak magnezijuma se ispoljava u žućenju lišća u vidu mrlja. Docnije ovi delovi dobijaju rđastu boju, izumiru i lišće otpada. Ovi znaci se ponovo javljaju na starijem lišću (u osnovi mladara), pa se postepeno prenose prema vrhu mladara. Upotrebom magnezijumovih đubriva (magnezit, magnezijum-sulfat) ti nedostaci se otklanjaju.

Mikroelementi. — Za razliku od osnovnih elemenata, mikroelemente voćka koristi u vrlo malim količinama. Međutim, nedostatak ovih elemenata izaziva iste posledice kao i nedostatak osnovnih elemenata. Mikroelemenata obično ima dovoljno u većini zemljišta, ali se neki od njih može javiti u nedostatku. Od njih naročiti značaj za voćarsku proizvodnju imaju gvožđe, cink i mangan.

Nedostatak gvožđa ispoljava se u žutobledom lišću, na kome su samo nervi zeleni.

Nedostatak cinka i mangana se slično ispoljava. Lišće žuti između nerava, a uzani pojas oko nerva i sam nerv ostaju zeleni. Kod nedostatka cinka razmak između lišća je smanjen idući ka vrhu lastara, gde je lišće u obliku rozete.

Nedostaci ovih mikroelemenata javljaju se na alkalnim zemljištima, jer su oni tamo fiksirani i postali nepristupačni za voćke. Upotrebom đubriva koja povećavaju kiselost zemljišta (amonijum-sulfat) ili dodavanjem elementarnog sumpora pomenuti nedostaci se uklanjaju. U upotrebi su takođe gvožđani sulfat, cinksulfat i mangan-sulfat.

Rezidba breskve

Uzgojna rezidba. — Novija gledanja na rezidbu breskve potpuno su negirala dosadašnje stavove i praksu kratke rezidbe. Oštra rezidba je pravdana činjenicom da je breskva sklona da jače vegetira u višim delovima krune, što dovodi do ogoljavanja donjih delova voćke.

Šematski prikaz reakcije jedne voćke ili jedne grane na različitu dužinu rezidbe

Međutim, ogoljavanje donjih delova voćke prouzrokovano je uspravnim položajem grana i zasenjivanjem nižih delova voćke. Najnovija iskustva s povijanjem osnovnih grana na 50° dala su odlične rezultate u pogledu ravnomerne cirkulacije sokova u sve grane.

Reakcija grane na povijanje pod raznim uglovima
Izostavljeno iz prikaza

Primenom novih sistema odgajivanja bresaka data su najpovoljnija rešenja za ravnomerno osvetljavanje cele voćke.

Od mnogobrojnih raznovrsnih oblika i sistema uzgoja ovde će biti reči o onima koji se danas primenjuju u savremenim visokoproduktivnim komercijalnim zasadima.

Posađena breskva pre rezidbe (levo) i posle rezidbe (desno)
Izostavljeno iz prikaza

Obrazovanje palmete s kosim granama

Prve godine. — Posađena sadnica se u proleće skraćuje na 50—60 cm. Ukoliko na ostavljenom delu postoji neka prevremena grančica, treba je skratiti na 2—3 pupoljka. Iz skraćene sadnice pojaviće se veći broj letorasta. Kad letorasti dostignu dužinu 15—20 cm, odabiraju se 3, a ostali jače razvijeni uklanjaju (slabo razvijenim se zakidaju vrhovi). Prvi od odabranih letorasta treba da bude na vrhu, a druga dva niže od ovoga za 15—20 cm na međusobnom razmaku od 8—10 cm. Ova dva niža letorasta treba da budu u pravcu reda, i to jedan sa jedne a drugi sa druge strane. Kada tri ostavljena letorasta dostignu dužinu 30—40 cm, pristupa se potpunog uklanjanju i onih letorasta koji su prethodno bili zakinuti.

Izgled stabla breskve u prvoj vegetaciji pre odabiraša tri mladara (levo) i posle odabiranja (desno)
Izostavljeno iz prikaza

Drugom polovinom juna vrši se savijanje (razvođenje) niža dva letorasta pod uglom od 50° u odnosu na centralni. Ukoliko su ova dva letorasta neravnomerno razvijeni, jači se savija a slabiji ostavlja i savija se tek kada se izjednače. Ujednačavanje bujnosti može se isto tako postići ako se na jačem letorastu zakine vrh, čime bujniji letorast zaostane u porastu za 10—15 dana, za koje ga vreme slabiji letorast dostigne.

Razvođenjem voćnih letorasta utiče na njihovo zaodevanje grančicama na celoj dužini i na bujno vegetiranje centralnog produžnog letorasta.

Ukoliko vršni letorast do kraja juna dostigne dovoljnu dužinu, treba ga zakinuti na 70—100 cm u zavisnosti od bujnosti sorte. Na prekraćenom mestu će se pojaviti još u toku iste vegetacije nekoliko prevremenih grančica. Od njih se, kao i ranije, odaberu tri radi obezbeđenja produžnice — centralne grane i dve niže bočne za formiranje drugog sprata. Postupak za formiranje drugog sprata isti je kao i kod prvog.

Ostavljene prevremene bočne grančice kod bujnih sorta u dobrim uslovima mogu da postignu 50 cm, u kom se slučaju takođe razvode. Naravno, ukoliko vršni letorast ne dostigne potrebnu dužinu za formiranje drugog sprata, ostavlja se da slobodno raste do kraja vegetacije.

Za razvođenje osnovnih grana prvog sprata potrebni su podupirači i materijal za privezivanje. Kao podupirač obično služi trska (Arundo donac), koja se brzo i lako razmnožava. Takođe se mogu koristiti dugački i pravi izbojci raznog šumskog drveća. Međutim, za formiranje ostalih spratova nisu potrebni podupirači, već samo materijal za privezivanje lastara drugog sprata za lastare prvog sprata. Kao materijal za privezivanje upotrebljava se rafija, kanap, tehnička vrba i drugo.

Druge godine. — Krajem prve vegetacije voćka obično ima tri bujne grane, od kojih dve čine prvi sprat, a treća produžnicu sa puno prevremenih grančica. Jedino što treba učiniti druge godine prilikom prolećne rezidbe je uklanjanje izvesnog broja prevremenih grančica, naročito onih koje su izbile pri vrhovima kako produžnice tako i bočnih grana. Na ovaj način se pospešuje obrastanje nižih delova još od samog početka, kao i dalji porast produžnice.

U slučaju da je obrazovan i drugi sprat, postupak bi bio isti.

Intervencija u toku leta druge godine sastoji se u uklanjanju prva dva do tri lastara ispod mesta izbijanja produžnice, kad ovi dostignu dužinu od oko 20 cm. Ovo se čini radi uklanjanja konkurencije produžnici.

Stablo breskve posle prve vegetacije pre rezidbe kod palmete s kosim granama
Izostavljeno iz prikaza

Isto stablo sa prethodne slike posle rezidbe
Izostavljeno iz prikaza

Stablo breskve na početku treće vegetacije uzgajano kao palmeta s kosim granama
Izostavljeno iz prikaza

Ako se u izvesnim slučajevima primeni zakidanje zelenog vrha radi uravnoteženja porasta dveju grana, na zakinutom mestu može se javiti nekoliko lastara, koje treba ukloniti, sem vršnog, kako bi se ovaj nesmetano razvijao i preuzeo ulogu vodilice.

Stablo breskve sa formiranom palmotom s kosim granama
Izostavljeno iz prikaza

Ukoliko drugi sprat nije formiran u prvoj godini, to se čini u drugoj na napred opisan način. U drugoj godini može se formirati i treći sprat. Rastojanje između drugog i trećeg sprata može da bude za oko 10 cm manje od rastojanja između prvog i drugog sprata, a ugao savijanja grana na trećem spratu nešto veći (oko 60°).

Treba napomenuti da bi bilo potrebno ukloniti zametnute plodove u drugoj godini. Izuzetno se mogu ostaviti 2—3 ploda pri osnovama bujnih grana prvog sprata, i to u slučaju kad ovim želimo da umanjimo veću bujnost jedne grane u odnosu na drugu granu istog sprata.

Treće godine. — U toku treće vegetacije formiranje palmete se završava obrazovanjem četvrtog sprata. Ovaj sprat se formira početkom ili tokom treće vegetacije. Postupak u formiranju spratova je uvek isti. Jedino se razmak između spratova postepeno smanjuje, jer se u višim delovima krune pitanje osvetljavanja ne postavlja, a neznatnim povećanjem ugla razvođenja smanjuje se priticaj sokova u vršne delove i izbegava ogoljavanje nižih delova voćke.

U trećoj godini vegetacije može se dobiti 10—20 kg plodova po stablu. Zato se u ovoj vegetaciji pored uzgojne rezidbe počinje i rezidba na rod. Rezidbom na rod redukuje se deo cvetova, a kasnije se vrši ručno proređivanje plodova. Na ovaj način se broj plodova svodi na razumnu meru, koja zavisi od vegetativne snage svake voćke. Ukoliko se rezidba na rod i proređivanje plodova ne bi obavilo došlo bi do preopterećenja rodom i nepovoljnih posledica po stabla koja su u razvoju. Proređivanje plodova treba uvek izvoditi radi uspostavljanja ravnoteže.

Pri rezidbi na početku treće vegetacije na prvom spratu će biti rodnih grančica. Rezidbom se prvo produžnice oslobode povremenih grančica, kako je već ranije rečeno, odnosno uklone se vršni bočni mladari na produžnici. Uklanjaju se takođe i veoma slabe grančice, kao i suviše bujni letorasti, idući prema osnovi, koji izbijaju s gornje strane grane. Ostali jednogodišnji letorasti se orežu na 4—6 pupoljaka ili ostave neorezani radi donošenja roda. Ovi neorezani letorasti treba da budu naizmenično raspoređeni sa jedne i druge strane na međusobnom rastojanju od 20 do 30 cm. Sličan je postupak i na drugom spratu, ukoliko je dovoljno razvijen da bi mogao da podnese izvestan rod.

Oblik vaze s elikoidalnim rasporedom grana

Prve godine. — Posađena sadnica se orezuje u proleće na 60 cm. Iz prekraćenog dela dobiće se više letorasta od kojih treba odabrati tri na međusobnom rastojanju od 10 do 15 cm, raspoređenih pod uglom od oko 120° (jedna trećina kruga). Sa ostalim izbilim letorastima postupa se kao i pri formiranju palmete. Ova tri odabrana letorasta daće tri buduće osnovne grane. Kad ostavljeni letorasti postignu dužinu 25—30 cm, a svi ostali budu već uklonjeni, pobadaju se tri trske, tako da s vertikalnim letorastom čine ugao od 45 do 50°. Za njih se privezuju letorasti da bi dobili određen pravac.

Ako se voćka dobro razvija imaće letoraste duge 70—80 cm pa i više. Letorasti se skraćuju na 50—60 cm od mesta izbijanja najvišeg letorasta, što znači da budu na istoj visini. Iz vršnog dela letorasta uskoro će izbiti prevremene grančice na svakoj osnovnoj grani, i to jedna koja će biti produžnica osnovne grane i druga koja će dati prvu seriju sekundarnih grana (prvi sprat) treba da izbijaju u stranu i u polje, ali tako da sve imaju pravac istog smera. One ne treba da budu odmah ispod prevremenih grančica koje su odabrane za produžnice, već nešto niže, zbog povoljnijeg ugla izbijanja. Ovom prilikom se uglanjaju povremene grančice koje se nalaze između ostavljene prevremene grančice za sekundarnu granu i produžnice, kao i one neposredno ispod ovih, da im ne bi konkurisale.

I ovde kao i kod prethodnog sistema treba koristiti metode ujednačavanja porasta osnovnih grana. Slabije osnovne grane razvoditi i privezati za trsku kasnije, a bujnije zakidati.

Druge godine. — U slučaju da su produžnice primarnih grana dostigle dovoljnu dužinu — prvi slučaj (što se retko dešava) režu se na visinu druge serije sekundarnih grana —drugog sprata, koji je od prvog udaljen 60—90 cm, što zavisi od bujnosti sorte (bujne sorte duže a slabo bujne kraće). Ako visina drugog sprata nije postignuta za formiranje druge serije sekundarnih grana — drugi slučaj (što je verovatpije), onda se rezidba ne obavlja ili se svodi na ujednačavanje bujnosti, bujnije produžnice se skraćuju na visinu ostalih. Istovremeno se uklanjaju prevremene grančice koje bi konkurisale kako produžnici tako i sekundarnoj grani. Sve slabije grančice se ostavljaju.

Prevremene grane koje su ostavljene za prve sekundarne grane razvode se pod uglom od 45 do 50° u odnosu na primarnu granu, ukoliko je njihova bujnost približna bujnosti primarne grane. U slučaju da su prevremene grane slabije, treba ih ostaviti da se slobodno razvijaju dok ne ojačaju. U toku ove godine sve zametnute plodove treba ukloniti.

Kad iz prekraćene produžnice primarnih grana (prvi slučaj) izbiju u proleće mladari, ostavljaju se da rastu dok ne dostignu 20—25 cm, kada se vrši izbor novih produžnica i mladara koji će dati drugu seriju sekundarnih grana. Za drugu seriju sekundarnih grana biraju se mladari koji izbijaju sa strane i u polje, ali sada u suprotnom pravcu od pravca koji imaju sekundarne grane prve serije. U blizini ostavljene sekundarne grane i produžnice bujnije mladare treba uklanjati ili zakidati.

U slučaju bujnog razvoja voćke ostavljeni mladari produžnice mogu dostići potrebnu dužinu za formiranje treće serije sekundarnih grana, koja se formira prema bujnosti na rastojanju od 50 do 70 cm. U ovom slučaju se zakidanjem vrhova produžnice primarnih grana uslovljava razvitak prevremenih mladara od kojih se odabiraju dva kao i ranije, a ostali se uklanjaju ili skraćuju. Sekundarne grane treće serije treba da imaju isti pravac kao i sekundarne grane prve serije.

Dvogodišnje stablo breskve uzgajano u obliku vaze sa elikoidalnim rasporedom grana
Izostavljeno iz prikaza

Ako pri prolećnoj rezidbi produžnice nisu bile dovoljno dugačke (drugi slučaj) te nisu ni orezivane, sačekaće se da dostignu potrebnu dužinu u toku vegetacije, posle čega se pristupa zakidanju vrhova, a posle izbijaša prevremenih mladara odabiraju se produžnice i sekundarne grane kako je već ranije opisano. Kod bujnih sorta može se u toku vegetacije početi i sa formiranjem treće serije sekundarnih grana.

Treće godine. — Na početku treće vegetacije voćka je već sa formiranom trećom serijom sekundarnih grana ili ima dovoljnu dužinu na kojoj ova treba da se formira

Četvrta serija sekundarnih grana se formira na isti način kao i prve tri serije. Sekundarne grane ove serije imaju isti pravac kao i sekundarne grane druga serije. Razmak između treće i četvrte serije sekundarnih grana se i dalje smanjuje i iznosi 45—60 cm.

Prvoj seriji sekundarnih grana treba dati veći nagib, grane razvesti više ukoliko su snažnije. Slabije grane se ostavljaju više uspravno.

Druga serija sekundarnih grana uglavnom nema potrebe za razvođenjem, sem ukoliko neka od njih nije previše bujna.

Na početku treće vegetacije treba na prvoj seriji sekundarnih grana obrazovati tercijarne grane — grančice. To su grančice (od 30 do 40 cm) pretežno u horizontalnom položaju, zaodenute rodnim grančicama u toku života voćke. Pri izboru ovih grančica treba postići naizmeničnost u rasporedu, odnosno jedna sa jedne a druga sa druge strane na međusobnom odstojanju od oko 30 cm. Međutim, kod ovoga se često mora odstupiti. Grančice koje se nalaze između ovih uklanjaju se ukoliko su bujne ili se režu 7—8 pupoljaka.

Treba uvek nastojati da sekundarne grane budu zaodenute bilo tercijarnim bilo rodnim grančicama, tako da na donjem delu bude mnogo više vegetacije i da se ova postepeno smanjuje prema vrhu grane. Na taj način svaka sekundarna grana će počinjati golim vrhom, širiće se idući prema osnovi. Ista proporcija važi i za osnovne grane u odnosu na sekundarne.

Držeći se ovoga principa nikada neće doći do ogoljavanja — odumiranja donjih delova, odnosno premeštanja vegetacije u gornje delove voćke.

U trećoj godini ostavlja se 10—30 kg plodova po stablu, što zavisi od bujnosti voćke. To znači da sa rezidbom u proleće počinje i rezidba na rod. Da se voćke ne bi opteretile, treba rodne grančice proređivati ili, ako ih ima manje, skraćivati na 7—8 pupoljaka. Po zametanju treba izvršiti ručno proređivanje plodova.

Formiranjem četvrte serije sekundarnih grana uzgojna rezidba se završava, a kasnije se izvodi rezidba na rod.

Rezidba bresaka na rod

Rezidba na rod ima cilj da održi pravilan odnos između vegetiranja i rađanja, odnosno pravilno obnavljanje rodnog drveta.

Breskva donosi rod na jednogodišnjim grančicama, što znači da je neophodno imati svake godine nove rodne grančice, koje će u sledećoj godini dati rod. Zbog toga se breskva u periodu plodonošenja reže jače nego jabučasto voće.

Pre nego što se pristupi rezidbi treba proceniti vegetativnu sposobnost drveta. Pri tome za orijentaciju služi dužina prošlogodišnjeg prirasta.

Stablo breskve mlađe od 10 godina treba da ima jednogodišnje letoraste dužine 50—100 cm, a starija stabla 30—75 cm. To su približne mere na osnovu kojih se stiče predstava da li je neka voćka u prethodnoj godini imala

Šematski prikaz međusobnog odnosa i rasporeda primarnih (1), sekundarnih (2) i tercijarnih grana (3) dobru vegetaciju. Na osnovu ove procene određuje se jačina rezidbe, kao i potrebna količina đubriva. Slabija vegetacija zahteva oštriju rezidbu i veće doze đubriva da bi se izazvalo stvaranje novih bujnih grančica, i obrnuto.

Po obavljenoj proceni počinje se s rezidbom, i to uvek odozgo. Najpre se skraćuju vršni lastari osnovnih i sekundarnih grana, i to na približno prošlogodišnjoj visini, ostavljajući jednu od najnižih spoljnih grančica koja služi kao oduška za višak hrane koji pritiče. U stvari, ovim se teži za stimuliranjem vegetacije u nižim delovima krune.

