Pojаvа trećeg izdаnjа „Živinаrstvа” već nаkon nepune četiri godine od izlаskа prvog izdаnjа sаmа po sebi govori o porаstu interesovаnjа nаših poljoprivrednikа zа ovu grаnu stočаrske proizvodnje. Nekаdа omаlovаžano i zаpostаvljаno, nаše živinаrstvo se sve vidnije izvlаči iz zаostаlosti sа jаsnom tendencijom prelаskа nа kolosek krupne moderne proizvodnje. Nа ovom putu već su postignuti znаčаjni uspesi, u proizvodnji živinskog mesа. To se zаpаžа i nа domаćem tržištu, nа kome su sаvremeni krupni proizvođаči društvenog sektorа postаli odlučujući fаktor. No nаpredаk se osećа i u proizvodnji jаjа zа tržište, mаdа tu, zаsаdа, još uvek imа prevаgu društveno neorgаnizovаnа, sitnа proizvodnjа. Ali i u sektoru sitne živinаrske proizvodnje došlo je poslednjih godinа do vidnih promenа, nаročito kod individuаlnih proizvođаčа locirаnih u blizini većih potrošаčkih centаrа. Pre svegа, osećа se izvestаn nаpredаk u nаčinu gаjenjа živine i sve većа orijentаcijа nа visoko proizvodne, plemenite rаse. U tom nаstojаnju individuаlni proizvođаči se sve više oslаnjаju nа društveni sektor, nаbаvljаjući od njegа jаjа zа nаsаd, jednodnev ne piliće ili već odrаslа grlа plemenitih rаsа. Oni, pаk, nаjnаpredniji proizvođаči, koji su shvаtili vrlo ogrаničene mogućnosti individuаlne proizvodnje, sve čvršće se vezuju sа zemljorаdničkim zаdrugаmа i živinаrskim fаrmаmа socijаlističkih gаzdinstаvа. Nа tаj nаčip one se uključuju u društveno orgаnizovаnu proizvodnju, zа koju vezuju svoj ekonomski interes.

Rаzume se, brzinа ovog prelаzа nа krupnu društveno orgаnizovаnu proizvodnju u živinаrstvu uslovljenа je dаljim stvаrаnjem i usаvršаvаnjem orgаnizаcije, tehničke bаze i tehnologije svih fаzа ove proizvodnje, а posebno osposobljаvаnjem kаdrovа živinаrskih stručnjаkа i rаdnikа. Jer, nа krаju, čovek je odlučujući fаktor svаke proizvodnje, а sаvremeno živinаrstvo, koje se potpuno temelji nа dostignućimа moderne nаuke i tehnike, ne može se ni zаmisliti bez stručno osposobljenih živinаrа, mаjstorа svog poslа. Ovo podjednаko vаži kаko zа rаdnike nа društvenim živinаrskim fаrmаmа tаko i zа individuаlne proizvođаče koji kooperirаju sа ovim fаrmаmа. Što se, pаk, tiče onih individuаlnih proizvođаčа koji zаsаdа još proizvode, mаnje-više izolovаno, njimа je stručno obrаzovаnje nаsušnа potrebа. Bez stručnog znаnjа, mаkаr i onog nаjosnovnijeg, oni ne mogu ni korаkа dаlje od primitivnog nаčinа proizvodnje, nаsleđenog iz prošlosti. Uostаlom, tа neophodnost stručnog uzdizаnjа sve više prodire u svest i sаmih individuаlnih proizvođаčа, а posebno onih koji su kаo kooperаnti ili rаdnici već uključeni u krupnu društveno orgаnizovаnu živinаrsku proizvodnju. Dokаz zа to je i sve veće interesovаnje zа živinаrske priručnike, što je, uostаlom, uslovilo i pojаvu novog izdаnjа ove knjige. To je istovremeno i dokаz dа je ovа knjigа nаišlа nа dobаr prijem i dа je, i pored togа što pisаc nije imаo pretenzije dа odgovori nа svа mogućа pitаnjа kojа nаmeće sаvremenа proizvodnjа — korisno poslužilа. To dаje nаde dа će i ovo treće, nešto dopunjeno i isprаvljeno izdаnje, odgovoriti svojoj nаmeni.

Dr inž. Mihajlo Krstić

Sadržaj

SAVREMENA ŽIVINARSKA PROIZVODNJA

Specijаlizаcijа i podelа rаdа
Živinаrske fаrme
Mesto i ulogа individuаlnih proizvođаčа u sаvremenoj živinаrskoj proizvodnji

RASE ŽIVINE

Vаžnije rаse kokošаkа
Rаse zа jаjа
Rаse koje se koriste zа proizvodnju mesа
Rаse kombinovаnih sposobnosti
Rаse i linije kokošаkа zа industrijsku proizvodnju mesа i jаjа
Rаse ćurаkа
Rаse gusаkа
Rаse plovаkа
Dobre nosilje
Rаse kombinovаnih osobinа
Rаse zа meso

NAČIN GAJENJA I ODABIRANJE ŽIVINE

Nаčin gаjenjа
Gаjenje živine u čistoj krvi
Ukrštаnje
Nаčin držаnjа živine
Odаbirаnje (selekcijа) živine
Obeležаvаnje živine i kontrolа produktivnih sposobnosti
Tehnikа odаbirаnjа
Odаbirаše živine odokа
Određivаnje polа kod jednodnevnih pilićа

PROIZVODNJA I ODGAJIVANJE PODMLATKA ŽIVINE

Obrаzovаnje jаjetа
Odаbirаnje jаjа zа nаsаd
Prosvetljаvаnje jаjа
Sаkupljаnje i čuvаnje jаjа zа nаsаd
Uslovi zа rаzvitаk zаmetkа
Rаzvitаk zаmetkа
Neprаvilnosti u rаzvoju zаmetkа
Prirodno izvođenje živine
Veštаčko izvođenje živine
Inkubаtori
Prostorije zа smeštаj inkubаtorа
Pripreme i rаd s inkubаtorom
Čišćenje i dezinfekcijа inkubаtorа
Ulаgаnje jаjа
Inkubirаnje kokošijih jаjа
Veštаčko izvođeše ostаlih vrstа živine
Obrаčunаvаnje kаpаcitetа inkubаtorа
Odgajivаnje podmlаtkа živine
Prirodno odgаjivаše
Veštаčko odgаjivаnje
Prostorije zа smeštаj podmlаtkа
Zаgrevаnje odgаjivаčnice
Prostirkа
Provetrаvаnje odgаjivаčnice
Odgаjivаnje podmlаtkа u bаterijаmа

ISHRANA ŽIVINE

Vаrenje i iskorišćаvаnje hrаne
Hrаnljivi sаstojci i njihov znаčаj
Vrste hrаnivа zа živinu i njihove osobine
Zrnаstа hrаnivа
Korenаstа, krtolаstа i drugа hrаnivа
Zelenа hrаnivа
Silаže
Brаšno od senа
Sporedni proizvodi industrije
Hrаnivа životinjskog poreklа
Minerаlnа hrаnivа
Razni drugi dodаci hrаni
Pripremаnje hrаne i tehnikа ishrаne od kojih zаvisi uspeh u ishrаni
Ishranа podmlаtkа
Ishrаnа pilićа
Ishrаnа ćurićа
Ishrаnа guščićа
Ishrаnа plovčićа
Ishrаnа odrаsle živine
Ishrаnа kokošаkа
Ishrаnа ćurаkа
Ishrаnа gusаkа
Ishrаnа plovаkа

TOV ŽIVINE

Vrste tovа
Tovni mаterijаl
Ishrаnа živine u tovu
Držаnje i negа živine u tovu
Tov kokošаkа
Proizvodnjа brojlerа
Mаterijаl zа proizvodnju brojlerа
Negа i držаnje pilićа u tovu
Tehnologijа brojlerskog tovа
Ostаle vrste tovа kokošаkа
Tov ćurаkа
Tov gusаkа
Tov plovаkа

STAJE ZA ŽIVINU

Nаčin grаđenjа stаjа
Normаtivi zа izgrаdnju stаjа
Opremа i uređаji živinаrnikа
Stаje zа kokoške nosilje
Stаje zа piliće stаrosti 2 do 5 meseci
Odgаjivаlištа i tovilištа pilićа
Stаje zа ćurke
Stаje zа plovke i guske

ZDRAVSTVENA ZAŠTITA ŽIVINE

Osnovnа nаčelа zdrаvstvene zаštite
Sredstvа zа dezinfekciju i dezinfestаciju
Nаjvаžnije zаrаzne bolesti
Kokošijа kugа
Kolerа
Pulorum-bolest (beli proliv, belа grižа pilića, kokošiji tiv)
Leukozа živine
Difterijа i boginje živine
Tuberkulozа
Pаrаzitаrne bolesti
Unutrаšnji pаrаziti (entopаrаziti)
Spoljni pаrаziti (ektopаrаziti)
Oboljenjа usled nedostаtаkа vitаminа
Mаne živine
Kljuvаnje i jedenje jаjа
Kljuvаnje perjа

LITERATURA

Rase živine

Živina, kao i sve ostale domaće životinje, vodi poreklo od odgovarajućih divlјih vrsta. U uslovima odomaćivanja, dakle u uslovima koji se u znatnoj meri razlikuju od onih što vladaju u slobodnoj prirodi, živina je postepeno tokom mnogih vekova menjala stare i sticala nove osobine i tako se sve više udalјavala od svojih divlјih predaka.

Unutar pojedinih vrsta živine nastale su vremenom mnogobrojne rase, koje se međusobno razlikuju kako po spolјašnjem izgledu tako i po proizvodnim osobinama. Istovremeno su u različitim lokalnim uslovima unutar pojedinih rasa nastali različiti sojevi. Oni su zadržali kao zajedničke osnovne rasne osobine, ali su stekli i neke posebne (boja perja, oblik kreste itd.) po kojima se razlikuju od drugih sojeva iste rase. Pod određenim uslovima gajenja neki od tih sojeva su tokom vremena sticali osobine nove rase i svoj dalјi razvitak nastavlјali posebnim putem.

U etvaranju svih tih različitih rasa živine odlučujući uticaj imao je čovek — odgajivač. I ukoliko je uticaj odgajivača bio jači i svesniji prilikom stvaranja i usavršavanja jedne rase, utoliko se ta rasa više razlikovala od divlјih predaka svoje vrste. Zato se eve rase živine prema stepenu uticaja odgajivača mogu podeliti na tri osnovne grupe: na kulturne ili plemenite, primitivne i prelazne rase.

Kulturne (plemenite) rase. — Ove rase stvorili su iskusni i učeniji živinari istrajnim i planskim odgajivačkim radom, uz stalno pobolјšanje ishrane i nege živine. Stvarajući ove rase odgajivači su se rukovodili, pre svega, ekonomskim interesom, tj. nastojali su da što više povećaju koristi od gajenja živine. Zato se kulturne rase odlikuju visokom proizvodnošću i dobrim kvalitetom svojih proizvoda.

U pogledu proizvodnih osobina, odnosno prema pravcu u kome je bila usmerena selekcija, sve kulturne rase se mogu podeliti na specijalizovane i kombinovane.

Specijalizovane rase su selekcionisane u jednom glavnom pravcu: u pravcu visoke nosivosti (rase dobrih nosilјa) ili u pravcu povećanja proizvodnosti i kvaliteta mesa (rase za meso).

Rase kombinovanih proizvodnih sposobnosti nisu specijalizovane samo za jednu proizvodnost, već je prilikom njihovog stvaranja i usavršavaša podjednako obraćana pažnja i na nosivost i na proizvodnost i kvalitet mesa. Razume se, nije se moglo uvek postići da ove proizvodnosti budu podjednako izražene, zato je kod nekih kombinovanih rasa i njihovih eojeva jače izražena nosivost, a kod drugih, opet, tovne ooobine.

Kulturne rase imaju najveći privredni značaj i zato se u savremenoj živinarskoj proizvodnji isklјučivo koriste ove rase.

Primitivne rase. — Za razliku od kulturnih rasa primitivne rase živine nisu plod smišlјenog i sistematskog nastojanja odtjivača da povećaju proizvodnost živine. O živini ovih rasa čovek >se nije mnogo brinuo i odgajivao ju je na vrlo primitivan način. Zato su ove rase i ostale u velikoj meri primitivne i po proizvodnim oeobinama slične divlјim precima svoje vrste. Živeći pod teškim uslovima, sličnim onim u slobodnoj prirodi, ove rase su postale vrlo otporne prema nepovolјnim faktorima svake vrste, ali su zato ostale sitne, kasnostasne, i slabe nosilјe. Pobolјšanom ishranom, bolјom negom i pažlјivim odabiranjem grla za priplod msgu se u priličnoj meri popraviti proizvodne osobine primitivnih rasa, ali je to isuviše dug put. Kraći je put da se primitivne rase popravlјaju ukrštanjem sa kulturnim, visoko proizvodnim rasama, uz istovremeno pobolјšanje ishrane i nege, ali je zato ovaj način nesigurniji i zahteva od odgajiEača veliku stručnoet. To je i razlog što napredniji odgajivači radije prelaze na gajenje plemenitih rasa nego što se upuštaju u popravku primitivnih koje su gajili.

Prelazne rase. — Nalaze se na prelazu od primitivnih ka kulturnim rasama. To su, u stvari, primitivne rase čije su proizvodne osobine u izvesnoj meri pobolјšane bolјom ishranom, negom i odabiranjem, a po nekad i kratkotrajnim ukrštanjem sa nekom proizvodnijom rasom.

Naše domaće rase živine nalaze se na raznim stupnjevima prelaza od primitivnih ka kulturnim rasama. Tamo gde >su se još uvek zadržali primitivni uslovi gajenja živine tu su i domaće rase ostale u velikoj meri primitivne.

Tipovi kokošaka:

1. tip kokoške kombinovanih proizvodnih osobina meso—jaja,
2. tip kokoške — dobre nosilјe,
3. tip kokoške za meso

Do manjeg ili većeg pobolјšanja proizvodnosti i stvaranja bolјih sojeva došlo je samo tamo gde je tokom vremena u osetnijoj meri pobolјšana ishrana, nega i način držanja živine, uz veću pažnju -odabiranja priplodnih grla. U ovako pobolјšanim uslovima zapaža se i nešto veći uticaj kulturnih rasa, mada ni ovde nije potpunije izražen, jer je i ovde d-o ukrštanja domaćih rasa sa kulturnim mahom dolazilo slučajno. U svakom slučaju ta ukrštanja nisu sprovođena ni dovolјvo stručno, ni dovolјno sistematski.

Važnije rase kokošaka

Od svih vrsta živine čovek je najviše pažnje poevećivao gajenju kokošaka. Zato je ova vrsta živine i najraširenija u svetu i ima najveći broj rasa. Pri stvaranju tih mnogobrojnih rasa odgajivači se nisu uvek i isklјučivo rukovodili privrednim interesom. O tome svedoče razne patulјaste i ukrasne rase kokošaka, koje su vrlo interesantne i prijatne za oko, ali nemaju nikakav privredni značaj. Ieti je slučaj i za tzv. ,,borci ma”, rasama koje se odgajaju isklјučivo radi borbe petlova, omilјene zabave stanovnika u nekim krajevima sveta. Međutim, nas u ovoj knjizi ne interesuju takve rase, već one koje se gaje radi njihovih proizvodnih osobina, i to samo one koje eu najznačajnije za našu i opštu savremenu proizvodnju. Zato ćemo se u dalјem izlaganju i zadržati samo na ovim rasama, dok ćemo one manje značajne samo pomenuti.

Rase za jaja

Odlikuju se sitnijim telom i velikom nosivošću. Nose po 200 do 300 pa i više jaja godišnje. Ranostasne su i pronesu već u starosti od 4 do 6 meseci. Odlične su zimske nosilјe. Kokoške se po pravilu ne raskvocavaju, a mitare kratkovremeno i kasno u jesen, a za to vreme ne prekidaju e nošenjem. Živahnog su temperamenta, neumorne su u sakuplјanju hrane i dobro je iskorišćavaju. Meso im nije najbolјeg kvaliteta, izuzev mladih grla u porastu.

Leghorn. — Ova rasa kokošaka je tipičan predstavnik rasa dobrih nosilјa. Ona je istovremeno i najraširenija i najrenomiranija rasa na kojoj se temelјi savremena krupna proizvodnja jaja za tržište.

Leghorn vodi poreklo od italijanskih i španjolskih kokošaka, koje su američki odgajivači ukrštali međusobno, a i sa nekim drugim rasama, uz strogu eelekciju isklјučivo na nosivost. U toku ukrštanja, u zavisnosti od boje perja roditelјa, stvoreni su razni sojevi: beli, crni, jarebičasti, žuti, crveni itd. Međutim, pri selekciji najveća pažnja je posvećena belom soju jer se on pokazao kao najbolјi materijal, kako u pogledu potencijalnih proizvodnih svojstava, tako i u pogledu doslednog prenošenja tih svojstava i bele boje perja na potomstvo. Beli ooj leghorna danas je najrašireniji i najcenjeniji. Na bazi američkog belog leghorna u nekim zemlјama Evrope stvoreni su novi tipovi (engleski, italijanski, nemački i dr.), ali ni jedan od njih nije u pogledu proizvodnih osobina nadmašio američkog leghorna.

