Problematika zaštite uskladištenih proizvoda u svetu je poslednjih godina, u stručnom i naučnoistraživačkom smislu, pretrpela mnoge promene. Ozbiljne promene su se desile naročito u periodu posle 1972. godine, kada je kolektiv autora sa urednikom prof. dr Tihomirom Stojanovićem, u izdanju Instituta za zaštitu bilja Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu objavio knjigu pod naslovom „Štetočine u skladištima, biologija i suzbijanje sa osnovama uskladištenja poljoprivrednih proizvoda“, ali i posle 1990. godine, kada je dr Zlatko Korunić, u izdanju NIP „Gospodarski list” iz Zagreba objavio knjigu pod naslovom „Štetnici uskladištenih proizvoda, biologija, ekologija i suzbijanje”. Za potrebe čitalaca tadašnje države, autori prve knjige su dali vrlo važne informacije o osnovama skladištenja i čuvanja zrnenih i mlevenih poljoprivrednih proizvoda (uglavnom žita), o štetočinama u skladištima, ali i o načinima njihovog suzbijanja, uz poseban osvrt na hemijska sredstva i uređaje za njihovu primenu. Autor druge knjige je, ističući značaj novih saznanja o primeni kontaktnih insekticida i fumiganata u rešavanju problema prisustva štetočina u skladištima, najavio potrebu osmišljavanja mera zaštite bez primene pesticida i uspostavljanja monitoringa rezistentnosti skladišnih štetočina na pesticide, kao važnih elemenata koncepta integralne zaštite. Kasnije su, isključivo sudeći prema svetskim literaturnim podacima, afirmisani novi pristupi ranog utvrđivanja prisustva štetnih organizama u uskladištenim proizvodima, razrađeni načini praćenja stanja njihove rezistentnosti na pesticide, ali i, u praktičnim uslovima dokazane, nove, do tada alternativne mere i metode suzbijanja.
Za širu stručnu i naučnu javnost ova knjiga je višestruko značajna, jer predstavlja vrlo važan izvor informacija o savremenom upravljanju štetnim organizmima, ne samo uskladištenog žita i proizvoda od žita, nego i povrća, voća, krompira, duvana i lekovitog bilja. Namera autora je bila da se na kritički način analiziraju i u 11 poglavlja prikažu svi problemi koji u praksi mogu da se jave na biljnim proizvoda pre i tokom skladištenja usled prisustva štetnih organizama, i istaknu mogućnosti preduzimanja standardnih i alternativnih mera i metoda zaštite. Prva tri poglavlja u knjizi pokrivaju problematiku zaštite uskladištenog žita. U poglavlju 1 su prikazane sve značajnije vrste štetnih artropoda koje napadaju uskladišteno žito i proizvode od žita, sa detaljnim opisom morfoloških karakteristika, životnog ciklusa, ekonomskog značaja, simptoma prisustva i rasprostranjenosti. U poglavlju 2 su detaljno opisani štetni mikroorganizmi i bolesti koje nastaju na kukuruzu i strnim žitima, zatim štetni mikroorganizmi koji se razvijaju na uskladištenom žitu i na kraju elementi dobre poljoprivredne prakse i dobre prakse skladištenja, važni za uspešno izbegavanje problema nastanka opasnih mikotoksina u lancu ishrane životinja i Ijudi. Poglavlje 3 pruža iscrpne informacije o preventivnim merama suzbijanja štetnih insekata i njihovom sve većem značaju, zatim o direktnim merama suzbijanja, pre svega hemijskim sa stanjem rezistentnosti štetnih insekata, ali i ostalim merama direktnog suzbijanja (biološke, biljni ekstrakti i etarska ulja, inertna prašiva i regulatori rasta insekata). U poglavlju 4 su opisani svi faktori koji utiču na pojavu bolesti povrća u skladištu (nastali u polju, tokom berbe, transporta i skladištenja), zatim najznačajniji patogeni, kao i osnovne mere i metode zaštite. Poglavlje 5 sadrži iscrpne informacije o najznačajnijim patogenima koji se javljaju na krtolama krompira pre i tokom skladištenja, sa opisom posledica njihove aktivnosti i načinima zaštite. U poglavlju 6 su detaljno opisani štetni insekti uskladištenog duvana i važnije mere zaštite, usklađene sa zahtevima međunarodne organizacije za duvan, CORESTA. Poglavlje 7 sadrži podatke o važnijim štetnim organizmima koji napadaju lekovito bilje pre i tokom skladištenja, standardima kvaliteta i integralnim merama zaštite u funkciji izbegavanja pojave opasnih mikotoksina. U poglavlju 8 su na slikovit način detaljno opisani svi najznačajniji patogeni koji dovode do pojave bolesti na plodovima voča, zatim faktori koji utiču na njihovu pojavu u skladištu, kao i mere i metode zaštite. Poglavlje 9 pruža dobre informacije o štetnim glodarima koji se javljaju u skladištima sa biljnim proizvodima, načinima procenjivanja njihove brojnosti i preventivnim i direktnim merama suzbijanja, sa posebnim osvrtom na hemijske mere i efektivnost primene savremenih rodenticida prirodnog porekla. Poglavlje 10 prikazuje osnovne tehničko-tehnološke uslove za bezbedno skladištenje biljnih proizvoda, sa posebnim osvrtom na abiotske i biotske faktore koji utiču na kvalitet proizvoda, kao i na istorijat i savremene trendove tehničkih rešenja skladištenja. Poglavlje 11, iscrpnim opisom karakteristika i rada uređaja za kvalitetnu primenu insekticida u skladištima, ističe sve specifičnosti i važnost pravilne upotrebe u funkciji efikasne zaštite biljnih proizvoda od štetočina.
Zadovoljstvo je istaći veliko angažovanje autora svih poglavlja, posebno njihovu kooperativnost prilikom tehničkog usaglašavanja sadržaja i obima tekstova, ali i recenzenata, prof. dr Srbobrana Stojanovića i dr Ilije Perića, koji su upravo onako kako se to i očekivalo, uspešno usmeravali sve aktivnosti ka ostvarenju zajedničkog cilja, objedinjavanju svih saznanja u vezi sa zaštitom uskladištenih biljnih proizvoda od štetnih organizama. Takođe, posebno treba istaći ulogu lektora Slavice Klarić na izuzetno strpljivom i znalačkom sređivanju teksta, ali i svim zainteresovanim firmama, institucijama i udruženjima koje su na različite načine pomogle objavljivanje ovakve publikacije.