Posle ovog prelazi se na pravu rezidbu na rod. Pre svega, treba odabrati letoraste koji će donositi rod. Osnovno pravilo pri ovome je odabirati letoraste koji su rano završili vegetaciju i koji su dovoljno dugi, ali ne previše. Odabrani lastari se obično ne orezuju. Suviše dugi lastari i oni koji imaju prevremene grančice nisu poželjni, jer su one vegetirale kasno (jul, avgust) te su imale skraćen period akumulacije rezervne hrane, pa obično daju sitnije plodove. Tanke i kratke grančice, budući da su male, takođe nemaju dovoljno rezervnih materija, te i one daju sitne plodove.

Pri izboru rodnih lastara treba paziti da budu raspoređeni na oko 20—25 cm duž sekundarnih ili tercijarnih grana. Ostale lastare treba skraćivati na 6—8 pupoljaka radi zamene ili ih uklanjati do osnove. Grane koje su donele rod u prošloj godini uklanjaju se ako su obezbeđeni drugi rodni letorasti za zamenu ili se prekraćuju na 1—2 mešovite grančice ako zamene nema.

Rezidba kajsije

Sve što je rečeno kod uzgojne rezidbe breskve odnosi se i na kajsiju. I ona ima osobinu stvaranja prevremenih grančica pa se zakidanje vrhova (zelena rezidba) i ovde može primeniti. Ipak, treba istaći da je kajsija bujnija i dugovečnija od breskve i da joj zato između spratova treba dati gornje granice rastojanja predviđenog za breskvu, pa čak i veće, ako je kalemljenje vršeno na izrazito bujnu podlogu.

Lastari breskve u radu: A — slab, B i S — dovoljan, D — suviše bujan lastar
Izostavljeno iz prikaza

Kratko drvo kod kajsije: A — dvogodišnje; B — jednogodišnje. X — ožiljci gde su bili plodovi, 4 — cvetni pupoljci, Z – lisni pupoljci
Izostavljeno iz prikaza

Pri rezidbi na rod ima izvesnih razlika. Dok su kod breskve samo jednogodišnji lastari rodni, kod kajsije jednogodišnji lastari nisu glavni izvor rodnosti, mada i oni u izvesnoj meri donose plodove.

Glavni izvor rodnosti kod kajsija su kratke rodne grančice (cvetne kitice) koje se nalaze na dvogodišnjem i starijem drvetu. Zato je, održavanje ovih grančica od velikog značaja. Ali, treba imati u vidu da su ove grančice relativno kratkog veka i da kajsiju valja rezati jače nego, na primer, šljivu ili trešnju, koje imaju iste grančice. Potrebno je, dakle, održavati balans između roda i novog porasta na kome će se formirati ove grančice, i na taj način zamenjivati one koje odumiru.

Jačina rezidbe se određuje, kao i kod breskve, na osnovu intenziteta prošlogodišnje vegetacije. Porast letorasta treba da je svake godine 30—70 cm za voćke mlađe od 10 godina, a 25—60 cm za starije. Ukoliko je vegetacija slabija, primenjuje se opreznija rezidba, i obrnuto.

Pored skraćivanja vodećih letorasta, pri rezidbi treba uklanjati starije, lošije i slabije grane, a ostale proređivati ako su guste.

Proređivanje plodova

Proređivanje plodova je usvojena praksa za mnoge vrste voća ali verovatno da nema nijedne voćne vrste kojoj je proređivanje tako potrebno kao breskvi.

Ukoliko nema oštećenja cvetnih pupoljaka od zimskih i ranih prolećnih mrazeva, breskve i kajsije zameću nekoliko puta više plodova nego što voćka može da održi a da ne izgubi u kvalitetu. Otuda je proređivanje plodova neophodna mera za visokokvalitetnu proizvodnju.

Proređivanjem plodova povećava se broj listova po jednom plodu, čime se povećava snabdevanje plodova većom količinom hrane, što se odražava na veličinu i kvalitet plodova. Smatra se da kod bresaka (posle proređivanja) rastojanje između plodova treba da bude oko 8—10 cm, a kod kajsija 4—7 cm, što zavisi od snage stabla.

Da bi smo se bolje orijentisali u proređivanju plodova navodimo jedan praktičan primer. Ako se utvrdi da jedno stablo breskve može da rodi 150 kg s prosečnom težinom plodova od 200 grama, onda cela voćka treba da ima oko 750 plodova. Voćka koja ima oblik vaze sa tri osnovne grane imaće prema tome oko 250 plodova na jednoj osnovnoj grani.

Proređivanje plodova se izvodi u momentu završavanja prirodnog opadanja plodova i početka otvrdnjavanja koštice. Ovo se dešava na 20—30 dana posle cvetanja ranih sorta ili na oko 40 dana posle cvetanja kasnih sorta bresaka.

Pri proređivanju plodova treba, pre svega, uklanjati plodove blizance i one oštećene i nerazvijene.

Pošto je proređivanje plodova skup i dosadan posao, u novije vreme se u SAD čine razni pokušaji da se ovaj posao olakša.

Jedan od takvih pokušaja je korišćenje gumenog creva dužine 45 cm, koje se jednim krajem natakne na bambusovu trsku ili štap i dobro priveže žicom. Proređivanje se tada obavlja oštrim udarcem po manjim granama i nežnim kucanjem i tarenjem zametnutih plodova. Za grane u nižim delovima upotrebljava se parče gumenog creva dužine 30 cm bez štapa.

Na gore opisani način obavi se glavni deo posla, a zatim se dovršava rukom. Opisani način proređivanja plodova preporučuje se samo za sorte srednjeg i kasnog vremena dozrevanja, i to kada su plodovi u prečniku oko 2 sm. Još bolji rezultati se postižu primenom ovog metoda u vreme cvetanja za sorte redheven i ostale koje imaju istu sezonu zrenja plodova.

Prskanje vodom sa pritiskom od 250 do 300 kg, upotreba metalnih i drugih metli, takođe su pokušaji radi uprošćavanja i ubrzavanja proređivanja cvetova.

Poslednjih nekoliko godina mnogo se radi na proređivanju plodova hemijskim putem Ovo se obavlja bilo dinitro-preparatima u vreme cvetanja voćaka,, bilo hormonom naftalin-sirćetnom kiselinom u vreme dok su plodovi još mali. Primena hormona je veoma delikatan posao, jer se samo višegodišnjim iskustvom može proceniti optimalna doza s obzirom na broj cvetova, stanje voćke. sortu, klimatske uslove i drugo.

Lestvice za branje voća
Izostavljeno iz prikaza

PROGRAM ZAŠTITE BRESKVE (Po inž. Branislavi Pavićević)

Vreme tretiranja	Bolesti ili štetočine	Preparati
Jesenje prskanje (u periodu od otpadanja lišća)	Prouzrokovač rupičavosti lišća i krastav. plodova Prouzrokovač kovrdžavosti lišća	Bak. kreč 25, konc. 2% Bak. kreč 50, konc. 1% Bord. čorba, konc. 1,5—2% Dition, konc. 0,5%
Kasno zimsko prskanje (pred bubrenje cvetnih pupoljaka)	Prouzrokovač kovrdžavosti lišća Prouzr. rupičavosti lišća i krastavosti plodova Prouzrokovač turleži plodova Jaja lisnih vaši i pregljeva Štitaste vaši	Kreozan, konc 1—1,5% Rumesan, konc. 1,5% Bak. kreč 25, konc. 2% Bak. kreč 50, konc. 1% Bord. čorba, konc. 1,5—2%
Prskanje pre cvetanja (od pucanja zaštitnih ljuspica na pupoljcima do pojave ružičastih pupoljaka)	Razne voćne pipe Breskvin moljac Prouzrokovač pepelnice Prouzrokovač truleži plodova	Diazinon 20, konc. 0,15% Lindan S-25, konc 0,1% Kosan, konc. 0,3% Sandovit, konc. 0,1%
Prvo prskanje posle cvetanja (izvodi se po precvetavanju)	Lisne vaši i pregljevi Breskvin moljac Voćne pipe Prouzrokovač pepelnice Prouzrokovač rešetavosti lišća i krastav. plodova	Ekatin, konc. 0,1% Sevin, konc. 0,1—0,2% Diazinon 20, konc. 0,15% Dition, konc. 0,4% Sumporol, konc. 0,3% Kosan, konc. 0,25% Sandovit, konc. 0,1%
Ostala prolećna prskanja (3—4 puta u periodu do kraja juna)	Lisne vaši i pregljevi Breskvin moljac Breskvin smotavac Prouzrokovač pepelnice Prouzrokovač rešetavosti lišća i krastav. plodova	Isti preparati kao i kod prethodnog tretiranja
Letnja prskanja (3—4 puta u toku jula i avgusta)	Iste bolesti i štetočine kao i kod prethodnog tre tiranja	Isti preparati kao i kod prethodnog tretiranja

Ovaj godišnji plan zaštite bresaka treba smatrati kao orijentacioni. Tačne rokove svih prskanja, kao i potrebu za njihovim izvođenjem za svaku godinu ponaosob određuje prognozna služba poljoprivrednih stanica svih glavnih rejona gajenja ove voćne vrste. Treba imati u vidu i vreme sazrevanja pojedinih sorta bresaka, kako bi se blagovremeno prestalo sa tretiranjem preparatima da ne bi došlo do trovanja potrošača.

PROGRAM ZAŠTITE KAJSIJE (Po inž. Branislavi Pavićević)

Vreme tretiranja	Bolesti ili štetočine	Preparati
Jesenje prskanje u periodu od otpadanja lišća)	Prouzrokovač rupičavosti lišća i krastavosti plodova	Bak. kreč 25, konc. 2% Bak. kreč 50, konc. 1% Bord. čorba, konc. 1,5—2%: Dition, konc. 0,5%
Prskanje pred cvetanje	Prouzrokovač rupičavosti lišća i krastavosti plodova Prouzrokovač truleži plodova	Dition, konc. 0,4% Ortocide 50, konc. 0,3% Lirotan, konc. 0,3%
Ostala prskanja (3—4 puta u razmaku od 10—15 dana a prema najavi prog nozne službe)	Jabučni smotavac Prouzrokovač rupičavosti lišća i krastavosti plodova Prouzrokovač truleži plodova	Diazinon 20, konc. 0,15% Pepein S-50, konc. 0,2% Sevin 50, konc. 0,2% Dition, konc. 0,4% Ortocide 50, konc. 0,3% Lirotan, konc. 0,3%

Potrebu za izvođenjem pojedinih tretiranja predviđenih u ovom orijentacionom planu zaštite.

Berba breskve i kajsija

Plodove treba ostaviti na drvetu što duže, kako bi imali što lepšu boju i više šećera. Plodovi breskve i kajsije obrani suviše rano nemaju dobar ukus ni boju, niti potrebnu veličinu.

U kom stepenu zrelosti će se obaviti berba zavisi od udaljenosti tržišta. Ako se voće šalje na udaljena tržišta, plodove treba brati u vreme „čvrste zrelosti“. Najbolji način za utvrđivanje ove zrelosti za breskve žutog mesa i kajsije jeste promena osnovne boje u žućkastu ili svetlonarandžastu boju. Za breskve belog mesa ova se zrelost određuje po promeni osnovne zelene boje u bledozelenu ili beličastu boju.

Iskustva su pokazala da ranija berba ne doprinosi boljem čuvanju plodova.

Rokovi poslednjeg prskanja bresaka i kajsija pred berbu raznim sredstvima za zaštitu bilja

Minimalno vreme u danima koje treba da protekne od poslednjeg prskanja do berbe plodova
Preparat	Breskva	Kajsija
DDT	30	42
Demeton	30	—
Diazinon	20	10
Malation	7	7
Paration	14	14
Sevin	1	—

Za tržište u neposrednoj blizini voćnjaka berba se može odložiti sve dok plodovi ne dostignu zrelost na drvetu. U ovo vreme boja plodova je žuta, odnosno bela, i plodovi su pogodni za momentanu upotrebu.

Sazrevanje plodova na jednom stablu nije istovremeno, te zato berbu treba obavljati u dva do tri navrata.

Hemijski sastav plodova breskve no sortama iz berbe 1952. god. prema analizama dr D. Stankovića i dp S. Bulatovića

Sorta	Invertni šećer	Saharoza	Ukupni šećer	Kiselina
Majski cvet	1,05	5,02	6,07	0,44
Amsden	2,30	4,10	6,40	0,77
Moretini	1,80	4,92	6,72	0,64
Aleksandar	2,60	5,80	8,40	0,75
Crvena ptica	1,20	5,54	6,74	0,56
Trijumf	2,00	7,30	9,30	0,43
Vadel	3,00	8,50	11,50	0,37
Haleova rana	—	—	9,30	0,77
Elberta	—	—	11,63	0,84
Hale pozni	4,00	7,06	11,06	0,80

.

Hemijski sastav kajsije (po Hoteru)

Materija	%	Materija	%
Voda	86,26	Glikoza	4,05
Nerastvorljive materije	2,65	Fruktoza	2,89
Rastvorljive materije	11,65	Jabučna kiselina	1,27
–	–	Tanin	0,07
Ukupan šećer	7,01	Azotne materije	1,02
Invertni šećer	3,23	Mineralne materije	0,67
Saharoza	3,52	–	–

Šljiva (Prunus sp.)

Poreklo, osobine i sorte

Poreklo

Šljiva pripada familiji Rosaceae, podfamiliji Prunoideae, rodu Pruniphora i podrodu Prunus. Ona u voćarskom pogledu predstavlja vrstu sastavljenu iz većeg broja vidova, sorti i odlika. Međutim, u botaničkom pogledu ona se teško može klasifikovati i gotovo je nemoguće razvrstati u srodne grupe.

Botanička klasifikacija

Podrod odnosno rod šljiva Prunusi — Euprunusi obuhvata sledećih šest vrsta:

1. Domaća šljiva — cepača — pitoma šljiva (Prunus domestica L.) obuhvata požegaču, sve sorte cepača, hurmače, jajare i belošljive.
2. Trnošljiva — trnovača (Prunus insititia L.) obuhvata tri podvrste: a) renklode ili plemenite turguše (Prunus italica); b) bardaklija (Prunus domascena); i v) julijanka (Prunus juliana).
3. Dženarika ili okruglica (Prunus cerasifera L.) obuhvata četiri varijeteta: a) (Prunus myrobolana); b) (Prunus divariata); v) (Prunus Mariana); i g) Prunus Pissardi. Poslednji varijetet se odlikuje crvenim lišćem i plodovima, i uglavnom služi kao ukrasno drvo.
4. Kineska ili japanska šljiva (Prunus salicina L.) drukčije se zove još Prunus triflora i Prunus japonica.
5. Crni trn — tršina (Prunus spinosa L.) služi samo kao podloga za šljivu.
6. Šljiva — kajsija (Prunus Simonii) odlikuje se time što joj plodovi mnogo liče na kajsiju.

Pomološka klasifikacija

Prema privrednoj vrednosti ploda sve sorte šljiva su svrstane u sledećih šest grupa:

1. Prave šljive (cepače). — Ova grupa obuhvata sve sorte čiji su plodovi slični plavim ovalnim šljivama i čije se meso odvaja od koštice.
2. Renklode. — U ovu grupu su svrstane kvalitetne stone sorte šljiva, krupnog i okruglastog ploda, raznih boja i nijansi.
3. Cvečke. — Ova grupa obuhvata sve one sorte čija je kruna lepršastog izgleda, a plodovi izduženo-jajastog oblika, crvenkaste boje, sa čvrstim mesom i pljosnatom košticom zašiljenom s obe strane.
4. Mirabele. — U ovu grupu su svrstane sve one sorte koje imaju srednje krupne ili sitne plodove, okruglastog i malo izduženog oblika, zlatnožute boje pokožice i mesa, koje se odvaja od koštice.
5. Okruglice. — Ova grupa obuhvata sve dženerike, čiji se plodovi uglavnom upotrebljavaju za rakiju, a manje za potroššu u svežem stanju.
6. Japanske šljive. — U ovu grupu su svrstane sve sorte šljiva dobivene ukrštanjem japanske šljive s jedne strane i raznih evropskih i američkih šljiva s druge sorte.

Oplodnja

U pogledu oplođivanja sorte šljiva dele se na sledeće tri kategorije:

1. Somooplodne (autoferilne, kompatibilne) su: požegača (madžarka), aženka, bilska rana, stenlej, šugar, viktorija, lepa od vulena, renkloda ulin, renkloda bavej, ana špet, krupna mirabela, sitna mirabela, najsijska mirabela, saradžet, mirabela od Meca, riverova, žuto jaje, ljubičasta renkloda, lakston rani, renkloda dijafan i druge.
2. Samobesplodne (interfertilne, inkompatibilne) su: crvena ranka, džinovka, džeferson, grof altan, zlatna kapljica, pond sidling, zlatna esperenova, zlatna renkloda, vašington, imperijal epinez, tragedija, cimerova rana i većina japanskih sorata šljiva.
3. Prelazne ili delimično samooplodne su: zelena renkloda, italijanka, crvena nektarinka, rana smirenska, zlatna orleanska, plava belgijska, plava renkloda i druge.

Osobine šljive

Mehanički i hemijski sastav plodova šljiva u toku njihovog razvoja znatno se meša. Ukoliko šljive postaju zrelije utoliko im se više povećava zapremina i težina, a s tim u vezi neke materije se nagomilavaju u njima, dok se druge transformišu u kompleksna ili druga jedinjenja.

Povećanje težgte i zapremine kod šljive italijanke prema stepepu zrelosti (po dr V. N. Stojkoviću)

Vreme berbe	Prosečna težina 1 ploda u g	Povećanje težine 1 ploda u %	Prosečna zapremina ploda u kub. cm.	Povećanje zapremine u %
10 avgusta	29,6	—	28,1	—
13 avgusta	30,6	3,3	28,8	2,5
16 avgusta	33,5	13,1	31,5	12,1
19 avgusta	35,0	18,2	32,9	17,0
22 avgusta	36,2	22,3	33,8	20,3
31 avgusta	36,9	24,6	34,0	21,0
4 septembra	37,7	27,4	35,0	24,5
8 septembra	37,5	26,7	34,9	24,2
12 septembra	36,1	21,9	33,5	19,2

Iz tablice se vidi da plod šljive povećava svoju težinu i zapreminu do izvesnog vremena, posle čega počinje da opada. Opadanje obično nastaje posle potpune zrelosti, kada pokožica počinje naglo da se smežurava. Povećanje u težini i zapremini uglavnom nastaje usled nagomilavanja mesa u plodu. Prema tome, ukoliko je plod zreliji utoliko je i mesnatiji, odnosno utoliko više sadrži korisnih materija.

