Jack or Jim, Sir?! (out of the past, liquid story) In any bar… you know someone by name(iz jedne reklame za viski). Odmah da se razumemo: apstinent sam! Da li je to zbog zdravlja, ili zarad prethodne preterane upotrebe? Pogrešno: to je bila samo jedna odluka.

Ali, slava — naročito lažna — je neuništiva. Otuda, uostalom, i ovaj tekst. Nije mi prvi put. Sećam se da je, ima tome možda i svih deset godina, izdavačka kuća—u—osnivanju Plavi jahač izdala jednu knjigu o viskiju. Bio sam, razume se, predviđen kao jedan od pisaca predgovora. Neki drugi poslovi, ili obična mrzovolja, sprečili su taj istorijski poduhvat. Na jednoj od prvih stranica knjige stajala je napomena: Ovde je trebalo da ne nalazi predgovor B.T-a. Drugi pisac predgovora – mislim da je to bio Pajkić — konstatovao je da se verovatno radi o najboljem tekstu B.T—a koji nije napisao B.T. Zašto bih ga pisao kada sam i ovako slavan…

Knjiga je, svejedno, bila grozna. Neka vrsta finansijskog izveštaja. A onda je moj izdavač — Narodna knjiga — poželeo da paletu svojih bestselera upotpuni jednom knjigom o viskiju. Da li bih napisao predgovor? ’Ajde, šta da se radi, pošaljite rukopis! I onda? Onda sam ustanovio da je to isti onaj tekst koji je već štampao Plavi jahač. Pa se od objavljivanja odustalo. Tako me je jedan nenapisani predgovor spasao muke pisanja drugog predgovora. Najviše koristi imaš od tekstova koje nisi napisao.

Ipak, to nije moglo trajati večno. Prekidu moje loše budućnosti u pogledu viskija doprineo je jedan pomalo bizaran, slučajni susret. Važno je napomenuti da sam tog dana krenuo na pijacu. Bila je jesen. I bilo je uopšte odvratno. Negde na pola puta sreo sam čoveka, mog privatnog zlotvora. Zove se Milomir Marić.

Eto, najzad, početka prave priče. Jer, tog dana, kada je bila jesen, a ja pošao na pijacu, pitao me je Marić kako mi izgleda novi broj njegovog časopisa Profil.

Pa, slušaj, rekao sam, ako se ovako nastavi Profil će postati vodeći kriptokomunistički časopis u žanru bolja prošlost, jer se većina njegovih tekstova zasniva na nostalgija — tripu: ko o čemu, Babonja o snimanju Dugih brodova, Brana o dežurnom ustaši koga je svojevremeno ganjao po zagrebačkom književničkom klubu, a ja da sam video živog Če Gevaru i golu Milju Vujanović.

To je — nastavio sam — tipičan sindrom dece komunizma, Brozovih siročiča, koja i danas, naročito danas, kada je komunizam propao, a ona postala parije novog svetskog poretka, iskazuju bolnu želju da se, nostalgičnim prisećanjima, postave u centar sveta ne bi li time, makar i naknadno, osmislili ono što im je sticajem okolnosti propalo, a to se, mislim, zove egzistencija.

Tako se, u Profilu, Hajdeger udružio sa Mir-Jam. Oni koji su ubeđeni kako su, još davno, pronikli u tajnu bitka i ništavila, oni koji su oduvek znali sve, pripovedaju tu o najsitnijim banalnostima svojih života i priključenija, čineći to upravo na superioran način onoga koji predočava tajnu bića i ništavila. No, svejedno, to je ipak zanimljivo za čitanje — zaključio sam.

Bila je to svakako prestroga (obaška netačna) ocena. Možda je tome bila kriva topla bela čokolada koju je Marić pio u to jesenje jutro dok smo sedeli u jednom kafiću blizu Bajlonijeve pijace. Nešto mi se slošilo. Marić je moju ocenu svog lista mimo prećutao, ali je, videvši duševnu patnju u očima onog koji se suočio sa prizorom tople bele čokolade u rano jesenje jutro, rekao: Imam ideju za tvoj sledeći tekst; napiši o tome kako ste vi ’šesetosmaši’, sve tražeći još više socijalizma po glavi stanovnika, počeli da pijete viski, i neka to bude sažeto, na 30-40 šlajfni. Predlog sam glatko odbio: ako jednom skineš pantalone, na red dolaze gaće.

No, čini se da Marića baš odbijanje inspiriše na uredničke poduhvate. Jednog dana se, dakle, ponovo javio i slavodobitno uzviknuo: Našao sam! Šta je našao? Našao sam, kaže, tvoj prvi tekst o viskiju u listu Aš čiji sam komplet za 50 dinara juče kupio kod onog bukiniste u Knez—Mihajlovoj! Odmah ti šaljem foto-kopiju! Najzad me je slomio. Odlučio sam da pristanem. Da li se ostvarilo? Ne sećam se.

No, svejedno, ako je već to sudbina, namerio sam da se osvetim Mariću time što on, kao ubeđeni apstinent (uspomena na nesrećno detinjstvo), neće moći mnogo da se pača u jedan „stručan tekst“ o viskiju, pun njemu nepoznatih termina, a to će u njegovoj duši proizvesti mnogo boli. S druge strane, ovo može da bude zgodna prilika da se obračunam sa mitom o B.T. kao velikom konzumentu viskija, koji je (mit) već davno ušao u ovdašnji folklor.

Odatle se, u novije vreme, preselio u vokabular naše novokomponovane politike: kada neki ovdašnji političar ne zna kako da počne dan (nešto zbog mamurluka, što otud jer nema novu ideju za spas Srbije kojom će se dodatno obogatiti), on ga počne tako da za neke novine izjavi kako je stanoviti Tirke znana ispičutura koja se vazda naliva viskijem izjednačujući dimenzije šanka sa granicama otadžbine. To sve govori o duhovnom zaleđu naše politike, koju uglavnom vode bivši čobani: ko, bre, pije viski iz čuture?!

Avaj, nasuprot fami koja me je pratila, pio sam (viski) veoma malo, u najgorem slučaju umereno. Onda sam prestao. Prava je istina da sam, u posve specifičnom smislu, oduvek bio najveći borac protiv alkoholizma u ovoj zemlji. Na pitanje uličnih novinara „koje je vaše omiljeno piće?“, obavezno odgovaram: voda, kretenu! Prepešačio sam čitavu Srbiju u potrazi za dobrom, hladnom iz— vorskom vodom. Uostalom, čista voda je odlučujući sastojak svake dobre alkoholne pijače. Naročito viskija. Bilo je to u prošlom životu.

Hoću da kažem kako je moja vezanost uz viski bila manifestnog karaktera, proizišavši svo- jevremeno iz protesta protiv totalne alkoholisanosti nacije. Ako je to dovoljno precizna formulacija. Više se radilo o genetskom trovanju rakijom—šećerušom: deda pije, a unuk mu ide u pomoćno odelenje! Da i ne govorim o problemima sa bešikom zarad špricera. Kada se zna šta se ovde pije, nije čudo što su sekira i čakija naša omiljena sredstva komunikacije.