Dr Petar Kljajić
Sadržaj
POGLAVLJE 1 Štetne artropode uskladištenog žita i proizvoda od žita
– Radmila Almaši
POGLAVLJE 2 Štetni mikroorganizmi u uskladištenom žitu
– Jelena Lević, Slavica Stanković, Vesna Krnjaja
POGLAVLJE 3 Suzbijanje štetnih insekata uskladištenog žita
– Petar Kljajić
POGLAVLJE 4 Zaštita uskladištenog povrća od bolesti
– Vojislav Trkulja
POGLAVLJE 5 Zaštita uskladištenog krompira od štetnih organizama
– Drago Milošević
POGLAVLJE 6 Zaštita uskladištenog duvana od štetnih insekata
– Miodrag Popović
POGLAVLJE 7 Zaštita uskladištenog lekovitog bilja od štetnih organizama
– Miroslav Kostić, Slađan Stanković
POGLAVLJE 8 Zaštita uskladištenog voća od bolesti
– Vojislav Trkulja
POGLAVLJE 9 Glodari u skladištima i njihovo suzbijanje
– Marina Vukša
POGLAVLJE 10 Tehničko-tehnološki uslovi za bezbedno skladištenje biljnih proizvoda
– Ljiljana Babić, Mirko Babić, Ivan Pavkov
POGLAVLJE 11 Uređaji za primenu insekticida u zaštiti uskladištenih biljnih proizvoda
– Nikola Đukić
Štetne artropode uskladištenog žita i proizvoda od žita
Rezime
Uskladišteno žito i proizvode od žita napada i oštećuje veliki broj organizama kao što su insekti, grinje, mikroorganizmi, glodari i ptice. U skladištima u našoj zemlji je poznato oko sto vrsta štetnih insekata i nekoliko vrsta grinja koje se hrane biljnim proizvodima, s tim da samo manji broj može prouzrokovati značajne gubitke. Neke vrste napadaju cela zrna žita u skladištima, neke prave štetu i u celim zrnima žita i u njihovim proizvodima, a neke se hrane plesnima. U ovom poglavlju je dat prikaz važnijih štetnih artropoda i opisan njihov značaj, morfološke karakteristike, životni ciklus, simptomi prisustva i rasprostranjenost.
Štetne artropode uskladištenih biljnih proizvoda su prema načinu života svrstane u primarne i sekundarne. Primarne štetočine su ekonomski najznačajnije, jer napadaju i oštećuju cela zrna i razvijaju se u njima. Najpoznatije vrste iz reda Coleoptera (tvrdokrilci) su: žišci (familija: Curculionidae) i rizoperta (familija: Bostrichidae), a iz reda Lepidoptera (leptiri) moljci iz familija Gelechidae i Tineidae. Sekundarne štetočine napadaju samo oštećena žita u toku žetve, transporta ili čuvanja u neadekvatnim skladišnim uslovima, ali i proizvode od žita. Od tvrdokrilaca su najvažniji brašnari iz familija Tenebrionidae, Cucujidae i Silvanidae, a od leptira, moljci iz familije Pyralidae i Phycitadae. U skladištima se javljaju i mnoge druge vrste koje su zbog svojih osobina svrstane u predatore i parazitoide, kao i artropode koje se javljaju u vlažnim skladištima ili su mikofagne vrste.
Insekti i grinje su organizmi čija temperatura tela zavisi od spoljašnje temeperature. Najveći broj vrsta koje žive u skladištima su tropskog i suptropskog porekla i ne podnose veća kolebanja temperature. Optimalna temperatura za njihovo razviće je 25-33°C, suboptimalne temperature su 13-25°C i 33-35°C, a letalne niže od 13°C i više od 35°C. Zato stalno treba imati na umu da su nepovoljni uslovi za čuvanje žita i proizvoda od žita povoljni za štetne insekte, jer se pri nepovoljnim uslovima njihova aktivnost smanjuje, a metabolizam i razviće usporavaju. Takođe, usled povećavanja relativne vlažnosti vazduha u skladištu i supstratu se stvaraju uslovi za njihovo brže umnožavanje i pojavu onih štetnih vrsta kojima to odgovara (insekti i grinje), uključujući i mikroorganizme.
Ključne reči: Štetne artropode uskladištenog žita i proizvoda od žita; značaj; simptomi prisustva, rasprostranjenost
Uvod
Ne postoje precizni podaci o ukupnom broju prisutnih vrsta insekata na našoj planeti. Procene su da broj vrsta prelazi jedan milion i da su, danas, insekti podeljeni u 32 reda. Od tog broja, oko 100 vrsta insekata i nekoliko štetnih vrsta grinja, glodara i ptica su tokom vremena postali stalni pratioci čoveka i hrane koju on skladišti. Samo insekti iz tri reda: Coleoptera, Lepidoptera i Psocoptera imaju predstavnike koji spadaju u glavne štetočine uskladištenih proizvoda, dok se neke vrste iz reda Hemiptera i Hymenoptera u skladištima pojavljuju kao njihovi predatori i parazitoidi. Takođe, ne treba zaboraviti ni redove štetnih artropoda čiji se predstavnici javljaju u vlažnim skladištima ili su slučajne vrste: Thysanura, Blattodea, Diptera i Acari (klasa Arachnida) (Boczek, 1991; Scholler i Flinn, 2000; Rees, 2004; Reichmuth i sar., 2007).
Namera u ovom poglavlju je bila da se istaknu važnija dosadašnja saznanja, u svetu i našoj zemlji, o štetnim artropodama uskladištenog žita i proizvoda od žita. Imajući u vidu da neke vrste u skladištima napadaju cela zrna, da neke prave štetu i u celim zrnima žita i u njihovim proizvodima, a da se neke hrane npr. plesnima, u ovom poglavlju je dat opis važnijih štetnih artropoda, zatim njihove morfološke karakteristike, životni ciklus, ekonomski značaj, simptomi prisustva i rasprostranjenost u svetu i kod nas. Od primarnih štetočina, iz reda Coleoptera (tvrdokrilci) opisani su: žišci, rizoperta i trogoderma žita, a iz reda Lepidoptera (leptiri), žitni moljac. Od sekundarnih štetnih vrsta, iz reda Coleoptera su opisani brašnari, a iz reda Lepidoptera moljci. Takođe, u posebnom delu ovog poglavlja dati su osnovni podaci o manje značajnim sekundarnim štetočinama, zatim o artropodama koje se javljaju u vlažnim skladištima, o predatorima i parazitoidima, kao i o slučajnim vrstama kao posetiocima hrane.