Mehanički sastav plodova šljive

Mehanički sastav plodova šljiva, to jest odnos između težine mesa i težine koštice, veoma mnogo varira, što pre svega zavisi od sorte, a zatim od obilnosti plodonošenja, od agromera koje su sprovedene tokom gajenja i od stepena zrelosti.

Mehanički sastav svežih plodova šljive

Sorta	Težina ploda gr.	Težina mesa gr.	% mesa	Težina koštice gr.	% koštice	Veličina ploda u mm
Saradžet	12,15	11,55	95,6	0,47	3,8	24,0 x 20,0
Požegača	19,94	18,56	95,2	0,94	4,8	39,0 x 29,0
Crv. ranka	17,72	16,80	94,8	0,75	4,2	—
Crnošljiva	17,05	16,15	94,7	0,80	4,7	—

Hemijski sastav plodova šljive

Hemijski sastav plodova šljiva zavisi pre svega od sorte, a zatim od stepena zrelosti, od agromera u šljiviku tokom gajenja i od drugih činilaca.

Hemijski sastav plodova požegače u razno doba zrenja

Sastojci/ Datum analize	02.07.	15.07.	30.07.	14.08.	26.08.	07.09.	13.09.	18.09.	23.09.	27.09.
Voda	88,80	90,49	90,10	88,60	87,46	85,33	83,66	80,76	79,38	78,01
Ukup. šećer	—	1,30	1,87	3,72	6,43	8,49	11,36	12,63	13,24	14,26
Kiselina	2,22	2,18	2,09	1,90	1,56	1,35	1,17	0,88	0,76	0,60
Azot	—	1,37	1,23	0,82	0,60	0,55	0,60	0,67	0,85	1,02
Celuloza	0,90	0,65	0,61	0,44	0,40	0,36	0,28	0,25	0,24	0,25
Pepeo	—	0,69	0,68	0,81	0,56	0,59	0,64	0,77	0,82	0,90

Hemijski sastav zrelih plodova šljiva (u %)

Sastojci	Voda	Suve materije	Šećer	Kiselina
Požegača	79,2	20,8	10,4	0,58
Saradžet	80,2	19,8	10,5	0,36
Crvena ranka	78.7	21,3	10,4	0,44
Crnošljiva	79,0	21,0	10,3	0,71

Razmnožavanje šljive

Šljiva se uglavnom razmnožava semenom, izdancima i kalemljenjem.

Razmnožavanje semenom. — U privredne svrhe šljiva se retko razmnožava semenom, pošto se čime ne prenose u potpunosti osobine sorte. Semenom se razmnožava jedino radi proizvodnje i stvaranja novih sorata.

Razmnožavanje izdavcima. — Većina sorata šljiva imaju osobinu da daju izdanke, kojim se u potpunosti prenose osobine sorte. Stoga se dosad kod nas, a i u mnogim drugim voćarskim zemljama, šljiva najviše razmnožava izdancima. Ali razmnožavanje izdancima, pored izvesnih dobrih strana, ima prilično nedostataka, koji se sastoje u tome što su izdanačke sadnice najčešće s krivim deblom i nepravilnom krunom, što imaju loš korenov sistem, što u poređenju sa sadnicama proizvedenim kalemljenjem kržljavo rastu, i što se njime najčešće širi šarka šljive (zato što se uzimaju izdanci i od zaraženih stabala). Da bi se neki od ovih nedostataka otklonili, prešlo se na presađivanje jednogodišnjih izdanaka iz voćnjaka u rastilo, gde su izdanci ostajali do dve godine. Takve sadnice su imale jači korenov sistem, zbog čega su se bolje primale i brže razvijale. Ali, i pored toga, sadnice proizvedene iz izdanaka zahtevaju za svoje uspevanje strukturnija, plodnija i vlažnija zemljišta (na slabijim zemljištima kržljavo rastu i daju slabe prinose).

Razmnožavanje kalemljenjem. — Ovaj način razmnožavanja ima nekoliko preimućstava nad ostalim načinima, zbog čega se najviše i preporučuje u proizvodnji sadnica. Ta preimućstva su: što se kalemljenjem mogu proizvesti sadnice mnogo boljeg kvaliteta i s dobro razvijenim korenovim sistemom, s pravim deblom i pravilno formiranom krunom; što se izborom podesne podloge s jačim korenovim sistemom šljive mogu gajiti i na suvljem i nešto slabijem zemljištu; što se za relativno kratko vreme mogu proizvesti u znatno većoj količini sadnice od kvalitetnih i selekcionisanih odlika i sorata šljiva; i što se mogu proizvesti sadnice nezaražene šarkom, pošto se za kalemljenje upotrebljavaju podloge proizvedene iz semena, a kalem grančice od nezaraženih stabala.

Izbor podloga

Šljiva može da se kalemi na sve vrste i sorte šljiva, zatim na breskvu i kajsiju, pa čak i na badem. Ali u našoj rasadničkoj proizvodnji kao podloge za kalemljenje uglavnom se koriste šljive proizvedene bilo iz izdanaka bilo iz semena, te ćemo samo o njima i govoriti.

Izdanačke podloge

Izdanak požegače. — Ima srednje razvijen korenov sistem, zbog čega šljive okalemljene na njoj treba saditi samo na boljim i nešto vlažnijim zemljištima. Ima odličan afinitet sa svim sortama šljiva.

Izdanak crvene ranke. — U poređenju s požegačom ima bolji korenov sistem i bujnije se razvija te daje bolje i jače sadnice. I ona dolazi u obzir za bolja i vlažnija zemljišta.

Izdanak crnošljive. — Bujnija je od prethodne dve sorte pa se može koristiti i za slabija zemljišta.

Izdanak petrovače. — Šljive okalemljene na ovoj podlozi bujno se razvijaju, te se kao podloga može koristiti za suvlja i slabija zemljišta.

Generativne podloge

Zbog veće bujnosti i dubljeg prodiranja korenovog sistema generativne podloge su bolje od izdanaka, naročito za slabo strukturna i suvlja zemljišta, a sem toga one nisu zaražene šarkom šljive, zbog čega se mnogo više upotrebljavaju u rasadničkoj proizvodnji. Od njih se kao najbolje preporučuju sledeće:

Dženerika. — Skoro u celom svetu dženerika se najviše upotrebljava kao podloga za šljivu. Dobre su joj osobine što skoro sa svim sortama, izuzev sorte tuleu gras, ima vrlo dobar kompatibilitet, što se šljive na njoj mogu da kaleme očenjem do kasne jeseni, što se na njoj proizvodi odličan kvalitet sadnica i što sorte šljiva slabe bujnosti (kao što su požegača i italijanka) kalemljene na njoj dobijaju veću bujnost, te postaju dugovečnije i produktivnije. Međutim, u loše strane pripisuje joj se to što su šljive kalemljene na njoj nešto osetljivije prema mrazu i što na dubokim i plodnim zemljištima previše bujaju, te kasno počinju da rađaju.

Na osnovu mnogobrojnih zapažanja u našoj zemlji možemo konstatovati da se dženerika kao podloga pokazala vrlo dobrom za mnoge sorte šljiva, a prvenstveno za požegaču, naročito na slabijim zemljištima, težim smonicama i suvljim rejonima.

Crnošljiva. — Većina kvalitetnih sorti šljiva, a naročito požegača, okalemljene na crnošljivi odlično se primaju, srednje bujno rastu, rano stupaju na rod i rađaju redovno i obilno, zbog čega se preporučuje kao vrlo dobro podloga za krajeve van vinogradarske zone i za nešto bolja i dublja zemljišta.

Petrovača. — I petrovača se pokazala kao vrlo dobra podloga za krajeve van vinogradarske zone, ali jedini njen nedostatak je što rano gubi mezgru, zbog čega joj se kora pri kalemljenju teško odvaja, te je i prijem kalemova prilično slab.

Razne domaće sorte šljiva. — Mnoge domaće sorte šljiva proizvedene iz semena mogu se koristiti kao podloge za kalemljenje požegače i drugih sorata, ali od njih dolaze u obzir za korišćenje podloga samo crvena ranka, papračanka i plavara i to samo za bolja i nešto vlažnija zemljišta. Sejanci požegače uopšte ne dolaze u obzir za podloge, jer imaju plitak korenov sistem, a u semeništu i rastilu sporo se razvijaju i kržljavo rastu.

Crni trn. —Koristi se kao podloga samo kad se želi da se šljive gaje kao patuljaste voćke u saksijama.

Julijanka, marijanka i selekcionisane podloge. — U našoj zemlji se praktično ne koriste.

Način i vreme kalemljena

Šljivu je najbolje kalemiti očenjem na spavajući pupoljak, i to od sredine avgusta pa do prve dekade septembra. Kalemljenje treba vršiti na oko 3 cm iznad zemlje, s dobro razvijenim i garantovano zdravim kalemgrančicama. Sredinom marta sledeće godine podloge skratiti do samog okalemljenog okca, bez ostavljanja patrljka, pošto se na taj način dobijaju kvalitetnije i razvijenije sadnice. Ako je zemljište u rastilu gde se proizvode sadnice duboko i srednje plodno, okulanti će već do jeseni dostići visinu 1,5 m tako da se već tada mogu vaditi i saditi na stalno mesto. Ukoliko se žele sadnice s obrazovanom krunom one se uproleće krunišu.

Visina debla sadnica. — Ispitivanja izvršena u Institutu za voćarstvo u Čačku pokazala su da se požegača i još neke sorte šljiva snažnije razvijaju ako im je deblo kraće. Ali pošto su im ramene grane prilično duge deblo ipak ne bi trebalo da bude previše nisko, jer bi grane polegle po zemlji. Najbolje je da deblo bude visoko jedan metar. Ta visina omogućuje laku zaštitu krune od bolesti i štetočina i laku berbu plodova, a ne otežava obradu zemljišta.

Sorte šljiva

Najbolje sorte šljiva za podizanje plantažnih zasada i za gajenje na okućnicama jesu:

Požegača. — Kod nas je ona glavna sorta i smatra se našom najboljom šljivom. Cveta kasno, zbog čega joj pozne slane retko kad pričinjavaju štete. Samooplodna je. Jedini joj je nedostatak što je osetljiva prema gljivičnim bolestima (plamenjači i rđi) i prema virozi (šarka šljive). Ona treba u buduće da se gaji u plantažnim zasadima sa 70%.

Stenlej. — Plod mu je otprilike za jednu trećinu krupniji od požegače, a sazreva nekoliko dana ranije od nje. Tamnoplave je boje, s vrlo sočnim ali manje ukusnim mesom od požegače. Za sušenje je vrlo dobar. Stablo mu je srednje bujno. Rano prorodi i rađa obilno. Otporan je prema plamenjači.

Kolenštek cveće. — Ovo je selekcija italijanke, ali je rodnija od nje, dok od požegače nije. Plod joj je krupan, tamnoplav i vrlo ukusan.

Vagenhajmova. — Sazreva 10 — 15 dana pre požegače. Plod joj je srednje krupan, a meso se odvaja od koštice. Dobra je za jelo u svežem stanju i za sušenje, mada joj je kvalitet suve šljive nešto slabiji od požegače. Rađa redovno i obilno. Prema suši je prilično otporna, a delimično i prema plamenjači.

Pregled svojstava šljive pomoću kojih se može izvršiti izbor sorti

Cimerova rana. — Ovo je rana i krupna šljiva cepača, tamnoljubičaste boje, odlična za potrošnju u svežem stanju, dok je za sušeše manje pogodna. Otporna je prema plamenjači. Preporučuje se za gajenje u blizini većih potrošačkih centara.

Rut geršteter. — Ovo je najranija sorta iz grupe cepača, koja sazreva početkom jula. Plod joj je krupan, slatko-nakiseo, vrlo dobrog kvaliteta. Stablo joj je zdravo, srednje bujno i vrlo rodno. Preporučuje se za gajenje u blizini većih potrošačkih centara.

Grof altan. — Spada u grupu renkloda. Plod joj je krupan, s debelom pokožicom, boje ljubičastocrvene, posut plavim pepeljkom. Meso joj je slako-nakiselo, sočno i fino. Stablo je bujno i veoma rodno. Cveta pozno i samobesplodna je.

Zelena krupna renkloda. — Ovo je opštepoznata sorta svetskog glasa, čiji je plod srednje krupan, zelenkastožućkast, sa čvrstim, sočnim i veoma aromatičnim mesom. Stablo joj je bujno i rodno. Cveta srednje kasno, samobesplodna je i sazreva u avgustu.

Nansijska mirabela. — Ima sitan do srednje krupan plod, žute pokožice, s dosta crvenila. Meso joj je slatko, specijalne arome i odvaja se od koštice, zbog čega je odlična za spravljanje kompota. Stablo joj je srednje bujno i vrlo rodno. Samooplodna je. Sazreva u drugoj polovini avgusta.

Podizanje zasada šljive

Uslovi za gajenje

Klima. — Šljiva je voćka umerene klime, te najbolje uspeva u krajevima gde zime nisu oštre niti leta pretopla i suva, to jest u brdsko-planinskim krajevima, između 200 i 700 m nadmorske visine, i gde godišnja suma padavina iznosi preko 700 mm, a relativna vlažnost vazduha preko 85%.

Većina sorata šljiva među kojima i požegača, ne podnosi oštre zime s temperaturom nižom od —25°, a isto tako ni niske i zatvorene položaje u kojima se temperatura u toku cvetanja šljiva spušta ispod —2,5°. Šljiva takođe ne voli vetrovita i sparna mesta i suv vazduh, već traži laka strujanja u vazduhu, koja stvaraju svežinu.

Zemljište. — Šljiva zahteva duboka, laka i rastresita zemljišta, s dovoljno kreča i hranljivih sastojaka, i koja su uz to i umereno vlažna.

Suva i plitka i previše teška i vlažna zemljišta ne treba koristiti za podizanje šljivika, jer na njima šljive prilično kržljavo rastu i slabo i neuredno rađaju. Od takvih zemljišta dolaze u obzir za podizanje šljivika samo ona čije se fizičke osobine bez velikog napora i ulaganja mogu popraviti i plodnost povećati, i koja se u toku leta mogu lako obrađivati.

Položaj. — Sve sorte šljiva, a naročito požegača, najbolje uspevaju na blagim padinama i obroncima izloženim severu, severoistoku i istoku, dok na jugozapadnim i zapadnim položajima ne daju tako velike prinose, jer im na takvim položajima deblo često jače strada od izmrzavanja. Ni južni položaji nisu podesni za gajenje šljiva, osobito požegače i drugih poznatih cepača, pošto je na njima skoro uvek veća zapara, a zemljište najčešće oskudeva u vlazi. Ako se južni položaji nalaze u rejonu humidne klime, ili na nadmorskim visinama većim od 800 m, ili ako se zemljište na njima može navodnjavati, takvi položaji mogu biti vrlo dobri za podizanje zasada požegače.

Priprema zemljišta

Ako je zemljište za podizanje šljivika duboko, rastresito i dovoljno plodno, pre zasađivanja treba celu površinu izrigolovati na dubini od 50 — 60 cm. Međutim, ako je zemljište nestrukturno i siromašno organskim i mineralnim materijama, a uz to još i kiselo, pre rigolovanja moraju se izvršiti odgovarajuće agromelioracije. Da bi one bile što uspešnije, treba prethodno izvršiti analize zemljišta radi utvrđivanja njegovih fizičkih svojstava i hemijskog sastava. Ako analize pokažu da je pH zemljišta izražen u KCl manji od 5,5, fosfor (R2O5) manji od 10 mg i kalijum (K2S) manji od 20 mg na 100 g suve zemlje, onda pre rigolovanja treba rasturiti po 1.000 kg mlevenog krečnjaka ili 2.000 kg saturacionog mulja i po 600 kg tomasovog brašna i 600 kg 40% kalijumove soli po hektaru. Posle rigolovanja rastura se još 300—400 kg tomasovog brašna i 300—400 kg 40% kalijumove soli po hektaru, pa se onda zemljište plitko uzore i u jesen zaseje semenom biljaka za zelenišno đubrenje. Za setvu se obično upotrebljava smeša od 120 kg ozime grahorice ili ozimog stočnog graška i 40 kg ozimog ovsa ili raži po hektaru. U proleće, kad ove biljke dostignu visinu oko 10 cm, prihranjuju se sa po 300 kg nitromonkala po hektaru da bi dale što veću količinu zelene mase. Po zaoravanju biljaka zemljištu se dodaje još 1.000 kg mlevenog krečnjaka ili 2.000 kg saturacionog mulja, pa se u jesen opet seju biljke za zelenišno đubrenje. Ovim agromelioracijama pH zemljišta popeće se na odgovarajuću visinu, procenat fosfora i kalijuma povećaće se na određenu količinu, a sadržaj humusa znatno povisiti.

Ukoliko je zemljište strmo, s nagibom većim od 12°, te se zbog spiranja i odnošenja zemlje ne može izvršiti rigolovanje, onda se zemljište za sađenje šljiva priprema kopanjem jama. Po razmeravanju zemljišta za svaku voćku se iskopa jama široka 2 m i duboka 60—70 cm, kojom prilikom se oranični sloj odvaja od zdravice. Jame se zatrpavaju samo oraničnom zemljom, radi čega se trošna površinska zemlja sa strane navlači u jame, a izbačena zdravica rastura na mesto nje. Posle toga svakoj jami treba dodati po 2 kg tomasovog brašna, 1,5 kg kalijumove 40% soli i 0,5 kg nitromonkala.

Sađenje šljive

Razmak sađenja. — Rastojanje na kome treba saditi šljive određuje se prema sorti i podlozi šljive i prema nagibu zemljišta. Bujnije sorte i sorte okalemljene na bujnijim podlogama sade se ređe, dok se šljive proizvedene iz izdanaka ili kalemljene na izdanačkim podlogama sade gušće. Isto tako, u ravnici šljive se sade ređe, dok na strmim terenima za 1—3 m gušće.