Pokojni Vane Ivanović je, neposredno pred svoju smrt, ismejao patetičnu srpsku potrebu za povratkom šljivi (i opanku), koji nas, taj povratak, svakim danom sve više udaljava od mogućno- sti civilizacijskih integracija. Alkohol je krucijalni dokaz našeg istorijskog autizma, ali i našeg straha od sveta. Kada čujem da neki mamlaz divani kako u svom rodnom selu kraj Gornjeg Milanovca, gde se vikendom vraća tradiciji i odmara od važnih državnih poslova, svojeručno pravi šljivku bolju od viskija, izgubim svaku nadu glede našeg spasa. Srbija tetura od rakije kojoj ni francuski konjak nije ravan. Onomad, u Nišu, preko sto ljudi bacilo kašiku, jer su pili neku zozovaču, „prirodnu rakiju“. Nije, međutim, primećeno da je, istom prilikom, stradao neki pacov. Možda sam i ja pacov kada se, nasuprot većini Srba, rukovodim devizom Veska Savića: Ne treba se boriti protiv alkohola, već se treba boriti za kvalitet alkohola ako nam je do sreće ovog naroda! Za sada je srećan samo onaj Zoza iz Niš(a). Jer je već izašao iz zatvora.
Lično i generacijsko opredeljenje za viski bilo je, prema tome, izraz društvenog protesta, čin duhovnog terorizma. Jer je viski, odnekud, ovde simbol „odnarođenog alkohola“, ono što radi protiv naše (alkoholičarske) samobitnosti. Da nije bilo toga, verovatno bismo izabrali nešto drugo. Bu— dući da je naša prosvečenost u pogledu alkohola bila praktično nikakva.

Za viski smo znali da to pije Hemfri Bogart. Najviše je popio kada je ona, bivša mu devojka, od svih šugavih krčmi na ovom šugavom svetu ušla baš u njegovu. Eto, rekao je otac, kažem vam ja da viski boli. Posle samo saznali da je mnogo zabolelo velikog pisca tvrde škole Rajmonda Cendlera (Bogi je na filmu tumačio lik junaka njegovih romana Filipa Marloua) kada je, naliven viskijem, ispao kroz prozor. Sa sedmog sprata. Njegov kolega, takođe veliki pisac Dešajel Hemet odre- kao se viskija (i komunizma) i naprasno umro. Nije nam bilo jasno zašto se Bogi opredelio baš za viski kada su drugi idoli naše mladosti, junaci romana Hemingveja i Remaika, pili neke sasvim različite stvari, koje su nosile mistična imena pastiš, kalvados. Deceniju—dve kasnije, kada sam se prvi put dokopao Azurne obale, imao sam čvrstu nameru da, pod jedan (pod dva je bila formula 1 u Monte Karlu), ispitam o čemu se radi, ali sam odmah odustao: sva ta pića, koja su palila našu dečačku maštu (ovde treba ubaciti nešto o životu dečaka iza gvozdene zavese), imala su odvratnu boju; uglavnom su bila zelena.

Za nekog ko je odrastao u Beogradu kasnih pedesetih godina, to je budilo košmarne uspomene na mentol liker, vrhunac onovremene konzumentske kulture čiji su promoteri bile konzum—dame iz Lotos bara. Inače se pila daskovača. Nisam danas sasvim siguran da li su je stvarno pravili od daske; više mi je ličilo da se pravi od govana. Šejka je pio daskovaču, bio je naime ruskog porekla. Danilo Kiš je pio brandy ili šta se već zatekne, ali se nikad nije napijao jer je, zahvaljujući njegovoj nepojamnoj energiji, alkohol munjevito isparavao dok je on pričao, pevao ili šetao od stola do stola. Mihiz nas je učio da kod alkohola ne treba mnogo izvoljevati: bilo šta da piješ, a sve je đubre, uvek se napiješ. Ali, Mihiz je mrzeo pijance, naročito one agresivne pesničkog lipa.

Viski je došao da nas spase od prevremene srpske smrti. Ali su i di’uga pića imala u tome zapaženu ulogu: italijanski vermuti, engleski džin, mnogo kasnije ruska votka. U tom smislu, revolucionarni kulturni događaj bilo je otvaranje Fontane u Knez—Mihajlovoj, dućana u kome su se, sredinom šezdesetih, prvi put u slobodnoj prodaji mogla kupiti inostrana pića i — kao pravo čudo — indian tonic water, kasnije znan kao šveps; litar gordonovog džina 300 dinara, deset bočica švepsa od jedan deci takođe 300 dinara. Pa ti onda teraj otmenost uz džin—tonik. Terali smo. Uglavnom u redakciji Susreta. U tome je tajna njegove razlike u odnosu na Student.

…Zabranjuje se za svrhu potrošnje proizvodnja, prodaja ili prenošenje opojnih pića na teritoriji Sjedinjenih država. (iz amandmana XVIII na Ustav SAD, koji je Kongres Usvojio 17. XII 1917)

No, viski smo ipak otkrili ranije. Obično me pitaju da li se sećam kada sam prvi put probao viski. Za divno čudo, odlično se sećam. Dogodilo se to na grandioznom koktelu u jednoj od hala beogradskog sajma, koji je priredio tadašnji američki ambasador Džordž Kenan, inače slavni istoričar, u povodu izložbe američkog slikarstva. Bile su zapravo dve takve izložbe. Prva nam je, mada u osnovi retrospektivnog karaktera (Huper, Džordžija O’Kifi), otkrila apstraktni ekspresionizam akcionog slikarstva Džeksona Poloka i najvećeg američkog slikara Marka Rotka; druga je eksplodirala kao bomba pop—arta Vorhola, Lihtenštajna, Oldenburga, Raušenberga i ostalih. BITEF i FEST došli su kasnije. Beograd je bio na putu da postane svetska metropola. Slatke i lude šezdesete.

Ono sa viskijem dogodilo se posle otvaranja druge američke izložbe. Točilo se na sanduke. Razume se — Džek nacionale (prezime Denijel). Savršeno dobro pamtim da je grupica nas klinačkih autsajdera, sve društvo iz kraja, u kojoj su, osim mene, bili i Boda Ristić, kasnije poznati likovni kritičar, te Dragoš Kalajić, dobro potegla, više zbog odanosti Hemfriju Bogartu, nego zato što nam je prijalo na prazan stomak – naime, od klope se služio samo žuti čedar sir prema kome smo gajili odvratnost jer smo ga se prejeli još u đačkoj kuhinji osnovne škole. Kalajić se, po običaju, odmah stavio u ulogu „poznavaoca“, održavši nam pravo malo predavanje o viskiju, mada — razume se — o njemu nije imao pojma; znao je on lepo da izmišlja, bio je zabavan. Ono što nas je, sutradan, iznenadilo beše izostanak traumatičnih posledica. Ćale, viski ne boli. More, marš, stoko!

Osetili smo, isto tako, da viski ima specifičan ukus, ali nam to ništa konkretno nije govorilo. Mnogo kasnije, na jednom žuru kod Makavejeva, pita me Zika Pavlović kako mogu da pijem viski kada on smrdi na stenice. Nismo to držali, radije smo gajili zlatne ribice – odgovorih. Mislim da se malo naljutio. Tako nastaju legende: sve počinje sa zlatnom ribicom.

Otuda se od mene, kao legende, sigurno očekuje da ovde potvrdim uverenje čaršije o B.T. kao velikom poznavaocu viskija. Ma, koješta! Velikih poznavalaca viskija nema, ili postoji tek nekolicina njih. Čak su i najveći stručnjaci iz velikih destilerija kao lojalni službenici ograničeni jedino na tajne proizvoda sopstvene firme. Knjige o viskiju koje sam pročitao bile su čisto gubljenje vremena: tu se uglavnom priča o tome kako je Džordž Balantajn ubrao prvi profit ili koliki je godišnji biling kanadske kompanije Sigram. Pitam se da li takve knjige pišu na računskoj mašini! Ova knjiga (koju ćete tek pročitati uz dva—tri viskija) pisana je na kompjuteru il’ običnim perom i nije im nimalo slična jer je njen autor A.Z., inače zbilja veliki poznavalac viskija (i geografije), radio zapravo na nekoj vrsti svoje doktorske disertacije o lekovitosti vode života. On je, dakle, primarijus; uskoro će o viskiju predavati studentima pete godine medicine. Mada je njegov tekst, ta disertacija, takođe svojevrsan predgovor jednoj od najopsežnijih enciklopedija viskija. Onda, razume se, na kraju knjige, dolazi rečnik stranih jezika. Ne znaš odakle da počneš.