Ekonomska svojstva: Leghorn spada u lakše rase: kokoške su teške 1,5 do 2 kg, a petlovi 2 do 2,5 kg. Prosečna nosivost iznosi 180—200 jaja, dok bolјi zapati daju prosečno i po 200 i više jaja, a rekorderke i preko 340 jaja godišnje, prosečne težine oko 60 g. Pored visoke nosivosti leghorn se odlikuje i ranostasnošću, jer kokice pronesu već u starosti od 5—6 meseci i pošto se ne raekvocaju — nose tokom cele godine. Još jedna osobina povećava ekonomske prednosti ove rase: leghorn odlično koristi pašu, a dobro podnosi i uslove intenzivnog odgoja.

Eksterijer (američki standard): Glava srednje veličine. Klјun žut, jak, malo povijen, srednje dužine. Kresta proeta sa pet jasvo izraženih zubaca; u petla prilično velika, uspravna, prostire se od klјuna do zatilјka, zadnji deo kreste odignut tako da ne pada na vrat; u kokoške kresta je srednje veličine, u crednjem delu uspravna a zadnjem povijena ustranu; boja — intenzivno crvena. Lice golo, glatko, crveno. Oči živahne, srednje veličine, tamnocrvene. Podušnjaci beli, glatki, srednje veličine, bademastog oblika. Podbradnjaci intenzivno crvene boje kao i lice i kresta, prilično dugi, s donje strane lepo zaoblјeni. Vrat srednje dužine, lepo izvajan, uspravan, s bogatim grivom. Leđa srednje dužine, zaoblјena, nešto ukošena prema repu. Grudi ispupčene, široke, lepo zaoblјene. Krila velika, čvrsto prirublјena uz telo. Rep je veliki, u kokošaka u vidu lepeze, u petlova s izrazito velikim srpastim perima. Trup je valјkast, srednje dubok i širok. Noge srednje dužine, čvrste. Cevanice gvle i, kao i prsti, intenzivno žute boje. Celo telo, iako srednjih dimenzija i lako, odaje — čvrstu konstituciju.

Talijanka. — Ovo je domaća italijanska kokoš poznata po nosivosti i krupnim j|ajima. Amerikancima je poslužila pri stvaranju leghorna, a Nemcima za selekcionisanje mnogih sojeva prilagođenih klimatskim prilikama severnih krajeva.

Postoje više sojeva talijanke (crni, beli, jarebičasti, srebrnasti, žuti i dr.), od kojih su najpoznatiji — jarebičasti i beli. U našoj zemlјi je pre rata bio prilično raširen jarebičasti soj, ali su ga poslednjih decenija u velikoj meri potisle druge rase, naročito leghorn.

Ekonomska svojstva: Talijanka je izrazita kokoš za proizvodnju jaja. Prosečna nosivost kreće se od 140 do 180 jaja, a bolјe nosilјe snesu godišnje i preko 200 jaja. Jaja imaju belu lјusku i veoma su krupna, 60 g. U pogledu težine, kao i sve dobre nosilјe, spada u lakše rase: kokoške su teške 1,5—2,5 kg, a petlovi 2—3 kg. Vrlo je ranostasna: kokice pronesu već u 5. ili 6. mesecu. Vredna je skuplјačica hrane i odlično koristi pašnj1ake. Meso im je prilično suvo i grubih mišićnih vlakana. Jarebičasti soj talijanke, kao i jarebičasti sojevi drugih rasa, imaju tu osobinu što se već kod jednodnevnih pilića s velikom sigurnošću mogu po boji perja razlikovati ženska i muška grla: kokice celom dužinom vrata i leđa imaju jasno izraženu traku tamnije obojenog perja. Petao i kokoška bele talijanke

Eksterijer: Sojevi talijanke se uglavnom razlikuju po boji perja, dok su im ostale eksterijerne osobine iste. Beli soj ima potpuno belo perje, dok je kod jarebičastog soja perje različito obojeno. Kokoške ovog soja imaju na vratu zlatnožuto perje s crnim rubovima; na leđima, grudima i krilima perje je kestenjasto sa svetlim rubovima, na trbuhu i batacima sivosmeđe, a na repu crno. U petlova je perje živlјih boja i sjajnije: na glavi i vratu perje je narandžaste boje sa tankim crnim linijama, na leđima je kestenjastocrveno, na grudima, trbuhu, batacima i repu — crno i sjajno s prelivom u zeleno.

Talijanka ima vižlјasto, ali lepo zaoblјeno i čvrsto građeno telo. Vrat je uspravan, lepo izvajan. Leđna linija se blago spušta prema repu. Rep je u kokošaka nešto stisnut i sužava se prema vrhu. U petlova je rep s lepim srpastim perima, mada ona nisu onako velika kao kod leghorna. Za talijanku je karakteristično da u stavu mirovanja često drži rep ukošen naniže, što podseća na divlјu kokoš — bankivu. Glava talijanke je srednje veličine; kresta velika, prosta s oštro izrezanim zupcima, u petlova je uspravna a u kokošaka oborena ustranu. Sojevi nemačke selekcije imaju manju krestu. Podušnjaci u talijanke su beli, srednje veličine, ovalnog oblika, a podbradnjaci dosta dugi i, kao kresta, intenzivno crvene boje. Noge su srednje dužine, golih cevanica.

Minorka. Poreklom je sa ostrva Minorke, po kome je i dobila ime. Odatle su je prvi izvezli Englezi, koji eu selekcijom, u uslovima bolјe ishrane i nege, povećali njenu produktivnost. Na unapređešu ove rase docnije su radili i živinari iz Nemačke, Francuske i drugih zemalјa. Pored belog i graorastog soja, postoje i dva crna soja minorke, koji se međusobno razlikuju po obliku kreste (kod jednog je kresta prosta, kod drugog ružasta). Od svih ovih sojeva najviše se ceni crni soj s ružastom krestom.

Ekonomska svojstva: Minorka je nešto krupnija od leghorna: kokoške su teške oko 2,5 kg, a petlovi oko 3 kg. Meso joj je srednjeg kvaliteta, ali bolјe od mesa leghorna. Dobra je nosilјa: godišnja nosivost je oko 160—200 jaja, teška i do 80 g. Pošto se teško prilagođava u područjima s hladnijom i promenlјivom klimom, mnogo kanje je rasprostranjena od leghorna i talijanke. Gaji se i kao čista rasa, a mnogo je upotreblјavana i za ukrštanje radi stvaranja novih rasa. Kao izrazita rasa za proizvodnju jaja, minorka se retko raskvocava. Kokice pod povolјnim uslovima ishrane i nete pronesu u 5. ili 6. mesecu.

Eksterijer: Minorka ima lepo građeno telo, zaoblјenog srednje dugog i dubokog trupa. Izuzev crnog soja s ružastom krestom, ostali sojevi imaju izrazito veliku lrostu krestu, koja je u petlova uspravna a u kokošaka oborena u stranu. Podušnjaci su beli, veliki, pravilnog oblika. Podbradnjaci su crveni i dosta dugi, naročito kod petla. Klјun je srednje dug crne boje. Leđna linija pada prema repu, koji je kod petlova prilično veliki i s krupnim srpastim perima, «a kod kokošaka nešto stisnut, u obliku malo otvorene lepeze. Noge minorke su crne ili sivoplave boje.

Rase koje se koriste za proizvodnјu mesa

Najstariji i najteži predstavnici ovih rasa su stare azijske nokoši: kohinhina (kokinka, kočinka) brama i langšan. Pri selekciji ovih rasa pazilo se uglavnom na telesnu težinu, ali je zanemarivan kvalitet mesa, težinski odnos meso-kosti, ranostasnost i nosivost. Zato ove rase i pored velike telesne težine nemaju neki veći privredni značaj. Nјihova nosivost se kreće između 100 i 120 jaja godišnje. Pilići vrlo sporo rastu i operjavaju. Kokice pronesu u starosti od 8 i više meseci, a završavaju porast u starosti od godinu do godinu i po. Meso im je satkano od grubih mišićnih vlakana pa je končavo, suvo i neukusno, a uz to ima ga i relativno m:alo, jer ove rase imaju krupne kosti. Lored toga, ove stare azijske rase za meso slabo koriste pašu, pa su upućene uglavnom na hranu koju im daje čovek. Zbog svih tih nedostataka ove rase se retko gaje kao čiste rase, već se koriste za ukrštanje. Za ovu svrhu one su vrlo značajne, jer su korišćene u stvaranju mnogih poznatih kulturnih rasa, kao što su vijandort, rodajland, orpinkton, dorking, faverol, plimutrok i druge. Petao rase langšan (crni soj nemačkog tipa)

Poučeni nedostatcima starih azijskih teških rasa odgajivači su u dalјem radu na stvaranju rasa za meso pored težine tela imali u vidu i druge važne osobine. Tako su dobivene rase za proizvodnju kvalitetnog mesa, koje se odlikuju ranostasnošću, finijim kosturom, dobrim iskorišćavanjem hrane i zadovolјavajućom nosivosti. U nekih rasa za proizvodnju kvalitetnog mesa nosivost je toliko izražena da se u pogledu proizvodnih osobina mogu svrstati i u rase kombinovanih svojetava iako po tipu pripadaju rasama za meso. Ali bez obzira na tip, mi smo u ovu grupu svrstali sve one rase koje se u savremenom živinarstvu isklјučivo ili pretežno koriste za proizvodnju kvalitetnog mesa, bilo kao čiste rase, bilo kao materijal za dobivanje industrij skih hibrida namenjenih tovu.

Za proizvodnju kvalitetnog mesa za nas su najznačajnije sledeće rase:

Saseks (Sussex). — Stara engleska rasa iz pokrajine Saseks, po kojoj je i ime dobila. Nastala je od stare engleske domaće kokoške, koja je ukrštena s raznim domaćim i stranim racaMia. Na ovaj način stvorena su tri soja saseksa — jarebičasti, graorasti i crveni. Kasnijim ukrštanjem ovih sojeva s kohinhinom bramom i staroengleskim borcima — stvoren je sazremeni saseks sa svim telesnim i proizvodnim osobinama koje ga karakterišu.

Po tipu ova rasa pripada rasama za meso, ali se po svojim proizvodnim sposobnostim1a može uvrstiti i u kombinovane rase, mada su tovne osobine nešto izraženije u odnosu na nosivost.

Danas postoje četiri soja easeksa: svetli ili hermelinasti (uticaj brame), crveni, žuti i šareni. U svetu i kod nas najrašireniji je svetli-hermelinasti soj saseksa.

Ekonomska svojstva: Saseks se odlikuje lakim kosturom i obilјem vrlo kvalitetnog mesa. Srednje je veličine, kratkog i vrlo širokog, skoro četvrtastog tela. Kokoške su teške 2,5—3 kg, a petlovi 3—4 kg. Godišnja no-sivost prosečnih nosilјa kreće se: u prvoj godini nošenja 150 — 160 jaja, u drugoj godini 120 —130 jaja težine 55 do 58 g. Bolјi zapati i pojedine nosilјe imaju znatno veću nosivost.

Saseks spada u ranostasne rase, jer kokice pronesu već u 5. ili 6. mesecu Sklon je gojenju i odlikuje se belom kožom i mesom koje je vrlo sočno i ukusno. Temperamenta je mirnog. Ceni se i zbog dobre nosivosti i zbog kvalitetnog mesa.

Eksterijer: Najpoznatiji-hermelinasti. soj odlikuje se perjem bele boje s crnim perima u grivi i repu. U pogledu ostalih eksterijernih rasnih Odlika svi su sojevi slični međusobno. Glava je mala, širokog čela i lubanje. Kresta je crvena, mala i jednostavna sa 4—5 zubaca. Podušnjaci i podbradnjaci su crvene boje, u kokošaka mali, a u petlova srednje veličine. Vrat je srednje dužine, lepo izvijen, kod petla s bogatom grivom. Grudi su široke, duboke i ispupčene, a leđa široka i ravna. Trbuh je proetran — širok i dubok e mnogo paperja. Noge su srednje dužine, široko postavlјene, čvrste s mesnatim batacima i golim cevanicama bledoružičaste boje.

Vajtrok (beli plimut). — Ovo je jedan od kajpoznatijih i najraširenijih sojeva plimutroka, poznate rase kombinovanih proizvodnih osobina. Nastao je ukrštanjem plimutroka sa leghornom i belim vijandotom. Iako je kao i matična rasa zadržao kombinovane proizvodne osobine, vajtrok ima i neke osobine rase za proizvodnju mesa, pa se za ovu svrhu (brojlerski tov) najčešće i koristi, mada se zbog dobre nosivosti gaji i kao kombinovana rasa. Iako je u velikoj meri sličan plimutroku, on se od drugih sojeva ove rase razlikuje, pre svega, izraženim tovnim osobinama, pa ga često smatraju posebnom rasom.

Ekonomska svojstva: Brz porast pilića, rano operjavanje, dobro korišćenje hrane u uslovima intenzivnog odšja, izražena tovnost, mesnatost, dobar kvalitet mesa i bela boja perja — sve te osobine čine da vajtrok predstavlјa jednu od najznačajnijih rasa za proizvodnju brojlera. Za ovu svrhu se koristi i kao čista rasa, a još će se ukrštati sa drugim rasama za tov, pa se tako dobiveni melezi prve generacije upotreblјavaju za proizvodnju brojlera.

Dobra nosivost još više ističe korisnost ove rase. U pogledu nosivosti vajtrok je nešto bolјi od graorastog plimutroka, jer njegove nosilјe imaju prosečnu godišnju nosivost preko 190 jaja.

Eksterijer: Sem boje, koja je bela, vajtrok je u svemu sličan graorastom plimutroku, sa nešto izraženijim dubinama i širinama oblika. U starosti od 7 nedelјa pilići su teški oko 1,3 kg. Po završenom porastu mlade kokoške su teške 2,5—3 kg. a mladi petlovi 3—3,5 kg. Prosečna težina starih grla je: kod kokošaka oko 3,5 kg, a kod petlova oko 4,5 kg.

Delaver (Delaware). — Zbog izrazitijih tovnih osobina, a i zato što se pretežno koristi za brojlersku proizvodnju, svrstali smo ovu kokoš u rase za proizvodnju kvalitetnog mesa, mada se može smatrati i kao rasa kombinovanih proizvodnih osobina sa izraženijim tovnim sposobnostima.

Kao rasa je priznata 1952. godine, ali se zbog svojih dobrih osobina brzo raširila i stekla renome u svetu. Stvorena je u Americi ukrštanjem petlova graorastog plimuta s kokoškama njuhempšir rase. Selekcija je vršena na belu boju perja, brz porast i operjavanje pilića, pri čemu se pazilo da se zadrže široki i duboki oblici tela, kojim se odlikuju oba roditelјa.

Ekonomska svojstva: Kokoške su teške oko 2,5—3 kg, a petlovi 3,5—4 kg. Godišnja nosivost iznosi prosečno oko 160 jaja. Pilići se brzo razvijaju i operjavaju. Delaver je jedna od značajnih rasa za proizvodnju brojlera. Za ovu svrhu delaver se gaji ili u čistoj krvi ili se petlovi meleze s kokoškama drugih rasa, pa se pilići prve generacije upotreblјavaju za tov. Radi dobivanja materijala za proizvodnju brojlera delaver se najčešće ukrštava s njuhempširom mesnatog tipa.

Eksterijer: Delaver se odlikuje belim perjem s crnim perima u grivi, repu i na krilima. Trup joj je dosta dugačak, širok i dubok. Glava srednje veličine, a vrat i noge srednje dužine.

Korniš. — Ova rasa vodi poreklo od indijskog borca (Indian Game). Smatra se kao stara engleska rasa nastala ukrštanjem raznih rasa boraca. Isprva je, kao i ostale rase boraca, odgajan za sportske svrhe, ali je docnije promenom pravaca selekcije stvoren tip korniša od izvanrednog značaja za savremenu proizvodnju mesa. Zbog toga smo ovu rasu i svrstali u rase za proizvodnju mesa, mada se obično ubraja u rase boraca.

Ekonomska svojstva: Kokoške su teške 3—3,5 kg, a petlovi 4—4,5 kg. Nosivost je mala, u proeeku kokoške nose 100 —120 jaja godišnje. Međutim, privredni značaj ove rase je u nekim njenim telesnim osobinama, koje su od važnosti za brojlerski tov. Naime, korniš se odlikuje, lepim oblicima tela, mesnatošću, kvalitetnim mesom i pogodnom težinom. Pošto ove svoje ooobine korniš dobro prenosi na svoje potomstvo, ova rasa se često koristi za ukrštanje radi dobivanja meleza, koji se koriste za brojlerski tov. Međutim, izuzev nekih njegovih linija, korniš se retko upotreblјava za tov kao čista rasa, ] er je male nosivosti, procenat oplođenih jaja često ne zadovolјava, a pilići se nešto sporije razvijaju i operjavaju.