Rastojanje u metrima na kojima treba saditi šljive

Podloge	Rastojanja u ravnici	Rastojanja na nagibu
–	–	3-6°	6-10°	10—18°	18-22°
Izdanak požegače	5—6	5—6	5—5	4—5	4—4
Izdanak crvene ranke	6—6	5—6	5—5	4—5	4—4
Izdanak petrovače	6—7	6—6	5—6	5—5	4—5
Petrovača iz semena	7—7	6—7	6—6	5—6	5—5
Crnošljiva iz sem.	7—7	6—6,5	6—6	5—6	5—5
Dženarika iz semena	7—7	8—7	6—6	5—6	5—5,5

Na slabijim zemljištima razmak treba da bude za 0,5 metra manji.

Preporučljivo je da se šljive sade u pravougaonik gde god konfiguracija zemljišta to dozvoljava, kako bi rastojanje između redova bilo što veće, radi lakše obrade zemljišta mašinama.

Površina koju zauzima jedno stablo šljive u trouglu i kvadratu u metrima

Rastojanje	Trougao		Kvadrat
	Površina za 1 voćku	Broj voćki na 1 hekt.	Površina za 1 voćku	Broj voćki na 1 hekt.
4×4	13,9	720	16	625
5×5	21,6	462	25	400
6×6	30,7	325	36	278
7×7	41,8	239	49	204
8×8	54,6	183	64	157
8×9	69,0	145	81	123
10×10	85,0	118	100	100

Vreme sađenja. — Šljivu obavezno saditi u jesen, i to još u drugoj polovini oktobra ili u novembru. Ako to nije mogućno, može se saditi i u toku zime, ukoliko vremenske prilike dozvoljavaju, s tim da se sađenje završi najkasnije do početka marta. Posle ovog vremena šljive ne treba saditi.

Tehnika sađenja. — Neposredno pred sađenje, na mestima gde će se šljive saditi kopaju se jame i za to vreme sadnice se vade iz trapa i orezuju im se žile oštrim voćarskim nožem ili makazama. Zatim se ceo korenov sistem sadnica potapa u žitku kašu napravljenu od ilovače, goveđe balege i vode, pa se raznose na mesta za sađenje. Pri tom voditi računa da sadnice od vađenja iz trapa do zasađivanja ne provedu više od jednog sata, da ne bi bile izložene uticaju sunca, vetra i sl. Pri stavljanju sadnice u jamu voditi računa da se ona ne zasadi ni previše duboko niti pak plitko. Zatim se preko žila stavi sloj trošne zemlje, pa se ovlaš nagazi, da bi se zemlja priljubila uz žile. Posle toga se stavlja stajsko đubrivo u količini od najmanje 10 kg po sadnici, ravnomerno se rasturi po celoj površini jame, pa se najzad iznad đubreta rasturi tanak sloj zemlje. Ako je u toku sađenja zemlja suva, a nebo vedro i nema izgleda da uskoro padne kiša, posle sađenja svaku voćkicu zaliti sa po 5—6 litara vode.

Tehnika gajenja šljive

Formiranje krune i orezivanje mladih stabala

Od svih oblika krune, za šljivu najviše odgovara poboljšana piramidalna kruna, jer se ona najlakše formira, i daje velike prinose i‘ po stablu i po jedinici površine. Pošto se u poslednje vreme jako forsira i oblik palmeta s kosim granama, to će se ovde izneti obrazovanje samo ta dva oblika krune.

Pobolјšana piramidalna kruna

Poboljšana piramidalna kruna je slična običnoj piramidalnoj kruni, s razlikom što su joj samo ramene grane na većem međusobnom razmaku, čime se kruna čini stabilnijom, jer se grane manje očenjavaju.

U prvoj godini. — Na posađenoj jednogodišnjoj sadnici na stalnom mestu u proleće se na visini od 90 cm pa naviše odbroje 12—15 pupoljaka, pa se iznad poslednjeg pupoljka voćkica prekrati. U toku vegetacije iz pupoljka će se razviti mladari. Tom prilikom treba oceniti sve one mladare koji su izbili na voćkici ispod onih izbrojanih, a ove druge ostaviti za krunu da slobodno rastu sve do kraja jula, kada se vrši izbor mladara za ramene grane. Tada se za ramene grane ostavlja svaki drugi, ili čak i svaki treći mladar, a ostali se ne uklanjaju već savijaju naniže, da bi prestali s porastom. Prilikom izbora mladara za ramene grane treba nastojati da najniži bude s jugozapadne strane, da bi kasnije svojom zasenom štitio deblo od tzv. „sunčanih ožegotina“. Drugi mladar treba da bude s jugoistočne strane, treći sa severozapadne i četvrti sa severoistočne strane. Znači, treba ostaviti četiri mladara za ramene grane i peti — najvišlji za vodilicu (produženje debla). Savijeni mladari, koji neće služiti za ramene grane, o brazovaće već druge godine rodne pupoljke, tako da će oni u trećoj godini po sađenju doneti prvi rod.

U drugoj godini. — Uproleće druge godine ne treba skraćivati ostavljene letoraste za ramene grane, već ih samo uspravljati u vertikalan položaj ili ih naginjati u kos položaj, radi regulisanja njihove bujnosti. Ako je voćka u tom periodu dovoljno bujna, onda vodilicu treba prekratiti na 1 m iznad vršne ramene grane, otprilike na mestu gde treba da se obrazuje nova ramena grana. Ako

Formiranje poboljšano-piramidalne krune. 1 — prva godina: odabrani mladari za ramene grane ostavljaju se da slobodno rastu, a ostali se savijaju; 2 — druga godina: izgled voćke posle izbora mladara za nove ramene grane; 3 — treća godina: izgled posle junskog izbora mladara za nove ramene grane (isprekidanim crtama obeleženi su ranije savijeni mladari je voćka pak slabe bujnosti, onda vodilicu treba jače skratiti, tako da bude kraća od letorasta ostavljenih za ramene grane, pa je tek sledeće godine skratiti na 1 m iznad vršne grane.

Novoizbile mladare na produženju debla treba ostaviti da slobodno rastu do kraja jula, kada se od njih izabere jedan ili najviše dva lastara za nove ramene grane da slobodno rastu, a ostali se saviju naniže, kako je na slici predstavljeno.

U trećoj godini. — Rano u proleće, pre kretanja vegetacije, vodilica (produženje debla) skraćuje se na 1 m iznad vršne grane, da bi se moglo neposredno ispod tog mesta obrazovati nova ramena grana. Tom prilikom ukoliko su stavljene ramene grane nejednakog porasta i bujnosti, onda se one dovode u ravnotežu i to na taj način što se bujnije naginju u kos položaj, dok se slabije grane uspravljaju u što vertikalniji položaj. Letorasti savijeni iz prethodnih godina ne uklanjaju se, zato što treba u toj godini da rode.

Tokom vegetacije na vodilici (produženju debla) razviće se novi mladari, od kojih se krajem jula odabere jedan za novu ramenu granu, a ostali se savijaju.

Pored ostavljenih ramenih grana, na vodilici (produženju debla) se iznad ovih grana ostavi još 3—4 grane, koje treba da popune prazninu na vodilici debla. Te grane se ostavljaju na sledećim razmacima: prva na 1 m od vršne grane prvog sprata, druga na 80 cm od prethodne, treća na oko 60 cm od druge i četvrta na oko 50 cm od treće grane.

Na ostavljenim ramenim granama u toku formiranja krune razviće se veći broj mladara. U toku prve godine njihovog razvića oni se ostavljaju da slobodno rastu do kraja jula, kada se od njih vrši izbor za grane drugog reda. Izabrani mladari ostavljaju se da slobodno rastu, dok se suvišni mladari ne uklanjaju, već savijaju naniže.

U toku obrazovanja krune treba nastojati da se grane drugog reda (sekundarne grane) razvijaju u polje i nešto bočno, jedna s jedne a druga s druge strane naizmenično, tako da se međusobno ne zasenjuju i da lepo popunjavaju međuprostor. Prva sekundarna grana treba da se razvije na oko 20—30 cm od osnovne ramene grane na kojoj je izbila, a druga i treća treba da su na razmaku 40—60 cm jedna od druge.

Iako je s trećom godinom posle sađenja praktično završeno s formiranjem oblika krune, ipak treba i u četvrtoj pa i petoj godini vršiti korekciju pravilnog rastenja i pružanja pojedinih primarnih ili sekundarnih grana, kako bi se što pravilnije obrazovao oblik krune. Jer od pravilnog oblika krune ne samo da će zavisiti visina prinosa i kvaliteta plodova, već i dugovečnost voćke.

Palmeta s kosim granama

Ovaj oblik krune, iako u poređenju s poboljšanom piramidalnom krunom ima srazmerno manju rodnu površinu, ipak pokazuje izvesne prednosti u gajenju, zato što omogućava nesmetanu obradu zemljišta i besprekornu zaštitu stabala od bolesti i štetočina.

Kruna ovog oblika se sastoji iz centralne grane (ose) i tri do četiri sprata ramenih grana. Svaki sprat se sastoji iz dve ramene grane koje rastu u odnosu na centralnu granu koso, pod uglom od 45° do 50°. Razmak između spratova je oko 1 m.

Osnovni princip ovog oblika krune i sistema je da se voćkama daje pravac sever—jug, da se sade na razmaku 4 X 5 m i da se one što manje orezuju, jer im se suvišne grane umesto orezivanja savijaju.

U prvoj godini. — Pošto se za ovaj sistem gajenja uzimaju za sađenje jednogodišnje sadnice, to se one u proleće skrate na visinu 60 do 70 cm iznad zemlje, vodeći računa pri tom da se na vršnom delu voćkice ostave najmanje 4—5 dobro razvijenih pupoljaka. Iz ovih pupoljaka razviće se u toku vegetacije mladari, koji se ostave da slobodno rastu do kraja jula, kada odabrati tri najbujnija i najbolje raspoređena za prvi sprat grana. Najgornji mladar treba da služi za produženje debla, a druga dva za prvi sprat (prve ramene grane). Razmak između ovih mladara treba da je najmanje 10 cm. Ukoliko preostaju neki mladari njih ne treba uklanjati, već ih saviti nadole, da i dalje vegetiraju i stvaraju asimilative.

U drugoj godini. — U proleće druge godine ramene grane ne treba orezivati ni savijati, dok se vodilica (produženje debla) može eventualno skratiti, ukoliko je dostigla potrebnu dužinu za formiranje drugog sprata ramenih grana.

U toku vegetacije na vodilici i ramenim granama razviće se novi mladari, koji se ostavljaju da slobodno rastu do kraja jula. Na vodilici (produženju debla) treba na razmaku od 1 m od prvih ramenih grana izabrati dva bujna i dobro raspoređena mladara za drugi sprat

Obrazovanje palmete s kosim granama: levo — orezana voćkica odmah posle sađenja; u sredini — izgled voćkice na kraju prve vegetacije; desno — izgled voćke na kraju druge vegetacije ramenih grana. Ostale mladare izbile na vodilici i prvom spratu ramenih grana treba saviti.

U trećoj i narednim godinama. — Ukoliko nije u protekloj godini formiran drugi sprat ramenih grana, onda u proleće treće godine treba vodilicu skratiti na mestu gde treba da se formira drugi sprat. Tom prilikom se razvode i ramene grane prvog sprata, kojom prilikom se dovode u takav položaj, da s deblom zaklapaju ugao od 45 do 50°. Ukoliko je u prethodnoj godini formiran drugi sprat ramenih grana i te grane još nisu dovoljno odrasle, onda ih treba ostaviti da slobodno rastu. Međutim, ako su dovoljno odrasle, onda se i one dovode u kos položaj — pod uglom od 45 do 50°, što se postiže savijanjem ili uspravljanjem ovih grana.

Krajem jula (treće godine po sađenju) na vodilici i produženju debla od izbilih mladara odaberu se dva mladara za treći sprat ramenih grana i ostave da slobodno rastu, dok se ostali saviju na dole, sem vršnog, koji ostaje da produži deblo.

Prilikom savijanja ramenih grana, da ne bi došlo do eventualnog očenjivanja, treba te grane u osnovi zaseći na dva mesta pri samoj osnovi. Razmak između zaseka treba da je oko 5 cm, a dubina reza oko 1/3 od debljine grane. Ovakvim radom savijanje grana lako će se izvršiti, bez očenjivanja, a zarezi će do jeseni lepo zarasti.

Izgled palmete s kosim granama šljive požegače ujesen treće godine po sađenju
Izostavljeno iz prikaza

Kad ramene grane susednih voćaka toliko narastu da počnu da se dodiruju, onda se one ablaktiraju, da bi međusobno srasle i na taj način stvore živu vezu između susednih stabala.

Radovi na formiranju oblika krune u četvrtoj i narednim godinama obavljaju se na isti način kao što je vršeno ranijih godina, vodeći pri tom računa da razmak između drugog i trećeg sprata ramenih grana bude 80—90 cm, a između četvrtog i eventualno petog sprata 70 cm.

Sa obrazovanjem četvrtog sprata završava se formiranje ove palmete, posle čega se vodilica (produženje debla) skrati na jednu bočnu granu poslednjeg sprata.

Orezivanje rodnih stabala

Orezivanje rodnih stabala svodi se uglavnom na proređivanje krune, kojom prilikom se polomljene, bolesne, guste i isprepletene grane do osnove uklanjaju, kako bi ostale grane bile u dovoljnoj meri izložene dejstvu vazduha, svetlosti i toplote. Pri ovom proređivanju krune treba potpuno otkloniti i sve vodopije, da ne bi preuzele voćarstvo ostavljenim ramenim ili postrnim granama. U slučaju da neka ramena grana počne da se jače razvija na račun ostalih ramenih grana, treba je skratiti i odstraniti sa nje izvestan broj bočnih grančica, da bi joj se oslabio porast i na taj način uspostavila ravnoteža s ostalim ramenim granama.

Norme za obrazovanje krune i orezivanje stabala šljive, trešnje i višnje

Vrsta voćki	Obrazovanje i orezivanje kruna					Proređivanje kruna u kom.
	I	II	III	IV	V
	komada voćaka
Šljiva	450—500	300—350	150—200	70—100	30—50	20—25
Trešnja i marela	450—500	350—400	200—250	100—150	50—100	30—50
Višnja	450—500	350—400	250—300	120—180	70—120	25—30

Proređivanje i podmlađivaše starijih stabala

Krune stabala šljiva koje rađaju 15, 20 ili više godina treba redovno proređivati. Pri ovom proređivanju voditi računa da ramene i postrane grane budu tako raspoređene da omogućuju dovoljan pristup svetlosti i u unutrašnjost krune. Kad donji delovi ramenih i postranih grana na starim stablima počnu da ogoljevaju, treba izvršiti slabije podmlađivanje krune. Ono se sastoji u skraćivanju vrhova svih ramenih i postranih grana za oko 1/4 njihove dužine. Te grane se skraćuju do nekog letorasta ili grančice, koji ne smeju biti s unutrašnje strane, niti smeju biti okrenute naniže, jer oni treba da preuzmu voćstvo skraćene grane. Podmlađivanje šljive na ovaj način izvodi se dva do tri puta u toku njenog života, čime se postiže redovna i obilna rodnost za duži period godina.

Održavanje zemljišta u zasadima

Zemljište u zasadima šljive može se održavati na više načina: ledina, jalovi ugar, mulčiranje, zelenišno đubrenje i gajenje urodica u šljivicima. Od svih ovih načina preporučuju se samo dva: kombinacija jalovog ugara sa zelenišnim đubrenjem za zemljišta gde se obrada može nesmetano obavljati i mulčiranje zemljišta ispod kruna šljive, gde je oranje teško izvodljivo zbog nagnutosti terena. Pored toga, u mladim zasadima u kojima se krune šljiva još nisu sklopile, ako je zemljište strukturno i dovoljno plodno, mogu se gajiti i uzrodice.

Kombinacija jalovog ugara sa zelenišnim đubrenjem. — Za šljivike podignute u ravnici ili na blagim padinama (do 8° pada) ovaj način održavanja zemljišta je najbolji. Njime se, pre svega, povećava rastresitost i provetravanje zemljišta, poboljšava rad korisnih mikroorganizama, popravlja struktura i čuva vlaga zemlji šta u toku letnjih meseci, sprečava dejstvo erozije i obogaćuje zemljište organskim materijama.

Tehnika ovog načina održavaša zemljišta sastoji se u tome što se od aprila do kraja jula zemljište održava u određenom stanju (u vidu jalovog ugara), posle čega se ili zasejava biljkama za zelenišno đubrenje ili se prepusti da se na njemu slobodno razvijaju korovske biljke do jeseni, kada se one zaoravaju, pa se onda zasejavaju biljke za zelenišno đubrenje. Da li će se setva semena biljaka za zelenišno đubrenje vršiti krajem jula ili u jesen, zavisi od toga da li su jul i avgust suvi ili vlažni meseci. Ako su ova dva meseca vlažna, setva se obavlja krajem jula ili početkom avgusta, a ako su suva onda početkom oktobra, tako da u prvoj polovini vegetacije voćkama stoje na raspoloženju celokupne količine vlage u zemljištu za porast, cvetanje i razviće plodova.

Za zelenišno đubrenje, u našim uslovima najbolje rezultate su pokazali letnji i ozimi grašak, sastrica (graor) i grahorica, lupina i slačica.

Stočni grašak i sastrica (graor) koriste se za srednje teška zemljišta, a dobre rezultate daju i na lakim zemljištima. Sastriga bolje podnosi suvlje terene. Seju se obično u smešu s ovsem ili raži, u količini od 140 kg graška ili sastrice i 40 kg ovsa ili raži po hektaru.

Grahorica daje dobre rezultate skoro na svakom zemljištu. I ona se seje u smeši s ovsem ili raži, u količini od 120 kg grahorice i 40 kg ovsa ili raži.

Lupina se seje samo krajem jula ili rano u proleće i to u čistoj kulturi, u količini od 180 do 200 kg po hektaru. Na krečnim zemljištima ne daje dobre rezultate, već samo na beskrečnim.

Slačica se može sejati krajem jula i u jesen. Podnosi skoro svako zemljište, a isto tako i zasenu. Po hektaru potrebno je 25 kg semena.

Sve ove biljke zaoravaju se kad su u punom cvetu. Ako su zaorane u jesen, zemljište se u toku proleća i leta — sve do kraja jula — održava u obrađenom stanju, a ako su zasejane u jesen, zaoravaju se krajem aprila, posle čega se zemljište održava u obrađeiom stanju do kraja jula, kada se prepušta da se na njemu slobodno razvijaju korovi, koji se u jesen zaoravaju, pa se zemljište opet zasejava biljkama za zelenišno đubrenje.