Suzbijanje štetnih insekata uskladištenog žita
Petar Kljajić
Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Banatska 31b, 11080 Beograd, Srbija
Rezime
Zaštita uskladištenog žita od štetnih insekata je, danas, usaglašena sa zahtevima međunarodnih standarda kvaliteta i kodeksima: dobra poljoprivredna praksa, dobra proizvođačka praksa, dobra praksa uskladištenja i HACCP. Usmerena je na primenu preventivnih mera i monitoring štetočina, dok se direktno suzbijanje štetnih insekata (posebno korišćenje hemijskih metoda zaštite) preduzima samo kada je to neizbežno. Smatra se da se na taj način može postići veća efikasnost, izbeći nastajanje neželjenih efekata na korisne organizme u ekosistemu, i uspešnije sačuvati zdravlje ljudi i životna sredina. U našoj zemlji je poslednjih godina često uočavana visoka infestacija uskladištenih žita štetnim insektima, pa se u cilju očuvanja početnog kvaliteta i količine nameće potreba za uključivanjem mera savremenih trendova zaštite i elemenata integralnog menadžmenta. Namera u ovom poglavlju je da se ukaže na mogućnosti primene mera, metoda i postupaka koji pojedinačno ili zajedno mogu pozitivno uticati na uspešnije suzbijanje štetnih skladišnih insekata, uz isticanje nekih rešenja na koje treba ozbiljno računati u osmišljavanju zaštite uskladištenog žita u budućnosti.
Ključne reči: uskladišteno žito; štetni insekti; mere i metode suzbijanja
Uvod
Zaštititi žito od štetnih insekata tokom skladištenja je vrlo odgovoran i složen zadatak koji zahteva širok pristup rešavanja i harmonično osmišljenu primenu različitih mera i metoda. Savremena zaštita uskladištenog žita je u pogledu angažovanosti orijentisana na preventivno delovanje i monitoring, dok se direktne, posebno hemijske mere, preduzimaju samo onda kada su neophodne (Mueller, 1998; Almaši i Kljajić, 2000; Haines, 2003). Do nedavno je najveća pažnja poklanjana upravo direktnoj primeni kontaktnih insekticida i fumiganata u suzbijanju skladišnih insekata.
Potreba za globalnom harmonizacijom propisa u svetskoj trgovini hranom, usaglašena sa dobrom praksom uskladištenja i ostalim kodeksima, zahteva primenu mera ili metoda zaštite od štetočina koje su efikasnije i jeftinije, a ne prouzrokuju neželjene efekte za potrošače i korisne organizme u agroekosistemu i životnoj sredini. Sve ovo je najpotpunije sadržano u konceptu integralne zaštite od štetočina uopšte (fntegrated Pest Management IPM), s tim da je on prilagođen zatvorenim sistemima kao što su različiti skladišni ekosistemi skladišta. Ovaj koncept podrazumeva primenu u harmoničnom odnosu, mera higijene, tehničkih, tehnoloških, biotehničkih, fizičkih, bioloških i hemijskih metoda, kao i mera ekonomske politike uz doslednu primenu zakonskih propisa (Sinha, 1995; Hagstrum i Flinn, 1996; Scholler i sar., 1997; Almaši i Kljajić, 2000; Reichmuth i sar., 2007). U svetu se poslednjih godina koriste kompjuterski sistemi za stalno nadgledanje, praćenje i beleženje prikupljenih podataka o stanju uskladištenih proizvoda (Longstaff, 1997; Cook i Watts, 2003; Ndiaye i sar., 2003). Pomoću njih, i uz poznavanje osobina štetnih organizama, je moguće vršiti analize i praviti model ekspertski sistem, da bi primenom odgovarajućih metoda iz integralnog koncepta, mogla biti daleko pouzdanije doneta odluka o načinu rešavanja uočenih problema (Longstaff, 1997; Hagstrum i Subramanyam, 2000a).
Potrebno je istaći da je u Jugoslaviji početkom 70-tih godina prošlog veka započet proces uvođenja integralne zaštite poljoprivrednih proizvoda u našim skladištima, uz isticanje prvih pozitivnih rezultata njihove primene u praktičnim uslovima (Stojanović i sar., 1974; Stojanović i sar., 1975a, 1975b, 1975c i 1975d; Stojanović, 1978), da bi kasnije inicijativa potpuno izostala, jer se pokazalo da je potreban multidisciplinaran pristup rada, koji, očigledno, tada nije bilo moguće uvesti.
Kod nas se, poslednjih godina, često može utvrditi visoka infestacija uskladištenog žita štetnim insektima. Najčešće se olako koristi fumigacija kao isključivi način rešavanja njihovog prisustva uz očekivanje da će ona korigovati i loš kvalitet uskladištenog žita. U isto vreme pravilno se ne uzimaju u obzir uzroci pojave štetočina, zatim kasnije usložnjavanje problema njihovog prisustva, kao i uslova koje treba ispoštovati da bi primena pojedinih mera zaštite bila uspešna. Takvim odnosom prema ovoj problematici, a i zbog lošeg i promenljivog kvaliteta trajnije možemo izgubiti mogućnost da zauzmemo značajnije mesto na svetskom tržištu žita.
Zaštita uskladištenog povrća od bolesti
Vojislav Trkulja
Poljoprivredni institut Republike Srpske, Knjaza Miloša 17, 78000 Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina
Rezime
Sočne plodove, krtole, lukovice, korenove i druge jestive delove raznog povrća tokom proizvodnje u polju parazitiraju brojne fitopatogene gljive i bakterije prouzrokujući na njima ponekad i značajne ekonomske štete. Međutim, tokom skladištenja ovih proizvoda one mogu i da nastave svoju parazitnu aktivnost, pogotovo ako su skladišta, kao što je to kod nas čest slučaj, neuslovna. Nisu retki slučajevi da se ove bolesti nastavljaju širiti u takvim skladištima, a naročito posle iznošenja povrća iz njih, tokom transporta i prodaje na tržištu.
Imajući ovo u vidu, naš cilj je da smanjimo ove gubitke, a da bismo to uradili, moramo: 1) razumeti biološke i ekološke faktore koji dovode do gubitaka, i 2) upotrebljavati one procedure i tehnologije skladištenja koje će odložiti starenje i održati najbolju moguću svežinu i kvalitet uskladištenog povrća. Ovo poglavlje predstavIja kratku diskusiju o navedenim pitanjima i upoznavanje sa nekim mogućim odgovorima na njih.