Eksterijer: Korniš je prilično krupna rasa i odlikuje se čvrstim, lepo građenim telom dubokih i širokih oblika. Postoje više oojeva korniša, koji se razlikuju, uglavnom, po boji perja, ali od svih tih sojeva za brojlerski tov je od značaja samo beli korniš. Glava mu je srednje veličine, lice golo, podbradnjaci i podušnjaci lepo izraženi i intenzivno crvene boje, kao i celo lice. Cevanice su mu žute boje.

Rase kombinovanih sposobnosti

Plimutrok (Plymouth Rock). — Jedna od najstarijih kulturnih rasa Amerike. Nastala je ukrštanjem bele dominikanske kokoši, bele kohinhine, brame, dorking, crne javanske i malajske rase. Iz ovako brojnog mešanja raznih rasa nastalo je više sojeva plimuta: graorasti (prugasti), beli, crni, žuti, jarebičasti i dr. Od svih sojeva najrasprostranjeniji je graorasti plimut, koji je i najstariji ooj ove rase. Međutim, poslednjih godina sve veća pažnja se ukazuje belom plimutu (White Ro Ck), naročito u vezi s proizvodnjom brojlera. Petao graorastog plimutorka

Ekonomska svojstva: Plimutrok spada u krupnije rase kombinovanih proizvodnih osobina. Prema američkom standardu, petlovi u starosti od godinu dana treba da su teški 3,6 kg, a kokoške 2,7 kg. Stariji petlovi su teški 4—4,5 kg, a kokoške 3—3,5 kg. Godišnja nosivost srednjih nosilјa kreće se od 150 do 180 jaja; u bolјim zapatima srednja nosilјa iznosi i preko 190 jaja, dok su rekorderke ove rase nosile i više od 350 jaja godišnje. Jaja plimuta imaju smeđu lјusku, a teška su oko 50—70 g.

Plimutrok dobro iskorišćava hranu i lako se tovi. Meso mu je vrlo ukusno, ali je nešto grublјih vlanana pa se računa kao meso srednjeg kvaliteta. Međutim, mlađa grla imaju vrlo dobro meso. Pilići brzo rastu i operjavaju, ali nešto kasnije dostižu polnu zrelost, tako da kokice pronesu u starosti od 7 do 8 meseci.

Beli soj plimuta se danao veoma mnogo koristi za stvaranje specijalnih linija, koje se upotreblјavaju za industrijsko ukrštanje s drugim pogodnim rasama (naročito s njuhempširom) radi stvaranja materijala za proizvodnju brojlera.

Eksterijer: Graorasti soj plimuta ima karaktristično prugasto obojeno perje: svako pojedino pero naizmenično je obojeno sivobelim i crnim poprečnim prugama jednake širine. Beli sloj ima potpuno belo perje. Ostale eksterijerne osobine su više-manje iste kod svih sojeva: glava je relativno mala; lice golo; klјun srednje dužine, jak, žute boje. Kresta je prosta sa 4—5 zubaca, u petlova srednje veličine, u kokošaka dosta mala. Lice, kresta, podušnjaci i podbradnjaci su intenzivno crvene boje. Vrat je srednje dužine, jak, lepo zaoblјen i uspravan. Leđa su široka, zaoblјena, srednje dužine. Leđna linija se u neznatnoj meri penje od vrata prema repu. Rep je široko kasađen, kratak, zbijenog perja. Grudi su ispupčene, duboke i široke. Trup je jajiacTor oblika, a celo telo krupno e izraženim širinama i dubinama. Noge su srednje dužine; cevanice gole, žute boje.

Rodajland (Rhode Island). — Rodajland je relativno mlada. rasa. Stvorena je u Americi (država Rhode Island) — ukrštanjem domaće kokoši s petlovima kohinhine, malajeke i drugih rasa. Melezi dobiveni ovim ukrštanjem, docnije su meleženi sa španjolskom kokoši, a njihovi melezi s vijandotom. U toku selekcije izdvojena su dva soja — crveni i žuti. Kao rasa rodajland se prvi put pojavio na izložbi u Americi 1895. god., a u

Evropu je prenet 1903. god. Posle toga se vrlo brzo raširio po celom svetu, naročito njegov crveni soj, koji se više ceni.

Ekonomska svojstva: Rodajland je srednje teška rasa: kokoške su teške 2,5—3 kg, a petlovi 3,5—4 kg. Kako je selekcija s jednakom pažnjom sprovođena i u pravcu nooivosti i u pravcu kvaliteta mesa, to se ova rasa ističe i jednom i drugom ooobinom Prosečna nosivost osrednjih nosilјa kreće se od 150 do 180 jaja godišnje, dobre nosilјe nose po 250 i više jaja, a rekorderke i preko 340 jaja godišnje. Dobro koristi ispuste, ali daje zadovolјavajuće rezultate i pri ograničenom kretanju. Nešto je kasnostasnij|a: kokice obično pronesu u starosti od 7 do 9 meseci, a samo ranostasna i dobro hranjena i negovana grla u doba od 6 do 7 meseci. Rodajland.

Eksterijer: Crveni rodajland ima po celom telu perje jarkocrvene ili zatvorene crvene boje. Bardlјica perja je takođe crveno obojena. Gornja polovina velikih letnih perja je crno obojena, a potpuno crna pera s plavim otsjajem nalaze se u repu. U kokošaka perje je više mat, a u petlova je sjajno, kao lakirano. Rodajland ima glavu srednje veličine. Kresta je prosta, u petlova srednje veličine, a u kokošaka omanja. Lice je skoro golo i, kao i kresta, podušnjaci i podbradnjaci, intenzivno crvene boje. Vrat je srednje dužine, jak, lepo izvajan, skoro uspravan. J1eđa široka, srednje dužine, vodoravna. Grudi dobro razvijene, duboke i široke. Trup je dugačak, dovolјno širok i dubok. Krila srednje dužine, dobro stisnuta uz telo. Rep je široko nasađen, u kokošaka u vidu lepeze, u petlova sa srpastim perima srednje veličine. Noge su srednje dužine s golim cevanicama narandžaste boje.

Nјuhempšir (New Hampshire). — Ova rasa nastala je selekcijom rodajlanda, pri čemu se nije obraćala naročita pažnja na boju perja, već na proizvodne osobine. Rasu su stvorili odgajivači iz Nјu Hempšira, po kome je rasa i dobila ime. Oni su kokoške rodajlanda gajili u čistoj krvi, ali su zaveli strogu selekciju da bi popravili proizvodnost ove rase, a pre svega su želeli da ubrzaju razvitak pilića, njihovo operjavanje i polno sazrevanje. U tom nastojanju onu su stvorili njuhempšira, koji je u početku smatran kao soj rodajlanda, a docnije je, (1935. god.) priznat i kao nova rasa.

Ekonomska svojstva: Nјuhempšir je srednje veličine i težine: mladi petlovi — godišnjaci teški su oko 3 kg, kokoške oko 2,5 kg, a starija grla imaju za 0,5—1 kg veću težinu. Meso njuhempšira je vrlo dobrog kvaliteta. Godišnja nosivost kreće se, prosečno, od 150 do 180 jaja, a dobre nosilјe snesu godišAe po 250 i više jaja. Jaja su srednje krupna — oko 58 g, ali ima nosilјa koje nose i vrlo krupna jaja — preko 70 g. Pilići njuhempšira se brže razvijaju i operjavaju od pilića rodajlanda, a kokice pronesu već u 5. ili 6 mesecu. Zbog brzog porasta pilića, kvalitetnog mesa i povolјnog randmana (fini kostur) ova rasa se mnogo koristi pri proizvodnji brojlera. Za ovu svrhu njuhempšir se često ukršta s drugim rasama, naročito s belim plimutom, delaverom i kornišom.

Vijandot (Wijandotte). — Ova rasa je stvorena u Americi ukrštanjem raznih rasa: hamburške, brame, kohinhine, bantama i dr. Raznim kombinacijama ukrštanja stvoreni su mnogi sojevi: beli, crni, srebrnasti, zlatni, graorasti, žuti, plavi itd. Sojevi se međusobno razlikuju po boji, dok su proizvodnoet i eksterijerne odlike uglavnom iste.

Ekonomska svojstva: Kao i sve rase kombinovanih proizvodnih osobina i vijandot spada u srednje krupne kokoši, ali zbog običnog i rastresitog perja izgleda krupniji. Kokoške su teške 3—3,5 kg, a petlovi 3,5—4 kg. Meso je dobrog kvaliteta — sočno i ukusno, ali pomalo žućkaste boje. Kokoške ove rase su sklone gojaznosti, pa se brzo i ugoje ako se dobro hrane, poglavito ako Im se uz to ograniči kretanje. Kao nosilјe su osrednje; godišnja nosivost se kreće od 140 do 170 jaja težine oko 60 g. Jaja imaju žutu lјusku. Pilići se brzo razvijaju i oblače u perje; kokice pronesu u 6 ili 7. mesecu.

Eksterijer: Vijandot se odlikuje dubokim, širokim i zaoblјenim oblicima tela. Glava je srednje veličine s malom ružastom krestom, golim crvenim licem, jakim klјunom žute boje, crvenim podušnjacima i podbradnjacima. Vrat je srednje dužine, obao i uspravan. Leđa kratka i široka, grudi razvijene, rep široko nasađen, uzdignut, bez velikih srpastih pera. Noge jake, široko razmaknute, arednje dužine, golih cevanica žute boje.

Štajerka. — Spada u prelazne rase. U nas se najviše gaji u Sloveniji i Hrvatskom Zagorju, a dosta je raširena i u Austriji. Potiče od stare štajereke kokoši, koja je još u XVI veku bila poznata i cenjena zbog vrlo ukusnog i sočnog mesa. Do polovine prošlog veka gajena je eamo u čistoj krvi, a onda su je neki odgajivači nekontrolisano počeli ukrštati sa pojedinim stranim rasama, pa je štajerka počela da gubi neke svoje pozitivne ooobine. Na intervenciju svesnih odgajivača ukrštanje je prekinuto i od tada se štajerka opet gaji u čistoj krvi. Postoje četiri soja štajerke: jarebičasti, beli, graorasti i smeđi, ali u nas se sada gaje svega dva — jarebičasti i smeđi, koji se najviše cene. Jarebičasti eoj je najstariji pa ga nazivaju — stara štajerka. On je nešto lakši od emeđeg eoja, koji je u Austriji poznat pod imenom — sulmtalska kokoš. Ni prvi ni drugi soj nisu potpuno ustalјeni ni u pogledu boje, ni u pogledu veličine, tako da predstoji rad u tom pravcu, kao i u pravcu povećanja težine i nosivoeti.

Ekonomska svojstva: Štajerka ima belu kožu i belo, vrlo sočno i ukusno meso, te se ubraja u rase s najkvalitetnijim mesom.

Petlovi jarebičastog soja teški su oko 3 kg, a kokoške oko 2,25 kg. Smeđi soj je krupniji i petlovi su teški 3—4 kg, a kokoške 2,5—3 kg. U pogledu nosivosti, nešto je bolјi jarebičaeti soj, čija je godišnja nosivost 150—200 jaja, dok je kod smeđeg soja 120 —-160 jaja. Izrazito dobre nosilјe i jednog i drugog soja nose i preko 250 jaja godišnje. Štajerka je ranostasna — kokice pronesu već u starosti od 5 do 6 meseci. Pilići jarebičastog ooja se rano operjavaju, a pilići smeđeg soja — kasno. Ove rase se odlikuju skromnim zahtevima i izvanrednom prilagođenošću životnim uslovima u svojoj postojbini — Štajerskoj. Odlično koristi pašnjake i najbolјe rezultate daje kad se gaji na prostranim ispustima, pa se smatra kao tipično — selјačka kokoš, naročito jarebičasti soj.

Eksterijer: Petlovi jarebičastog soja imaju crveno ili zlatnomrko perje na vratu i krilima, smeđe na leđima, a na grudima, trbuhu i repu crno s prelivom u zeleno. Na sedlištu petao ima pomalo jarebičastu boju perja, po čemu se može razlikovati od petlova smeđeg soja, koji su inače vrlo slični po boji. Kokoške jarebičastog soja imaju jarebičastu boju perja na vratu i leđima, dok su na grudima i trbuhu svetlije ili tamnije smeđe boje. Kokoške smeđeg soja nisu ujednačene po boji, već variraju od pšenično žute do smeđe. Perje na vratu kokošaka je uvek zagasitije boje od ost.alog perja. Ostale eksterijerne odlike su kod oba soja uglavnom iste. Glava je srednje veličine, lice slabo obraslo, crvene boje: kresta prosta, u petla uspravna, a u kokoške oborena uetranu. Iza kreste petlovi obično imaju po nekoliko dugačkih pera, a kokoške malu ćubu. Oči su crvene i bistre; podušnjaci ovalni. Trup je dugačak i širok. Koža i noge su bele, a klјun rožaste boje.

Rase i linije kokošaka za industrijsku proizvodnјu mesa i jaja

Tovom nekoliko poslednjih decenija, naročito s razvitkom tzv. industrijske proizvodnje mesa i jiaja, ni najproizvodnije postojeće rase nisu više zadovolјavale pa se težilo stvaranju novih sve proizvodnijih rasa, sojeva i linija. Najpre su se u proizvodnji koristile samo čiste rase, odnosno njihovi sojevi i linije, a onda se otpočelo sa stvaranjem tzv. industrijskih hibrida, koji su vremenom postali skoro isklјučiv materijal za industrijsku proizvodnju mesa i jaja. U cilјu stvaranja hibrida selekciokišu se unutar pojedinih rasa specijalizovane linije. Međusobnim ukrštanjem odabranih linija jedne, dveju ili više rasa, koje se dobro kombinuju, dobijaju se navedeni industrijski ili, kako se još nazivaju, komercijalni hibridi. Ovakvi hibridi se koriste za proizvodnju samo u prvoj generaciji, pa se zato dalјe i ne razmnožavaju. Ukoliko bi se razmnožavali, već bi u iarednoj, drugoj generaciji došlo do cepanja osobina i opadanja proizvodnosti, a u sledećim generacijama to bi se izrazilo još u jačoj meri. Roditelјski par industrijskih hibrida Lohmann-Nichols

Industrijska proizvodnja jaja za potrošnju temelјi se na belom leghornu i njegovim linijama. U najintenzivnijoj proizvodnji jaja druge rase N0 silјa se skoro i ne upotreblјavaju.

Za industrijsku proizvodnju mesa (brojlerski tov pilića) danas se skoro i ne upotreblјavaju čiste rase, već hibridi nastali ukrštanjem r!azličitih rasa i linija. Za ovu svrhu najviše se koriste specijalizovane linije vajtroka, korniša (Domi nant Wie Cornish), saseksa delavera, njuhepšira.

U SAD, Japanu, Izraelu i nekim zemlјama Evrope poslednjih godiva su organizovana mnoga gazdinstva specijalizovana za linijsko gajenje kokošaka i stvaranje industrijskih hibrida za proizvodnju mesa ili jaja. Ta gazdinstva čuvaju kao poslovnu tajnu metode svoga rada, način dobijanja pojedinih linija i kombinacija ukrštanja za dobijanje industrijskih hibrida. Te firme nude na tržištu svoje specijalizovane linije i hibride pod raznim imenima, kao što su: Arbor Akress, Cobbs, Nu — Line, Bantress, Nchols, Bantress, Peterson, Yaniv, Anoc Kross, Nick Chick, Shaver Starckross 288 itd. Sasvim je razumlјivo da svaka firma hvali svoje proizvode i proglašava najbolјim. Zato valјa biti oprezan i pri odlučivanju o kupovini koristiti iskustva drugih.

Rase ćuraka

Američka bronzasta ćurka. —Ovo je najrenomiranija i naj raširenija rasa ćuraka, koja se i dalјe širi potiskujući sve više druge manje proizvodne rase. Stvorena je u Americi na bazi divlјe američke ćurke, koja je ukrštana sa engleskom ćurkom. Odlikuje se krupnoćom, mesnatošću mesom dobrog kvaliteta. Hranu dobro koristi i ćurići u starosti od pola godine dostižu težinu od 7—8 kg., pa i veću. Nosivost se kreće oko 60—70 jaja godišnje. Dobra je kvočka. Lako i brzo se prilagođava različitim klimatskim uslovima, a pri ukrštanju oa drugim rasama dobro prenosi svoje osobine. Sve je to doprinelo njenom širenju i ugledu, pa se danas može naći u svim krajevima sveta. Gaji se i u nangoj zemlјi u čistoj krvi, a koristi se i za popravku primitivnih domaćih rasa. Ćurići ove ,rase, naročito nekih njenih sojeva, vrlo su pogodni za brojlerski tov, pa se za tu svrhu sve više koriste.

Američka bronzasta ćurka ima više sojeva, koji se, uglavnom, razlikuju po težini (krupan, srednji i sitniji soj). Od tih sojeva najznačajniji su i najrašireniji —bronzasti mamut ili bronzasti standard i veoma cenjena — širokoprsa bronzasta ćurka.

Bronzasti mamut je ti pičan predstavnik bronzaste rase ćuraka. Poslednjih godina uvezen je priličan broj grla ovog soja i u našu zemlјu.