Mulčiranje (podastiraše) zemljišta. — Ovaj način održavanja zemljišta preporučuje se prvenstveno za strme terene, na kojima se zbog erozije ne sme vršiti obrada zemljišta. Za mulčiranje treba pre svega upotrebljavati travu pokošenu u samom šljiviku, a ako nje nema dovoljno donosi se sa strane bilo natrula slama, pleva, seno ili šaša, bilo razne korovske biljke.

Mulčiranje ima višestruku ulogu u voćnjacima. Njime se, pre svega, sprečava isparavanje zemljišne vlage i potpomaže bolje iskorišćavanje padavina, a trulenjem mulča zemljište se đubri organskim materijama.

Mulčiranje daje najbolje rezultate kad se cela površina voćnjaka zastre mulčem debljine oko 15 cm. Ukoliko nema dovoljno pokrovnog materijala, zastire se samo površina ispod krune voćaka.

Gajenje uzrodica. — Pošto za ovaj porast i razviće troše velike količine hranljivih materija i vlage iz zemljišta, a uz to traže i dosta sunčane svetlosti, uzrodice se mogu gajiti samo u mladim zasadima u kojima se krune još nisu sklopile i ako je zemljište strukturno i dovoljno plodno. Za gajenje se obično koriste one uzrodice koje omogućuju izvođenje blagovremenog prskanja voćaka i koje ne iscrpljuju mnogo zemljište, mada se i one moraju đubriti.

Kao najpogodnije uzrodice preporučuju se pasulj, sočivo, baštenski grašak, bob, naut i soja.

Đubrenje šlјiva

Za uspevanje i donošenje ploda, šljive troše iz zemljišta prilično velike količine hranljivih materija: azota 34,5 kg, fosfora 10,2 kg, kalijuma 58,3 kg i kalcijuma 75 kg, pod pretpostavkom da na hektaru ima 300 stabala šljive. Da bi se one pravilno razvijale i redovno i obilno rađale svi ovi gubitci hranljivih elemenata moraju se nadoknaditi zemljištu đubrenjem odgovarajućim količinama organskih i mineralnih đubriva.

Orijentacione norme za đubrenje giljive

Vrste đubriva	Za male šljivike kg		Za šljivike u rodu kg
–	po stablu	po hektaru	po stablu	po hektaru
Stajnjak	30	10.000	100	30.000
Kompost	45	15.000	150	45.000
Osoka	20	—	100	—
Nitromonkal	0,5	300	1	400
Krečna šalitra	0,5	250	1,50	500
Superfosfat	1	300	2	600
Tomasovo brašno	1	300	2	600
Kalijum. 40% so	1	300	1,75	500
Kalijumsulfat	1	300	1,50	450

Navodnjavanje

Godišnja količina vodenih taloga u većini naših šljivarskih rejona iznosi 600—700 mm. Tako mala količina vlage, pogotovu ako nije pravilno raspoređena u toku vegetacije, predstavlja opasnost za mlade šljive da zastanu u porastu pa čak i da se osuše, a da na rodnim stablima plodovi ostanu sitni i lošeg kvaliteta. Da bi se šljivama obezbedile potrebne količine vlage treba, ukoliko postoje mogućnosti, vršiti navodnjavanje (zalivanje) šljiva.

Vreme zalivanja mladih šljiva zavisi od vremenskih prilika, prema kojima se treba i upravljati. U prvoj godini po sađenju dovoljno je 10—12 litara vode, u drugoj godini 15—20 litara, a u trećoj i četvrtoj godini 30—40 litara za svako stablo i svako zalivanje.

Prema izvesnim ogledima navodnjavanja treba izvoditi približno u sledećim rokovima:

Prvo navodnjavanje izvršiti 10—20 dana posle precvetavanja šljive, ukoliko tada ne padne obilna kiša. Ovo navodnjavanje utiče na bolje održavanje zametnutih plodova i pojačava porast vegetativnih delova stabala.

Drugo navodnjavanje se obavlja po završetku junskog prečišćavanja plodova, tj. u prvoj polovini juna. Ono pojačava porast i razviće plodova i obrazovanje novih začetaka cvetnih pupoljaka.

Treće navodnjavanje se izvodi krajem jula, kada su obično najveće suše.

Četvrto navodnjavanje se obavlja krajem avgusta, otprilike na 2—3 nedelje pre berbe.

Ova poslednja dva navodnjavanja povećavaju krupnoću plodova, a samim tim i visinu prinosa.

Sva navodnjavanja treba da budu obilna (prolećna sa po 25—30 litara, a letnja sa po 30—35 litara vode po kvadratnom metru).

Zaštita od bolesti i štetočina

Osnovna i početna mera zaštite šljiva od bolesti i štetočina je zimsko prskanje. Njime se suzbijaju: štitaste vaši, jaja lisnih vašiju i parazita koji prouzrokuju „rogačenje“ šljive i suvu trulež plodova. Ovo prskanje treba izvoditi krajem zime, i to sa 1,5% kreozanom ili žutim uljem.

Pri kraju procvetavanja šljive isprskati smešom 1% bakarnog kreča i 0,05% lindana, čime se suzbijaju plamenjača i šljivina osa. Pri prskanju nerodnih stabala ne treba dodavati preparat lindan.

Oko tri nedelje posle prethodnog prskanja rodna stabla isprskati sa 0,4% pantakanom ili 0,5% diazinom, kojim se suzbijaju šljivin smotavac i štitaste vaši.

Početkom juna obavlja se poslednje prskanje sa 1 do 1,5% bakarnim krečom 25, radi suzbijanja bolesti rđe šljive.

Zaštita od mrazeva

Cvet šljive je prilično otporan prema mrazevima, te može da izdrži hladnoću i nižu od —3°. (U sortimentskom šljiviku Instituta za voćarstvo u Čačku, na objektu u Ljubiću, 19. aprila 1955. godine cvetovi požegače su izdržali hladnoću od —4°, u trajanju od 2,30 do 5,00 časova). Od hladnoće, odnosno poznih prolećnih mrazeva, češće stradaju japanske i rakijske sorte šljiva, zatim renklode, pa mirabele, dok šljive cepače najmanje stradaju, pošto najkasnije i cvetaju. Stoga se i požegača nalazi na visini od preko 1.100 metara.

U odnosu na druge vrste voćaka, stablo je vrlo otporno prema zimskim mrazevima, ali mu hladnoće od preko —25° ipak mogu prilično da naškode. Od takve hladnoće puca kora na deblu, izmrzavaju tanje, a nekad i deblje grane, pa i cela stabla.

Zaštita cveta od mraza. — Može se vršiti dimljenjem, zamagljivašem, orošavašem i zagrevanjem voćnjaka.

Dimljenje se sprovodi paljenjem sagorljivih materija, koje stvaraju veliku količinu gustog dima. Radi toga se na više mesta u šljiviku pripreme gomilice otpadaka šaše, slame, trule pleve, nezgorelog stajskog đubreta i raznog korova. U slučaju da nastupi temperatura koja nagoveštava skoru pojavu mraza, gomile se upale oko 2 sata posle ponoći, tako da u vreme pojave mraza nad šljivikom već postoji oblak dima.

Zamagljivanjem šljivika pomoću švingfojera postiže se isti efekat kao i dimljenjem. Razlika u temperaturi između zamagljivanih i nezamagljivanih šljivika iznosi čak i do 5°. Za ovo zamagljivanje upotrebljava se preparat neosol-6. Zamagljivanje 1 hektara šljivika traje 20—30 minuta, za koje vreme se utroši 3—6 kg neosola-6.

Orošavanje šljiva u doba cvetanja vrši se specijalnim uređajima pomoću kojih se voda rasprskava u vrlo sitne čestice i u vidu magle baca u krune voćaka. Sitne čestice vode hlađenjem otpuštaju priličnu količinu toplote koja zagreva vazduh za 3—4°, koji na taj način štiti šljive od mraza. Podizanje instalacija za orošavanje je vrlo skupo, zbog čega se ovaj način zaštite šljive od mraza zasad ne preporučuje.

Zagrevaše šljivika u doba cvetaša pomoću specijalnih peći, u kojima se loži koks ili mrki ugalj, postižu se vrlo dobri rezultati u borbi protiv poznih slana. I ovaj način zaštite je dosta skup, te su zasad najekonomičnija, a i prilično efikasna, prva dva načina zaštite: dimljenje i zamagljivanje.

Zaštita debla od mraza. — Pošto debla izvesnih sorata šljiva često stradaju od mraza usled većih razlika u njihovom zagrevanju tokom dana i hlađenja tokom noći, što se obično dešava krajem zime, radi sprečavanja takvih oštećenja preporučuje se krečenja debla. To krečenje treba obaviti najkasnije do sredine februara, i to samo kad je temperatura iznad nule. Da bi se krečna skrama na deblima što duže održala, krečno mleko treba spravljati na sledeći način: uzeti 5 kg negašenog kreča, 250 g kuhinjske soli i 250 g sumpora u cvetu, a potom pri gašenju kreča dodavati so i sumpor i stalno mešati. Zatim se smeša ostavi da stoji 4—5 dana, pa se posle toga razređuje do potrebne gustine i njome kreče debla voćaka.

Berba, klasiranje i pakovanje šljiva

Iako su šljive bolje i hranljivije ukoliko su zrelije, ipak se vreme njihove berbe određuje prema načinu njihovog korišćenja.

Za potrošnju u svežem stanju i za spravljanje slatka i kompota šljive se beru kad su dovoljno slatke, sočne i ukusne, potpuno obojene i uz to dovoljno čvrste. Ali ako će se slati na veća odstojanja, onda se one beru onoliko dana ranije koliko će provesti na putu. U tu svrhu treba ih brati rukom i slagati direktno u sudove za slanje. Beru se uvek sa peteljkom, pri čemu paziti da se peteljak s plodova ne skine. Berba se izvodi po lepom vremenu, i to ujutru po nestanku rose, ili predveče, kad malo zahladi. Odmah pri branju plodova treba i klasirati, a ako je to neizvodljivo, klasirati ih odmah ispod drveta.

Za sušenje, spravljanje džema i marmelade i za pečenje rakije šljive treba brati kad su potpuno zrele, pošto tada sadrže više šećera, a uz to su i aromatičnije. Beru se ili rukom ili trešenjem, a mogu i mašinskim putem.

Klasiranje plodova

Šljive se razvrstavaju prema plemenitosti i kvalitetu plodova na kvalitet I i kvalitet II. Jedino se šljiva požegača (madžarka) razvrstava na kvalitet I, kvalitet II i kvalitet III*.

Kvalitet I. Plodovi ovog kvaliteta svih šljiva pa i požegače moraju biti iste sorte, zdravi, sveži, čisti, bez smole i bez oštećenja od bolesti, štetočina, sredstava za zaštitu bilja i mehaničkih povreda. Plodova bez peteljke može biti najviše 5%. Dozvoljeno je najviše do 3% plodova s malim žutim i tvrdim mrljama na pokožici, ali koje nemaju nepovoljnog uticaja na trajnost plodova. Ukupna površina mrlja ne sme biti veća od 1/20 površine ploda.

Kvalitet II. Ovde spadaju sve sorte šljiva kao i u kvalitetu I. Osim toga, tu dolaze i sve ostale grupe sorata, uključujući i dženerike. Plodovi moraju biti zdravi, zreli, čisti, bez stranih primesa, iste sorte. Dozvoljava se do 5% plodova oštećenih od bolesti i štetočina i mehaničkih povreda, kao i 10% plodova bez peteljke.

Kvalitet III. Ovde dolaze samo plodovi šljive požegače. Oni moraju biti zreli i bez stranih primesa. Dozvoljeno je do 10% plodova oštećenih od bolesti, štetočina i mehaničkih povreda.

Pakovanje plodova

Plodovi šljiva kvaliteta I pakuju se u:

— srednje otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 021;
— velike otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 022;

Plodovi šljiva kvaliteta II pakuju se u:

— srednje otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 021;
— velike otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 022;
— kose letvarice — JUS D. FL. 030.

Plodovi šljive požegače kvaliteta III pakuju se u:

— srednje otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 021;
— velike otvorene plitke letvarice — JUS D. FL. 022;
— kose letvarice — JUS D. FL. 030.

Pored toga dozvoljava se transport plodova šljiva ovog kvaliteta i u otvorenom pakovanju, u cisternama, a izuzetno i u vagonima obloženim ciradama. Ovo važi za sve sorte šljiva, sem požegače, iz kvalitetne grupe II.

Rentabilitet proizvodnje šljive požegače

Troškovi proizoodnje po 1 hektaru

Vrste poslova ili materijala	Jedinica mere	Potrebno po 1 hektaru	Cena u din.	Iznos u din.
a) Lični dohodak radnika:	Radnik
Proređivanje kruna šljive	„	4,0	600	2400
Zimsko i 4 letnja prskanja	„	0,2	600	120
Dovoz i rasturanje miner. đubriva	„	0,2	600	120
Setva semena za zelen. đubrenje	„	0,2	600	120
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva	„	0,3	600	180
Kultivisanje	„	0,2	600	120
Tanjiranje	„	0,2	600	120
Oranje za setvu biljaka za zel. đubrenje	„	0,5	600	300
Drljanje zemljišta za setvu	„	0,2	600	120
Podupiranje grana šljiva	„	3,0	600	1.800
Berba šljiva pomoću platna	„	30,0	600	18.000
Pakovanje i otpremanje plodova	„	10,0	600	6.000
Transport plodova šljiva	„	2.0	600	1.200
S v e g a:	–	51,0	–	30.600

.
Traktor

Rad traktora: Jedinica mere	Potrebno po 1 hektaru	Cena u din.	Iznos u din.
Zimsko i 4 letnja prskanja	0,2	8.000	1.600
Dovoz i rasturanje miner. đubriva	0,2	8.000	1.600
Setva semena za zelen. đubrenje	0,2	8.000	1.600
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva	0,3	8.000	2.400
Jedno kultivisanje zemljišta	0,2	8.000	1.600
Jedno tanjiranje zemljišta	0,2	8.000	1.600
Oranje za setvu biljaka za zelenišno đubrenje	0,5	8.000	4.000
Drljanje zemljišta za setvu	0,2	8.000	1.600
Prevoz plodova iz plantaže	2,0	8.000	16.000
S v e g a:	4,0	—	32.000

.
Materijal

v) Vrednost materijala:	Jedinica mere	Potrebno po 1 ha	Cena u din.	Iznos u din.
Žuto ulje	»	16,0	96	1.440
Ekatin	»	2,5	1.900	4.750
Ortocid	»	7,5	1.250	9.575
Nitromonkal	»	600,0	25	15.000
Hiperfosfat	»	100,0	17	1.700
Kalijumova 40%-tna so	»	200,0	17	3.400
Slačica za zelenišno đubrenje	»	15,0	200	4.500
Kuke za osig. grana od lomljenja kom.	1.000	1.000	6	6.000
–	Svega:	—	—	46.365

.

Vrste troškova	Iznos u dinarama
g) Ostalo:	–
Saradnja sa stručnom i naučnom službom	4.000
Osiguranje kod DOZ-a (248.300) X 4,5	11.174
Režijski troškovi	49.010
Svega:	64.184
d) Doprinosi:
Doprinos budžetima 35,13%	10.750
Doprinos za stambenu izgradnju 5,40%	1.652
Doprinos za socijalno osiguranje 10,0%	3.060
Dopunski doprinos za socijalno osiguranje 3,08%	943
Doprinos za saobraćaj 1,59%	487
Svega:	16.892
a) Lični dohodak radnika	30.600
b) Rad traktora	32.000
v) Vrednost materijala	46.365
g) Ostalo	64.184
D) Doprinosi	16.892
Ukupno:	190.041

Vrednost proizvodnje šljive

Šljiva požegača u punom rodu, u periodu od jedanaeste do dvadeset pete godine, uz primenu navedene agrotehnike u troškovima proizvodnje, prosečno godišnje može da donese prinos od 20.000 kg plodova. Ako se uzme prosečna cena od 25 din. po kilogramu, onda bruto produkt po 1 hektaru iznosi 500.000 dinara.

Kad se od ukupnog bruto prihoda 500.000. dinara oduzmu troškovi proizvodnje 190.041.— Ostaje čist prihod 309.959.— dinara.

Iz prednjeg se jasno vidi da je šljiva požegača vrlo rentabilna poljoprivredna kultura. Njen rentabilitet najbolje se može oceniti pri upoređenju s odgovarajućim prihodima pšenice, koja i pri prinosu od 5.000 kg po hektaru, ne može dati veći čist prihod od 120.000 din. Prema tome, šljiva je od pšenice rentabilnija za preko dva i po puta, odnosno za 258,3%.

Trešnja (Cerasus avium)

Poreklo, osobine i sorte

Poreklo

Trešnja (Cerasus avium L. — Prunus avium L.) pripada familiji Rosaceae, podfamiliJi Prunoideae, rodu Cerasus. Ona u voćarsko-pomološkom i u botaničkom pogledu predstavlja vrstu sastavljenu iz većeg broja sorata i odlika.

Postoji više načina klasificiranja trešanja, od kojih navodimo sledeće:

Podela prema vremenu sazrevanja. — Prema ovoj podeli trešnje se dele na tri grupe: rane, srednje i pozne. U rane sorte ubrajaju se one koje sazrevaju tokom prve dve nedelje sazrevanja trešanja, u srednjestasne one koje sazrevaju tokom treće i četvrte nedelje sazrevanja trešanja, a u pozne one koje sazrevaju tokom pete i šeste nedelje sazrevanja trešanja.

Postoji podela i prema nedeljama (sedmicama) zrenja. Pošto je raspon zrenja od najranijih pa do najpoznijih trešanja dug oko mesec i po dana i ovaj se raspon zrenja deli na šest nedelja.

• sorte prve nedelje: tržna rana, majska rana (početkom maja);
• sorte druge nedelje: kasinova rana, lionska rana;
• sorte treće nedelje: hedelfingenska, eltonka;
• sorte četvrte nedelje: napoleonova, germersdorfska;
• sorte pete nedelje: bitnerova, šnajderova kasna; i
• sorte šeste nedelje: denisenova žuta, reveršon (kraj juna ili početak jula).
• sorte šeste nedelje: denisenova žuta, reveršon

Podela prema čvrstini ploda.