Ključne reči: bolesti; povrće; skladištenje; zaštita
Uvod
Mesecima ste radili u polju i imate bogatu berbu prelepog i ukusnog povrća. Želite da obezbedite da i vaši kupci uživaju u takvoj berbi. Kako na najbolji način možete očuvati kvalitet i sigurnost vašeg povrća dok putuju od polja do stola? Kako uskladištiti povrće tako da se ne mora odmah prodati? Ovo su pitanja sa kojim se skoro svakodnevno susreće većina povrtara. Oni su svesni da će, ukoliko uspeju da uskladište svoje povrće i time ga sačuvaju od gubitaka, sebi omogućiti veću fleksibilnost pri prodaji, odnosno postizanje što bolje cene. Međutim, pronaći adekvatne odgovore na ovaj izazov i pravilno uskladištiti svoje povrće, kako bi ono, sa jedne strane, što bolje zadržalo svoju svežinu i kvalitet, a sa druge strane, pretrpelo što manje gubitke, često nije ni jednostavno, ni lako. Tim pre, jer se sveže povrće međusobno razlikuje prema morfološkoj strukturi organa koji se koriste za jelo (koren, lukovice, krtole, stablo, listovi, cvast, itd.), kao i prema njihovom hranljivom sastavu. Svi organi su sastavljeni od živih tkiva koja su podložna stalnim promenama nakon branja. Najveći deo ovih promena nije poželjan sa stanovišta potrošača.
Proizvođači su svesni da se promene u sveže ubranom povrću ne mogu trajno zaustaviti, ali se one pravilnim skladištenjem mogu usporiti uz izvesna ograničenja. Međutim, pravilno skladištenje nije lako obezbediti, jer sveže povrće sadrži dosta vode, zbog čega je podložno isušivanju (venuću), izmrzavanju, kao i mehaničkim oštećenjima. Takođe je osetljivo i na napade fitopatogenih bakterija i gljiva, usled čega na uskladištenom povrću između berbe i potrošnje nastaju gubici i kvantiteta i kvaliteta. Kader (1985) navodi da je veličina postžetvenih gubitaka kod uskladištenog svežeg povrća procenjena na 5-25% u razvijenim zemljama i 20-50% u zemljama u razvoju, u zavisnosti od vrste povrća.
Imajući ovo u vidu, naš cilj je da smanjimo ove gubitke, a da bismo to uradili, moramo: 1) razumeti biološke i ekološke faktore koji dovode do gubitaka, i 2) upotrebljavati one procedure i tehnologije skladištenja koje će odložiti starenje i održati najbolji mogući kvalitet uskladištenog povrća.
Zaštita uskladištenog krompira od štetnih organizama
Drago Milošević
Agronomski fakultet, Cara Dušana 34, 32000 Čačak, Srbija
Rezime
Krtole krompira, s obzirom na njihov hemijski sastav i veliki sadržaj vode, su pogodan supstrat za razvoj gljiva i bakterija prouzrokovača bolesti. Uticajem prouzrokovača bolesti usled neadekvatne zaštite uskladištenih krtola, i pored toga što postižemo niske prinose u proizvodnji, značajan deo proizvedenih i uskladištenih krtola propadne što sve skupa čini ovu proizvodnju nerentabilnom i ekstenzivnom. Najveće gubitke imamo u neuslovnim skladištima, a posebno na krtolama sa mehaničkim povredama nastalim tokom vađenja, transporta i sortiranja i krtolama zaraženim patogenima, prouzrokovačima bolesti, tokom vegetacije. Pored prouzrokovača parazitske, bolesti uskladištenih krtola često prouzrokuju i činioci neparazitske, neinfektivne prirode (abiotski činioci).
Zaraza gljivama i bakterijama se najčešće ostvaruje preko mehaničkih povreda koje nastaju prilikom vađenja, transporta i sortiranja (kalibriranja). U uslovima velike vlažnosti zemljišta nastaju uvećane lenticele preko kojih se takođe ostvaruje zaraza. Najčešći prouzrokovači bolesti uskladištenih krtola, koje prouzrokuju najveće gubitke su Fusarium spp., Phytophthora infestans, Ervvinia spp., Phoma spp. i dr.
Radi suzbijanja bolesti krompira u skladištu neophodno je uskladištiti zdrave i mehanički neoštećene krtole u mračna i od niskih temperatura zaštićena skladišta sa adekvatnom ventilacijom.
Ključne reči: krompir; krtole; bolesti uskladištenog krompira; gljive; bakterije; mehaničke povrede krtola; parazitske bolesti; neparazitske bolesti; trulež; Fusarium spp.; Phytophthora infestans; Erwinia spp.; Phoma spp.
Uvod
Više puta je isticano da su prosečni prinosi krompira u našoj zemlji veoma niski (Milošević, 2000; Bugarčić, 2000). Ako tome dodamo štete koje nastaju gubitkom stvorenog, i onako malog, prinosa krtola, usled neuslovnog skladištenja i bolesti koje se javljaju tokom perioda čuvanja, onda ima više razloga da se detaljnije obradi ova problematika, o kojoj se kod nas skoro nimalo ne piše niti govori. Cilj nam je da se proizvođači i stručnjaci upoznaju sa najvažnijim činiocima od kojih zavisi nastanak bolesti, a na bazi toga i zaštita krtola tokom perioda čuvanja do potrošnje. Najčešći gubici na uskladištenom krompiru nastaju truljenjem krtola prouzrokovanim gljivama i bakterijama, gubitkom vode iz krtola, nepoželjnim klijanjem i uticajem drugih činilaca neinfektivne prirode.
Krtola u botaničkom smislu predstavlja zadebljali vrh podzemnog stabla, stolona, a koristi se u ishrani i organ je vegetativnog razmnožavanja krompira. Pokožica (periderm) se počinje formirati kada se stolon počinje uvećavati u krtolu. Pokožicu zrele krtole čini 5-15 slojeva plutastih ćelija i nepropustljiva je za hemikalije, gasove i tečnosti, a štiti unutrašnjost krtole od mikroorganizama prouzrokovača bolesti i gubitka vode.
Na pokožici krtole se nalaze prirodni otvori, lenticele, koje se mogu smatrati za stome krtole, a rasute su po celoj površini. One vrše funkciju sistema za komunikaciju između unutrašnjosti krtole i okoline. Kada krtole rastu u uslovima dugotrajne i visoke vlage u zemljištu, lenticele se uvećavaju i predstavljaju prirodan otvor kroz koji patogeni (gljive i bakterije) lako prodiru u krtolu.
Zbog specifičnog hemijskog sastava, krtole su idealan supstrat za razvoj mikroorganizama prouzrokovača bolesti. Upravo zbog svog specifičnog hemijskog sastava i učešća velikog procenta vode (63-87%), čuvati krompir od vađenja do momenta potrošnje sa minimalnim gubicima, nije nimalo lak zadatak. Krtole su sklone gubitku vode, promeni hemijskog sastava, truljenju i propadanju prouzrokovanom brojnim infektivnim činiocima, promenama nastalim činiocima neinfektivne prirode, što može znatno da pogorša kvalitet i da dovede do većih gubitaka i njihovog potpunog propadanja. Zato je zadatak skladištenja da obezbedi najpovoljnije uslove (temperature, vlage i obezbeđenosti svežim vazduhom /kiseonikom/, odsustvo svetlosti i sl.) da bi krtole bile sačuvane uz minimalne i nužne gubitke.