Nedavno sam u jednom ozbiljnom političkom štivu, u kome se pominju drug Tito, VIII sednica, list Politika, nezavisna Crna Gora (valjda i osvajanje svemira), naišao na sledeću fusnotu: čivas — najčuvenija i najskuplja marka viskija. Blagi Bože! Svojevremeno sam, ušavši u jedan trščan- ski liker store, bio spopadnut od nasrtljivog prodavca koji mi je, šprahe tuto lingve, ponudio razne viskije iz kategorije đubre. Iznerviran time što me tretira kao dunstera, izabrao sam neke likere (je l’ sam već rekao da obožavam likere?) sa najgornjih polica, koje je ovaj morao da skida uz pomoć neke velike kuke i lomatajući se po merdevinama. Čudno, rekao je više za sebe, Jugosloven, a kupuje likere. Bio je on, ipak, poznavalac tržišta. Šta to kupuju Jugosi?, pitao sam. Viski — kazao je brbljivi mali Italijan. — Običan svet uzme džoni ili balantajn, a oni koji imaju para i misle da imaju ukusa kupuju čivas jer je, znate, to pio vaš Tita. „Poznavaoci viskija“ su, prema tome, ljubitelji lika i dela J.B.Tita.

0 nivou poznavanja govori baš onaj moj „prvi“ tekst o viskiju koji je Marić pronašao kod prodavca starih novina u Knez—Mihajlovoj: taj članak — zbog koga je glavnom uredniku Aša Nikoli Rudiću suđeno pred sudijom za prekršaje — vrveo je od materijalnih grešaka, laičkih konstatacija, pogrešnih transkripcija (molt) i evidentnih gluposti: Viski se obavezno pije sa ledom! To je toliko iznerviralo Desu Trevisan, ovdašnju dopisnicu londonskog Tajmsa, da je odlučila da me obrazuje. Godinama mi je, sa svojih putovanja, donosila flaše viskija: neke su bile otvorene, druge dopola ispijene, ali je bilo i pravih bisera. Sada znate zašto su tu dobru ženu proterali iz Jugoslavije.

Ali, ipak, upoznao sam jednog pravog znalca viskija. Zvao se Eduardo Đakone. Onog drugog, Sveđanina Ulfa Buksruda, još nisam sreo. Tako sam propustio da se pozovem na njegovu degustaciju iz aprila 2002. godine, kada je za prijatelje i poznavaoce u Londonu poslužio četrdeset uzastopnih godišta macallana (1960-2001), što se smatra najvećim vertikalnim tejstingom u istoriji. Ah, da, ja sam apstinent! Mogao bih samo da gledam. Ko zna da li bih preživeo duševnu patnju.

Eduardo Đakone stoji u pročelju velike svečane sale beogradskog hotela Jugoslavija. Prevodi Dragoš Kalajić. Počinje III svetski simpozijum o viskiju (prva dva nisu, doduše, ni održana) u organizaciji svesaveznog jugoslovenskog Udruženja barmena. Ozbiljni ljudi, kakvi već moraju biti oni koji su se udmžili oko nečega što ne postoji. Pomoćnik (ordinarni kelner, ne barmen) vadi iz zarnrzivača čaše, zvane sijalice, prethodno poprskane toplom vodom tako da su u finoj ledenoj skrami. Đakone predlaže da se krene sa nekim običnim, prostim viskijem, recimo džonijem. Barmeni samo liznu. Igor Mandić i ja eksiramo. Svi hvale popularnog šetača.

Dobro, kaže Đakone, sada ćemo najpopularnijem Škotlanđaninu (posle Bob Boja, razume se) dodati još nešto, kap-dve kardua. Degustacija opet protiče u grobnoj tišini. Igor Mandić i ja ponovo eksiramo. Sta sada kažete? – pita Đakone. Predsednik barmena, mislim da se zvao Sarenac, kaže da je stvar (tekućina) evidentno poboljšana, ali da je on, iz principa, protiv svakog mešanja: Kao ugostitelj, uvek glasam za čisto piće! Đakone se sažaljivo osmehnu: Dragi gospodine, ’džoni voker’ sa kojim smo počeli već je mešavina dvadeset i devet različitih viskija. Kalajić prevodi: Vaša ekselencijo lorde barmene, ’džoni voker’ je vertikala evropske kulture jer je mešavina trideset i četiri različita viskija, od kojih se svaki spravlja po tajnom alhemičarskom receptu… Igor Mandić i ja zapalismo po cigaru.

Kalajić je, međutim, bio u pravu sa svojim preterivanjem: ono što je tada Đakone izrekao ne služi samo tome da bude ispisano na svakoj flaši džonija, to jest, jedino zato da nas obavesti kako je on blendirani, mešani viski. Držim to, što se kaže, krucijalnom činjenicom slave džonija vokera, ali ne kao osvežavajućeg napitka — jer, što da se lažemo, ima sijaset boljih viskija, kao što ima i takvih koji vas, posle jedne ispijene boce, inspirišu na bavljenje kvantnom fizikom ili na proučavanje religioznog aspekta u romanima Dostojevskog.

Značaj činjenice koju ističem jeste u domenu kulture, čije sve formule, svi žanrovi i sva dostignuća počivaju na istom principu kao i džoni, dakle na blendiranju, na mešanju različitih iskustava, kao plod često potpuno divergentnih uticaja, u jedistvu prividno nespojivih stvari. Zar bi – uzmimo samo taj primer – moglo doći do značajnog umetničkog dela epohe kakvo je svoč da se nisu susreli tajne tradicionalne švajcarske časovničarske mehanike i američka sklonost prema plastici. Tako su blendirani viskiji – džoni voker naročito – najpre kulturne činjenice, pa – zašto da ne? – i oni retki stožeri naše civilizacije koji se još dobro drže. Otuda ne treba da čudi da je džoni simbol kolektivne i, još više, individualne kulturne identifikacije. Čovek pije džonija da bi svetu pokazao ko je. Dok je te alhemije, nema kraja istorije. Zato je – da se vratim početku ovih redova – naše šesetosmaško opredeljenje za šetača bilo eminentno ideološka stvar – protiv crvene buržoazije i balantajna! To vam je isto kao i odluka hoćete li da navijate za Crvenu zvezdu ili – ako ste, nekim slučajem, bolesni – za Partizan. Sociolozi su davno ustanovili da su te pođele mnogo značajnije od one koja je ovaj svet delila na demokrate i komuniste.