• Po ovoj podeli trešnje se dele na:
• sorte s mekim mesom (srcolike): volovsko srce, prizrenska dalbastija, grafion. Trešnje iz ove grupe većinom su kratkog trajanja, te su nepodesne za izvoz u svežem stanju.
• sorte sa čvrstim mesom (hruštavke — rskavci): hedelfingenska, germersdorfska, ohridska aršlama, denisenova žuta. Sorte iz ove grupe imaju veliku privrednu vrednost za izvoz, za potrošnju u svežem stanju i za industrijsku preradu.

Podela prema upotrebnoj vrednosti ploda.

• Po ovoj podeli trešnje se dele na:
• stone trešnje koje se koriste za potrošnju u svežem stanju;
• trešnje za konzervisanje (za preradu u kompot, slatko, džem); i
• trešnje za preradu u alkohol.

Podela prema boji ploda.

• Po boji ploda trešnje se dele na:
• sorte s tamnocrvenom ili crnom pokožicom, čiji je sok obojen;
• sorte sa šarenom ili žutocrvenom pokožicom, čiji sok nije obojen; i
• sorte sa žutom pokožicom, čiji je sok bezbojan.

Podela prema boji soka i pokožice. — Po ovoj podeli trešnje su svrstane u tri grupe:

a) trešnje sa sokom koji bojadiše sa crnom ili tamnom pokožicom. One se dalje dele na redove:

• red crne srcolike trešnje (koburška rana, majska rana i dr.);
• red crne hruštavke trešnje (hedelfingenska, germersdorfska i dr.).

b) Trešnje sa šarenom ili samo crvenošarenom pokožicom i sa sokom koji ne bojadiše. Dele se takođe na dva reda:

• red šarene srcolike trešnje, čije je meso meko (eltonka, grafion i sl.);
• red šarene hruštavke trešnje, čije je meso čvrsto (napoleonova, viktor i dr.).

v) Trešnje sa sokom koji ne bojadiše i koje imaju žutu pokožicu. I one se dele na dva reda:

• red žute srcolike trešnje (janova prozračna i žuta srcolika);
• red žute hruštavke (denisenova žuta, droganova žuta i beli hruštavac iz Struge).

Podela prema obliku koštice. — Prema ovoj podeli trešnje se dele na:

1. Ovalne (droganova žuta, denisenova žuta, ohridska aršlama, lionska rana, germersdorfska, majska rana).
2. Jajaste (prizrenska dalbastija, sumbuluš, napoleonova, hedelfingenska).
3. Izdužene (eltonka, aršlama).

Osobine

Oprašivanje i oplođavanje trešnje

Sve sorte trešanja su samobesplodne i radi obezbeđenja rodnosti potrebni su oprašivači, tj. mora se gajiti više sorta zajedno. Ali, kod trešanja je vrlo jaka pojava intersterilnosti, pa čak i postoje intersterilne grupe sorata, što je za praksu vrlo značajno. Da bi se obezbedilo redovno i obilno plodonošenje, treba gajiti više sorata koje ne pripadaju jednoj, već dvema ili trima grupama. U Švajcarskoj je ustanovljeno 17, u Nemačkoj 7, a u Engleskoj 11 internacionalnih grupa trešanja. Svaka grupa sastoji se iz 2 do 6 sorata. Navešćemo neke grupe i najvažnije sorte tih grupa, koje su od interesa za gajenje:

1. bing, napoleonova i gravijum;
2. bing, lambert, napoleonova;
3. bela srcolika, hedelfingenska, rana luksenburška;
4. bitnerova, velika princeza, volovsko srce.

Vek i prinos trešnje

U čistim zasadima plemenite sorte obično žive 40—50 godina, kada postaju deficitarne.

Trešnja počinje da rađa između treće i pete godine, prosečno 2—5 kg po stablu; nešto veće prinose daje između šeste i desete godine (oko 15 kg po stablu). Pojedina stabla (soliteri) mogu da rode i do 300 kg po stablu.

Tehnološke osobine

Mehanički sastav plodova trešnje. — Mehanički sastav plodova trešnje dosta varira i uglavnom zavisi od sorte, starosti voćke i načina gajenja. Na jestivi deo obično otpada 91,23—95,32%, a na košticu 4,6 do 8,77%. Sorte s krupnim plodovima imaju srazmereno manju košticu, a više jestivog dela.

Hemijski sastav plodova trešanja. — I hemijski sastav zavisi, pre svega, od stepena zrelosti i sorte, a zatim i od primenjenih agromera u trešnjiku.

Hemijski sastav svežih plodova trešnje

Sorta	težina 1 ploda u gr	Težina mesa u gr	% mesa	Težine koštice u gr	% koštice	Broj plodova u 1/2 ha
Majska rana	2,82	2,64	93,64	0,18	6,36	177
Lionska rana	4,62	4,22	91,23	0,40	8,77	108
Hedelfingenska (Bukovo)	4,50	4,21	93,60	0,29	6,40	111
Hedelfingenska (Grocka)	7,18	6,84	95,32	0,34	4,68	70
Prizrenska dalbastija	6,84	6,42	93,85	0,42	6,15	78

.

Materija	%	Materija	–
Voda	81,68	Fruktoza	5,020%
Nerastvorljive mater	2,15	Kiselina	0,580‰
Rastvorljive materije	16,98	Tanin	0,088‰
Ukupan šećer	11,84	Azotne materije	0,830%
Invertni šećer	11,24	Celuloza	0,330%
Saharoza	0,57	Mineralne materije	0,490%
Glukoza	0,74	Fosforna kiselina	0,057‰

Razmnožavanje trešnje

Trešnja se razmnožava uglavnom kalemljenjem, dok vrlo retko izdancima i semenom.

Semenom se razmnožava jedino radi proizvodnje podloga ili stvaranje novih sorata.

Razmnožavanje izdancima je skoro napušten način zato što nema plemenitih sorata trešanja na sopstvenom korenu. Domaće slabokvalitetne sorte, pak, koje se razmnožavaju izdancima, imaju osobinu da stvaraju mnogo izdanaka, koji iscrpljuju voćke, te su one kratkog veka. ¦ Sem toga, one su veći probirači zemljišta i znatno manje su produktivne nego kalemljene trešnje.

Razmnožavanje kalemljenjem ne samo da je najrasprostranjenije već je i najpraktičnije, jer se odabiranjem podesnih podloga trešnje mogu gajiti i na nešto slabijem zemljištu.

Izbor podloge

Trešnje i marele uglavnom se kaleme na sejance divlje i pitome trešnje i na sejance rašeljke (magrive).

Divlja trešnja — vrapčara, ptičara. — Ima odličan afinitet sa svim sortama trešanja, koje se na njoj odlično razvijaju i dosta bujno rastu. Odlična je podloga za duboka, laka, silikatna i propustljiva zemljišta, dok na krečnim i teškim zemljištima ne daje dobre rezultate. Podesna je za poluvisoko i visoko deblo. Treba je kalemiti u visini krune.

Pitoma trešnja. — Dobija se iz semena pitomih sorata trešanja. Srednje je bujna i ima dobar kompatibilitet sa svim sortama trešanja i marela. Delimično je osetljiva prema atmosferilijama, te je kraćeg veka.

Rašeljka — magriva. — Dobro podnosi suva, krečna i kamenita zemljišta, na kojima retko koje kulture mogu uspevati. Prema zimskim mrazevima je otpornija od trešnje. Razmnožava se iz semena, a ima i vegetativno izvedenih tipova rašeljki — proizvedenih zelenim reznicama i položnicama. Sve sorte trešanja i marela nemaju podjednak kompatilibilitet s njom. Zbog manje bujnosti preporučuje se za poluvisoke, niske, žbunaste, pa čak i špalirske oblike trešanja i marela.

Visina debla

Trešnji i mareli mnogo više odgovara nisko i poluvisoko deblo nego visoko, i to iz više razloga. Takva debla olakšavaju berbu plodova i zaštitu od bolesti i štotočina, i manje stradaju od izmrzavanja (pucanja kore), jer ih ramene grane redovno zasenjuju. Trešnje i marele kalemljene na sejancima divlje i pitome trešnje treba da imaju deblo visoko 1 m, a kalemljene na magrivi 70 cm.

Sorte trešanja

Danas se u svetu gaji preko 1.500 sorata trešanja. Navešćemo samo one sorte koje se preporučuju za gajenje na okućnicama i u plantažnim zasadima.

Tržna rana (najranija iz Maroka, braniborka).

Ovo je najranija sorta. Sazreva u prvoj polovini maja. Plod je sitan do srednje krupan, tamnocrven, vrlo finog ukusa. Rađa obilno svake godine.

Majova rana. — Ubraja se u najranije sorte trešanja. Sazreva 3—4 dana posle tržne rane. Plod je srednje krupan, karminastocrven i vrlo ukusan. Stablo joj je bujno i rodno.

Lionska rana (doktorka). — Sazreva 4—5 dana posle majove rane. Opštepoznata sorta u svim zemljama, i to kako zbog odličnog kvaliteta ploda tako i zbog ranog zrenja. Plod je krupan, jasnocrven, sočnog i vrlo ukusnog mesa. Rađa redovno i vrlo obilno.

Kasinova rana. — Sazreva zajedno s lionskom ranom. Plod je srednje krupan do krupan, tamnocrven, a meso ploda sočno, čvrsto i vrlo fino. Stablo joj je srednje bujno, rano prorodi i rađa obilno.

Riversova rana. — Sazreva 4—5 dana posle kasinove rane. Plod je srednje krupan, jasnocrven, sočan i ukusan. Stablo joj je bujno i vrlo rodno.

Pregled svojstava nekih sorta trešanja

Hedelfingenska. — Sazreva sredinom juna. Ima krupan, tamnocrven, sočan, čvrst i vrlo ukusan plod. Stablo je bujno. Po sađenju rano prorodi i rađa vrlo obilno.

Germersdorfska. — Sazreva 3—5 dana posle hedelfingenske. Ima krupne, karminastocrvene plodove, vrlo sočnog i ukusnog mesa. Odlično podnosi transportovanje. Stablo je bujno i vrlo rodno.

Napoleonova. — Sazreva krajem juna. Spada u grupu šarenih trešanja. Plod je srednje krupan, vrlo podesan za potrošnju u svežem stanju i za raznovrsnu preradu. Ima srednje bujno stablo, koje rano proradi i rađa redovno i obilno.

Lambert. — Sazreva 3—4 dana posle napoleonove. Plod joj je vrlo krupan, tamnocrven i vrlo ukusan. Odlično podnosi transportovaše i odličan je za preradu. Stablo je srednje bujno i rodno.

Šnajderova kasna. — Sazreva krajem juna i početkom jula. Plod je vrlo krupan, tamnocrven, sočnog, čvrstog i finog mesa. Stablo je bujno i rađa redovno i obilno. Ovo je najbolja sorta.

Denisonova žuta. — Sazreva početkom jula. Ima srednje krupne žute plodove, sočnog i prijatnog mesa. Stablo je srednje bujno i vrlo rodno.

Napomena: Sve ove sorte prikazane su po redosledu zrenja. One su predviđene voćarskom rejonizacijom za gajenje u NR Srbiji.

Podizanje zasada

Uslovi za gajenje

Klima. — U pogledu klimatskih uslova trešša ne postavlja neke naročite zahteve. Vrlo dobro uspeva kako u južnim i toplim krajevima tako i u severnim i hladnim područjima. Isto tako ona vrlo dobro podnosi i velike nadmorske visine — sve do 1.400 m. Pa ipak, ako se ona gaji u dubodolinama, šen cvet često strada od slane, a kora na deblu krajem zime puca i izmrzava.

U pogledu vodenih taloga i vlage u vazduhu trešnja je vrlo skromna, jer veoma dobro uspeva i u toplim krajevima sa suvim vazduhom. Isto tako dosta dobro podnosi i vetrovite terene.

Zemljište i položaj. — Iako nije veliki probirač zemljišta, trešnja ipak najduže živi i najobilnije rađa ako se gaji na dubokom, rastresitom i karbonatnom zemljištu umerene vlažnosti. Suviše suva i čisto krečna zemljišta ne podnosi, te na štima kržljavo raste i kratkog je veka. Na teškim i vrlo plodnim zemljištima previše bujno raste i mnogo strada od smolotočine, a na vlažnim glinušama slabo se razvija i prilično strada od mraza i sušenja vrhova mladara.

Rasprostranjenost trešanja u Jugoslaviji
Izostavljeno iz prikaza

Što se tiče položaja, trešnji više odgovaraju otvoreni nego zatvoreni položaji, kotline i dubodoline, u kojima u doba cvetanja prilično pati od poznih slana. Isto tako ne podnosi ni jugozapadne položaje, te joj na njima deblo strada od mraza. Najbolje uspeva na obroncima i blagim padinama okrenutim jugu, jugoistoku i istoku.

Priprema zemljišta

Sve ono što je rečeno o pripremi zemljišta za šljivu odnosi se i na trešnju. Zemljište treba izrigolovati na dubinu od 60 do 70 cm, uz prethodno unošenje odgovarajućih količina organskih i mineralnih đubriva, pa i kreča. Trešnja najbolje uspeva na zemljištima čiji pH iznosi 6—7.

Sađenje trešnje

Razmak sađenja. — S obzirom na to da se trešnje sade na prilično velikom rastojanju, bolje je da se sade u kvadrat nego u trougao ili u pravougaonik, pošto veliko rastojanje omogućuje unakrsnu obradu zemljišta. Sem toga, trešnje zasađene u kvadrat imaju više sunca i vazduha, što je za njih veoma značajno s obzirom na to da su one izrazit heliofit. Rastojanja na kojima treba saditi trešnje jesu sledeća (u metrima):

• bujne sorte na divljoj trešnji — 10 — 12 x 10 — 12,
• srednje bujne sorte na divljoj trešnji 9 — 10 x 9 — 10,
• slabo bujne sorte na divljoj trešnji 8 — 9 x 8 — 9,
• bujne sorte na rašeljki 8 — 9 x 8 — 9,
• srednje bujne sorte na rašeljki 7 — 8 x 7 — 8,
• slabo bujne sorte na rašeljki — 7— 7.

Ova rastojanja se predviđaju za plantažne trešnjike. Međutim, ako se trešnje sade na okućnicama, može se dozvoliti i izvesno ekonomisanje u prostoru. Ova rastojanja važe i za marele, ali samo na dubokim i plodnim zemljištima.

Vreme i tehnika sađenja. — I trešnju kao i šljivu treba saditi samo u jesen, i to što ranije tim bolje. Za sađenje prvenstveno koristiti dvogodišnje sadnice, kalemljene u visini krune, pošto je deblo divljih trešanja ili magrive mnogo otpornije prema mrazu nego deblo pitomih sorata trešanja i marela.

Tehnika sađenja trešanja i marela je ista kao i kod šljive.

Tehnika gajenja trešanje

Orezivanje trešanja

Trešnje obrazuju lepu piramidalnu i dovoljno proređenu krunu, s dosta razmaknutim spratovima i prilično simetričnim ramenima (skeletnim) granama. Ali, i pored toga, trešnju ipak treba orezivati u toku prve dve-tri godine po sađenju, radi pravilnog obrazovanja krune i sprečavanja preteranog razvijanja ramenih grana na račun vodilice, koja treba uvek da bude jača i viša. Sem toga, pravilnim orezivanjem trešanja u toku obrazovanja krune omogućiće se jače i bolje granjanje ramenih i postranih grana rodnim grančicama i stvoriće se uslovi za razviće spoljnih i više horizontalnih grana i grančica, koje će jače zasenjivati deblo i na taj način ga čuvati od izmrzavanja.

U prvoj godini prvo orezivanje se obavlja prilikom sađenja. Pored vodilice ostavljaju se još četiri grane. One se obično orezuju na 7—8 pupoljaka, pri čemu se pazi da sve budu orezane na približno istu veličinu i da im krajnji pupoljci budu okrenuti upolje. Vodilica se orezuje na 3—4 pupoljka duže.

U drugoj godini po sađenju trešnja se orezuje na taj način što se letorasti koji su izbili iz najviših pupoljaka skraćuju na polovinu njihove dužine, a niži letorasti orezuju obično na 5—6 pupoljaka. I ovom prilikom glavne bočne grane treba da budu orezane na istu visinu, radi ravnoteže, a vodilica se opet orezuje duže za oko 4 pupoljka.

U trećoj godini orezivanje se sastoji u tome što se vodilica i ramene grane skraćuju za oko 1/4 dužine, pri čemu se opet nastoji da vodilica ostane za oko 10—12 cm duža od ramenih grana.

U četvrtoj godini po sađenju trešnje se orezuju na isti način kao i u prethodnim godinama, s tim što se vrši i proređivanje gustih grana i grančica.

Od pete godine pa nadalje trešnje se više ne orezuju, već im se samo proređuju krune.

Održavanje zemljišta

Pošto se trešnja nepovoljno razvija na zemljištu koje se ne obrađuje, te kržljavo raste i ne rađa redovno i obilno, zemljište u zasadima trešanja treba redovno obrađivati.

Od svih načina održavanja zemljišta u zasadima trešanja najbolja je kombinacija jalovog ugara sa zelenišnim đubrenjem. Tehnika ovog načina održavanja zemljišta ista je kao i u zasadima šljiva.

Mulčiranje (podastiranje) zemljišta preporučuje se samo u zasadima trešanja podignutim na zemljištu izloženom dejstvu erozije, a obrada se zbog spiranja i odnošenja zemlje ne sme vršiti.

U mladim zasadima trešnje, sve do osme godine njihove starosti, uzrodice se uspešno mogu gajiti, jer se trešnje sade na prilično velikom rastojanju i imaju dosta retke krune, te ne zasenjuju mnogo usev. Za gajenje se preporučuju iste uzrodice kao i u šljivicima.

Đubrenje

U poređenju s drugim vrstama voćaka, trešnja troši iste ako ne i veće količine neophodnih hranljivih materija, te i nju treba redovno i obilno đubriti. Prema izvesnim ispitivanjima, u punoj svojoj rodnosti trešnja svake godine iscrpi iz zemljišta sledeće količine hranljivih sastojaka: azota 78,0 kg/ha, fosfora 30,5 kg, kalijuma 95 kg i kalcijuma 210 kg.