Kvantitativni i kvalitativni gubici uskladištenih krtola su znatno veći u nerazvijenim u odnosu na razvijene zemlje. Kod nas su znatni, ali nemamo tačne podatke koliki bi ti gubici mogli biti. Oni su česti i znatni kod velikih proizvođača krompira koji ne poseduju adekvatna skladišta za čuvanje krompira, gde se krompir čuva u velikim gomilama bez adekvatne ventilacije, režima čuvanja i sl.
Zaštita uskladištenog duvana od štetnih insekata
Miodrag Popović
Duvanska industrija „Vranje” AD, Stefana Prvovenčanog 209, 17500 Vranje, Srbija
Rezime
U skladištima i fabrikama duvana, posebno u tropskim i ostalim toplijim delovima sveta, štetočine godišnje unište oko 1% duvana, što je, u zavisnosti od aktuelne cene na tržištu, vrednost od oko nekoliko desetina miliona dolara. Tvrdokrilac, duvanova buba, Lasioderma serricorne (F.) i leptir, duvanov moljac, Ephestia elutelia (Hubner) su dva ekonomski najvažnija štetna insekta uskladištenog duvana i proizvoda od duvana. Generalno, njihova štetnost se ogleda u kontaminaciji proizvoda, u preduzimanju dodatnih higijensko-sanitarnih mera u skladištima i proizvodnim pogonima, u smanjenju kvaliteta proizvoda, ali i povećanju troškova zbog dodatnih zahteva oko skladištenja i preduzimanja različitih mera zaštite.
Oslanjajući se na principe prakse upravljanja usevima i dobre poljoprivredne prakse, međunarodna organizacija CORESTA na sveobuhvatan način uređuje i propisuje mere i metode brige o održivoj proizvodnji duvana, koje se poštuju i primenjuju u celom svetu. U pogledu rešavanja problema zaštite uskladištenog duvana od štetnih insekata, propisane mere i metode se odnose na načine skladištenja kao preventivne mere, na monitoring njihovog prisustva (pomoću feromona) i na neposrednu primenu direktnih (hemijskih i nehemijskih) mera i metoda suzbijanja.
Od direktnih mera suzbijanja štetnih insekata najčešće se primenjuju fumigant fosfin i ekstremno niske temeperature izlaganjem napadnutih količina duvana u hladnjačama. Međutim, značajna je i primena kontaktnih insekticida, regulatora rasta insekata, gasova kontrolisane (modifikovane) atmosfere, kao i pojedinih vrsta insekata kao prirodnih neprijatelja.
Ključne reči: uskladišten duvan; štetni insekti; monitoring; mere i metode zaštite
Uvod
Čuvanje sirovih i prerađenih listova duvana i proizvoda od duvana u skladištima je vrlo specifičan proces, koji, danas, zahteva strogo poštovanje propisanih standarda i procedura, bez kojih nije moguće biti prisutan na domaćem i svetskom tržištu. Slično kao i kod skladištenja drugih vrsta biljnih proizvoda, na primer žita, briga o duvanu se u osnovi sastoji od: 1) kontrole neposredno pre prijema duvana u skladište, 2) pripreme i održavanja objekata gde će duvan, delimično ili potpuno prerađen, biti skladišten, 3) monitoringa prisustva štetnih insekata, kao najopasnijih štetnih organizama, 4) primene mera suzbijanja insekata i 5) kontrole kvaliteta proizvoda, uključujući i prisustvo ostataka pesticida (Todorovski, 1972; Popović, 1995; Ryan, 1996; Conyers i Collins, 2006; CORESTA, 2008).
Masovna proizvodnja prerađevina od listova duvana danas zahteva gajenje i korišćenje različitih tipova i sorti duvana, sa različitih lokaliteta u svetu. Dugo čuvanje velikih količina fermentisanog duvana u skladištima i njegov transport iz raznih proizvodnih područja sveta, omogućavaju stvaranje povoljnih uslova za pojavu i razvoj štetočina kao i njihovu široku rasprostranjenost. Savremen način rada duvanskih kompanija je orijentisan ka skladištenju optimalnih količina fermentisanog duvana (različitih sorti i porekla), kako bi se lakše sačuvao željeni kvalitet, odnosno sprečila masovnija pojava skladišnih štetočina. Međunarodni kooperacioni centar za naučna istraživanja o duvanu (CORESTA Cooperation Centre for Scientific Research Relative to Tobacco), osnovan 1956. godine sa sedištem u Parizu, na sveobuhvatan način uređuje i propisuje mere i metode brige o održivoj proizvodnji duvana, koje se poštuju i primenjuju u celom svetu. Takođe, u organizaciji ovog centra se jedanput u toku jedne ili dve godine organizuje skup na kome se razmenjuju informacije, saznanja i postignuti rezultati, ali i usaglašavaju potrebe o eventualnim promenama u regulativi, baziranoj na principima Prakse upravljanja usevima (CMP Crop Management Parctice) i Dobre poljoprivredne prakse (GAP Good Agricultural Practice (CORESTA, 2004).
Opšta preporuka je da skladišta za čuvanje duvana treba da ispunjavaju sledeće uslove: 1) da su izgrađena od kvalitetnih, sa ekološkog aspekta prihvatljivih materijala, 2) da imaju što bolju hermetičnost i da su toplotno izolovana, 3) da imaju podove od kompozitnih materijala koji se mogu lako čistiti i održavati, 4) da su aklimatizovana ili sa dobrim sistemom za provetravanje, 5) da je onemogućeno slobodno kretanje insekata u skladištu, i 6) da je stalažni tip skladištenja (za aromatični, orijentalni i duvan u balama, upakovan u jutanom ambalažnom materijalu) ili paletni tip (za stripsirani duvan, upakovan u kutijama) (Slika 1). Samo na ovim principima rešeno čuvanje proizvoda od duvana, omogućava optimalne uslove skladištenja, očuvanje kvaliteta, i stvaranje nepovoljnih uslova za opstanak i razviće skladišnih štetočina. Takođe, sistem klimatizacije omogućava održavanje neophodne temperature u skladištima sa duvanom, u rasponu 10-15°C, i relativne vlažnosti vazduha u rasponu 40-45%.