Ukida se XVIII amandman Ustava Sjedinjenih Država. (iz amandmana XXI na Ustav SAD, koji je Kongres usvojio 20.11 1933)

Đakonea je otkrio Mirko Klarin, poznati novinar (danas živi u Hagu), koji se još od ranih sedamdesetih godina zanosio da će, uz pomoć Frana Barbierija, tada već uglednog komentatora torinske Stampe i poverljivog čoveka Đanija Anjelija, postati Politikin dopisnik iz Italije. Jednom mu je to umalo uspelo: ustupio mi je stan, rasprodao nameštaj, negde deponovao svoju (veliku) kolekciju viskija, ali ga, u zadnji čas, zeznuli Žika Minović i onaj Dragosavac iz Hrvatske. Ili je bilo obrnuto: onaj Dragosavac iz Hrvatske i Zika Minović. U svojoj dokumentaciji pronašao sam kopiju jednog nepotpisanog teksta — ali, sigurno je Klarinov (mada, istini na volju, Kalajić tvrdi da je njegov!) — sa naslovom Među tajnama viskija, u kome se opisuje prvi susret očajnog autora, nesuđenog dopisnika iz Italije, i Đakonea, a to se dogodilo jedne maglovite noći, u Salu, na obali jezera Garda, tamo gde je Musolini imao onu državu od sto dana. Čista literatura: Na jednoj firmi od metala, u stilu starih gostionica, urezana su slova: ’Edward and Edward’, a ispod njih — ’Viskiteka’. Po lakoj magli na obali jezera, još tihoj pred predstojeću inva— ziju turista, obuzima nas za časak iluzija da se nalazimo u škotskom ’highlands—u’. Samo za trenutak, jer naš ulazak u lokal u poluseni dočekuje jedno sonorno italijansko: ’Dobro došli!’ Nalazimo se u Salou, na jezeru Gardi, a dočekuje nas Eduardo Đakone (jedan od dvojice Edwarda, drugi je sin), ‘ovek koji je uspeo da ga pozdravljaju na godišnjem sastanku velikih škotskih proizvođača viskija (o čemu nas obaveštava plakat sa dobrodošlicom na ulazu, na italijanskom jeziku). Ta srdačnost prema njemu u Škotskoj može se objasniti jedino njegovom aktivnošću neumornog propagatora dobrog viskija u Italiji. Međutim, mi smo to potpuno shvatili tek kada smo razgledali njegov podrum.

Đakone se viskijem bavi još od pedesetih godina. Posle avanturističke mladosti, koju je delom proveo kao brodski kuvar, odlučio je da otvori, prvi u Italiji, lokal tipa a go—go. Ta se kafana zvala Kaveto. Uspeh poduhvata donosi mu ponudu da posao preseli u Milano, ali takva kombinacija, mada izvesno profitabilna, nije više odgovarala njegovoj sve razvijenijoj istraživačkoj strasti ka „tajnama viskija“, te se on povlači u Salo, otvara viskiteku, okupljajući za njenim šankom ljubitelje i po— znavaoce u dugim noćnim raspravama o vatrenoj vodi koju su Kelli zvali usquebaugh. No, jednog trenutka, sasvim neočekivano, rasprodaje sve i odlazi u Kaliforniju da gaji lozu i cedi vino. Poslednje što sam čuo o njemu beše da je tamo, u Napa Veliju, načisto propao. Valjda se, za opšte dobro, vratio u Salo.

Period njegove najveće slave među viski—fanovima datira u godine XX veka na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Tada je, mada se tome niko nije nadao, došlo do viski-buma u Italiji, koja se munjevito svrstala na četvrto mesto uvoznika i potrošača škotske rakije. Ali, Italijani k’o Italijani, površni i euforični, piju li piju, a ne znaju šta! To je Đakonea primoralo da se posveti edukaciji svojih zemljaka, te u mnogim listovima objavljuje članke o viskiju.

Počinje od prve lekcije: nema dobrog viskija bez čiste vode. Zato se, veli Đakone, viski spravlja poglavito na selu, blizu bogatih izvora. Kako se, dakle, pravi viski? Od žitarica. Zito se razmesti po podu i „kupa“ vodom dok ne proklija u slad. Zatim sledi proces sušenja na vatri od treseta tokom koga se amid pretvara u šećer. Osim toga, treset daje onaj ukus koji bitno karakteriše ovo piće. Ukus se, u kasnijim operacijama, može podešavati na razne načine. Posebna aroma viskija stratizla potiće od buradi, ranije upotrebljenih za sazrevanje američkog burbona (Škoti su štedljivi), a kaolile otud što sazreva na dvanaest metara od mora koje, podzemnim putem, natapa bačve.

Treća faza je mlevenje slada uz dodatak vruće vode kojom se „izbija“ šećer. Dalja fermen— tacija, sada uz dodatak kvasca, traje dva—tri dana, tokom kojih se šećer pretvara u alkohol. Destilaciju valja ponoviti. Sve to posle turiti u čabar za gradiranje, koje se podešava — opet! — vodom. Preručiti u hrastovu burad. Neka tamo odleži nekoliko godina, najmanje tri. Posle može da se pije. Ne više od flaše dnevno. A to se zove single malt. Ali, nije isplativo mnogo ga trošiti na lanak džep. Otuda treba sačekati još jednu fazu, ono tzv. blendiranje, mešanje proizvoda iz nekoliko destilerija. Đakone ništa ne kaže o tome, ali mislim da je i u ovoj fazi voda odlučujući faktor. Bar je tako u Bugarskoj, danas najvećem proizvođaću „pravog viskija“, toliko dobrog da „boli glava“. Znam za jedan Dimče koj gi pravi u šupata na avlijata.

O tome više na stranicama koje slede nakon ovog tečnog predgovora.

Ako je verovati dokumentima i izjavama svedoka, Đakoneova kolekcija sadržala je 1.400 etiketa. Mereno sanducima. Pokušaj da se sve to proba predstavljao bi ludost. Čak ni viski nije dovoljno vredan da se čitav život potroši samo na njega. Ako si već propustio priliku da se spetljaš sa Avom Gardner! Još bi se posle ispostavilo da je taj život ispao neobično kratak. Đakone je zato svojim konzumentima i šegrtima služio samo ono što će ih uveriti da su na pravom putu. Među ostalima, beše tu jedna serija Macallan—a iz 1938. godine. Onda jedan Old Fitzgerald iz 1933, koji se, u vreme prohibicije, legalno prodavao jer je na etiketi imao upozorenje medical use only. Nema prevare, kaže Đakone: viski otklanja probleme u cirkulaciji. Kada je na onom beogradskom simpozijumu prepričao ovu anegdotu, iz dna sale zaćulo se jedno gromko: Tačno! Otkud barmen zna o lekovitim dejstvima viskija?! Nije bio barmen. Bio je to Vučićević Borivoje, lekar, pukovnik JNA, inače gost holela, koji je, lunjajući hodnicima, slučajno nabasao na našu tajnu pijanku.

By the way, prosečan viski a go—go nudi oko slo pedeset mogućnosti za ispitivanje osetljivosti nepca. U njujorškom Arturovom muzeju viskija (Arthur’ s Scotch Hall of Fame), gde me oslovljavaju sa ser, cene se kreću od 3,5 (odličan talisker) do 24 dolara (stratizla stara 30 godina, linkwood od 44 godine, old elgin iz 1938). Za macallan star pola stoleća (very rare, piše u karti) fiksna cena nije navedena. Tamo sam, dakle, ponovo shvatio koliko je moje znanje skromno, a glas poznavalaca viskija, koji me u Srbiji prati gde god da krenem, nezaslužen. Ali, ipak stojim vam dobar da moj drug Artur ima sjajan izbor glenliveta.

No, šta se konačno dogodilo sa onim III svetskim simpozijumom o viskiju? Kada je seansa završena, a barmeni otišli na svoje odgovorne zadatke, pomagali smo Đakoneu da popakuje ono što je preostalo od „nastavnih sredstava“ (to će završiti u Klarinovoj kolekciji). Odjednom spazismo kako novinar Dragan Gajer ide sa flašom kroz more nedopijenih čaša viskija, onih što su ih barme— ni samo liznuli, i presipa. Šta to radiš, nesrećniće! — zavapismo. akone podiže mku: Gospodin je u pravu. Napraviće svoju sopslvenu mešavinu koja se više nikad ne može ponoviti! Eto naravučenija: nije tajna uvek u viskiju, često je tajna u čoveku.