Ekonomska svojstva: U starosti od 6—8 meseci ženska grla bronzastog mamuta mere oko 7 kg, a muška oko 12 kg. U starosti od godinu dana prosečna težina ženskih grla iznosi oko 8,5 kg., a muških oko 15 kg. Starije ćurke mere u proseku oko 9,5 kg, a ćurani oko 16 kg. Kao ugojena odrasla grla dostižu znatno veću težinu. U sezoni nošenja (3 meseca) ćurke snesu oko 55—60 jaja.

Eksterijer: Ovaj soj bronzaste ćurke je jedan od najkrupnijih, ne samo u svojoj rasi, već uogpnte. Što se tiče boje perja ovog soja, ona je tipična i za celu rasu. Celo telo je pokriveno crnim perjem sa bronzastim prelivom, po čemu je i ova rasa dobila ime. Letna pera imaju poprečne bele pruge, a pera repa poprečne eivomrke i bele trake naizmenično raspoređene. Prsna kićanka ima crnu boju sa plavičastim metalnim odsjajem. Glava i vrat eu goli i prekriveni bobičastim izraštajima na koži, plavičastocrvene boje. Klјun i noge su tamnomodre.

Širokoprsa bronzasta ćurka (Broad — Breasted Bronz) je najteži soj bronzaste rase. Od ostalih sojeva se izdvaja izrazito širokim prsima (po čemu je dobio i ime), što je uslovilo i vrlo širok stav nogu. Zbog ove osobine često se ubraja i u posebnu rasu.

Ekonomska svojstva: Izrazito tovna ćurka selekcionisana naročito na povećanje količine mesa u predelu prsne kosti, u čemu se i uspelo tako da na ove partije mesa otpada približno oko 30% od ukupne težine mesa. Ovu svoju osobinu ova ćurka dobro prenosi i na rase sa kojima se ukršta. U starosti od 6—8 meseci ženska grla su teška oko 8 kt, a muška oko 15 kg. Ćurke stare godinu dana teške su oko 9 kg, a ćurani 17,5 kg. Grla starija od godine teška su u proeeku: ženska oko 10,5 kg, a muška oko 19 kg. U toku sezone od tri meseca ćurke snesu 40—50 jaja.

Eksterijer: Karakteristiku spolјneg izgleda, kao što smo naveli, daju napadno široka prsa, a u vezi s tim i vrlo širok stav nogu. Što se tiče boje perja, ona ne odstupa od one karakteristične za celu rasu. Širokoprsna bronzasta ćurka

Bela beltvilska ćurka. — Spada u sitnije rase ćuraka. Nastala je ukrštanjem raznih rasa. Danas je prilično rasprostranjena, ali znatno manje od bronzaste ćurke.

Ekonomska svojstva: Spada u grupu rasa malih ćuraka. Odlikuje se srazmerno dubokim i širokim oblicima tela, što govori o njenoj mesnatosti, koja je izrazita naročito u predelu grudne kosti i na batacima. Ćurići ove rase dospeli za klanje mere: ženska grla 3,5—4 kg, a muška 5,5—6,5 kg. Ova težina više odgovara manjim porodicama, te radije kupuju ćuriće ove rase, nego bronzaste, koji dospevaju za klanje sa težinom od 6—8 i više kg. Po američkom standardu optimalna težina beltvilske ćurke stare 6—8 meseci iznosi: ćurke 5,5 kg, ćurani 9.5 kg. U starosti od godinu dana težina ćuraka izvosi 6 kg, a ćurana 11 kg. Starija grla su nešto teža: ćurke 6,5 kg, a ćurani 11.5 kg. Noeivost ove ćurke je nešto veća od nosivosti bronzaste ćurke i iznosi oko 80 jaja godišnje, težine 75—80 g i vrlo viookog procenta izvođenja — 85—95%. Ćurići beltvilske rasz vrlo su pogodni za brojlerski tov.

Bela virginijska ćurka. — Poreklom je od američke ćurke, koju su Holanđavi uvezli još u XVI v i na bazi nje stvorili ovu rasu, koja se zato naziva još i holandska bela ćurka. Gaji se i u našoj zemlјi i dala je dobre rezultate. >

Ekonomska svojstva: Spada u srednje teške rase. Optimalna težina za grla stara 6—8 meseci je: za ćurke 6,5 kg, za ćurane 11 kg. Ćurke od godinu dana treba da su teške 7,5 kg, a ćurani 14 kg. Grla starija od godine mere: ženska 8,5 kg, muška 15,5 kg. Ćurke ove rase imaju finiji kostur od bronzaste ćurke te imaju srazmerno više mesa, koje je inače odličnog kvaliteta. Cene se i zbog belog nepjia.

Eksterijer: Karakteriše je perje bele boje, sa crnom grudnom kićankom kod ćurana. Koža i noge su beloružičaste boje.

Ostale značajnije strane rase. — Od značajnijih stranih rasa spomenućemo još crnu norfolsku i solonjsku ćurku. Crna norfolska ćurka je potpuno crna, Ćurani su teški oko 10 kg, a ćurke oko 6 kg. Solonjska (po gradu Solonji u Francuskoj) ćurka je takođe potpuno crnog perja s metalno-zelenkastim odsjajem.

Domaće ćurke. — Naše domaće ćurke spadaju u primitivne rase i kao takve su prilično sitne i kasnostasne. Javlјaju se u više različitih boja: crnoj, bronzastoj, žutoj, beloj, šarenoj. Gaje se širom zemlјe i nose imena raznih krajeva: zagorska ćurka, jagodinska ćurka, palanačka, dobrička itd.

Ekonomska svojstva: Ćurani su teški 5—8 kg, a ćurke 4—5 kg. Dosta lako se tove, a meso im je dobrog kvaliteta. Ćurići se prilično sporo razvijaju. Godišnja nosivost se kreće od 30 do 40 jaja, težine 80—90 g.

Naša domaća ćurka je izvanredno prilagođena uslovima u kojima živi. Zbog ukusnog mesa ima dobru prođu na tržištu, ali joj je mana što je sitna. Ova mana može da se otkloni pobolјšanjem nege i ishrane i ukrštanjem s krupnijim rasama, naročito s američkom bronzastom ćurkom.

Rase gusaka

Emdemska guska. — Nastala je oplemenjivanjem stare nemačke rase gusaka s belim perjem. Polovinom prošlog veka uvozili su je Englezi i u želјi da poprave njene proizvodne osobine ukrštali su je s tuluškom guskom.

Ekonolska svojstva: Emdemska guska spada u krupne rase: dobro odnegovani gusani teški su po 13—15, a guske po 11—13 kg. Lako se tove i daju kvalitetno meso i mast, a uz to i veoma krupnu i ukusnu džigericu, koja kod dobro utovlјenih grla dostiže težinu od 500 do 600 g. Ova rasa se ceni i zbog obilnot i lepog perija, koje je kod odraslih gusaka potpuno bele boje. Pod uslovom dobre ishrane i nege guske mogu da se čupaju i po tri puta godišnje, tako da se po jednom grlu dobiva po 300—450 grama perja. Prednost ove guske je što rano pronese, tako da može da se nasadi već u januaru. Godišnja nosivost osrednjih noeška iznosi prosečno oko 25 jaja, a bolјe noeilјe daju i po 50—70 jaja, težine oko 200 grama. Emdemoka guska

Eksterijer: Emdemska guska ima glavu srednje veličine, kratak i jak klјun narandžaste boje, a oči plave uokvirene crvenim obručem. Vrat je dug, jak, lepo zaoblјen, gusto obrastao perjem i izvijen kao u labuda. Trup je dugačak s izraženim dubinama i širinama. Noge kratke, snažne. narandžastv bo.je, kao i prsti i plovne kožice.

Tuluška guska. — Poreklom je iz Francuske. Gde se mnogo gaji, naročito oko Tuluze. U Francuskoj su selekcionisana dva tipa, od kojih je poznatiji tzv. industrijski tip.

Ekonomska svojstva: Ovo je jedna od najkrupnijih gusaka: Prema standardu za industrijski tip gusani (priplodna kondicija) treba da teže 12—14 kg, guske 9—10 kg, a guščići od 8 meseci 8 kg. Gaji se dobro, ali joj meso nije najukusnije. Ugojena grla daju vrlo krupne džigerice, teške i po 1 kg, a uz to i oko 2,5—3 kg masti. Guščići brzo rastu, a pronesu u starosti od oko 10 meseci. Godišnja nosivost industrijskog tipa iznosi oko 30 jaja, dok drugi, tzv. — polјoprivredni tip, ima bolјu nosivost — 40 do 60 jaja godišnje. Jaja su teška 170—200 grama. Kao teška i troma guska slabo koristi pašnjake, a zbog boje perja manje se ceni od emdemske rase.

Eksterijer: Perje na glavi, vratu, leđima, krilima i repu je mrkosive boje, dok je na grudima i trbuhu belo. Glava je masivnija i teža nego kod emdemske guske. Klјun kratak, debeo svetlonarandžaste boje: oči kestenjaste. Ispod klјuna karakterističan podgušnjak. Vrat je srednje dužine, debeo, valјkastog oblika. Trup masivan, vrlo dubok i širok s veoma razvijenim trbuhom s jako izraženom „trbušnom torbom“, koja kod odraslih grla dodiruje zemlјu. Noge su debele, jake i kratke s cevanicama crvenonarandžaste boje.

Pomeranska guska. — Lakša je od prethodnih. Poreklom je iz Pomeranije (Nemačka) po čemu je i dobila ime.

Ekonomska svojstva: Guske ove rase teške su 5—7 kg, a ugojene dostižu težinu oko 10 kg. Dobro se goje, a meso im je ukusno. Pronesu u starosti od 9,5 do 10 meseci i nose godišnje oko 20 jaja težine 180—200 grama. Perje je bele boje. Dobro koristi pašu.

Eksterijer: Pomeranska guska srednjeg rasta, okruglaste glave sa srednje dugačkim klјunom narandžaste boje i plavim očima. Trup je dugačak, širok, srednje dubok. Noge su srednje dužine, jake, narandžastih cevanica, prstiju i plovnih kožica.

Kineska guska. — Poreklom je iz Kine, odakle je devedesetih godina osamnaestog vena preneta u Ameriku, a pola veka kasnije i u Evropu. U Rusiji je korišćena pri stvaranju holmgorske rase. Kineska guska se prilično često sreće i kod nas.

Ekonomska svojstva: Gusani su teški 5—6 kg, a guske oko 4 kg. Meso je dobrog kvaliteta. Godišnja nosivost se kreće od 40 do 60 jaja, prosečne težine oko 160 grama.

Eksterijer: Kineske guske su najčešće mrkosive boje, ali postoji i soj s potpuno belim perjem. Ova rasa se lako raspoznaje po rožastoj kvrgi na čelu i dugačkom vratu, koji je izvijen kao u labuda. Srednje je veličine. Klјun i noge su narandžasti, a čeona kvrga crne boje.

Domaća guska. — Spada u primitivne rase, mada se kod nekih sojeva u izvesnoj meri oseća i uticaj kulturnih rasa. Postoji više sojeva koji se razlikuju najviše po boji perja, a donekle i po proizvodnim osobinama. Najpoznatiji su sojevi: novopazarska guska, dunavska s belim tršavim perjem, bela sremska, posavska i dr.

Ekonomska svojstva: Težina domaće guske kreće se obično od 3 do 5 kg. Ugojena grla nekih krupnijih sojeva (sremski, novopaz arski) mogu da dostignu težinu i do 10 kg. Odlično koristi pašu i vrlo je otporna pa se lako gaji. Godišnje snese oko 20 jaja prosečne težine oko 140 grama. Zbog perja se najviše cene beli sojevi, od kojih je najpoznatiji — beli somborski. Guske ovog soja daju godišnje oko 250 grama perja. .Mane domaće guske su mala težina i kasnostasnost. Pobolјšanom ishranom i netom i ukrštanjem s proizvodnijim kulturnim rasama, a pre svega s emdemskom guskom, ove mane mogu relativno brzo da se uklone.

Rase plovaka

Dok se ćurke i guske gaje isklјučivo radi mesa, plovke se kao i kokoške gaje i radi mesa i radi jaja, mada se njihova jaja manje dene od kokošijih. Zbog toga su kod plovaka stvorene rase dobrih nosilјa, rase za meoo i rase kombinovanih proizvodnih osobina.

Dobre nosilje

Indijska trkačica. — Ovo je tipični predstavnik rasa dobrih nosilјa. Poreklom je iz Indije, odakle je u drugoj polovini prošlog veka preneta u Englesku. Tu je indijsva trkačica, koja je inače bila dobra nosilјa, još više selekcionisana u tom pravcu, tako da je sada po nosivosti poznata širom sveta.

Ekonomska svojstva: Ekonomska vrednost ove rase je, uglavnom, u njenoj nosivosti, jer za proizvodnju mesa skoro i ne dolazi u obzir zbog male težine. Plovani su teški oko 2 kg, a plovke oko 1,7 kg. Pored toga, meso starijih grla nije ni dovolјno kvalitetno. Za klanje se mogu koristiti plovčići od 2 do 2,5

Meseci, kada, u dobrim uslovima ishrane i nege, mogu da dostignu težinu odraslih grla. U to doba im je meso sočno i ukusno.

Godišnja nosivost prosečnih nosilјa kreće se od 150 do 180 jaja. Dobri zapati daju prosečno i preko 200 jaja, a naročito dobre nosilјe i preko 300 jaja godišnje. Rekord ove rase iznosi 363 jaja za jednu godinu. Jaja su prosečno teška oko 75 grama.

Indijska trkačica je vrlo ranostasna i pronese u starosti od 4 do 6 meseci. Otporna je, a dobro koristi i ispuste, pa se lako gaji.

Eksterijer: U pogledu boje perja postoji više različitih sojeva: beli, crni, smeđi, šareni. Po ostalim eksterijernim osobinama svi ovi sojevi su vrlo slični jedan drugom, a u proizvodnom pogledu najviše se ceni — beli soj, kod koga je nosivost najjače izražena. Ova rasa se odlikuje dugačkim vižlјastim i lakim telom, koje nosi skoro potpuno uspravno. Glava je mala, a klјun dugačak i jak. Vrat je dugačak i tanak. Klјun je narandžast sa zelenim pegama, dosta duge noge su takođe narandžaste, dok su oči izrazito plave boje.

Rase kombinovanih osobina

Orpington plovka. — Engleska rasa nastala ukrštanjem domaće plovke s indijskom trkačicom i nekim mesnatim rasama. Pošto se dobro aklimatizuje, prilično je rasprostranjena u svetu.

Ekonomska svojstva: Prosečna težina odraslih grla u priplodnoj kondiciji iznosi oko 3 kg. Tovna sposobnost je dobra, a meso kvalitetno. Podmladak brzo raste, tako da u starosti od 3 meseca dostignu težinu do 2 kg. Mlade plovke pronesu već u 6. mesecu. Godišnja nosivost srednje dobrih nosilјa iznosi prosečno oko 140 jaja, a bolјe nosilјe snesu i znatno više.

Ekterijer: Boja perja je jednobojna — različita prema sojevima: žućkasta, svetlokestenjasta i plavičasta. Glava je srednje veličine i nešto izdužena. Klјun dug, vrat dugačak, srednjedebeo i uspravan. Trup srednje dužine, zaoblјen, dubok i širok; noge srednje dužine.

Kaki — kembel (Khaki Carribel) — Takođe je engleska rasa. Stvorena je ukrštanjem ruanske plovke s indijskom trkačicom. Ima je i u našoj zemlјi i sve se više širi.

Ekonomska svojstva: Plovke su teške oko 2, a plovani oko 2,5—3 kg. Meso je ukusno. Kao nosilјa je bolјa od orpington plovke i u tom pogledu takmiči se s indijskom trkačicom. Godišnja nosivost srednjih nosilјa kreće se od 150 do 200 jaja, bolјe nosilјe snesu i po 250 jaja, a naročito dobre nosilјe i do 300 jaja godišnje. Jaja su teška oko 80 g.

Eksterijer: Srednje je veličine, ali nešto sitnija od orpington plovke. Telo drži po malo uzdignuto, u čemu se oseća uticaj indijske trkačice. Glava srednje veličine s niskim čelom i tamnozelenim klјunom.

Vrat srednje dužine i deblјine, uspravan. Trup srednje dužine, širok, dubok i lepo zaoblјen.

Noge su tamnonarandžaste, srednje dužine. Perje je jednobojno žutozelenkaste — kaki boje.

Kod plovaka je perje na glavi, vratu i repu nešto tamnije od ostalog perja.

Domaća plovka. — U rase kombinovanih proizvodnih osobina možemo da ubrojimo i našu domaću plovku, mada je njena proizvodnost, kao i kod svih primitivnih rasa, vrlo mala. Spada u sitne plovke: plovani su teški oko 2,5 kg, a plovkeoko 2 kg.

Obično pronese u toku marta i snese oko 60 jaja godišnje. Nјene proizvodne osobine mogu da se pobolјšaju strogom selekcijom pri gajenju u čistoj krvi, ili još kraćim putem — ukrštanjem s nekom kulturnom rasom, naročito s pekinškom plovžom, Međutim, i jedan i drugi način mogu da dadu dobre rezultate samo pod uslovom pobolјšanja ishrane i nete.