Zaštita uskladištenog lekovitog bilja od štetnih organizama
Miroslav Kostić1, Slađan Stanković2
1 Institut za proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić”, Tadeuša Košćuška 1, 11000 Beograd, Srbija
2 Institut za primenu nauke u poljoprivredi, bulevar Despota Stefana 68b, 11000 Beograd, Srbija
Rezime
U skladištima lekovitog bilja prisutne su različite vrste štetnih organizama: štetočine iz klasa Insecta i Acarina, mikroorganizmi i glodari. Prisustvo bilo koje štetne vrste zahteva niz preventivnih i zaštitnih mera. Njihovo prisustvo uglavnom proističe zbog neadekvatnog sakupljanja biljaka i biljnih delova, njihovog neadekvatnog i nepotpunog čišćenja i nedovoljnog sušenja, nečiste ambalaže, nehigijenske prerade biljnih sirovina, nepovoljnih uslova tokom transporta i skladištenja. Preduslovi i problemi skladištenja lekovitog bilja slični su kao i kod ostalih poljoprivrednih kultura. Značajna razlika u čuvanju osušenog lekovitog bilja (biljne sirovine, čajevi) u skladištima u poređenju sa čuvanjem većine biljaka i biljnih proizvoda u oblasti poljoprivredeje u roku trajanja biološki vrednih komponenata. Kod osušenog lekovitog bilja upotreba vrednih sastojaka čajeva vremenski je ograničena i manje trajna (do 18 meseci) nego, recimo kod žita, leguminoza ili njihovih proizvoda. Ovaj podatak je veoma značajan zbog primene hemijskih mera u zaštiti lekovitog bilja od štetnih organizama a u korelaciji je sa karencama i reziduima pesticida.
Ključne reči: lekovito bilje; lekoviti biljni preparati; skladištenje; štetni organizmi; kontaminacija; zaštita
Uvod
Snabdevanje lekovitog bilja u Srbiji obavlja se iz prirode ili gajenjem i uvozom onih vrsta koje ne uspevaju na našem području. Poslednjih godina kod nas se poseje ili zasadi 4000 do 5000 ha lekovitog bilja, a proizvodnja je koncentrisana u Vojvodini na 2000-3000 ha (Dražić, 2007), ali sa tendencijom porasta. Time se stvaraju uslovi za intenzivnije formiranje populacija štetnih organizama, bilo u plantažnim uslovima gajenja ili u skladišnim uslovima prilikom čuvanja do momenta upotrebe. Problemi tokom plantažnog gajenja i čuvanja sirovina lekovitog bilja u uslovima skladišta su slični kao i u konvencionalnoj poljoprivredi.
Značajna razlika u čuvanju osušenog lekovitog bilja (droge , biljne sirovine, čajevi) u skladištima u poređenju sa čuvanjem većine biljaka i biljnih proizvoda u oblasti poljoprivrede je u roku trajanja biološki vrednih komponenata. Kod osušenog lekovitog bilja upotreba vrednih sastojaka čajeva (aktivnih komponenti) vremenski je ograničena i manje trajna (do 18 meseci) nego, recimo, kod žita, leguminoza ili njihovih proizvoda. Ovaj podatak je značajan zbog primene hemijskih mera u zaštiti lekovitog bilja od štetnih organizama a u korelaciji je sa karencama i reziduima pesticida.
Osnovni problem u skladištenju droga je kupovina lekovitih biljnih sirovina od privatnih lica koja se bave sakupljanjem i/ili gajenjem lekovitog bilja. Njihova skladišta su neadekvatna te im je sirovina redovno kontaminirana štetnim organizmima. Kupci (prozvođači čajeva i pomoćnih lekovitih sredstava, farmaceutska industrija) su stoga primorani na primenu pesticida bez obzira kakva skladišta poseduju, jer se ne gaje ili ne ubiraju iz prirodnih resursa dovoljne količine lekovitog bilja za potrebe farmaceutske industrije.
Ekspanzija korišćenja lekovitog bilja u svetu pa i kod nas je sve veća, te je krajnje vreme da se zakonska regulativa ispoštuje do kraja i postojeća dogradi, jer biljne lekovite sirovine, poluproizvodi i gotovi proizvodi, osim očekivanih efekata, moraju biti i zdravstveno ispravni, a zdravstvena ispravnost utvrđuje se na osnovu ispitivanja prisutva štetnih organizama, sadržaja toksičnih metala, ostataka pesticida i radioaktivnosti (Amidžić i sar., 1999). Inicijatori aktivnosti proizvodnih protokola iz oblasti proizvodnje lekovitog bilja bili su Franz, 1989; Schilcher, 1989,1989; Tetenyi, 1989. Kasnije, a i danas, aktivnosti na protokolima su stalne i usavršavaju se (EHIA, 1993,1998,2002, 2003, 2005).
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO, 2002), procenjeno je da 80% svetske populacije koristi usluge tradicionalne medicine, i to najvećim delom upotrebom biljnih ekstrakata (njihovih aktivnih sastojaka), te je potpuno jasno da se i u ovoj grani poljoprivredne proizvodnje gajenje i skladištenje lekovitog bilja, treba striktno pridržavati usvojenih pravila.
Zaštita uskladištenog voća od bolesti
Vojislav Trkulja
Poljoprivredni institut Republike Srpske, Knjaza Miloša 17, 78000 Banja Luka, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina
Rezime
U ovom poglavlju je ukazano na značaj gubitaka usled pojave bolesti koje na uskladištenim plodovima voćaka kod nas skoro redovno nastaju, kao i na značaj fizioloških procesa i brojnih faktora koji utiču na njihovu pojavu u skladištu. Navedene faktore smo uslovno podelili u četiri grupe, i to: 1) faktori tokom gajenja voćaka; 2) faktori tokom berbe i rukovanja plodovima; 3) faktori tokom skladištenja plodova, i faktori tokom transporta plodova.
Osim toga, opisani su najznačajniji patogeni uskladišenih plodova voćaka i karakteristični simptomi koje oni prouzrokuju na obolelim plodovima, kao i pregled najznačajnijih mera za njihovu kontrolu i suzbijanje, kojeje neophodno integralno primeniti, ali svakako specifično, u zavisnosti od vrste voća, ukoliko se ekonomski gubici koje ovi patogeni prouzrokuju žele smanjiti na tolerantnu meru.