A čovek koji se u ono vreme usuđivao da pije viski (kod tolikih naših rakiština) bio je izložen nekoj vrsti tihog progonstva iz društva. Najmanje što mu se moglo desiti jeste da bude proglašen za agenta CIA. Tome su, osim ideoloških, pogodovali i neki razlozi praktične prirode: smatralo se da je viski odviše skup kako bi bio uključen u ono kelner, pitaj šta pije kafana! Viski je, međutim, bio jeftin baš zato što je (relativno) skup. Sto god je cena nekog alkohola viša, tim je razumnija – glede zdravlja.

Bilo kako bilo, konzument viskija mogao je sa sigurnošću da računa na usamljenost za šankom. Od toga je bilo koristi u Klubu književnika: nadobudni pisci zavičajne proze, koji su se nahvatali maje po provincijskim železničkim stanicama, ostavljali su vas na miru, tražeči neku drugu žrtvu za sledeću brlju. Ovde se, kako vidimo, lako postaje ekstrem. Magija ekstrema je najjači afrodizijak: svaka žena koja prvi put uđe kod Bude, sred tog sveopšteg papagajnika, u tom metežu i nadvikivanju, odmah zapazi usamljenog viskadžiju za šankom koji s prezirom, kroz dim cigarete, osmatra vašar taštine uzavrele gomile. Posle je bilo kasno čuditi se našim uspesima.

Zato je tek delimično tačna teza da su šesetosmaši bili ti koji su Srbima otkrili viski. Bilo nas je tek nekolicina u tom jatu i uzdržavali smo se od konzumacije dok se radi revolucionarna radnja. Ta je revolucija, je li, tražila još više socijalizma po glavi stanovnika. Zna se kakav je status uživao viski tamo gde je bilo najviše socijalizma, u Sibiru.

No, svaka je revolucija u osnovi svojoj trezvenjačka: čemu duvan, alkohol i lake droge, čemu seks, umetnost i fudbal, kada vas trncima prožima vrućica onog koji će promeniti svet! Najviše aplauza tokom tih lipanjskih gibanja (kako se zvao i Žilnikov film o junu ’68) pobrao je, u dvorištu Kapetan—Mišinog zdanja, Stevo Zigon svojom zbilja impresivnom interpretacijom monologa Robespjera iz Bihnerove drame Dantonova smrt. A to je bio zapravo onaj istorijski govor u Konventu kojim je taj junoša vrline i terora obećavao giljotinu svakome ko se prikloni hedonizmu, bilo da je reč o vežbanju prefinjenosti ukusa, ili se, pak, radi o bludničenju sa bivšim markizama.

Tom smo se hedonizmu zato vraćali tek kada se, oko ponoći, iza nas bez overenih indeksa zatvore dveri Crvenog univerziteta ’Karl Marks’. Odlazili smo čak u Topčidersku noć da se ogrešimo o vrlinu. Posle dođu i neki profesori sa nekim studentinjama. Takva je (tajna) priroda svake revolucije. Osim što onaj koji je bio simbol te revolucije (u ovom slučaju, Vlada Mijanović) zaglavi zatvor. Nas su — procenivši valjda da smo skupi za zatvorsko održavanje — samo oterali iz redakcije Susreta, koji se, postavši pravovemi list za napredne omladince, ubrzo ugasio. Istini na volju, ovih dana sam saznao kako su mislili da i tu nekoga uhapse, jer taj nije ništa pio, ali im dotični na vreme zbrisao u Ljubljanu. Njegovo ime je Ljubiša Ristić. Možda će jednom ponovo pokušati, ko zna.

Tako smo se, posle ’68, povukli u polu—ilegalu, osumnjičeni sa obe strane: bili smo prvi izdajnici u službi NATO. To je iziskivalo stvaranje kućnih rezervi viskija, koje su vremenom prerasle u prave kolekcije. Najveću kolekciju imao je pomenuti Mirko Klarin. Uprkos čestim selidbama, uspeo je da je netaknutu sačuva čitavu deceniju. Danas se ta kolekcija nalazi u jednoj beogradskoj vinariji, gde služi za ukras.

Kako smo i Klarin i ja, u različita vremena, živeli u stanu Dušana Makavejeva valja istaći da je, osim Đakonea, i ovaj naš veliki filmski reditelj uticao na stvaranje kolekcionarskih navika. Jer je Mak, koji je u to vreme već putovao po filmskim festivalima (on je, kako to zgodno kaže Branko Vučićević, čitav život zapravo proveo po aerodromima), bio prvi koji je u kućnom bifeu imao više od jedne flaše.

Taj je bife bio okosnica jedne od najekstravagantnijih viski—žurki za koje znam. Kakva žurka, takvo i dmštvo. Bilo je to u vreme prvog FEST—a, na samom početku sedamdesetih godina prošlog veka. Mak je tada imao svoj (autorski) festivalski program koji se zvao Konfrontacije (kasnije Vidici). Projekcije su počinjale u ponoć, u Domu omladine. Jedan od tadašnjih mkovodilaca doma, fini omladinac, član komiteta, tipovao je Makov stan i, jedne od festivalskih noći, siguran da će ovaj do zore sa napaljenom publikom razglabati o seksu i revoluciji, dojavio svojim banditskim sa— radnicima da je „objekat“ slobodan za obradu. Ne znam odakle im je došla ta glupa ideja da će se nafatirati. Ono što su tamo jedino pronašli behu komplet knjiga Vilhelma Rajha, posteri Če Gevare, velika kolekcija bedževa, dva—tri flourescentna kurtona i — dobro sortiran bife. Besni što im se plan izjalovio, oni sve pomše, popišaju se po stanu i popiju postojeće zalihe vinjaka. Viski nisu dirali. Bio ima valjda sumnjiv. Mož’ misliti kako su se Mak i Bojana (njegova supruga i njegova jedanaesta teza) lepo iznenadili kada su, u zoru, stigli kući!

Ali, Mak k’o Mak (Čolić ga je zvao čapkun), odluči da nevolju iskoristi kao povod za hepening i — pride — neka svoja psihološka istraživanja. Jedino smo pokojni reditelj Ratko Ilić i ja znaliu čemu je kvaka. Pozove, dakle, Mak goste. Dođu Džo Lozi, svojevremeno progonjeni američki komunista, tada već slavni britanski reditelj, njegova žena Barbara, Piter Fonda u bundi od neprerađenog ovčjeg krzna kakve su u to vreme i ovde bile popularne (ispod je nosio uniformu iz američkog građanskog rata sa sve sabljom), Denis Hoper u prljavoj vijetnamki, kosa isto takva, i — mislim — Bobi De Niro, najpristojniji čovek koga sam ikada upoznao. Džeka Nikolsona smo zaobišli, što on Beogradu nikad nije oprostio.

I šta? Oni se ponašaju potpuno prirodno, ništa ih ne čudi. Doduše, Lozi se posle nekoliko čašica počeo raspitivati da li u blizini postoji neki most sa koga bi mogao da se baci. Piter i drugi iz fazona goli u sedlu samo sipaju (viski) i povremeno, iz krša na podu, uzmu neku knjigu, ovlaš je prelistaju i opet bace na zapišani tepih. Opšta katastrofa. Mak očajan. Kada smo slistili viski, krenemo na prijem kod američkog ambasadora, ali, budući da su Makavejevi stanovali u blizini sportske hale na Novom Beogradu, zalutamo usput na neku košarkašku utakmicu. Na prijem smo stigli kasnije, ušavši u rezidenciju kroz prozor. Ambasador, razume se, oduševljen, hoće da se besi. No, dok smo još bili relativno čistih glava, pitam Pitera zašto se pravio blesav kod Makavejeva. Ne razumem, kaže on. Pa, zar nisi video šta su mu provalnici napravili od kuće prošle noći, sav taj krš i lom?! On preblede: U, jebote, a mi mislili da je čovek hipik!