Rase za meso

Ajlzberška plovka. — Ova plovka je tipičan predstavnik rase za meso. Nјen današnji tip stvoren je u Engleskoj u vrlo povolјnim uslovima ishrane i nege i uz strogu selekciju na količinu i kvalitet mesa i ranostasnost, pri čemu nije zapostavlјena ni nosivost. Ajlzberška plovka

Ekonomska svojstva: Plovani su teški 4—4,5 kg, a plovke 3,5—4 kg. Meso im je odličnog kvaliteta. Tovna sposobnost je dobro izražena. Treba nastojati da se tov završi najkasnije kad plovčići navrše 2,5 meseca, jer posle toga nastupa mitarenje. Utovlјeni plovčići imaju meso izvanrednog kvaliteta. Ajlzberška plovka je rana i dobra nosilјa. Godišnja nosivost osrednjih nosilјa je oko 100 jaja, da bolјe nosilјe sneeu u toku godine i po 120—150 jaja. Jaja su vrlo krupna — oko 90 g. Međutim nedostatak ove rase je što je prilično nežna, pa je potiskuju druge rase, naročito pekinška plovka.

Eksterijer: Ajlzberška plovka se odlikuje krupnim telom s izraženim širinama i dubinama. Glava je dugulјasta, čelo nisko, skoro u istoj liniji s dugačkim jakim klјunom ružičaste boje. Vrat je dug i pun. Trup je vodoravan i dug. Noge su jake, široko razmaknute, srednje dužine, jasne narandžaste boje. Ova rasa ima potpuno belo i sjajno perje. Ruanska plovka

Ruanska plovka. — Francuska rasa. U nas je malo raširena.

Ekonomska svojstva: Plovani su teški oko 3,5—4 kg, a plovke 3—3,5 kg. Brzo rastu i plovčići od 2 meseca već teže oko 2 kg, pa su pogodni za brzi tov. Dobro utovlјeni plovčići od 2 meseca mogu da dostižu težinu i do 3 kg. Meso je odličnog kvaliteta. Godišnja nosivost se kreće od 80 do 100 jaja, težine oko 70 g.

Eksterijer: Po boji perja ruanska plovka je slična divlјoj plovki. Plovan ima na glavi zeleno perje. Vrat je prstenom belog perja podelјen na dva dela: gornji sa zelenim i donji sa tamnosivim perjem. Lerje na leđima je sivozelenkasto, na krilima tamnozeleno s metalnim odsjajem, na donjim delovima tela tamnosivo sa zelenkastim odsjajem. U plovke je perje manje-više jednobojno — tamnosmeđe sa zelenim prugama na krilima. Klјun je zelen s crnim vrhom: noge narandžastocrvene.

Pekinška plovka. — Poreklom je iz Kine, odakle je u drugoj polovini prošlog veka preneta u Evropu i Ameriku. Pobolјšanom ishranom i negom, selekcijom, a u nekim slučajevima i ukrštanjem, stvorena je savremena pekinška plovka koja svojom proizvodnošću i otpornošću uspešno konkuriše Svim ostalim rasama za proizvodnju mesa. Ova se rasa i kod nas brzo širi i koristi se kako za gajenje u čistoj krvi, tako i za popravlјanje osobine naše domaće plovke.

Ekonožska svojstva: Plovan je težak 3,5 do 4 kg, plovka 3—3,5 kg, a utovlјena grla dostižu znatno veću težinu. Meso je kvalitetno, naročito plovčića. Plovčići se odlikuju otpornošću i brzim porastom, tako da već u starosti od 8 do 10 nedelјa dostižu tevkinu od oko 2,5 ,kg pa su pogodni za brzi tov. Ova plovka je dobra i kao nosilјa. Godišnja nosivost iznosi 100—140 jaja, teških oko 90 g. Pored toga, pekinška plovka se ceni i zbog lepog perja, koje je po kvalitetu slično dobrom guščijem perju.

Eksterijer: Različitim metodama gajena stvorena su tri soja pekinške plovke, od kojih su najrašireniji američki i nemački soj. Nemački soj je nastao selekcijom u čistoj krvi, dok su Amerikanci svoj soj stvarali ukrštanjem prvobitne pekinške plovke s ajlzberškom rasom, Otuda dolaze i izvesne eksterijerne razlike između ovih sojeva, mada su inače vrlo slični jedan drugome. Nemački soj ima belo perje sa sumpornožućkastom nijansom, dok je kod američkog soja perje potpuno belo, a žućkastu nijansu dobiva samo u doba mitarenja. Zatim, nemački soj ima karakterističan, skoro uspravan položaj tela, dok je kod američkog soja položaj tela bliži vodoravnom. Pored toga, američki soj ima nešto duži klјun, izraženije dubine i širine trupa, finiji kostur i bolјi kvalitet mesa.

Način gajenјa i odabiranјa živine

U zavisnosti od odgajivačkog cilјa u živinarstvu se, kao i u ostalim granama stočarstva, primenjuju različiti metodi odpajivanja. Svi ti metodi gajenja živine mogu se svesti na dva osnovna metoda: gajenje u čistoj krvi i ukrštanje. Kod gajenja u čistoj krvi razlikujemo — gajenje van srodstva i gajenje u srodstvu. Ukrštanje, pak, u zavisnosti od cilјa koji se želi postići, može biti — melioracijsko, kombinacijsko, industrijsko i ukrštanje radi pretapanja.

U ustanovama i farmama koje se bave selekcijom živine primenjuju se svi ovi metodi gajenja, ali je za široku praksu od najvećeg značaja metod gajenja u čistoj krvi, a zatim melioracijsko i industrijsko ukrštanje, pa i ukrštanje radi pretapanja.

Treba istaći da svaki od pbmenutih načina gajenja živine može da da pozitivne rezultate samo pod uslovom da se temelјi na dostignućima savremene nauke i sprovodi pod rukovodstvom stručnjaka.

Način gajenјa

Gajenje živine u čistoj krvi

Pod gajenjem u čistoj krvi podrazumeva se način gajenja živine kod koga se primenjuje parenje muških i ženskih grla iste rase, na primer, petlovi leghorna s kokoškama leghorna. Cilј ovakvog načina gajenja je da se očuva čista rasa, dok se razvijanje proizvodnih i drugih osobina postižu isklјučivo selekcijom i pobolјšanjem ishrane i nege. Ovaj način gajenja najrašireniji u širokoj praksi i daje dobre i sigurne rezultate.

Metod odgajivanja u čistoj krvi odigrao je značajnu ulogu u stvaranju kulturnih rasa, pa se sa uspehom može primeniti i za popravku naših domaćih rasa (razume se — uz odgovarajuću selekciju i pobolјšanje ishrane, držanja i nege), mada je za to potrebno znatno više vremena nego kad bi se za ovu svrhu primenjivao metod ukrštanja.

Kod gajenja u čistoj krvi normalno se primenjuje parenje mužjaka i ženki koje nisu u srodstvu, mada se u određenim slučajevima primenjuje i parenje u srodstvu, i to za relativno kratko vreme.

Prema stepenu srodstva razlikujemo: gajenje u bliskom srodstvu, gajenje u umerenom srodstvu i gajenje u dalekom srodstvu. Gajenje u blisvom srodstvu je kad se međusobno pare grla koja su u prvom ili drugom stepenu srodstva (na primer, braća i sestre, roditelјi i deca itd.). Ako su grla koja se međusobno pare u trećem ili četvrtom stepenu srodstva, onda je to gajenje u umerenom srodstvu, a ako su u petom ili šestom stepenu srodstva, onda je reč o gajenju u dalekom srodstvu.

Gajenje u srodstvu obično se primenjuje kod mladih rasa nastalih ukrštanjem da bi se fiksirale neke želјene osobine, zatim, radi ustalјivanja i dalјeg razvijanja nekih morfoloških i fizioloških osobina karakterističnih za pojedine sojeve, zapate ili linije u okviru iste rase.

Pod kontrolom stručnjaka metod gajenja u srodstvu može dati odlične rezultate, ali ako se primenjuje nekontrolisano, naročito parenje u uskom srodstvu, može da dovede do čitavog niza neželјenih posledica, kao što su: smanjenje nosivosti, povećanje broja neoplođenih jaja, smanjenje procenta izvođenja, sla blјenje životne snage, povećanje smrtnosti, razne pojave degeneracije itd. Zato se ovaj metod i ne preporučuje širokoj praksi, naročito tamo gde nema stručnog kadra. Čak i kad ovaj metod primenjuju stručnjaci, to se čini vrlo oprezno i samo dotle dok se ne postigne želјeni cilј. U slučaju da se još u toku primene ovog metoda gajenja primete neke negativne posledice, dalјe parenje u srodstvu treba prekinuti i pribeći takozvanom osvežavanju krvi, tj. parenju van srodstva.

Ukrštanje

Kao metod gajenja živine ukrštanje se koristi radi stvaranja novih rasa, zatim, radi popravlјanja osobina neke rase ili njenog potpunog pretapanja u drugu, proizvodniju rasu, i najzad, radi dobivanja meleza prve generacije, koji se više neće koristiti za razmnožavanje, već isklјučivo za proizvodnju mesa ili jaja.

Za stvaranje novih rasa koristi se kombinacijsko ukrštanje dveju rasa (prosto ukrštanje) ili više rasa (složeno ukrštanje). Cilј ovog ukrštaša je da se pogodnim odabiranjem rasa objedine neke njihove korisne osobine u jednoj novoj rasi. No, prilikom odabiranja rasa za ovo ukrštanje treba voditi računa i o njihovim manama, jer se i one mogu koncentrisati u novostvorenoj rasi. Priplodna grla koja će se koristiti za ukrštanje valјa odabrati s posebnom pažnjom. Ona treba da potiču od dobrih roditelјa, da su potpuno zdrava, bez ikakvih mana i s jasno izraženim osobinama koje treba da prenesu na potomstvo. Koliko će trajati ovakvo ukrštanje, u kojoj meri i kada će se koristiti ova ili ona rasa, odabiranje najpogodnijih grla među melezima koja će se u dalјem radu koristiti za priplod itd. — sve to zavisi od stručnog znanja i iskustva samog odgajivača. Zato ovakvo ukrštanje mogu s uspehom da primenjuju samo oni koji pored tehnike gajenja živine dobro poznaju genetiku (nauku o nasleđivanju, prenošenju osobina od roditelјa na potomke) i selekciju (odabiranje grla za priplod).

Melioracijsko ukrštanje, kao što se već i iz samog naziva vidi, nema za cilј stvaranje nove rase, već samo popravku neke već postojeće rase. Od rase koju popravlјamo uzimamo samo odabrana ženska grla pa ih parimo s isto tako odabranim mužjacima rase koja služi za popravku. Razumlјivo je da pri odabiranju rase popravlјača treba tražiti takvu rasu koja ima izraženu baš onu osobinu koju želimo da pojačamo kod rase koju popravlјamo. Na primer, ako hoćemo da popravimo nosivost jedne rase, onda kao popravlјača koristimo takvu rasu ioja se odlikuje velikom nosivošću, a ako popravlјamo težinu, onda uzimamo raeu koja se pored drugih pozitivnih svojstava odlikuje i krupnoćom itd.

Melioracijsko ukrštanje traje samo dotle dok se ne postigne želјeni cilј, što se obično postiže već u toku 2—3 generacije. Posle toga se ukrštanje prekida, a odabrana grla rase koju smo popravlјali gaje se dalјe u čistoj krvi.

Tov živine

Cilј je tova da se poveća i ubrza proizvodnja živinskog mesa i da se u isto vreme pobolјšava njegov kvalitet, jer je meso utovlјenih grla mnogo sočnije, hranlјivije i ukusnije, pa se više traži i bolјe plaća. Ponekad kad je reč o tovu gusaka il-i plovaka, primenjuje se i posebva vrsta tova radi dobivanja krupnih, ukusnih i vrlo cenjenih džigerica i masti.

Vrste tova

S obzirom na cilј koji se želi postići, razlikujemo, uglavnom, tri vrste tova: brzi, rani i pozni ili masni tov.

Brzi tov. — Kao što se i po nazivu vidi, ova vrsta tova teče forsirano s cilјem da se do maksisuma ubrza porast tovlјenika, kako bi se za što kraće vreme dobila grla zrela za klanje. Za ovu vrstu tova upotreblјava se isklјučivo podmladak živine u doba najintenzivnijeg porasta.

Rani tov. — Za ovaj tov se upotreblјava mlada živina koja je završila porast a ne dolazi u obzir za priplod. Tov traje kratko vreme, a cilј mu je da se kratkotrajnim pobolјšanjem ishrane živina podgoji, prvenstveno radi pobolјšanja kvaliteta mesa i postizanja bolјe cene na tržištu.

Pozni tov. — Ova vrsta tova se primenjuje pri tovu već odrasle i starije živine koja je isklјučena iz priploda. Cilј je da se poveća težina grla i pobolјša kvalitet mesa, a ponekad da se dobije i živinska mast. U ovu vrstu tova spada i tov gusaka i plovaka radi dobivanja džigerica.

Uspeh u svakoj vrsti tova živine zavisi od više faktora, a naročito od kvaliteta tovnog materijala, ishrane, nege, načina držanja i dužine tova.

Tovni materijal

Za tov dolaze u obzir samo potpuno zdrava i normalno razvijena grla. Bolesna, zakržlјala i defektna grla mogu samo da upropaste tov, pa ih uopšte ne treba koristiti za ovu svrhu.

Prilikom odabiranja živine za tov — obratiti pažnju i na kondiciju i starost grla. Iscrplјena i suviše mršava grla samo poskuplјuju i produžuju tov. Isti je slučaj i sa suviše starom živinom.

Kao najintenzivniji smatra se tov mlade živine, naročito u doba porasta. Ova kategorija živine najbolјe koristi hranu, pa je i njen tov najrentabilniji.

Mladi pilići, na primer, za 1 kg prirasta utroše oko 2—3 kg koncentrovane hrane, stariji pilići 5—6 kg, a odrasla grla 10—13 kg. Zato se tov kokošaka retko kad isplati. Međutim, kod nekih vrsta živine — kao što je to slučaj s ćurkama i guskama — može da bude rentabilan i tov starijih grla, pod uslovom da nisu suviše stara i iscrplјena i da se tove na dobrim pašnjacima, uz minimalni dodatak koncentrata.

Uspeh tova u velikoj meri zavisi od rase. Takve i kasnostasne rase nisu pogodne za tov, jer slabije koriste hranu, a teško podnose i sam režim tova. Za tov su najpogodnije specijalne mesnate i kombinovane rase i uopšte krupnije i ranostasnije rase živine, koje po svojoj prirodi naginju tovu. No, ni sva grla jedne iste rase nisu podjednako podesna, već jedna imaju jače a druga slabije izražene tovne sposobnosti.

Ishrana živine u tovu

S obzirom na različite cilјeve, različita je i ishrana za svaku vrstu tova. Težnja je da se ishrana tako podesi da se za što kraće vreme postigne što veći uspeh. Pri tom se pazi i na rentabilnoet tova. Cilј je da se pravilnom ishranom i pogodnim sastavom obroka poveća iskorišćavanje hrane, a da ishrana ne bude skupa.

Za ishranu živine u tovu osnovu obroka čine žita: kukuruz, ječam, ovas, pšenica. Nјima se dodaju i razna druga hraniva bilјnog i životinjskog porekla bogata belančevinama i uglјenim hidratima, kao i vitaminska (vitaminsko seno, lucerkino brašno, riblјe ulјe) i mineralna hraniva (kuhinjska so, kreč i dr.). Za tov mlade živine u doba intenzivnog porasta, naročito u prvom delu tova, upotreblјavaju se hraniva s većim procentom belnčevina (u dnevnom obroku -15—20% belančevina bilјnog i životinjskog porekla). Za odrasla grla procenat belančevina u obroku je manji, ali je veći procenat uglјenih hidrata i masti, naročito za masni tov.

Živina u tovu može da se. hrani suvim i vlažnim smešama. Najbolјe je da se suve smeše daju iz automatskih hranilica. Na taj način se postižu znatne uštede u radnoj snazi, izbegava se rasturanje hrane, a živini se omogućuje da jede po volјi, Pri masovnom tovu, koji ima karakter industrijske proizvodnjee živinskog mesa, kao što je to slučaj kod brojlerskog tova, skoro isklјučivo se koriste suve krmne smeše. Ukoliko se živina tovi vlažnim smešama, hrana se daje češće a u manjim količinama, tako da živina može da je pojede u roku od 20 do 30 minuta.

Ishrana živine može da bude slobodna (kad živina uzima hranu po volјi) i prinudna (klјukanjem), kad joj se hrana prinudno stavlјa u klјun i potiskuje u volјku. Prvi način ishrane je jednostavniji i jevtiniji, ali se njime ne može postići onaj stepen utovlјenosti koji se postiže klјukanjem. Ponekad se ova dva načina ishrane kombinuju: u prvoj fazi tova živina uzima hranu po volјi, a u završnom delu tova hrani se klјukanjem.