Ključne reči: voćke; skladištenje; bolesti plodova; faktori predispozicije; suzbijanje
Uvod
Zahtevi potrošača za konzumiranjem različitog voća tokom cele godine, nametnuli su potrebu da se plodovi voćaka neposredno posle berbe, najčešće, odmah ne iznose na tržište, ili ne upotrebljavaju, nego se do korišćenja skladište kraće ili duže vreme i posle sezone njihove proizvodnje, ili da se na pojedina tržišta dopremaju iz udaljenih proizvodnih područja sa drugačijim klimatskim sezonama. Međutim, tokom čuvanja ili, pak, udaljenog transporta, plodovi mogu biti izloženi napadu raznih mikroorganizama, koji na njima mogu prouzrokovati manje ili veće ekonomske štete. Iako nema preciznih podataka o gubicima koje na uskladištenim plodovima pojedinih vrsta voćaka prouzrokuju razni patogeni, sasvim je sigurno da su oni veliki (Arsenijević i sar., 1996; Trkulja, 2001,2002, 2004; Stojčić i sar., 2002; Trkulja i Stojčić, 2002), naročito kod individualnih proizvođača, zbog često neadekvatnih uslova skladištenja (Slike 1, 2, 3 i 4), kao i činjenice da se kod nas još uvek čuvanju ubranih plodova posvećuje mnogo manje pažnje nego njihovoj proizvodnji. Gubici su naročito veliki ako se pojave na samom tržištu (Slika 4), jer tada uključuju i cene sortiranja, pakovanja, hlađenja, skladištenja i transporta, koje ponekad mogu dostići, pa čak i nadmašiti troškove proizvodnje. Osim toga, u slučaju brze i značajne pojave truleži voća tokom prodaje slabi i reputacija dobavljača, koja može uticati i na smanjenje njegove prodaje u budućnosti, što sve zajedno ovoj problematici daje poseban značaj.
Zbog svega navedenog, u ovom poglavlju se ukazuje na moderne tehnologije čuvanja plodova voćaka nakon berbe, ali se one dovode i u vezu sa potencijalom za gubitke usled pojave bolesti plodova u skladištima. U nekim slučajevima ove veze su dobro proučene, dok u drugim na žalost nisu, jer im se još uvek ne poklanja dovoljna pažnja.
Glodari u skladištima i njihovo suzbijanje
Marina Vukša
Institut za pesticide i zaštitu životne sredine, Banatska 31b, 11080 Beograd, Srbija
Rezime
U ovom poglavlju je dat pregled najvažnijih vrsta štetnih glodara u skladištima i ukazano je na štete koje oni izazivaju. Dati su elementi za određivanje njihovog prisustva i brojnosti, prikazane su preventivne, mehaničke i hemijske metode za suzbijanje i kontrolu brojnosti. Posebno je ukazano na prednost ekološki povoljnih preparata na bazi vitamina i oligoelemenata.
Ključne reči: glodari; sivi pacov; crni pacov; kućni miš; preventivne; mehaničke i hemijske mere suzbijanja
Uvod
Postoje tri važna razloga zbog kojih se vrši suzbijanje glodara i to su:
- Pričinjavaju ogromne materijalne gubitke konzumiranjem i zagađivanjem hrane namenjene ljudskoj ishrani i ishrani domaćih i drugih korisnih životinja i oštećivanjem različitih vrsta proizvoda i materijala, predmeta značajne umetničke, kulturne i istorijske vrednosti (Frishman, 1982; Brooks i Rowe, 1987; Hrgović i sar., 1991; Brooks i Fielder, 2006). Na primer, prema proceni Svetske zdravstvene organizacije na koju ukazuju Hrgović i sar. (1991) oko 33 miliona tona hrane (5% od ukupno proizvedene hrane) namenjene ljudskoj ishrani pojedu ili unište glodari. Ova nepovratno izgubljena količina je dovoljna za ishranu 130 miliona ljudi. Glodari najviše štete pričinjavaju uskladištenim žitaricama, brašnu, pirinču, i to u azijskim i zemljama Latinske Amerike gde gubici iznose i do 25%, pa čak i 40% (Brooks i Fielder, 2006).
- Prenose čitav niz teških zaraznih oboljenja na čoveka, domaće životinje i plemenitu divljač, koja mogu biti podeljena na: bolesti prouzrokovane bakterijama (tularemija, bruceloza, tuberkuloza, tifus i dr.), rikecijama i virusima (slinavka, šap, besnilo, hemoragična groznica, limfocitarni horiomeningitis) i parazitima (trihineloza, lejšmanioza, kokcidoza) (Beneson, 1981; Blacmore i Hathaway, 1981; Hrgović i sar., 1991; Gratz, 1994; Stojković i sar., 1995). Kod nas je zabeleženapojava hemoragične (mišje) groznice 1986, 1987, 2003. i 2004. godine. Takođe, u više navrata je zabeležena i pojava trihineloze. To su teška oboljenja koja se vrlo često završavaju smrtnim ishodom.
- Glodari izazivaju strah i odbojnost kod većine ljudi.
U ovom poglavlju opisani su glodari koji se pojavljuju u skladištima poljoprivrednih proizvoda i dat je pregled mera njihovog suzbijanja.
Tehničko-tehnološki uslovi za bezbedno skladištenje biljnih proizvoda
Ljiljana Babić, Mirko Babić, Ivan Pavkov
Poljoprivredni fakultet, Trg Dositeja Obradovića 8, 21000 Novi Sad, Srbija
Rezime
U poglavlju je istaknut značaj koji tehnološki proces skladištenja biljnih proizvoda ima sa aspekta očuvanja kvaliteta. Bezbedno čuvanje osušenih ratarskih proizvoda, povrća i voća, zahteva, pre svega, njihovu stabilnu vlažnost u skladištu. Ona se postiže primenom odgovarajuće tehnologije sušenja za različite vrste proizvoda. Većina plodova ima povećanu vlažnost u momentu berbe što je optimalan preduslov za brz razvoj mikroorganizama i drugih štetočina.
Na kvalitet čuvanja biljnih proizvoda bitno utiču tehnologija skladištenja i tehnička rešenja opreme. U radu su dati sopstveni rezultati istraživanja uticaja vrste transportnih sredstva na oštećenja i lom jedne vrste zrnastog materijala. Istaknut je značaj ugradnje dodatne opreme za indirektnu kontrolu i održavanja kvaliteta izlaznog materijala iz skladišta.