Opet je, dakle, čovek u pitanju, a viski se, kao kakva domaća životinja, čoveku prilagođava.

Jedan se čovek, ni kriv ni dužan, našao u središtu najveće viski—lagarije vezane uz moju malenkost. Dogodilo se to 1988. godine, u Nešvilu, gde sam stigao da proučavam američku „seljačku muziku“ na užas profinjenih agenata iz Stejt dipartmenta. No, Nešvil je ugodna, zgodna selendra (500. 000 stanovnika) gde je biti bogataš sasvim uobičajeno zanimanje. U centralnom gradskom parku nalazi se kopija Partenona, bolja od originala — jer ima krov i sanitarni čvor.

Urednik lokalnog lista Tenesijan Vejn Vit poveo me je jednog dana na prijem u Junion Stejšn, bivšu železničku stanicu, pretvorenu u luksuzni hotel i šoping mol. Prijem je bio u povodu povratka u rodni grad nekog čuvenog televizijskog voditelja. Kalkulacija: 100 dolara po osobi. Tu me je Vit upoznao sa jednim svojim bivšim saradnikom, koji je svojevremeno šegrtovao u kulturnoj rubrici Tenesijana, ali se posle bacio na politiku i već je tada bio senator. Nice to meet you!

Sve bi to palo u zaborav da se, nekoliko meseci kasnije, mlađani nešvilski senator nije upustio u trku za stranačku nominaciju na predsedničkim izborima. Tada se ovde prvi put čulo za Alberta Gora. Iskoristio sam okolnost da „poznajem čoveka“ i napisao članak o njemu, prognozirajući da će A1 prvog utorka u novembru postati šef sveta. Prognoza se tada nije ispunila: Gor je propao na stranačkoj konvenciji, a predsednik je kasnije postao Džordž Buš, otac. Da li će takva prognoza propasti zauvek zavisi od Džordža Buša, sina.

Budući da u ono vreme nisam pisao političke tekstove, mnogi su bili iznenađeni mojim člankom (najviše se su se iznenadili naši dopisnici iz Amerike) i stadoše se raspitivati odakle mi to silno „znanje“ o Alu Goru. Rekoh da sam ga sreo u Nešvilu; posle se pričalo da sam sa njim popio viski; čaša je vremenom prerasla u flašu, i tako, mic po mic, ispade da mi je Gor, oduševljen valjda što je upoznao tako značajnu osobu, poslao u hotelsku sobu sanduk džek denijelsa. Nije tačna konstatacija autora knjige, inače tamošnjeg zemljoposednika, kako u državi Tenesi još vlada prohibicija. Ali, on sam priznaje da do Nešvila i svog imanja od jedne kvadratne stope još nije stigao. Ima vremena, mlad je to čovek. Pije viski.

Onaj sanduk je zbilja postojao, ali je darodavac bio tadašnji nešvilski gradonačelnik – čije sam ime zaboravio – koji se na onom prijemu propisno našljemao i bio zapanjen mojim poznavanjem kulturnog i istorijskog značaja Džeka Denijelsa u borbi za demokratiju i američki primat u svetu, kako po pitanju viskija, tako i šire. Nije mogao znati da sam svoje poznavanje te osetljive materije pokupio iz jedne knjižice koju su mi, prethodnog dana, poklonili u Linčburgu, mestu gde je smeštena destilerija džeka. Uz sanduk je bila priložena i unikatna čaša iz koje je pio Elvis Presli. Kako sam sutra napuštao Nešvil, sanduk je završio u redakciji Tenesijana. Zato me se tamo uvek rado sećaju.

Ali, suprotno raširenom predubeđenju, džek nikako nije vodeći burbon (jer uopšte i nije burbon): džim bim ga šije za gotovo deset miliona više prodatih flaša (45,2 prema 36 miliona). Rivalstvo te dve marke, slično onom koje postoji između džonija i balantajna, više je duhovne prirode. Jedan moj prijatelj, novinar Dušan Radulović, zabasao je jednog dana u neki američki gradić on the half way to nowhere, ušao u prvi bircuz i dok je išao prema šanku barmen ga je upitao: Jack or Jim, sir? To se zove uspeti u životu i biti cenjen po čitavom svetu.

Džek i Džim su zbilja istorijske ličnosti. Tajne destilisanja vatrene vode Denijel je naučio od nekog popa, radeći prvo samo za stan i hranu, da bi mu, kada je crkva zapretila anatemom, časni otac prepustio radnju za sitnu nadoknadu. Džim Bim je takođe zapamćen po prodaji, ali onoj koja će ga odvesti u propast: u vreme prohibicije je, sedeći u berbernici, rekao da će svoju destileriju odmah prodati onom ko je spreman da za nju da 10.000 dolara. Neki Vil Stils, inače kockar na lošem glasu, prihvatio je ponudu. Ne zna se da li je u berbernici točen nedozreli viski. Zna se da je Stils zaradio 400.000 dolara prodavši kasnije destileriju Kanađanima. Možda je tako započelo ono što će, u našim danima, dovesti Kanadu na vodeće mesto u viski—biznisu: mada proizvode i sopstvene, tzv. bele viskije irskog pedigrea (sigram, kanadijan klab) ljudi sa leve obale Nijagare radije su pokupovali akcije gotovo svih čuvenih destilerija. Nije to baš jedini razlog zašto deo moje porodice živi u Kanadi. Ali je možda bio razlog što sam tamošnje svoje rođake rado posećivao.

A najčuveniji viski (po ceni) jeste single malt destilerije Baumor iz 1977. godine, star četrdeset godina: 4.500 funti po flaši. Idi, bogati! Napunjeno je 306 flaša, čija ukupna vrednost iznosi 1,323.000 funti (više od dva miliona dolara); dve flaše su smeštene u muzej destilerije, deset ih je zaključano na sigurnom mestu. Za navedenih 4.500 funti imate i besplatno noćenje u hotelu destilerije. Priča kaže da je 1955. godine anonimni naručilac uplatio bačvu sa zahtevom da viski u njoj zri dvadeset godina. Bačva je bila naprsla, i viski je malo isparavao, malo curio. Preostalih 500 litara presuto je u drugo bure koje je ranije korišćeno za burbon, destilerija je pokušala da stupi u kontakt sa naručiocem da bi, posle silnih muka, saznala da je taj upravo preminuo. Ostavili su viski da zri još dvadeset godina.

Je li bilo pokušaja da se viski proizvodi u nas? Bilo je. Svi su, manje—više, katastrofalno završili. Mislim da je Navip bio taj koji se prvi latio ćorava posla, lansirajući šezdesetih godina po nemačkoj licenci viski rake — sa blagim okusom dima. Prilično odvratna tekučina. Tada su se mangupi sprdali uz pesmicu „za radnike i seljake, najbolji je viski rake!“ I BIP je nešto petljao. Najduže se na tržištu održao rojal kort iz Splita sve dok u bazen sa viskijem nije pao pijani noćni čuvar Dalmacija vina. Sasvim ga je izgrizlo do jutra; pronađeni su samo blokeji.

Endrju Džons, pisac jedne svaštare o viskiju, tvrdi da se ovo piće između 1936. i 1938. proizvodilo u Zari, Dalmacija. Evo kako je do toga došlo (po Džonsu): Malobrojni su oni koji nisu italijanske patriote ili studenti istorije Balkana, a da znaju da je ovaj region bio pod upravom Austro-Ugarske od 1867. do 1918, a zatim postao deo Italije, što je ostao do 1947. Veliki poznavalac istorije taj Džons, nema šta. Pa kaže da se viski luksardo talijan proizvodio u Hrvatskoj zbog svekolikih teritorijalnih i poliličkih previranja. Italija je bila pod ekonomskim sankcijama zbog invazije na Etiopiju. Neki Luksardo, koji je živeo u Zari i bio poznat po proizvodnji maraskina, uvezao je škotski viski, ali je uvezena roba iznenada bila povučena, te je, silom prilika, ovde počeo da se proizvodi jedini viski koji je ikada nastao na ovom području.