Klјukanju se pribegava prilikom masnog tova živine, a vajčešće pri tovu ćuraka i gusaka. Za dobivanje krupnih i masnih džigerica guske se tove isklјučivo klјukanjem. Za klјukanje-se koristi ovlaženo semenje žita, vlažne brašnaste smeše ili naročito spravlјanje knedle, deblјine prsta, a dužine oko 5—6 cm. Prilikom klјukanja knedle se umaču u zejtin ili mleko. Radi povećanja džigerice hrani se dodaje po malo bibera i soli.

Klјukanje se obično obavlјa dvaput dnevno, rukom ili naročitim mašinama, koje su tako podešene da se pritiskom noge ubacuje određena količina vlažnih smeša kroz gumeno crevo koje se zavlači u volјku živine.

Na početku klјukanja živini se daju manji obroci hrane, a zatim se postepeno povećavaju. Pri kraju tova obroci se opet smanjuju. Za tov klјukanjem uzimaju se već malo podgojena grla. Tov gusaka knedlama počinje sa tri knedle, svakog narednog dana daje se po jedna sedla više, sve do petnaest, a zatim se broj knedli postepeno smanjuje tako da se krajem tova daje isti broj knedli (3) kao i na početku tova. Knedle se spravlјaju od jednakih delova kukruznog,. ječmevog i ovsenog brašna.

Za uspeh u tovu važno je da se živina hrani uvek u određeno vreme. Da bi se dužina tova skratila, živina se hrani i u toku noći, pri električnom svetlu.

Držanje i nega živine u tovu

Živina se najčešće tovi u zatvorenim prostorijama. Za ovu svrhu nisu potrebne ekupe građevine, jer se teži da tov bude što rentabilniji.

Važno je da prostorije za tov živine budu udalјene od prometnih puteva i svake buke, da su dovolјno izolovane od spolјašnje temperature, da su čiste, suve i uvek dobro provetrene, ali ne suviše svetle, poglavito da ne budu izložene direktnoj sunčanoj svetlosti. Za brzi tov podmlatka živine, kad se ovaj stavlјa u tov još od prvog dana života, neophodno je da u tovilištu budu i uređaji za zagrevanje, o kojima je govoreno u poglavlјu o odgajivanju podmlatka živine.

Za odraslu živinu, ukoliko se ne tovi na pašnjacima, mogu se koristiti i obične šupe, pod uslovom da su suve i dobro provetrene. Odrasle guske i plovke, kad je vreme toplije, Miory da se drže i pod nadstrešnicama, pa čak i na ograđenom prostoru pod vedrim nebom.

U prostorijama za tov živine treba da ima dovolјno hranilica i pojilica da bi svako grlo moglo nesmetano i po volјi da jede i pije.

Postoje uglavnom dva načina držanja živine pri tovu u zatvorenim prostorijama. Pri jednom načinu živina se drži slobodno na podu prostorije u kojoj se obavlјa tov. (Pri drugom načinu živina se drži u kavezima s rešetkastim podom, ispod koga se nalazi daska za prihvatanje izmeta. Za masovni tov živine, radi uštede u prostoru, kavezi su sagrađeni na više spratova (baterijski tov).

I pri jednom i pri drugom načinu držanja živini u tovu se ograničava kretanje, ostavlјa joj se samo neophodan prostor. dovolјan da se svako grlo komotno smeoti, ali ne i da se šeta. U ovakvim uslovima živina bolјe koristi hranu, pa se samim tim skraćuje i dužina tova.

Kad se živina drži na podu tovilišta, pod treba zastrti debelim slojem prostirke.

U prostorijama za tov treba održavati čistoću. Posle svake utovlјene partije prostortgju, uređaje i opremu temelјno očistiti i po potrebi dezinfikovati. Prostirku, ukoliko se ne zamenjuje svežom, prikupiti na veće gomile i ostaviti da se zagreje i prosuši, a onda ponovo razastrti no podu.

Živinu raznih vrsta nikad nedržati u istoj prostoriji, a iste vrste grupisati po polu, starosti i krupnoći.

Pre no što se stave u tov, sva odabrana grla treba zaprašiti DDT praškom, ili nekim sličnim sredstvom protivu gamadi. Živinu osetlјivu prema kugi treba blagovremeno vakcinisati. Da bi se sprečilo unošenje zaraznih klica spolјa, u tovilište dozvoliti pristup samo zaposlenim licima.

U slučaju da se na nekom grlu pojave znaci bolesti, takvo grlo treba odmah izdvojiti i zaklati. Lečenje obolele živine u tovu se ne isplati.

Tov kokošaka

Za kokoške se uglavnom primenjuju četiri vrste tova:

1. brzi tov pilića (proizvodnja brojlera);
2. rani tov (meoni tov);
3. tov kastriranih pilića (proizvodnja kopuna); i
4. tov starijih kokošaka i petlova.

Najraširenija i najrentabilnija vrsta tova je — proizvodnja brojlera.

Proizvodnja brojlera

Proizvodnja brojlera je. naziv za intenzivni, brzi tov pilića. Materijal za ovu vrstu tova jeeu jednodnevni pilići težih i ranostasnijih rasa i njihovi melezi prve generacije. Tov obično traje 8—10 nedelјa, za koje vreme pilići dostignu težinu od 1—1,5 hg, kada su zreli za klanje.

Ova vrsta tova pojavila se pre nekoliio decenija, najpre u Sjedinjenim Američkim Državama, a uskoro zatim i u mnogim drugim zemlјama. U početku je brojlerski tov obavlјan u vrlo ogr!aničenom obimu i ;na prilično primitivan način, ali je s vremenom tehnologija tova sve više usavršavava, a proizvodni proces mehanizovan tako da je proizvodnost veoma porasla. Danas brojlerski tov obično ima karakter idustrijske proizvodnje živinskog mesa i smatra se kajintenzivnijim oblikom živinarske proizvodnje.

Karakteristično je da se tov brojlera od početka do kraja odvija u zatvorenom prostoru —tovilišta, pri čemu se, po pravilu, za ishranu pilića upotreblјavaju kompletne krmne smeše proizvedene u fabrikama stočne hrane. Blagodareći ovome tov brojlera je neizvesan od klimatskih uslova, godišnjeg doba i krmne baze imanja koje se bavi ovom vrstom proizvodnje, pa može da se obavlјa svuda i neprekidno tokom dele godine. Pored toga, ova proizvodnja je i ekonomski vrlo opravdana, pre svega zato što se za tov koriste pilići u doba najintenziveijeg porasta, kada je iskorišćavanje hrane najpotpunije (obično 2—3 kg hrane za 1 kg prirasta). Zatim, proizvodni proces je vrlo kratak, svega desetak nedelјa, tako da se sredstva uložena za tov jedne partije pilića brzo vraćaju i koriste za dalјu proizvodnju. Relativno brzo se vraćaju i sredstva uložena u zgrade i opremu s obzirom na intenzivno korišćenje kapaciteta u masovnoj i kontinuiranoj proizvodnji, s minimalnim angažovanjem radne snage. I najzad, srazmerno jevtino a vrlo kvalitetno meso utovlјenih pilića traži se i na domaćem i na inostranom tržištu, što omogućava povolјan i blagovremen plasman brojlera. Sve je to doprinelo da se proizvodnja brojlera brzo razvije i da u mnogim zemlјama postane ozbilјan faktor u proizvodnji mesa.

U nas je, zasad proizvodnja brojlera tek u začetku, ali postoje svi osnovni uslovi za njen brzi razvitak, što, uostalom, diktiraju i naše potrebe, koje rastu uporedo s brzim privrednim razvitkom zemlјe i ekonomsko-socijalnim kretanjima koja rezultiraju iz takvog razvitka.

Materijal za proizvodnju brojlera

Jednodnevne piliće koji se koriste kao materijal za proizvodnju brojlera mogu da proizvode za svoje potrebe i sama tovilišta, ili ih, što je najčešći slučaj u zemlјama s razvijenim živinaretvom, kupuju od farmi koje su se specijalizovale za proizvodnju ovakvog materijala. No bez obzira na to ko ih proizvodi, pilići za tov moraju da odgovaraju određenim uslovima, jer od kvaliteta pilića u najvećoj meri zavisi uspeh u proizvodnji brojlera.

Pored genetske ujednačenosti i drugih osnovnih uslova (zdravlјe, živine snaga, normalnost u pogledu anatomske građe i fizioloških funkcija organizma) koje mora da zadovolјava sva živina, bez obzira na odgajivački smer, pilići za brojlerski tov moraju da imaju i niz drugih osobina od kojih zavisi rezultat proizvodnje i plasman brojlera na tržištu. Pošto su mnoge od tih osobina nasledne i kao takve predstavlјaju — rasne osobine, vaca je jedan od osnovnih faktora od kojih zavisi kvalitet pilića za brojlerski tov.

Razume se, ni u okviru jedne iste rase nisu podjednako podesna sva grla, već jedna imaju jače a druga slabije izravkene pozitivne osobine, zbog čega treba obratiti veliku pažnju i na zapat od koga potiču pilići namenjeni tovu.

Za ovu vrstu tova najpogodnije su one rase koje se, pre svega, odlikuju brzim porastom i ranim operjavanjem pilića. Od većeg ili manjeg značaja su i razne druge osobine, a naročito otpornost, temperament, krupnoća, kvalitet mesa, kao i neke eksterijerne i anatomske odlike rase.

Brzina porasta pilića je od bitnog uticaja na rentabilnost proizvodnje brojlera, a u tom pogledu postoje znatne razlike između pojedinih rasa u istim uslovima ishrane i nege. Tako, na primer, pilići plimutroka, njuhempšira i drugih rasa kombinovanih prozivodnih osobina rastu i dostižu veću težinu od pilića lakih rasa tipa leghorna, pa su zato i pogodniji za proizvodnju brojlera.

Operjavanje je takođe vrlo važna osobina na koju treba obratiti pažnju prilikom izbora rase, jer posle operjavanja pilići postaju otporniji, pa se smanjuju uginuća i troškovi oko nege i zaštite, a pobolјšava se iskorišćavanje hrane. Zato za proizvodnju brojlera dolaze u obzir samo rase koje se rano operjavaju a zadovolјavaju i u pogledu brzine porasta. Pilići rodajlanda, na primer, dosta brzo rastu, ali se kasno operjavaju, zbog čega se ova rasa ređe koristi za proizvodnju brojlera. Melez dobiven ukštanjem kokoške belog plimuta (Withe Rock) sa petlom kornval rase, specijalno namenjen za brojleroki tov

Otpornost i temperamenat su utoliko značajniji što se brzi tov pilića obavlјa u uslovima potpuno suprotnim od onih koji odgovaraju prirodnom načinu života živine. Zato režim tova lakše podnose otporne rase mirnijeg temperamenta i daju bolјe rezultate u brojlerskom tovu.

Telesni oblici utiču na izgled zaklanih brojlera, a istovremeno su i znak na osnovu koga se prosuđuje o količini mesa. U ovom pogledu za brojlerski tov prednost imaju rase s mesnatim grudima, zaoblјenim telom i kratkim i širokim batacima.

Kostur, njegova razvijenost i težina, znak su za procenjivanje ranostasnosti, randmana i kvaliteta mesa. Rase s grubim kosturom su kasno, stasne i daju relativno manje količine čistog mesa, koje je uz to i slabijeg kvaliteta. Takav je slučaj, na primer, s teškim rasama, kao što je brama i druge, pa se zato ove rase i ne koriste za proizvodnju brojlera.

Boja perja nema neki uticaj na sam tov, ali je od značaja za izgled zaklanih pilića. Naime, na koži pilića s perjem u boji posle čupanja ostaju tamne mrlјe, a to kvari izgled brojlera i negativno utiče na njihov kvalitet. Zato se u proizvodnji brojlera daje prednost rasama s belim perjem.

Boja nogu i kože je važna u vezi s ukusom potrošača. Tako, neka tržišta više cene brojlere s belom kožom i belim nogama, a druga sa žutom kožom -i žutim pegama. Zato se prilikom izbora rase mora obratiti pažnja i na ovu osobinu imajući u vidu zahteve određenog tržišta kome su brojleri namenjeni.

Iz svega što je dosad rečeno vidi se da uslovima brojleoske proizvodnje najviše odgovaraju ranostasne srednje teške rase s belim perjem i izrazito brzim porastom i ranim operjavanjem, koje po temperamentu i životnoj snazi da podnesu režim tova.

Dok proizvodnja brojlera još nije bila tako razvijena za ovu svrhu su se koristile mnoge rase, ali se vremenom njihov broj sve više smanjivao, jer su se proizvođači odlučivali za one rase i sojeve koji su davali najbolјe rezultate. Najzad se došlo do saznanja da ni one najpogodnije rase ne odgovaraju u potpunosti svim zahtevima. Zbog toga se počelo s ukrštanjem rasa s cilјem da se dobije potomstvo u kome bi se stekle sve dobre osobine roditelјa, kao i da se iskoristi pojava tvz. luksuriranja ili heterozisa, koja se javlјa u vidu veće životne snage i bržeg porasta kod meleza prve generacije. Pri tome su počeli da se koriste i metodi koji su se upotreblјavali u ratarskoj proizvodnji, a naročito u proizvodnji hibridnog kukuruza. Tako su u okviru pojedinih rasa i sojeva kokošaka stvarane posebne muške i ženske linije, isklјučivo radi dobivanja međulinijskih meleza prve generacije koji su korišćeni kao materijal za brojlerski tov. U ovom pogledu najdalјe se otišlo u SAD, gde su otvorene mnoge poznate linije, kao što su Bantress, Arbor Acress, Cobbs, Peterson i druge. Međutim, u praksi se još upotreblјavaju i međurasni melezi, a ponegde i čiste rase, kao što je i kod vas slučaj, pošto mi zasad još nemamo sopstvene hibridne linije.

Od rasa koje se upotreblјavaju za proizvodnju brojlera za nas je od najvećeg značaja — njuhempšir, koji se zbog svojih dobrih proizvodnih osobina kombinovanog smera sve više širi, naročito na socijalističkim gazdinstvima. Nјuhempšir se upotreblјava za brojlerski tov i kao čista rasa, a koristi se i kao bsnbvni materijal za ukrštanje radi dobivanja međurasnih meleza. Dobri rezultati su postignuti ukštanjem petlova belog plimuta (White Rocks) i delavare s kokoškama njuhempšira, zatim petlova belog plimuta s kokoškama korniša s dominantnom belom bojom perja (Cornish Dominant), petlova njuhempšira s kokoškama belog plimuta i saseks petlova s kokoškama korniša (Cornis Gaymes). U najvećem broju slučajeva melezi dobiveni ukrštanjem ovih rasa pokazali su bolјe rezultate u pogledu procenta izvođenja, prirasta, težine, iskorišćavanja hrane, kvaliteta zaklanih pilića i procenta smrtnosti u odnosu na čiste rase od kojih su postali. Razume se, s dalјim razvitkom proizvodnje brojlera, koji prati i razvitak službe za primenu genetike i selekcije, doći će se i do povolјnih kombinacija, a stvoriće se domaće linije u okviru čistih rasa za proizvodnju međulinijskih hibrida.

Nega i držanje pilića u tovu

Temperatura i vlaga u stajama. — Prvih dana, kao što je poznato, pilići su naročito osetlјivi u pogledu temperature, tako da svako odstupanje od optimalne temperature dovodi do poremećaja, pa i do uginuća pilića. O tome kako se zagrevaju staje i reguliše temperatura u skladu s uzrastom pilića već je ugovoreno u odelјku o odgajivanju pilića, a isto tako i o načinima regulisanja vlage i provetravanju, a i sve što je tamo rečeno u punoj meri važi i za gajenje pilića u tovu. Treba samo dodati da je pitanje provetravanja i regulisanja vlažnosti u stajama za brojlere utoliko značajnije što je ovde gustina naselјenosti znatno veća od one u stajama za podmladak namenjen priplodu. Od raznih sistema ventilacije, o kojima je već bilo reči, za brojlerska tovilišta odgovaraju oni koji omogućavaju da se vazduh u staji za 1 čas izmeni bar 10—15 puta. O pravilnom funkcionisanju sistema za provetravanje i o regulisanju jačine ventilacije staraju se radnici tovilišta svakog dana ujutru, u podne i predveče. Pri tome nastoje da u tovilištu stalno vlada optimalna temperatura (kretanje temperatura u staji u zavisnosti od starooti pilića prikazano je u odelјku o odgajivanju podmlatka) i vlaga (optimalna relativna vlažnost vazduha u etaji za brojlere iznooi oko 70%).

Način držanja pilića. — U proizvodnji brojlera primenjuju se, uglavnom, dva načina držanja pilića: na podu i u baterijama kaveza. Moguća je i kombinacija ova dva sistema, bilo da se brojleri u početku tova nekoliko dana ili nedelјa drže u bakterijama, a zatim na jodu, bilo da se u početku tova drže na podu, a u drugom delu tova u baterijama. Međutim, u praksi su retke ovakve kombinacije, jer svaka promena u načinu držanja izaziva poremećaje kod pilića, što se negativno odražava i na tov.