Ključne reči: skladištenje; biljni proizvodi; izlazni kvalitet
Uvod
Nerazdvojni i kompleksni procesi sušenja i skladištenja su primarna finalizacija ratarske i često povrtarske proizvodnje, hmelja, lekovitog i začinskog bilja, a u manjoj meri voća i grožđa. Kada su u pitanju ratarski usevi, kukuruz je „projektna” kultura sa aspekta gradnje i održavanja centara za sušenje i skladištenje. Ovaj status proističe iz činjenice da je potrebno iz vlažnog zrna odstraniti najveću količinu vlage, te je energetski aspekt sušenja kukuruza dominantan u odnosu na druge ratarske proizvode. U Srbiji se svake jeseni ubere oko 5400000 tona kukuruza, a oko 20% od prinosa se odmah suši (Babić i sar., 2004). Ako se uzme u obzir da je srednja vrednost vlažnosti zrna pre sušenja oko 28% i da je specifični sezonski utrošak toplote oko 6000 kj/kg isparene vode, onda se u sezoni potroši oko 1,77 x 1012 kJ toplotne energije. Ovome treba dodati potrebno gorivo i za sušenje drugih useva, pa se zaključuje da je sezonska ekvivalenta potrošnja tečnog goriva oko 400000 tona samo za zrnaste proizvode. Sezonski specifičan utrošak toplotne energije za sušenje voća, povrća i grožđa je oko 12000 kj/kg isparene vlage, što zahteva duplo veću potrošnju goriva u poređenju sa sušenjem zrna. Međutim, sušenje voća, povrća i grožđa je daleko manjeg obima, a podaci o tome često i statistički nepouzdani, ali je sigurno da se time povećava ukupna količina goriva koja se troši za ove namene. Ovakva potrošnja goriva utiče na energetski bilans, ali i na ekonomiku proizvodnje, te je svaka racionalizacija potrošnje toplotne energije kako na mikro, tako i makro planu značajna (Stefanović, 1994).
Ako je energetski aspekt bitan prilikom sušenja biljnih proizvoda, onda je imperativ očuvanja originalnog kvaliteta dominantan prilikom skladištenja. Uskladištena masa biljnih proizvoda je ekosistem stvoren radom čoveka. Na taj ekosistem neprestano deluju spoljni uticaji, koji mogu bitno da izmene njegove fizičke, hemijske i biološke osobine. Zato se smatra (Babić i Babić, 2000) da se strogim pridržavanjem odgovarajuće tehnologije sušenja i skladištenja, koja podrazumeva primenu adekvatnih tehničkih rešenja opreme, može bitno uticati na kvalitet gotovog proizvoda.
Uređaji za primenu insekticida u zaštiti uskladištenih biljnih proizvoda
Nikola Đukić
Poljoprivredni fakultet, Trg Dositeja Obradovića 8, 21000 Novi Sad, Srbija
Rezime
U poglavlju je dat prikaz uređaja za primenu insekticida u zaštiti uskladištenih biljnih proizvoda. Najčešće primenjivana metoda za suzbijanje štetočina u zatvorenom prostoru je aerosolna tehnika. Aerosol predstavlja mešavinu vazduha i sitnih kapi (tečan aerosol) i vazduha sa čvrstim česticama (čvrst aerosol). Tečni aerosoli se mogu dobiti usitnjavanjem tečnosti mehaničkim ili pneumatskim putem i oni se nazivaju disperzioni ili hladni aerosoli. Aerosoli koji se dobijaju kondezovanjem pare nastale usled povećane temperature nazivaju se kondezovani ili topli aerosoli. Čvrsti aerosoli nastaju zagrevanjem zapaljivih tečnosti blizu temperatura paljenja, gde se nakon izlaska iz uređaja stvara dim.
Ključne reči: uređaji za primenu insekticida; tečni aerosol; čvrsti aerosol; oprema za aerosolnu tehniku
Uvod
Biljne proizvode koji se skladište na duže vreme potrebno je zaštititi od štetnih organizama. Prema Pfalzeru (1986), gubici koje u svetu izazivaju insekti tokom skladištenja dostižu 15%, odnosno 225000 tona hrane, što je dovoljno za prehranu 600000 ljudi. Isti autor navodi da ukoliko bismo samo iskoristili priliku da hemijski zaštitimo svetsku proizvodnju žitarica, dobili bismo odnos cene tretmana nasuprot gubitak 1 : 45.
Zaštita biljnih proizvoda u zatvorenim prostorima kao što su: skladišta, doradni centri, fabrike stočne hrane, objekti u stočarstvu i prostori za preradu prehrambenih proizvoda, primenom metoda dezinsekcije izvodi se pomoću aerosolne tehnike.
Aerosol predstavlja mešavinu vazduha i sitnih kapi (tečan aerosol) i vazduha sa čvrstim česticama (čvrst aerosol). Osnovna osobina aerosola je da su im kapljice-čestice prečnika od 0,5 do 50 pm. Zbog malih dimenzija sitne kapljice ili čestice lebde, tako da duže vreme ostaju u sastavu atmosferskog vazduha. Na ovaj način je moguće ostvariti kontakt sa većinom insekata koji se nalaze u zatvorenim prostorima. Definicija optimalne veličine kapljica predstavlja onu veličinu koja direktnim delovanjem pruža maksimalnu kontrolu ciljnog organizma sa minimalnom količinom pesticida.
Tečni aerosoli se mogu dobiti usitnjavanjem tečnosti mehaničkim ili pneumatskim putem i oni se nazivaju disperzioni ili hladni aerosoli, odnosno kondezovanjem pare koja je nastala usled povećane temperature i oni se nazivaju kondezovani ili topli aerosoli. Zajednički naziv uređaja za proizvodnju tečnih aerosola je ULV generator. Pojam ULV (ultra low volume) se definiše kao količina raspršene tečnosti po jedinici površine prostora, koja je potrebna da bi se postiglo zadovoljavajuće suzbijanje štetočina.
Čvrsti aerosoli nastaju zagrevanjem zapaljivih tečnosti blizu temperature paljenja, gde se nakon izlaska iz uređaja stvara dim.
Aerosol primenjen u zatvorenom prostoru može ostati u vazduhu nekoliko sati i može prodreti u pukotine, otvore i slična mesta gde se nalaze štetočine. Čak i slaba kretanja vazduha mogu raspršiti aerosol kroz sve delove zatvorenog prostora. Prostorni tretmani mogu rezultirati brzom redukcijom postojeće populacije štetočina kada se koristi efikasan pesticid koji brzo deluje. Za brzo delovanje pesticida bitna je i veličina kapljica koja se kod aerosolne tehnike obeležava sa D (v broj)’. Na primer, D (v 0,5)’ znači da se 50% izbačene količine aerosola sastoji od većih kapi, a 50% od manjih, dok D (v 0,9)’ znači da se 90% izbačene tečnosti sastoji od manjih, a 10% od većih kapljica.
U praksi se često koristi tretiranje proizvoda na ulazu u skladište, silose ili mlinove. Za to se upotrebljava dozirajuća pumpa sa rasprskivačem, koja se montira na ulaznu cev ili traku u skladištu.
Ispitivanje primene aerosolne tehnike u našim uslovima je skromno. Interesantan je rad Dimitrijevića (1958) koji preporučuje primenu zamagljivanja u zatvorenim prostorima, a ne na otvorenom prostoru.