Zara je, razume se, Zadar, i moguće je da je stanoviti Luksardo tu živeo, ali ono sa maraskinom nije istina: njega je tada, na čitavom svetu, proizvodio i u specijalne boce (opletene rogozinom) punio gospodin Vlahov, čije je prezime u istoriji sveopštnih alkoholnih priključenija ostalo zapamćeno kao ime jedinog svetski priznatog destilata sa ovih prostora. Poslednja flaša vlahova, koju sam koristio samo kod stomačnih tegoba, poslata mi je iz Južne Amerike, a maraskino je sa Kube jedne zime doneo Đura Kojić, vlasnik Zlatnog papagaja, prvog kafića u Beogradu, slavnog i po istoimenoj pesmi Električnog orgazma.

Ali, danas viski svi prave. Cak i Francuzi, što se ne može okarakterisati nikako drugačije nego kao preterivanje. Srbiji — koja proizvodi smrtonosne rakije — služi na čast bar to što se, nadam se trajno, odrekla ambicije da proizvodi sopstveni viski. Naročito, kako rekosmo, u ovome preteruju Bugari. Ako im se ne stane na put, potrovaće celu Evropu.

Evo, primera radi, šta se dogodilo mom prijatelju, glumcu Draganu Nikoliću. Kusturičino Podzemlje snimalo se jednim delom u bugarskom gradu Plovdivu. Polazeći na put, Nikolić je mozgao: slušaj, Gago, ti znaš da Bugari valjaju falširane viskije, naročito tvog džonija, nemoj da štediš na sebi, pij tamo samo čivas, glava je u pitanju, bre! Tako je i bilo. Ali se, po Kusturičinom običaju, snimanje oteglo, ostadoše oni tamo i čitavih mesec dana. Kada je konačno došlo vreme da se vrate kući, barmen iz hotelskog bara zapita Dragana da li on najsaka samo čivas. Ma ne, odvrati Gaga, prilično mi je odvratan i – onda ispriča ugostiteljskom radniku susedne zemlje o čemu se radi. E, baš šteta – reče vidno razočarani barmen. — Mislio sam da ako najsakate da vam poklonim jedan sanduk. Moj rođak Dimče pravi najbolji čivas u celata

Balgarska! Otuda je pitanje koji viski piješ? Danas bespredmelno. Nije više važno koji viski voliš; važno je samo gde ga kupuješ. Možda je to razlog što sam postao apstinent. Jack or Jim, sir? Ma, teraj se, bre! Uzmi nešto da čitaš! Kao, na primer, ovu knjigu. Od Zikića je, odlično je!

Bogdan Tirnanić

Sadržaj

Predgovor: Jack or Jim, Sir?
Uvod: Slainte, cheers & živeli!
Kratka istorija viskija: Burni život „vode života“
Stvaranje viskija: Tajna ostrva s blagom
Single malt: Ezoterija viskija
Blended scotch: Pomešana osećanja
Irish whiskey: Meko & moćno
Bourbon: Otkriće Amerike
Tennessee whiskey: Tečni kristal iz suve države
Canadian whisky: Ekskluzivni liberalni klub
Globalna destilacija: Oko sveta za 80 prufa
Viski priručnik (Whisky Galore)
Single malt scotch
Single Grain (Žitni viski)
Vatted Malts
Scotch blends (Skoč blendovi)
Irish whiskey (Irski viski)
Bourbon (Burbon)
Tennessee whiskey (Tenesi viski)
Canadian whisky (Kanadski viski)
Rye (Ražani viski)
Whiskey luqueurs (Likeri na bazi viskija)
APPENDIX: Rečnik viskija
Beleška o autoru

Kratka istorija viskija

Burni život „Vode života“

Istorijski tragovi o počecima proizvodnje viskija sežu čak do 800. godine pre nove ere: postoje zapisi o tome da je piće zvano arak, slično viskiju, pravljeno u u to doba u Indiji. U svojoj „Meteorologiji“ Aristotel (r. 384 p.n.e.) pisao je o destilaciji. Sveti Patrik, koji je 432. godine nove ere bio poslat u škotsku oblast Viklou kao misionar, prema nekim izvorima, širio je pored hrišćanstva i nauku o destilovanju pića. Ipak, prvi pouzdani trag potiče iz mnogo kasnijeg perioda i daje malu prednost Škotima u večitoj raspravi sa Ircima oko toga ko je bio prvi. Godine 1494. kralj Džems IV pismeno je naredio da se fratru Džonu Koru iz Lindors Ebija, pored Njuburga u Fajfu ustupi određena količina ječmenog slada, u cilju proizvodnje 35 bačvi „vode života“ („aqua vitae“). Izraz „uisge“, međutim prvi put se pojavljuje 1618, u zapisu o pogrebu poglavice jednog od plemena iz Hajlenda. Nedavno je, međutim otkriven drevni irski zapis koji može poslužiti kao, za sada nezvaničan, dokaz u prilog Iricima. U broju 22 uglednog „Whisky Magazine“, iz pera Berija Volša (Barry Walsh), glavnog blendera kompanije Irish Distillers Group, objavljen je članak pod naslovom „Konačni dokaz – Irci su izmislili viski!“ u kome se navodi (uz prigodan citat) deo dnevnika izvesnog pra-Irca sa južne obale reke Lifi, po imenu Pedi (spelovano „Pahdee“), u kome se nedvosmisleno govori o pravljenju „trostruke vatrene vode“. Volš taj izraz povezuje sa tri puta destilovanim irskim viskijem, a pošto zapis na koži potiče iz vremena pre Hrista, smatra da je Ircima time u ruke dat krunski argument. Ko god da je bio prvi, odabrao je Škotsku kao pogodno tle za razvoj svog otkrića. Čim je pra-viski uhvatio koren, logičan sledeći korak bila je kućna proizvodnja, uklopljena u škotski poljoprivredni sistem, gde je leto po pravilu bilo posvećeno gajenju ječma za zimsku ishranu stoke. Sav ječam koji pretekne služio je za pravljenje domaćeg viskija, vernog pomagača u borbi protiv hladnoće. Vremenom se srazmera bitno pomerila u korist viskija, što je navelo Parlament da reaguje i, izražavajući ozbiljnu zabrinutost da uskoro neće preostati ni zrno ječma za hranu, načini prvi korak ka uvođenju restriktivnih zakona.

Značaj vode za kvalitet viskija bio je naglašavan od samog početka. Smatra se da i sama reč „viski“ (whisky, u škotskoj i kanadskoj transkripciji, odnosno „whiskey“, u američkoj i irskoj) potiče od keltske reči „usque“, ili velške „wisg“, u zajedničkom značenju „tekuća voda“. Drevno ime viskija bilo je „usguebeatha“ (izgovara se kao „uška beha“, sa mekim „š“), ili, donekle iskvareno, „usquebaugh“ – „voda života“. Jedna od mnogobrojnih legendi kaže da su vojnici kralja Henrija II, tokom invazije na Irsku u drugoj polovini 18. veka komplikovanu reč „usquebaugh“ zamenili daleko jednostavnijom – viski, mada je verovatnije da je “kvarenje“ originalnog izraza trajalo mnogo duže.