Kao što smo ranije ukazali (odelјak „Odgajivanje podmlatka živine“), i podni i baterijski sistem imaju svoje dobre i loše setrane. Ispitivanja koja su vršena kod nas pokazala su da su pilići držani u baterijama na kraju tova bili prosečno za 35 g teži i da je utrošak hrane po kilogramu prirasta bio za 0,42 g manji od utroška hrane za piliće. držane na podu. No i pored ovakvih i sličnih rezultata dobivenih i kod nas i u inostranstvu, danas se u proizvodnji skoro isklјučivo primenjuje podni sistem na dubokoj prootirci, pre svega što je jevtiniji i jednostavniji (jevtinije staje i oprema, manji utrošak radne snage).

Gustina naselјenosti. — I kod jednog i kod drugog sistema držanja pilića u tovu se ograničava kretanje radi bolјeg iskorišćavanja hrane i stajskog prostora, ali u tome ne treba preterivati, jer svako prenatrpavanje pilića dovodi do povećanja procenta uginuća i smanjivanja prirasta. Zato se treba pridržavati uobičajenih formi, vodeći pri tom računa o starosti, odnosno krupnoći pilića.

Gustina naselјenosti staja za brojlere (podni sistem — duboka prostirka)

• Starost pilića (u danima) Broj piladi na 1 m2
• 1—10 30
• 11—20 23
• 21—40 17
• 41—60 13
• 61—80 12

Iako je sa zdravstvenog gledišta najpravilnije da se u datom tova pilići razređuju i da im se daje prostor koji odgovara njihovom rastu, u praksi se to obično izbegava, jer svaka promena ambijenta u izvesnoj meri uznemirava piliće i remeti tok tova. No ako se pilići u toku tova ipak prevode u druga odelјenja, onda ih treba postepeno privikaavti na novu sredinu. U praksi se, pak, najčešće pilići drže u istoj prostoriji do kraja tova. U tom slučaju na kvadratni metar poda dolazi svega 12—14 pilića. Ukoliko se primenjuje baterijski sistem, gustina naselјenosti može da bude znatno veća, tako da na kvadratni metar žičanog poda kaveza dođu do 80 pilića starih do 3 nedelјe. i sa porastom pilića gustina naselјenosti se smanjuje: za pili će stare 3—6 nedelјa na ½ , a posle 6 nedelјa — na ¼ .

Osvetlјavanje staja. — Za razliku od odgajivačnica za priplodni podmladak, staje broj lera treba da budu poluosvetlјene, što je dovolјno da pilići nesmetano pronalaze hranilice i pojilice. Jače osvetlјavanje, međutim, nije poželјno, poglavito direktnom sunčanom svetlošću, jar ona uznemirava piliće te teže podnose režim tova i slabije koriste hranu.

Pored toga, u uslovima ograničenog kretanja javo bela svetlost podstiče i pojavu kanibalizma i klјucanja perja. Naprotiv, crvena svetlost deluje umirujuće na piliće pa se preporučuje da se prozorska okva i sijalice oboje crveno.

Kombinacijom prirodnog i veštačkog svetla, ili samo veštačkim svetlom, ukoliko je staja bez prozora, tovilište za brojlere treba da bude osvetlјeno bar 12 časova dnevno, što je neophodno radi intenzivnije ishrane. Ali se isto tako treba pobrinuti da pilići u toku 24 časa imaju najmanje 6 časova odmora. Za vreme odmora brojlera staje se potpuno ili delimično zamračuju. Najbolјe je da se za to vreme staje osvetlјavaju sijalicama plave boje, jer ova svetlost ne ometa san pilića, a radnicima omogućuje nesmetan nadzor.

Da bi se izbegli gubici usled prenatrpavanja pilića, na mnogim farmama se praktikuje da se u tovu prve nedelje tova staje osvetlјavaju stalno u toku 24 časa. Za normalno osvetlјavanje obično se upotreblјavaju električne sijalice od 40 vati, po jedna na svakih 20 m2, a noću, za vreme odmora pilića, sijalice od 5 do 10 vati.

U otajama bez prozora isklјučivo se upotreblјava veštačko svetlo. Pri tom se primenjuju različiti režimi osvetlјavanja tako, na primer, neke farme u toku prvih 6 dana neprekidno osvetlјavaju staje, a počev od šestog dana poele svaka 3 sata osvetlјavanja staje pilići se ostavlјaju po 1 sat u tami, a onda se periodi osvetlјavanja postepeno skraćuju, a zamračivanja produžuju, tako da se u doba kad pilići dostignu 35 dana starosti ti periodi potpuno izjednače Losle toga perioda osvetlјavanja otaje se postepeno skraćuju, a periodi zamračivanja produžuju, i tako sve do pedesetog dana. Od tada pa do kraja tova staja se osvetlјava 1 sat, onda se svetlost gasi i pilići provode 3 sata u mraku, i tako naizmenično u toku svih 24 časa. Kod ovakvog režima od najvećeg značaja je da u tovilištu ima dovolјan broj hranilica i pojilica i da one budu uvek pune i pravilno raspoređene kako bi pilići mogli da se najedu i napiju do sitosti za vreme od 1 časa dok traje svetlost.

Za razliku od ovakve prakse, neke farme neprekidno osvetlјavaju staje, s tim što se prve nedelјe staja osvetlјava normalnim brojem sijalica, a posle se njihov broj postepeno smanjuje, tako da se krajem tova svede na 1/3 od prvobitnog broja sijalica. Ima i takvih farmi koje počev od 14. dava neprekidno i ujednačeno oovetlјavaju staje, i to infracrvenom svetlošću radi sprečavanja pojave kanibalizma.

Zdravstvena zaštita. — U obzirom na masovnost pilića u brojlerskom tovu i gustinu naselјenosti, higijeni i predohrani od bolesti treba posvetiti najveću pažnju. Pri tome valјa imati u vidu da svaka bolest, pa i ona koja se uspešno leči, neminovno dovodi do poremećaja i velikih gubitaka u proizvodnji. Zbog toga svaka farma mora na najefikasniji način da reši pitanje zdravstvene zaštite. Osnovno je da jednodnevni pilići kao materijal za tov potiču iz zdravog zapata i da se na putu od inkubatorske stanice do tovilišta ne inficiraju.

Kao predohrana od kokošije kuge piliće treba vakcinisati u starosti od 8 dana, ukoliko već nisu vakcinisani u inkubatorskoj stanici pre isporuke. Da bi se sprečila pojava kanibalizma i klјucanja nep ja praktikuje se odsecanje ili spalјivanje gornjeg klјuna (naročitim električnim nožem 2 radnika mogu da obrežu klјunove 6.000 pilića za vreme od 8 sati). Međutim, ova mera nije neophodna ukoliko se vodi računa o sastavu krmnih smeša, pravilnom osvetlјavanju staje (crveno svetlo) i gustini naselјenosti. Da bi se sprečila pojava kokcidioze, u hranu za brojlere treba redovno stavlјati sredstava protivu kokcidacija.

Posebnu pažnju obratiti higijeni staje, ishrane i napajanja. Starati se da prostirka uvek bude suva i rastresita, a da bi se održavala u takvom stanju treba je jedanput nedelјno temelјito pretresti i dodati sveže prostirke. Ukoliko je ovlažena u većoj meri, prostirka se lepi za obuću, i u tom slučaju treba je posuti krečom u prahu (1,5 kg kreča na 1 m2 prostirke), a zatim je pretresti i dobro izmešati s krečom. Posle toga tovilište treba provetriti zbog pojačanot stvaranja amonijaka. Ako se prostirka dobro neguje može se zadržati i 2 godine, ali ako se u jednoj partiji brojlera pojavi zaraza, za narednu partiju pilića valјa pripremiti svežu prostirku, a celu prostoriju i svu opremu dobro očistiti i dezinfikovati.

Pristup u tovilište dozvoliti samo zaposlenim licima. i to posle savesne dezinfekcije obuće.

Tehnologija brojlerskog tova

Prijem i smeštaj pilića. — Za prijem pmlića tovilište treba blagovremeno pripremiti: zastrti pod prostirkom u sloju od 15 cm, proveriti ispravnost veštačkih kvočki, pripremiti dovolјan broj hranilica i pojilica i celu tu opremu po staviti u položaj koji će zauzimati u toku tova.

Veštačke kvočke se postavlјaju u jedan, dva ili više redova, već u zavisnosti od oblika tovilišta i broja pilića (na 1 m2 površine ispod veštačke kvočke 200 pilića), na oko 15 cm iznad prostirke. Oko kvočke se stavlјaju ograde, kako je to već ranije rečeno u odelјku odgajivanju podmlataka živine, a u ogradi se ravnomerno razmeste hranilice i pojilice tako da su lako dostupne svakom piletu.

Za piliće u toku prve nedelјe, kao što je ranije rečena, upotreblјavaju se plitke hranilice (daske ili limene tacne). Na svakih 100 pilića do 2 nedelјe života treba obezbediti oko 2,5 dužnih metara hranilice. Posle toga se upotreblјavaju veće hranilice različitog oblika i konsgrukcije. Ukoltgko se koriste viseće hranilice, onda se one u početku spušta,ju na samu prostirku, a docnije se njihova visina reguliše u skladu s uzrastom pilića. Za 100 pilića u starosti od 3 do 6 nedelјa potrebno je oko 4,5 m hranilica, a posle tot vremena pa do kraja tova oko 6,5 m.

Umesto ovakvih poluautomatskih hranilica u koje se hrana stavlјa ručno, obično 2—3 puta dnevno, u nojmodernijim tovilištima ishrana brojlera je potpuno mehanizovana i hrana se raznosi transporterima na principu beskrajne trake. Pri mehanizovanoj ishrani 1 radnik može da opslužuje po 2.000 brojlera

Za napajanje pilića upotreblјavaju se raznovrsne pojilice koje se pune ručno, a u savremenije opremlјenim tovilištima — protočne pojilice kroz koje stalno protiče sveža i čista voda iz vodovodne mreže. Za 100 pilića do 2 nedelјe života potrebno je oko 51 dužni santimetar psijilica, a za starije piliće dvostruko više. Za vreme jakih vrućina ove norme treba povećavati.

Jedan dan pred prijem pilića veštačke kvočke se zagrevaju a ventilatori puštaju u rad da bi se prostirka dobro osušila. Na oko 12 časova pred prijem pilića ventilacija se reguliše na normalnu meru, a zagrevanje kvočke podesi tako da temperatura ispod nje iznosi oko 32 RS. Posle toga potrebno je samo da se na hranilice stavi hrana i da se napune pojilice, pa da se pilići stave pod veštačke kvočke.

U toku prve nedelјe pilići se zadržavaju u unutrašnjosti pokretnih ograda oko veštačkih kvočki, a posle toga ograde sa uklanjuju, a temperatura se reguliše prema uzrastu pilića, o čemu je već ranije bilo reči. Sada se hranilice i pojilice razmeštaju po celom ambijentu tako da budu lako dostupne svakom piletu. Radi uštede radne snage ishranu brojlera treba bar delimično mehanizovati korišćenjem vagoneta ili visećih pokretnih metalnih korpi za raznošenje hrane.

Ukoliko se pilići posle operjavanja (kad praktično prestaje zagrevanje prostorije, izuzev ako je vreme vrlo hladno) sele u drugo, tzv. ,,hladno“ odelјenje, u kom će ostati do kraja tova, onda ih treba prethodno postepeno privikavati na uslove u novom ambijentu. Na farmama koje imaju ovakvu praksu, prostorija za tov brojlera, pregrađena je zidom na dva po veličini nejednaka odelјenja: manje —„toplo“ i dvostruko veće „hladno“ odelјenje. Gustina naselјenosti „toplog“ odelјenja je oko 30 pilića na 1 m2, a „hladnog“ odelјenja oko 15 pilića. Odelјenja su međusobno povezana vratima i otvorima za prolaz pilića, koji se po volјi mogu zatvarati i otvarati. U toplom odelјešu pilići ostaju oko 4 nedelјe, kad se praktično i prestaje sa grejanjem. Na nekoliko dana pre definitivnog preselјenja otvaraju se vratanca na pregradnom zidu tako da pilići mogu slobodno da zalaze u hladno odelјenje, koje ,je prethodno pripremlјeno za prijem pilića. Tokom narednih dana sve više se produžuje vreme koje pilići provode u hladnom odelјenju dok se potpuno ne presele, jer se i ishrana i nalajanje pilića sada obavlјaju u ovoj prostoriji. Kad se pilići definitivno presele u hladno odelјenje, zatvaraju se vratanca na pregradnom zidu, pa se toplo odelјenje pripremi za prijem nove partije jednodnevnih pilića.

Ishrana brojlera. Ishrana je odlučujući činilac od koga u najvećoj meri zavise proizvodni i ekonomski rezultati u brzom tovu pilića. Težnja je da se ishrana brojlera tako podesi da se za što kraće vreme postigne što veći prirast uz minimalan utrošak hrane, a da pri tom očuva zdravlјe pilića. U tom pogledu do danas su postignuti značajni rezultati tako je u masovnoj proizvodnji brojlera tov skraćen na 8—9 nedelјa, za koje vreme pilići dostižu težinu od oko 1,5 kg, uz utrošak 2,3 kg, a u pojedinim slučajevima i ispod 2 kg hrane za 1 kg prirasta, dok je uginuće svedeno na svega 2—3 procenta.

U savremenoj industrijskoj proizvodnji brojlera uglavnom se upotreblјavaju kompletne krmne smeše u brašnastom i briketiranom stanju. S obzirom na veliki broj hraniva koja se mogu kombinovati na najrazličitije načine, postoje mnogobrojne smeše koje se u praksi upotreblјavaju za tov pilića. U svakom slučaju, pri izboru i kombinovanju raznih hraniva ide se za tim da se međusobno što bolјe dopunjuju u pogledu hranlјivih maternja, tako da se dobije smeša koja sadrži oko 20— 22% proteina, 3—5% masti, oko 52% bezazotnih ekstraktivnih materija, 1,5% kalcijuma, 0,75% fosfora, 0,3% kalccjuma i oko 0,5% soli. Pošto su u proizvodnji brojlera u pitanju pilići koji se gaje u posebnim uslovima, naročitu pažnju treba obratiti na to da sadržaj smeše odgovara i u pogledu vitamina, kao i u pogledu raznih drugih dodataka koji stimuliraju porast, sprečavaju pojavu bolesti itd.

Poslednjih godina se pri sastavlјanju obroka za ishranu brojlera veliki značaj pridaje odnosu između proteinske i kalorične vrednosti smeša. Ovo zbog toga što se smatra da za porast pilića postoji određen optimalan odnoe između proteina i kalorija. Na ovakvom shvatanju temelјi se i praksa dodavanja masti, kao visoko energetskih hraniva, u obrok za tov pilića, uz istovremeno povećavanje procenta proteina, mineralnih materija i vitamina. Ovakvim visoko energetskim smešama postignuti su u inostranstvu vanredni rezultati u pogledu prirasta pilića i smanjivanja utroška hrane. U ovom pravcu vršena su istraživanja i u nas . Tom prilikom najbolјi rezultati u pogledu prirasta, iskorišćavanja hrane i kvaliteta zaklanih pilića postignuti su obrocima u kojima je bilo 22% proteina, a odnos između kalorija i proteina 91 : 1. Istovremeno je utvrđeno da se uvođenjem u obrok masti u količini od 5 do 10% u zavisnoj meri pobolјšao porast pilića, a smanjio utrošak hrane, ali da u našim uslovima (s obzirom na cene) dodavanje masti nije rentabilno. Zato se pri spravlјanju krmnih smeša kod nas zasad koriste uglavnom uglјenohidratna hraniva kao najvažniji izvor energije. Za ovu svrhu se upotreblјavaju žita, a naročito kukuruz, koji predstavlјa osnovno hranivo i učestvuje u smešama i do 70%. Za ovu svrhu obično se koristi žut kukuruz, ali ako tržište traži brojlere s mesom bele boje, koriste se i bele sorte kukuruza). Proteini se pak obezbeđuju belančevinastim hranivima bilјnog (pogače i sačme od soje, kikirikija i suncokreta, lucerkino brašno i dr.) i životinjskog (meso, krvno, riblјe brašno, mleko u prahu, krmni kvasac i dr.) porekla. Mineralne materije i vitamini obezbeđuju se delom iz prirodnih hraniva, a delom se dodaju u vidu mineralnih soli i vitaminskih preparata.

Radi pravilnijeg iskorišćavanja hrane u praksi se period tova deli na faze prema razvitku pilića i u svakoj fazi se upotreblјavaju posebne krmne smeše s različitim odnosom kalorija: protein*. Prva 4 dana pilići se hrane takozvanom početnom smešom — prestarterom — u brašnastom stanju sa 8% proteina i 2.300 produktivnih kalorija. Od četvrtog dana pilići se postepeno privikavaju na novu, tovnu smešu — starter (starter sadrži 20—22% proteina i oko 2.000 produktivnih kalorija), koja od sedmog pa do četrdeset trećeg dana predstavlјa isklјučivo hranu brojlera. Tokom ovog perioda upotreblјavaju se startne smeše u brašnastom stanju, ali se preporučuje da se u toku poslednje nedelјe postepeno pređe na starter u briketiranom stanju. Od četrdeset trećeg dana do pred kraj tova brojleri se hrane takozvanom završnom smešom ili finišerom u briketiranom stanju (18% proteina i oko 2.000 produktivnih kalorija), a poslednja 3—4 dana kukuruznim brašnom, od koga brojleri dobivaju zaoblјenije oblike i lepšu boju mesa (ukoliko tržište daje prednost mesu bele boje, onda re za ishranu brojlera upotreblјavaju sorte belog kukuruza).