Trešnje treba đubriti kako mineralnim tako i organskim đubrivima. Mlade zasade u kojima se gaje uzrodice — svake jeseni đubriti sa po 240 kg tomasovog brašna i 200 kg kalijumove 40% soli, svakog proleća sa po 300 kg nitromonkala, a u jesen svake treće godine još i sa po 20.000 kg stajšaka ili 35.000 kg komposta po hektaru. Zasade koji su u punom rodu treba svake jeseni đubriti sa po 300 kg tomasovog brašna ili superfosfata i sa 350 kg 40% kalijumove soli, a svakog proleća sa 300 kg nitromonkala, uz obavezno zelenišno đubrenje svake godine, koji treba da se u zemljište unosi zelene mase po 30.000 kg. Seme biljaka za zelenišno đubrivo po mogućnosti sejati krajem jula, a biljke zaoravati početkom oktobra. Pored toga, svake treće godine dodavati i po 3.000 kg sirovog krečnjaka ili 6.000 kg saturacionog mulja po hektaru.

Orijentacione norme za đubrenje trešanja i marela

Vrste đubriva	Za mlade trešnjike kg		Za trešnjike u rodu kg
–	po stablu	po hektaru	po stablu	po hektaru
Stajnjak	100	12.000	150	18.000
Kompost	150	18.000	150	24.000
Osoka	20	—	100	—
Nitromonkal	2,5	300	—	400
Krečna šalitra	1,0	120	1,5	180
Superfosfat	2,5	300	—	300
Tomasovo brašno	2,5	300	—	300
Kalijumova 40% so	2,0	240	—	350
Kalijumsulfat	1,5	180	—	300
Sirovi krečnjak	—	—	—	3.000

Navodnjavanje

Pošto plodovi trešanja rano dozrevaju, pre nastupanja letnjeg sunčanog perioda, one i ne osećaju potrebu za navodnjavanjem. Dovoljno je da se pravilnom obradom zemljišta ili obilnim mulčiranjem površine ispod krune stabala sačuva zemljišna vlaga pa da se trešnje dobro razvijaju i obilno rađaju svake godine. Isto to važi i za višnje i marele.

Bolesti i štetočine

Trešnja, a isto tako i višnja i marela, spadaju u red prilično otpornih voćaka. Njih napada relativno mali broj bolesti i štetočina.

Program zaštite trešnje

Zaštita od bolesti i štetočina

Radi suzbijanja lisnih vaši i buva, kalifornijske štitaste vaši i moljca i velikog i malog mrazovca — svake godine treba izvršiti zimsko prskanje trešanja. Ono se obavlja krajem zime, i to nekim sredstvima na bazi DNOC (dinitroortokrezol). Prema dosad pokazanim rezultatima, najbolje je da se trešnje u toku zime prskaju 1,5% kreozanom, kojim se uspešno suzbijaju sve navedene štetočine.

Radi suzbijanja bolesti rešetavosti (rupičavosti) lišća i uvenuća lastara i cvetova i sušenja plodova, kao i štetočine trešnjeve mušice, u toku vegetacije treba izvršiti još sledeća prskanja:

1. Kad se na trešnjama pojave prvi listići obavlja se prvo prskanje sa 0,3% ortocidom, uz dodatak 0,5% diazinona 5.
2. Prilikom precvetavanja trešanja izvodi se drugo letnje prskanje istim sredstvima i u istim koncentracijama.
3. U prvoj polovini maja izvodi se treće prskanje sa 0,75% diazinonom 5, ili 0,15% ekatinom.

Zaštita trešanja od mrazeva

Trešnja je isto kao i šljiva otporna prema zimskim mrazevima. Ali, i pored toga, na temperaturi nižoj od —28° izmrzavaju joj cvetni pupoljci i izmrzava i puca kora na deblu i granama. Plemenite sorte trešanja su osetljivije na hladnoći od divljih trešanja.

Zaštita cvetova trešanja od poznih prolećnih mrazeva i zaštita debla od zimskih mrazeva obavlja se na isti način kao i kod šljive.

Berba, klasiranje i pakovanje trešanja

Samo potpuno zrele trešnje su najkrupnije, najlepše, najukusnije i najsočnije, ali se one ipak ne beru uvek kad potpuno sazru. Potpuno zrele trešnje se beru ako će se odmah trošiti u svežem stanju ili za spravljanje slatka, kompota ili džema. Međutim, ako će se plodovi slati na udaljenija tržišta, treba ih brati onoliko dana ranije koliko će provesti na putu, tako da putem dozru i na tržište dospu sasvim zrele. Kad bi se i za udaljenija tržišta brale potpuno zrele, one bi se u putu zgnječile i počele da trule. Bez peteljke se beru jedino ako će se odmah pulpirati. Brati ih samo po lepom vremenu, i to ujutru po hladovini, kad nestane rose i predveče kad malo zahladi.

Za desetočasovno radno vreme jedan radnik može nabrati 50—60 kg, a izvežbani radnici i do 100 kg plodova.

Sve sorte trešanja razvrstavaju se po kvalitetu plodova na kvalitet I i kvalitet II*.

Kvalitet I. Plodovi ovog kvaliteta moraju biti iste sorte, zreli, zdravi, čvrsti, sveži, čisti, s peteljkama, pravilno razvijeni, izjednačeni po veličini, boji i zrelosti, s dobro izraženom bojom karakterističnom za dotičnu sortu. Oni ne smeju biti vlažni ni crvljivi, zatim moraju biti bez oštećenja od bolesti, štetočina, sredstava za zaštitu bilja, mehaničkih povreda i bez naprslina. Plodova bez peteljki može biti najviše 3°/o. Plodovi moraju biti prosečne krupnoće dotične sorte, dovoljno zreli i sposobni za transport.

Kvalitet II. Plodovi ovog kvaliteta moraju biti zdravi, sveži i čisti, dovoljno zreli i čvrsti da bi mogli izdržati transportovanje. Dozvoljeno je do 5%> plodova oštećenih od bolesti, štetočina i mehaničkih povreda, ali koje ne utiču na trajašnost plodova. Plodovi ne smeju biti crvljivi. Dozvoljava se najviše 10e/o plodova bez peteljki.

Pakovanje trešanja

Plodovi trešanja I i II kvaliteta pakuju se u:

• male otvorene plitke letvarice JUSD. FL. 020;
• srednje otvorene plitke letvarice JUSD. FL. 021;
• velike otvorene plitke letvarice JUSD. FL. 022;

U jedinici ambalaže mogu biti pakovani plodovi trešanja samo od iste sorte i istog kvaliteta.

Rentabilnost proizvodnje trešnje

Troškovi proizvodnje po 1 hektaru

Vrste poslova ili materijala	Jedinice mere	Potrebno po ha	Cena din.	Iznos din.
a) Lični dohodak radnika:	Radnika
Zimsko i dva letnja prskanja	»	0,1	600	60
Dovoz i rasturanje miner. đubriva	»	0,2	600	120
Setva biljaka za zel. đubrenje	»	0,2	600	120
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva	»	0,3	600	180
Dva tanjiranja zemljišta	»	0,4	600	240
Oranje za setvu biljaka za zelenišno đubrenje	»	0,4	600	240
Drljanje zemljišta za setvu	»	0,2	600	120
Berba trešanja	„ 130,0	600	78.000
Pakovanje plodova	»	5,0	600	3.000
Transport plodova trešanja	»	1.0	600	600
Svega:	— 137,8	—	82.680
b) Rad traktora:	Traktor
Zimsko i dva letnja prskanja	»	0,1	8.000	800
Dovoz i rasturanje miner. đubriva	»	0,2	8.000	1.600
Setva semena za zelen. đubrenje	»	0,2	8.000	1.600
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva	»	0,3	8.000	2.400
Dva tanjiranja zemljišta	»	0,4	8.000	3.200
Oranje zemljišta za setvu	»	0,4	8.000	3.200
Drljanje zemljišta za setvu	»	0,2	8.000	1.600
Prevoz plodova (transportovanje)	»	1.0	8.000	8.000
Svega:		2,8	22.000
v) Vrednost materijala:
Žuto ulje	kg	10,0	96	960
Ekatin	»	2,0	1.900	3.800
Nitromonkal	»	600,0	25	15.000
Hiperfosfat	»	150,0	17	2.550
Kalijumova 40% so	»	200,0	17	3.400
Slačica za zelenišno đubrenje „	15,0	200	4.500
Svega:			30.210
g) Ostalo:
Saradnja sa stručnom i naučnom službom			4.000
Osiguranje kod DOZ-a	(300 000 — x 4,5)		13.500
Režijski troškovi			46.200
Svega:	63.700
d) Doprinosi:	–
Doprinos budžetima 35,13%				29.048
Doprinos za	stambenu izgradnju	5,40%		4.465
Doprinos za	socijalno osiguranje 10,0%			8.268
Dopunski doprinos za socijalno osiguranje 3,08%		2.546
Doprinos za saobraćaj	1,59%			744
Svega:	45.068
a) Lični dohodak radnika			82.680
b) Rad traktora			22.000
v) Vrednost materijala			30.210
g) Ostalo			63.700
d) Doprinosi			45.068
Ukupno: 243.658

Vrednost proizvodnje trešnje

Visokokvalitetne i krupne sorte trešanja, uz primenu pune agrotehnike, mogu prosečno godišnje da rode po 10.000 kg plodove. Ako se uzme njihova prosečna prodajna cena od 50 din. po kilogramu, onda he bruto prihod po 1 hektaru biti 500.000.— dinara.

Kad se od ukupnog bruto prihoda 500.000 din. oduzmu troškovi proizvodnje 243.658 din. Ostaje čist prihod: 256.342

Višnja (Prunus cerasus)

Poreklo, osobine i sorte

Poreklo

Višnja (Prunus cerasus L. ili Cerasus vulgaris MŠ.) pripada familiji Rosaceae, potfamiliji Prunoid de, rodu Cerasus. Prema Kurindinu ona se javlja u 127 vrsta. Međutim, u voćarskom pogledu ona predstavlja vrstu sastavljenu iz većeg broja sorata i odlika.

Botanička klasifikacija

Sve kulturne vrste višanja koje su kod nas rasprostranjene proističu iz sledeće četiri vrste:

1. Obična višnja (Prunus cerasus L.). — Ne nalazi se u divljem stanju. Raste u vidu stablašice i mnogo razvija izdanke. Plod joj je sočan, ukusan i mirišljav.
2. Stepska višnja (Cerasus fructicosa Pall. ili Prunus Chamaecerasus Jacq). — Žbunastog je oblika. Plod joj je slabog kvaliteta.
3. Američka višnja (Cerasus pumilla var. Besseyui B. ili Prunus Besseyui Ball.). — Raste u divljem stanju. Žbunastog je oblika. Razmnožava se i reznicama.
4. Patuljasta višnja (Cerasus Tomentesa Thnb.). — Ima vrlo dosta krupne i ukusne plodove. Vrlo je rodna i otporna prema mrazevima. Pošto je za naše voćarstvo važna i rašeljka navodimo ovde i lju kao petu vrstu.
5. Rašeljka, magriva, antipka (Prunus mahaleb L. ili Cerasus mahaleb L.). — Raste u vidu stablašice ili grma (žbuna). Plod joj je sitan i vrlo gorak. Koristi se samo kao podloga za višnju i trepiku.

Pomološka klasifikacija

I više se kao i trešnje dele prema vremenu sazrevanja na nedelje, a osim toga dele se i prema boji soka i obliku koštice.

Neki pomolozi dele višnje na prave višnje, staklenjače ili amarele i slatke višnje ili marele.

Osobine

Oprašivanje i oplođavanje višnje

Sve plemenite sorte višanja u pogledu oplođavanja dele se na:

1. Samooplodne: bekerova, Brussler braune, Dyehouse, ričmondova rana, Suda, krupni gobet, English Morello, Friaux, Wye Morello, ludvikova rana.
2. Delimično samooplodne ili prelazne sorte: Scianka, Shasse, Homer, Magnifique, Wilna, Rote Mau.
3. Samobesplodne sorte: osthajmska, homerova, kentska crvena, slatka rana, ministar podbijelski i španska višnja.

Sve sorte višanja podjednako se oprašuju kako s višnjama tako i s trešnjama. Međutim, s marelama se uopšte ne oprašuju.

Vek i prinos višnje

Stablo plemenitih sorata višanja obično živi 25—30 godina. Počinje da rađa u trećoj, ređe u četvrtoj godini. U periodu od treće do desete godine prosečno daje po 10 kg plodova godišnje, u periodu između 11. i 15. godine po 40 kg, između 16. i 20. godine po 60 kg i u periodu od 25. do 30. godine po 30 kg po stablu. Pojedini soliteri mogu da rode i po 150 kg.

Tehnološke osobine

Mehanički sastav svežih plodova sišanja (po A. Stankoviću)

Sorta	težina ploda u gr	težina mesa u gr	% mesa	težina koštice u gr	% koštice	broj plodova u 1/2 kg
Majska višnja	4,23	3,92	92,67	0,31	7,33	118
Kereška višnja	5,62	5,26	93,59	0,36	6,41	89
Senteška višnja	4,50	4,14	92,00	0,36	8,00	111
Španska višnja	4,05	3,75	92,59	0,30	7,41	123
Engliš Morelo	3,60	3,33	92,50	0,27	7,50	139

.

Hemijski sastav plodova višnje (po Hoteru)

Materija %		Materija
Voda	84,55	Fruktoza	3,84%
Nerastvorljive mat.	2,08	Kiselina	1,86‰
Rastvorljive mater.	15,19	Tanin	0,18‰
Invertni šećer	8,43	Azotne materije	0,98%
Saharoza	0,50	Celuloza	0,27%
Ukupan šećer	8,66	Mineralne materije 0,50%
Glikoza	4,62	Fosforna kiselina	0,59‰

Razmnožavanje i izbor sorte

I višnja se uglavnom razmnožava kalemljenjem, a izdancima i semenom vrlo retko.

Semenom se razmnožava jedino radi stvaranja novih sorata i za proizvodnju podloga.

Izdancima se razmnožavaju samo osthajmska, majurka i domaća višnja, pošto su samo one na sopstvenom korenu, dok se sve ostale sorte razmnožavaju samo kalemljenjem.

Razmnožavanje kalemljenjem. — Preporučuje se samo kalemljenje očenjem na spavajući pupoljak, zato što se njime dobija najveći broj i najbolji kvalitet sadnica.

Izbor podloga

Divlja trešnja. — Upotrebljava se za visoka i poluvisoka stabla višanja, određena za sađenje na teškim zemljištima. Seme za proizvodnju podloga treba uzimati samo od divljaka sa svetlom korom i piramidalnom krunom, čiji su plodovi jasno crveni.

Rašeljka (magriva). — Ova podloga je za višnju znatno bolja nego za trešnju, zato što sorte višanja imaju s njom bolji afinitet i na njoj snažnije rastu.

Obična (kisela) višnja. — Upotrebljava se samo za gajenje niskih i poluvisokih višanja. Razmnožava se semenom i izdancima. bolje je upotrebljavati sejance, jer oni ne razvijaju izdanke.

Stepska višnja. — Od ove vrste postale su mnoge plemenite sorte višanja. Ova podloga je vrlo podesna za suva i posna zemljišta i za mesta s jakim mrazevima. Izdrži preko 40° ispod nule bez snežnog pokrivača. Podesna je za odgajivanje puzajućih formi.

Visina debla

Višnji odgovara nisko i poluvisoko deblo, visine 60—80 cm. Ako se kalemi na divlju trešnju, deblo treba da bude visoko 80 cm, na rašeljku 70 cm, a na običnu i stepsku višnju svega 60 cm.

Sorte višnje

Od preko 1.000 dosad poznatih plemenitih sorata višanja, koje se gaje u raznim voćarskim zemljama sveta, za našu zemlju su od interesa samo sledeće sorte:

Majska višnja. — Ovo je najranija višnja. Sazreva u drugoj polovini maja. Ima srednje krupne crvene plodove, čiji je sok svetlocrvene boje. Bujna je i vrlo rodna. Otporna je prema moniliji.

Pregled svojstava višanja, pomoću kojih se može izvršiti izbor sorti

Španska višnja. — Sazreva u trećoj nedelji sazrevanja trešaša i višanja. Plod je srednje krupan, crven sa sokom koji ne bojadiše. Stablo je jako i otporno. Rađa redovno i obilno.

Krupna lotova. — Ovo je jedna od najrodnijih sorata, sa krupnim, tamnocrvenim plodovima, čiji je sok obojen. Sazreva u petoj nedelji sazrevanja trešanja i višanja.

Maraška višnja. — Najviše je rasprostranjena u srednjoj Dalmaciji, gde je postala predmet svetske trgovine. Plod je srednje krupan, mrkocrven, vrlo sočan i slatko-nakiselog mesa, čiji je sok crvene boje. Vrlo dobro podnosi sušu i hladnoću. Rađa obilno. Gaji se uglavnom radi spravljanja čuvenog likera „maraskino“.

Kereška višnja. — Ima vrlo krupne, sočne i ukusne plodove, odlične kako za jelo u svežem stanju tako i za industrijsku preradu. Plodovi su tamne boje sa sokom koji bojadiše. Rađa redovno i vrlo obilno.

Montmorensi. — Ovo je vrlo rodna i odlična višnja za konzervisanje, jer ima krupne i vrlo lepe plodove. Otporna je prema moniliji i crvljivosti plodova.

Domaća višnja. — Ima sitne do srednje krupne plodove, tamnocrvene, s obojenim sokom. Stablo je bujno, otporno i vrlo rodno.

Majurka (petrovaradinska višnja). — Gaji se uglavnom u Fruškoj Gori. Sazreva odmah posle majske višnje. Plodovi su srednje krupni, s obojenim sokom. Stablo je srednje bujno i otporno; rađa redovno i vrlo obilno.

Podizanje zasada

Uslovi za gajenje

Klima. — Višnja je prema zimskim temperaturama najotpornija vrsta voćke, te praktično ne postavlja nikakve zahteve u pogledu klimatskih uslova. Ona izdrži i preko —30°, a isto tako vrlo dobro podnosi i sušu, jer joj plodovi rano sazrevaju pa do jeseni ima dovoljno vremena za stvaranje cvetnih pupoljaka za narednu godinu. Otporna je prema vetru.

Zemljište i položaji. — I u pogledu zemljišta i položaja višnja je vrlo skromna. Može uspevati skoro na svakom zemljištu i položaju, izuzev na previše vlažnom i teškom zemljištu. Ali najduže živi i najproduktnija je ako je zasađena na lakoj peskovitoj ilovači ili nanosnom zemljištu umereno vlažnom i pomalo krečnom.