Povest viskija izuzetno je burna i ispunjena neprestanom borbom sa vlastima. Posle građanskog rata u Engleskoj, Kromvelova administracija je 1643. uvela prvi porez na viski, zloglasni „Malt Tax“. Ne treba posebno napominjati da je to jedan od najnepopularnijih pravnih akata u istoriji. Iako Škotska u to vreme nije bila pod Engleskom, pa samim tim ni dužna da sprovodi engleske zakone, njen parlament bio je prinuđen da već sledeće godine pokuša da ograniči i stavi pod kontrolu preteranu proizvodnju i konzumiranje viskija. Sprovođenje ovakvih zakonskih propisa bilo je ometano na sve moguće načine, što je prikupljanje poreza na terenu učinilo skoro nemogućim. Ipak, zakon je ostao na snazi do 1707. kada je definitivno ukinut, ali time nije bio otvoren i slobodan prolaz za viski. Naprotiv, pošto se Škotska iste te godine ujedinila sa Engleskom, uvedeni su novi zakoni, koji su uneli dodatnu pometnju u ionako komplikovanu regulativu. Poreznici su morali imati obaveznu pratnju engleskih vojnika (zbog boje uniforme nazvanih „crveni mundiri“), čime je opasnost samo umanjena, ali ne i otklonjena. Svaki rat, ili bilo kakva promena u društvenim talasanjima povlačili su nove zabrane i ograničenja. Najstrožijim od takvih zakona, onim iz 1787. proizvodnja je bila u potpunosti zabranjena, što će se ponovo dogoditi u Americi dvadesetog veka, uvođenjem Prohibicije.

Zato su mnoge destilerije izgrađene na zaštićenim, teško pristupačnim mestima,ponekad zabačene duboko u brdima. Druge su posedovale mehanizam za munjevito pretvaranje u kućne pekare i slične legalne radionice. Kad bi uvek budni stražar javio da se približavaju predstavnici zakona, kompletna aparatura mogla se za nekoliko minuta ukloniti, zameniti, ili prilagoditi. Istovremeno, na najvišoj tački kuće zavijorila bi se crvena zastava, znak svim ostalim destilerijama u blizini da “vazduh nije čist“. Za takve poslove najčešće su se specijalizovale žene. Posebno čuvena po brzini bila je Helen Kaming (Helen Cumming), supruga Džona Kaminga (John Cumming), prvog vlasnika destilerije Cardhu, osnovane 1811. Osamdeset dve godine kasnije Cardhu je preuzela kompanija John Walker and Sons, čime je započeo vrtoglavi uspon blenda Johnnie Walker. Svi elementi, uključujući i sam Cardhu singl malt, uklonjeni su sa tržišta, da bi ponovo izronili kao samostalne robne marke tek 1981. stekavši od tada mnoštvo odanih poklonika.

Cardhu je svakako jedna od najpoznatijih destilerija, ali nije prva. Posle strahovite ekspanzije ilegalne proizvodnje nameti su 1823. bitno smanjeni, kazne povećane, a proizvođači napokon na pravi način motivisani i podstaknuti da registruju radionice, umesto da ih kriju. Prvi potez povukao je Vojvoda od Gordona, ohrabrujući svoje zakupce da ozakone delovanje. Najpre se odazvao Džordž Smit (George Smith), čiji će viski kasnije postati slavan pod imenom The Glenlivet i 1824. dobio licencu. Njegovim stopama krenuli su i mnogi drugi, pa se već 1827. moglo govoriti o zakonom regulisanoj industriji viskija. Glenlivet, u oblasti Spejsajd (Speyside, dolina reke Spej), dakle, s punim pravom nosi titulu najstarije aktivne destilerije u Škotskoj, ako se u obzir uzme isključivo pravni kriterijum. Situacija se donekle menja kad se uključe i podaci koji datiraju iz perioda „nezvanične“ proizvodnje, ali se oni često svode na predanje i razlikuju od izvora do izvora. Nedostatak pouzdane dokumentacije iz ranog perioda donekle je rezultat i činjenice da sve do 19. veka u Skotskoj nije definisana jasna razli ka između vrenja i destilovanja, iako se finalni proizvodi značajno razlikuju. Rezultat vrenja („brewing“) je, kao što je opštepoznato, pivo, dok destilacija daje jača, bistrija i sofisticiranija pića.

Osnovni problem u ranoj fazi proizvodnje viskija bila je nepouzdanost njegovog karaktera. Reč je o situaciji kakva i danas postoji kod nas u vezi sa šljivovicom: ne postoji nikakva garancija da će ovogodišnja rakija biti identična, pa čak ni slična, prošlogodišnjoj. Kako, najjednostavnije rečeno, izgleda proces dobijanja viskija? Kaša za fermentaciju („mash“) sadrži mešavinu žitarica (kukuruz, raž, ječam) i vode. Zrna se najpre potapaju u vodu, dok ne proklijaju. Zatim se suše na žaru od treseta, ili, ređe, nekog drugog uglja. Natapanje i sušenje predstavljaju dve početne etape u proizvodnji slada („malt“). Kad se osuši, slad fermentiše još jednom, obično u lokalnoj vodi. Dobijeno pivo destiluje se u bakarnim cilindrima. Proces fermentacije u današnje vreme nikada ne traje manje od 60 sati, jer bi kraće vreme moglo uticati na narušavanje karaktera pića. Prilikom fermentacije koristi se kvasac, da bi se šećer pretvorio u alkohol. Pri tom se kvasac potpuno potroši, za razliku od fermentacije piva, gde ostaje kao uzgredni produkt. Destilacija se izvodi u dva navrata. Prvi proces je buran: tečnost ključa i dobija zamagljen izgled, a dobijeni alkohol je slabe jačine. Druga destilacija je znatno važnija i deli se na tri etape, od kojih je najvažnija druga, čiji je naziv „telo“. „Glava“ i „rep“ daju proizvode koji se recikliraju. To su proizvodi slabe jačine i naglašenog ukusa. Posle izuzetno spore destilacije – doslovno kap po kap – „telo“ se preliva u bačve i podvrgava procesu starenja. Ključni problem kućne destilacije je kako prepoznati trenutak kad se otrovna „glava“ pretvara u pitko „telo“ i, dalje, kad „glava“ postaje slabi i beskarakterni „rep“. Takva odluka morala je biti rezultat izuzetne veštine i velikog iskustva, zbog čega je vrednost dobrog „majstora destilera“ oduvek bila neprocenjiva.

U prvo vreme jedina kategorija škotskog viskija bio je singl malt — proizvod jedne određene destilacije u određenoj destileriji. Situacija se najpre promenila 1832, kad je u upotrebu ušao izum Irca Eneasa Kofija (Aeneas Coffey) nazvan „patentni“, ili, po njemu, „Kofijev kazan“, koji je omogućavao kontinuiranu, neprekidnu destilaciju u samo jednom kazanu. To je otvorilo mogućnost za pravljenje grein viskija od drugih žitarica i proizvođače iz Loulendsa (gde se i danas nalaze gotovo sve grein destilerije) navelo da upotrebu sladovanog ječma svedu na najmanju moguću meru. Ovo je izazvalo strahovito pojeftinjenje proizvodnog procesa i, logično, dovelo do enormnog porasta proizvodnje, pada kvaliteta i krize. To je potrajalo do 1877. kada je bivši trgovac viskijem iz Edinburga Endrju Ašer (Andrew Usher) došao na ideju da, u cilju konzistentnosti karaktera i kvaliteta, pomeša sadržaj nekoliko različitih bačvi Glenlivet singl malta. Odatle do mešavine malt i grein viskija-daleko lakše, mekše i pitkije od beskompromisnih singl maltova – bio je samo jedan korak. Uskoro su blendovi preplavili tržište i u potpunosti potisnuli singl malt viski, koji će se u punom sjaju vratiti na tržište tek 1963. čuvenim, u pravom smislu reči istorijskim, lansiranjem Grantovog singl malta Glenfiddich.