Priprema zemljišta

I za višnju se priprema zemljište za sađenje na isti način kao i za šljivu i trešnju. Na terenima gde se ne može rigolovati cela površina zemljišta bolje je da se zemljište rigoluje u pantljike na 2,5 do 3 m širine nego da se kopaju jame duboke 60 cm. Višnja najbolje uspeva na zemljištu čiji pH iznosi 6,5—7, mada dobro uspeva i redovno rađa i na zemljištima čiji pH iznosi 4,5.

Sađenje višnje

Razmak sađenja. — Pošto ne obrazuje veliku krunu, višnja se sadi prilično gusto. Pa ipak, gustina sađenja zavisi od podloge na kojoj su višnje okalemljene, kao i od bujnosti sorte i plodnosti zemljišta. Da bi se olakšala mašinska obrada zemljišta, višnju ne treba saditi u trougao ili u kvadrat, već u pravougaonik. Evo rastojanja na kojima treba saditi višnje u velikim zasadima ( u metrima):

• bujne sorte na divljoj trešnji 6,0 X 7,0
• srednje bujne sorte na divljoj trešnji 5,5 X 6,5
• slabo bujne sorte na divljoj trešnji 5,0 X 6,0
• srednje bujne sorte na rašeljki (magrivi) 4,5 X 5,5
• slabo bujne sorte na rašeljki (magrivi) 4,0 X 5,0
• bujne sorte na običnoj višnji 4,0 X 5,0
• ostale sorte na običnoj višnji 3,0 X 4,5

Vreme i tehnika sađenja. — I višnje treba saditi po mogućnosti samo u jesen. Za sađenje se mogu koristiti jednogodišnje i dvogodišnje sadnice s obrazovanim krunama. Sade se na isti način kao i šljive, trešnje i marele.

Tehnika gajenja višnje

Formiranje krune i orezivanje mladih stabala

U proleće, prve godine po sađenju, višnje se orezuju tako, što im se pored vodilice ostavljaju još četiri grančice za obrazovanje ramenih grana. One se obično skraćuju na 8—10 pupoljaka, pri čemu se nastoji da se sve skrate na približno istu visinu, sem vodilice koja treba da bude duža za 3—5 pupoljaka. Druge godine vršni letorasti na ramenim granama skraćuju se za polovinu njihove dužine, a ostali se orezuju na 5—7 pupoljaka. U trećoj i četvrtoj godini vršni letorasti na ramenim granama opet se skraćuju za polovinu njihove dužine, dok se bočni orezuju prema njihovoj razvijenosti i razmeštaju i to obično na 3—10 pupoljaka.

Orezivanje rodnih stabala

Pošto višnja donosi rod uglavnom na jednogodišnjim grančicama, rezidbom treba nastojati da se grančice što više razvijaju. Stoga pri orezivanju valja proređivati suvišne grane i skraćivati jače grančice. Isto tako, svake četvrte ili pete godine višnje treba podmlađivati, čime se rodnost znatno povećava.

Sdržavanje zemljišta u zasadima

Zemljište u zasadima višanja treba održavati na isti način kao i u zasadima trešanja, s tom razlikom što uzrodice valja gajiti umesto do osme samo do pete godine po sađenju. Ovo stoga što se višnje, sade gušće nego trešnje i što one više iscrpljuju zemljište.

Đubrenje višanja

I višnje treba đubriti i mineralnim i organskim đubrivima. Mlade višnjike u kojima se gaje uzrodice (međukulture) svake jeseni đubriti sa po 300 kg tomasovog brašna i 250 kg 40% kalijumove soli, a svakog pro-leća sa po 300 kg nitromonkala. Sem toga, svake druge jeseni đubriti ih još sa po 15.000 kg stajnjaka po hektaru. Višnjike koji su u punom rodu svake jeseni đubriti sa po 350 kg tomasovog brašna ili superfosfata i sa 400 kg 40% kalijumove soli, ili sa po 350 kg kalijum sulfata, a svakog proleća još sa po 400 do 450 kg nitromonkala, uz obavezno zelenišno đubrenje svake godine, na isti način kao što se to čini u šljivicima i trešnjicima. Svake treće godine na celoj površini višnjika rasturiti još i po 3.000 kg sirovog krečnjaka ili 6.000 kg saturacionog mulja po hektaru i zaorati ga na dubinu od oko 15 do 20 santimetara.

Orijentacione norme za đubrenje višnje

Vrste đubriva	Za mlade višnjike kg		Za višnjike u rodu kg
–	po stablu	po hektaru	po stablu	po hektaru
Stajnjaka	45	15.000	–	30.000
Kompost	70	22.500	—	45.000
Osoka	20	—	60	—
Nitromonkal	1	300	—	450
Krečna šalitra	0,7	230	1	333
Superfosfat	1	300	—	350
Tomasovo brašno	1	300	—	350
Kalijumova 40% so	0,7	250	—	400
Kalijumsulfat	0,7	250	—	350
Sirovi krečnjak	—	—	—	3.000
Saturacioni mulj	—	—	—	6.000

Zaštita višnje od bolesti, štetočina i mrazeva

Višnju napadaju iste bolesti i štetočine kao i trešnju i marelu, s tom razlikom što jedino domaća višnja više strada od bolesti uvenuća lastara i cvetova, a manje od crvljivosti plodova.

Zaštita višanja od bolesti i štetočina izvodi se na isti način kao i kod trešanja.

Zaštita od mrazeva praktično se ne izvodi, pošto je višnja otporna i prema zimskim mrazevima i prema poznim prolećnim slanama. Stablo višnje može da izdrži i preko —30°, zbog čega je ona od svih vrsta voćaka najotpornija prema niskim zimskim temperaturama.

Višnja se isto tako odlikuje i velikom izdržljivošću prema suši i toploti. Zahvaljujući razgranatoj kruni i visećim granama njeno stablo retko kad strada od mraza i „sunčanih ožegotina“.

Berba, klasiranje i pakovanje plodova

Za prodaju u svežem stanju i domaću potrošnju višnje se beru uvek s peteljkama, dok se za industrijsku preradu, odnosno pulpiranje, beru bez peteljke. I višnje kao i trešnje i marele treba brati samo po lepom vremenu, i to ujutru po hladovini, po opadanju rose, ili predveče, kad zahladni.

Za desetočasovno radno vreme jedan radnik može nabrati 60—80 kg s peteljkama i 100—120 kg plodova višanja bez peteljki.

Klasiranje

Višnje se razvrstavaju prema kvalitetu plodova na kvalitet I i kvalitet II*.

Kvalitet I. Plodovi ovog kvaliteta moraju biti iste sorte, dovoljno zreli, sveži, čvrsti, s peteljkama, pravilno razvijeni, izjednačeni po veličini i zrelosti, s dobro izraženom bojom karakterističnom za dotičnu sortu. Oni ne smeju biti crvljivi ni oštećeni od bolesti, štetočina, sredstava za zaštitu bilja, naprslina i mehaničkih povreda. Plodova bez peteljki može biti najviše 5% .Plodovi moraju biti prosečne krupnoće dotične sorte i sposobni za transportovanje.

Kvalitet II Plodovi ovog kvaliteta moraju biti takođe iste sorte, zreli, čvrsti, zdravi, sveži, čisti i sposobni za transportovanje. Dozvoljava se do 5% plodova oštećenih od štetočina, bolesti, sredstava za zaštitu bilja, naprslina i mehaničkih povreda. Takođe ne smeju biti crvljivi. Dozvoljeno je najviše 20% plodova bez peteljki.

Pakovanje

Plodovi višanja i marela I i II kvaliteta pakuju se u sledeće letvarice:

• male otvorene plitke letvarice JUS D. FL. 020;
• srednje otvorene plitke letvarice JUS D. FL. 021;
• velike otvorene plitke letvarice JUSD. FL. 022;

Rentabilitet proizvodnje višnje

Troškovi proizvodnje po 1 hektaru

Vrste poslova ili materijala	Jed. mere	Potrebno po 1 ha	Cena din.	Iznos din.
a) Lični dohodak radnika:	Radnika
Proređivanje krune višanja	»	6,0	600	3.600
Zimsko i dva letnja prskanja	»	0,2	600	120
Dovoz i rasturanje min. đubriva	»	0,2	600	120
Setva biljaka za zelen. đubrenje		0,2	600	120
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva		0,3	600	180
Dva tanjiranja zemljišta	»	0,4	600	240
Oranje za setvu semena	»	0,4	600	240
Drljanje zemljišta za setvu	»	0,1	600	60
Berba višanja	»	178,0	600 106.800
Pakovanje plodova višanja	»	7,0	600	4.200
Transport plodova višanja	»	1,0	600	600
Svega:		193,8	— 116.000
b) Rad traktora:	Traktor
Zimsko i dva letnja prskanja	»	od	8.000	800
Dovoz i rasturanje miner. đubriva	»	0,2	8.000	1.600
Setva biljaka za zelen. đubrenje	»	0,2	8.000	1.600
Rotoviranje (zaorav.) zel. đubriva	»	0,3	8.000	2.400
Dva tanjiranja zemljišta	»	0,4	8.000	3.200
Oranje zemljišta za setvu	»	0,4	8.000	3.200
Drljanje zemljišta za setvu	»	0,1	8.000	800
Prevoz plodova višanja	»	1,0	8.000	8.000
Svega:	—	2,7	—	21.600
v) Vrednost materijala
Žuto ulje	kg	16,0	96	1.536
Ekatin	»	4,0	1.900	7.600
Nitromonkal	»	600,0	25	15.000
Superfosfat	»	200,0	17	3.400
Kalijumova 40% so	»	250,0	17	4.250
Slačica za zelenišno đubrenje	»	15,0	200	4.500
Svega: —	—	—	36.286
g) Ostalo:
Saradnja sa stručnom i naučnom službom	4.000
Osiguranje kod DOZ-a (4,5%)	22.500
Režijski troškovi	46.200
Svega:	72.700
d) Doprinosi:
Doprinos budžetima	35,13%	40.949
Doprinos za stambenu izgradnju	5,4%	6.379
Doprinos za socijalno osiguranje	10,0%	11.628
Dopunski doprinos za socijalno osiguranje	3,08%	3.581
Doprinos za saobraćaj	1,59%	1.848
Svega:	64.385
a) Lični dohodak radnika	116.280
b) Rad traktora	21.600
v) Vrednost materijala	36.286
g) Ostalo	72.700
d) Doprinosi	64.385
Ukupno :	311.251

Vrednost proizvodnje višnje

Kvalitetne sorte višanja, uz primenu agrotehničkih mera navedenih u prednjem računu rentabiliteta, mogu prosečno godišnje da rode po 15.000 kg plodova po hektaru. N?ihova prosečna prodajna cena za poslednjih nekoliko godina iznosi 50 dinara po kilogramu. Prema tome, bruto prihod višanja po jednom hektaru iznosi 750.000.— dinara.

Kad se od ukupnog bruto prihoda 750.000.— dinara oduzmu troškovi proizvodnje 311.251 dinara Ostaje čist prihod: 438.749.— dinara Iz ovog računa rentabiliteta jasno se vidi da je višnja vrlo rentabilna voćna kultura. Ona je od trešnje i marele rentabilnija za 182.407 dinara, a od šljive požegače za 128.790 dinara.

Marela (Prunus avium)

Poreklo, osobine i sorte

Poreklo

Marela (Prunus avium var. regalis, ili Prunus effusa /Amarella Dukes/) pripada istoj familiji, podfamiliji i rodu kao i trešnja i višnja. Ona je u stvari hibrid između trešnje i višnje, jer sadrži karakteristične osobine i jedne i druge voćne vrste.

Po pomološkoj klasifikaciji sve sorte marela se dele na dve grupe:

1. Staklenjače (sjajnjače, amarele), koje imaju jasno crvenu i prozračnu pokožicu ploda. Predstavnici su: carica evgenija, kraljevska amarela, engleska rana, Abbese d’ Oignies i dr.
2. Marele (slatke višnje), čija je pokožica ploda svetlocrvena, a meso sočno i vrlo ukusno. Predstavnici su: crvena majska marela, kraljica hortenzija, lepa od šatneja, Doubl Natte, olivet, Georg Hass, crvena pozna marela i dr.

Osobine

Po spoljašnjem izgledu stabla ona više liči na trešnju, a po obliku ploda na višnju. Po ukusu je sličnija trešnji, a po aromi opet višnji.

Cveta i lista istovremeno sa srednje poznim sortama trešanja, odnosno s ranim sortama višanja. U pogledu otpornosti prema mrazu u doba cvetanja nalazi se u sredini između trešnje i višnje.

Oprašivanje i oplođivanje marela

U pogledu oplođivanja sve sorte marela dele se na dve grupe:

Delimično samooplodne: majska marela, carica evgenija, kraljevska marela, Late Duke, Double Natte i Brassington.

Samobesplodne: Abess d’ Oignies, nova kraljevska, olivet, Georg Hass, pozna marela i kraljica hortenzija.

Sorte marela se međusobno ne oprašuju, jer nemaju ujednačenu naslednu osobinu. One se najbolje oprašuju s trešnjama, dok s višnjama nešto slabije. Najbolji oprašivači marela su: Governer Wood, lambret i republikanska trešnja.

Vek i prinos

Vek marele čini sredinu između veka trešnje i veka višnje. U čistim zasadima živi oko 40 godina, dok pojedinačna stabla mogu doživeti znatno veću starost.

Marela počinje da rađa, kao i višnja, u trećoj, ređe u četvrtoj godini. Do deset godina starosti prosečno rađa po 10 kg, od 11 do 15 godina oko 25, a između 16 i 25 godina oko 50 kg po stablu. Posle toga količina roda počinje da opada. U poređenju s trešnjom i višnjom daje manje prinosa, a to je jedan od razloga što se u većim zasadima ređe gaji, već pretežno na okućnicama.

Razmnožavanje marele

Sve što je rečeno o razmnožavanju trešanja odnosi se i na marelu, s jednim izuzetkom, što se ona ne razmnožava izdancima, pošto nema sorata na sopstvenom korenu, već samo na nekoj podlozi.

Visina debla marele okalemljene na divljoj treba da bude 80—90 cm, a okalemljene na magrivi 60—70

Sorte marele

U proizvodnji je poznat mali broj sorata marela — oko 50, od kojih zaslužuju preporuku za gajenje u našim ekološkim uslovima samo sledeće sorte:

Kraljevska marela. — Stara je sorta i gaji se u svim voćarskim zemljama sveta. Sazreva između prve i druge nedelje sazrevanja trešanja i višanja, tj. u drugoj polovini maja. Plodovi su srednje krupni, jasnocrveni, vrlo sočni, slatko-nakiseli i prijatne arome. Spada u red najrodnijih sorata marela.

Engleska rana. — Sazreva u prvoj polovini juna. Plodovi su krupni, svetlocrveni, vrlo sočni, ukusni i prijatni za jelo. Stablo je srednje bujno i rodno.

Kraljica hortenzija. — Ovo je najlepša, najkrupnija i najsočnija marela, poznata u svim zemljama sveta. Sazreva u prvoj polovini juna. Stablo je srednje do slabe bujnosti. Može se gajiti u svim oblicima, pa i u.špalirima. Rađa prilično neredovno i ne tako obimno.’ Dobro se oprašuje s poznocvetajućim sortama trešanja.

Pregled svojstava marela pomoću kojih se vrši izbor sorti
Izostavljeno iz prikaza

Lepa od šanteja. — Sazreva krajem juna. Plodovi su krupni, ćilibarnocrveni, vrlo sočni i veoma ukusni. Stablo bujno i dobro uspeva i na slabijim zemljištima. Prorodi u trećoj godini i rađa redovno i dosta obilno.

Pozna marela. — Plodovi su srednje krupni i vrlo lepi, odlični i za jelo u svežem stanju i za pravljenje slatka, kompota, džema i konfitira. Stablo je srednje bujno i dosta rodno, pogotovu ako joj se obezbede pogodni oprašivači. Sazreva u drugoj polovini juna.

Podizanje zasada marele

Uslovi za uspevanje marele su isti kao i za trešnju. Priprema zemljišta za njeno sađenje takođe se izvodi na isti način kao i za trešnju i višnju, s jednim izuzetkom, što je razmak sađenja nešto drukčiji.

Razmak sađenja. — I marele kao i višnje bolje je saditi u pravougaonik nego u kvadrat ili u trougao, radi lakše mašinske obrade zemljišta. Rastojanje u velikim zasadima treba da budu sledeća (u metrima):

• srednje bujne sorte na divljoj trešnji — 8,0 x 10,0
• srednje bujne sorte na magrivi — 7,0 x 9,0
• slabo bujne sorte na divljoj trešnji — 7,5 x 8,5
• slabo bujne sorte na magrivi — 6,0 x 8,0

Tehnika gajenja

Obrazovanje krune i orezivanje mladih stabala i stabala koja rađaju vrše se na isti način kao i u zasadima trešanja i višanja, a i vreme i način đubrenja marela su takođe isti, sem što su norme đubriva nešto drukčije.

Organizacione norme za đubrenje marela

Vrste đubriva	Za mlade zasade kg		Za zasade u rodu kg
–	po stablu	po hektaru	po stablu	po hektaru
Stajnjak	70	11.000	—	16.000
Kompost	100	18.000	—	24.000
Osoka	30	—	70	—
Nitromonkal	1,5	240	—	400
Krečna šalitra	1,2	200	1,2	200
Superfosfat	1,9	300	—	400
Tomasovo brašno	1,9	300	—	400
Kalijumova so 40%	1,6	250	—	350
Kali j umsulfat	1,4	220	—	300
Sirovi krečnjak	—	—	—	3.000
Saturacioni mulj	—	—	—	6.000

Zaštita marela od bolesti i štetočina, kao i mrazeva, izvodi se na isti način kao i kod trešanja.

Berba, sortiranje i pakovanje marela vrši se takođe na isti način kao i kod višanja, i to po istim kvalitetnim stepenima i jugoslovenskim standardima.

Rentabilnost proizvodnje marela je slična rentabilitetu proizvodnje trešanja. Istina, marele nešto manje rađaju po stablu nego trešnje, ali kad se uzme u obzir da se one nešto gušće sade, tako da na jednom hektaru staje 20 stabala više i da im je uz to i cena nešto veća, onda proizilazi da je njihov rentabilitet gajenja istovetan.