Primeri krmnih smeša za brojlerski tov pilića (u %)

• Hraniva i prestarter
  Kukuruz 46
  Pšenica 7,80
  Posije —
  Sojina sačma 30
  Suncokretova sačma —
  Riblјe brašno 5
  Obrano mleko u prahu 3
  Sušena surutka —
  Krmni kvasac 3
  Lucerkino brašno 2
  Koštano brašno 1
  Brašno od školјki 1
  So 0 254
  Premiks 0,940
• Hraniva i starter
  Kukuruz 48
  Pšenica 8
  Posije —
  Sojina sačma 30
  Suncokretova sačma —
  Riblјe brašno 5
  Obrano mleko u prahu 2
  Sušena surutka 2
  Krmni kvasac 0.40
  Lucerkino brašno 2
  Koštano brašno 1
  Brašno od školјki 1
  So 0,265
  Premiks 0.335
• Hraniva i finišer
  Kukuruz 56
  Pšenica —
  Posije 5,50
  Sojina sačma 20
  Suncokretova sačma 5
  Riblјe brašno 6
  Obrano mleko u prahu 1
  Sušena surutka 1
  Krmni kvasac —
  Lucerkino brašno 2
  Koštano brašno 1,70
  Brašno od školјki 1
  So 0,30
  Premiks 0,50

Orijentacioni podaci o potrebnim količinama hrane i vode za piliće u brojlerskom tovu

• Prosečna dnevna potreba hrane za 100 grla (u kg)
• Prosečna dnevna potreba vode za 100 grla (u litrama)
• Starost pilića (u danima)
• Vrsta smeše
• Starost pilića (u nedeljama)
• 1— 4 prestarter 1 1— 3 3,87
• 5—42 starter 5 3— 6 11,35
• 43 do kraja 6— 9 15,90
  kraj tova finišer 7,5 9—12 20,45

Ostale vrste tova kokošaka

Rani ili mesni tov. Traje svega 10—14 dana, U stvari, to je podgojivanje živine radi bolјe prodaje na tržištu. Kao materijal za tov uzima se stariji podmladak (uglavnom petlići) koji se kao prekobrojan škartira iz priploda. Ovaj tov ima više sezonski karakter i pada u jesen, prilikom definitivnog odabiranja živine za priplod. Rani tov najčešće primenjuju preduzeća za otkup živine.

Smeše za tov podmlatka kokošaka (lesni tov)

• Kukuruz 76%
• Mleko u prahu %
• Mekinje 10%
• Mlevene školјke ili
• Lucerkino brašno 5%
• krečnjak 2 %
• Mesno-koštano brašno 3,5%
• So 0,5%

Proizvodnja kopuna. To je tov kastriranih petlića. Kastriranje je danas uprošćeno primenom hormonalnot preparata stilbes-trola, dok se ranije kastriranje vršilo isklјučivo operacigjom.

Stilbestrol se upotreblјava na tri različita načina: 1. u obliku zrnaca koja se petlićima stavlјaju ispod kože na potilјku pomoću injektora ili rukom u prethodno načinjen zarez na koži, 2. u vidu rastvora koji se petlićima ubrizgava u mišiće i podbradnjake, i 3. davanjem preparata u hrani, Najjednostavniji i najsiturniji način kastriranja je unošenje zrnaca stilbestrola pod kožu. Za mlađa grla upotreblјavaju se zrna od 15 mg, a za odrasla od 30 mg. Jedan radnik vičan ovom poslu može da kastrira dnevno oko 700 petlića.

Dejstvo stilbestrola traje 6 nedelјa, a toliko obično traje i tov kastriranih petlića. Ukoliko se planira tov rd 12 nedelјa, onda se stilbestrol upotreblјava u dva maha: prvi put na početku tova, a drugi put posle 6 nedelјa. U svakom slučaju kopune ne treba prodavati dok traje dejstvo stilbestrola, jer u to doba nisu za jelo.

Za ovu vrstu tova dolaze u obzir samo teže rase kokošaka. Najpogodnije vreme za kastriranje pilića stilbestrolom je između 2 i 5 meseci starosti.

Tov starijih kokošaka i petlova. Traje svega desetak dana, a kao materijal za tov koriste se kokoške i petlovi škartirani iz priploda, pod uslovom da grla nisu suviše stara i mršava.

Primer za sastav smeše sa tov starijih kokošaka i petlova

• Kukuruz 35%
• Mekinje 10%
• Ječam 15%
• Kuvan krompir 30%
• Ovas 10%

Tov ćuraka

Intenzivan tov ćurića — brojlerski tov. Ova vrsta tova dobija sve veće razmere. Ćurići ostaju u tovu do starosti od 12—16 nedelјa, kada, u zavisnosti od rase, dostižu težinu od 2,5 do 5 kg. Tov se obavlјa u intenzivnim uslovima, kao i brojlerski tov pilića. I ovde se, obično, koristi podni sistem držanja, s tim što se prvih šest nedelјa tova prostorija u

Presek grudi: levo — obična bronzasta ćurka, desno — širokoprsna ćurka kojoj se tove ćurići zagrejava. Posle tog vremena prestaje se za zagrevanjem prostorije, ili se, pak, ćurići prevode u drugu, nezagrejanu prostoriju, ukoliko je toplo odelјenje potrebno za prijem nove partije ćurića. Samo prevođenje iz jedne u drugu prostoriju valјa obaviti vrlo pažlјivo da se ćurići ne bi poplašili, što bi imali loše posledice na tov. Gustina naselјenosti tovilišta u zavisnosti je od od starosti i rase ćurića. U toku prvog meseca na 1 m2 poda ne treba da bude više od 10—15 ćurića, a docnije 5—10 ćurića.

Brojlerski tov ćurića obavlјa se gotovim smešama. Smeše se kao i kod pilića daju iz automatskih hranilica. Hranilica treba da bude dovolјno i da su tako raspoređene da su pristupačne svakom grlu, kako bi moglo da uzima hranu kad kod hoće i koliko god hoće. Isto to važi i za broj i raspored pojilica.

Krmne smeše sa ovu vrstu tova ćurića treba da sadrže u 1 kg najmanje 1,2 hranlјivih jedinica, 200—250 g svarlјivih proteina i ispod 5% celuloze (po Tomeu).

Tov odraslih mladih ćuraka. Prvih dva meseca ćurići se hrane i drže kao i ćurići za priplod. Posle tot ćurići koriste pašnjake do 5 meeeci starosti, a onda se zatvaraju i intenzivno hrane krmnim smešama oko 2 meseca, kada se završava tov.

Primeri za sastav smeše za mlade ćurke u tovu (u %)

• Vrsta hraniva smeša broj I
  Kukuruz 31
  Ovas 10
  Ječam —
  Pšenica 5
  Mekinje 18
  Lucerkino brašno 8
  Mesno-koštano brašno 5
  Mleko j prahu 5
  Mlevene školјke ili krečnjak 3
• Vrsta hraniva smeša broj II
  Kukuruz 33
  Ovas 10
  Ječam —
  Pšenica 10
  Mekinje 20
  Lucerkino brašno 5
  Mesno-koštano brašno 5
  Mleko j prahu 5
  Mlevene školјke ili krečnjak 2
• Vrsta hraniva smeša broj III
  Kukuruz 20
  Ovas 14
  Ječam 20
  Pšenica 10
  Mekinje 20
  Lucerkino brašno 5
  Mesno-koštano brašno 5
  Mleko j prahu —
  Mlevene školјke ili krečnjak 3

Dotovlјavanje iz priploda izlučenih ćuraka. Dotovlјavanje ovih grla je kratkotrajno i traje nedelјnu ili dve. Za to vreme ćurke se hrane uglavnom zrnastom hranom, obično kukuruzom.

Ćurke se tove u mirnim, ne mnogo osvetlјenim prostorijama. Često pri tovu ćuraka primenjuje se i kombinacija pašnjačkog i stajskog tova: prvo se ćurke gaje na dobrim pašnjacima i strništima, pa se onda zatvaraju i dotovlјavaju. Na 1 ha pašnjaka, u zavisnosti od kvaliteta paše, može da se tovi 100—250 grla.

U svakom slučaju, najbolјi rezultati u tovu ćuraka postižu se sa ranostasnijim i težim rasama.

Tov klјukanjem. Ovaj tov se prilično retko koristi. Za klјukanje se obično koristi ovlažen ili malo prokuvan kukuruz, kao i vlažne smeše. U nekim krajevima se praktikuje i klјukanje ćuraka oraščićima (na primer, u Timočkoj Krajini).

Primer vlažne smeše za klјukanje ćuraka

• Kukuruz 30%
• Pšenične mekinje 25%
• Ovseno brašno 24%
• Kuhinjska so 1%
• Ječmeno brašno 20%

Tov gusaka

Brojlerski tov guščića. Kao i kod ostalih vrsta živine, s ovim tovom se počinje od prvog dana života podmlatka. Do staroeti od tridesetak dana guščići se drže u zatvorenim i grejanim prostorijama, a posle toga se prevode u nezagrejane prostorije, koje mogu da budu i obične ograđene površine sa nastrešnicom. Tov traje oko 70 dana i za to vreme guščići dostignu težinu od oko 4 kg. U ovom tovu primenjuje se podni sistem držanja guščića na prostirki od iseckane slame, pilјevine, drvenih šušaka i sličnog materijala. Na kvadratnom metru poda toplog odelјenja drže se po 8—10 guščića u starosti do mesec dana. Docnije, kada se guščići prevedu pod nastrešnicu, na 1 m2 podne površine dolaze po 5—6 guščića. Guščići u tovu drže se u grupama od po 250 komada izjednačenim po starosti i veličini grla.

Prva tri dana guščići se hrane brašnastom smešom raznih žita. Počev od trećeg dana smeši se dodaju i razna belančevinasta i mineralna hraniva. Pored ove, guščićima se u ovo doba daje i zelena hrana (mlada lucerka, detelina, mlada kopriva itd.), koja se stavlјa u jaslice pristupačne guščićima. Pored hranilica sa smešom koncentrata stavlјaju se i posebne hranilice sa peskom i mineralnim hranivima.

Za 65—75 dana, koliko traje tov, jedno gušče utroši oko 9,8 kg koncentrata i oko 25 kg zelene hrane. Guščići su zreli za operjavanjem. Držanje guščića u tovu više od 75 dana se ne preporučuje, jer se pogoršava kvalitet mesa.

Pašnjački tov guščića. Guščići se potpuno puštaju na pašu posle jednomesečnog odgoja u toplim prostorijama, a dotle samo kad je vreme suvo i toplo. Tokom prvih dvadesetak dana držanja na pašnjaku, guščići se pored paše prihranjuju i koncentratima kojim su hranjeni za vreme toplog odgoda, no obroci ove hrane se postepeno smanjuju dok se tuščići potpuno ne prevedu na pašnjačku ishranu, s tim što se uveče po povratku sa paše daje dodatni obrok zrnaste hrane. Desetak dana pred kraj tova guščićima se ponovo povećavaju obroci koncentrata, a smanjuje paša, i tako do kraja tova. Tov na paši traje 2—2,5 meseci, kada guščići dospevaju za klanje sa težinom od 3,5—4 kg.

Dotovlјavanje odraslih gusaka. Za ovu svrhu naJbolјe su mlade guske stare 6—8 meseci. Uspeh dotovlјavanja zavisi od toga u kakvoj su kondiciji bile guske kad je tov počeo. Tov se obavlјa s jeseni kad vreme malo zahladni. Dotovlјavanje traje najviše mesec dana. Za to vreme guskama se ograničava kretanje i obično se drže ispod ograđenih nastrešnica. Osnovna hrana je kukuruz. Uz kukuruz daju se i druga koncentrovana hraniva u vidu vlažnih brašnastih smeša, sa dodatkom sočnih i zelenih hraniva.

Klјukanje gusaka. Usavršavanjem mašina za klјukanje ova vrsta tova se sve više primenjuue. Pored brzog povećanja težine i kvaliteta mesa, ovim tovom se dobijaju i masne guščije džigerice teške i po 500—900 grama. Najbolјi rezultati postižu se klјukanjem mlađih gusaka ispod 6 meseci starosti, koje imaju početnu težinu preko 4,5 kg. Ovakva grla mogu bez opasnosti da podnesu režim prinudne i obilne ishrane. U pogledu rasa, za ovu vrstu tova najbolјe su teške rase.

Za uspeh u ovom polјu vrlo je važna priprema grla. Guske odabrane za tov, koje su dotle držane na pašnjacima, prevode se u ograđene prostore gde im je kretanje ograničeno. Tokom desetak dana po zatvaranju guske se postepeno prevode od pašnjačke na intenzivnu ishranu kukuruzom, koji je isklјučiva hrana za ovaj tov. Za vreme ovog lripremnog perioda guskama se daju sve veće količine razne kabaste hrane (zelena hrana, repa, krompir itd.) i sve veće količine kukuruza. Cilј ovakve ishrane je da se guskama pronšri jednjak i tako pripreme za intenzivniju ishranu tokom klјukanja.

Posle ovakve pripreme od desetak dana prelazi se na klјukanje. Za ovu svrhu koristi se žuti kukuruz. Na 12 časova pre klјukanja potrebna količina kukuruza se potopi u vodu, ili se, pak, prokuva. I u jednom i drugom slučaju valјa paziti da kukuruz suviše ne omekša, jer bi to otežavalo klјukanje aparatom, a pored toga, suviše nabubrelo zrno onemogućavalo bi da se guske naklјukaju određenom količinom, te bi morao da se povećava broj klјukanja. Ovako pripremlјen kukuruz se pre upotrebe posoli (0,5—1 kg soli na 100 kg kukuruza), a na modernijim farmama, kukuruzu se dodaju i vitaminski preparati (0,2—0,3% filopolivita).

Guske se klјukaju dotle dok im jednjak ne postane sasvim tvrd. Ovo važi kako za mašinsko tako i za ručno klјukanje. Prednost mašinskog klјukanja je u tome što se s manjim brojem radnika može ići na povećani broj klјukanja, čime se smanjuju troškovi i skraćuje vreme tova na 4—5 nedelјa.

Prva tri dana guske se klјukaju tri puta dnevno. Počev od četvrtog dana, pored ova tri klјukanja uvodi se još jedno plus klјukanje uveče. Cilј ovog dodatnot klјukanja je da se guskama dopuni jednjak kako bi u toku noći mogle da svare što veću količinu hrane.

Po završetku prve nedelјe tova guske se klјukaju četiri puta dnevno uz ijoin jedno dodatno večernje klјukanje posle četvrtog obroka.

U toku prve i druge nedelјe tova dnevno se po grlu utroši 0,7 kg kukuruza. Tokom treće i četvrte nedelјe, kada je ishrana najintenzivnija, utroši se po grlu 1—1,2 kg kukuruza, a u petoj, poslednjoj nedelјi tova — po 0,8 kg.

Dužina tova zavisi od početne težine i starosti gusaka, kao i od intenzivnosti ishrane. Pod istim uslovima ishrane mlađe guske se brže utove. Prema mađarskim iskustvima, najt bolјi rezultati se postižu u tovu koji traje: za guske mlađe od šest meseci — 28 do 30 dana, za grla preko 6 meseci starosti — 35 do 38 dana.

Zavisno od klimatskih uslova za ovaj tov guske drže u zatvorenim, poluotvorenim ili sasvim otvorenim nastrešnicama. Ovakve prostorije se pregradama podele na boksove sa po 25—30 grla u boksu, računajući da na 1 m2 poda dođu po 5—6 gusaka. Kada se za klјukanje koristi aparat, najbolјe je da boksovi budu poređani po dužini prostorije sa hodnikom između redova boksova, širokim 1,5 do 2 m.

Ručno klјukanje jedne guske traje 5—10 minuta, zavisno od uvežbanoeti radnika. Zato se pri ovakvom načinu guske mogu klјukati najviše tri puta dnevno. Jedan aparat za klјukanje obavlјa posao za 8—10 radnika, pa se i broj klјukanja može povećati i time skratiti vreme tova.

Tov plovaka

U tovu plovaka primenjuju se sve one vrste tova o kojima je bilo reči kad se govorilo o tovu gusaka. Najrašireniji je, pak, tov plovčića, jer se ovim tovom dobija i najkvalitetnije meso i iskorišćava doba kada plovčići imaju najintenzivniji porast i najbolјe iskorišćavaju hranu. Ovaj tov može biti intenzivan (brojlerski) i ekstenzivan. Ekstenzivan tov se primenjuje samo tamo gde se raspolaže prostornim vodenim ispustima dovolјno bogatim prirodnim hranivima.

Brojlerski tov plovčića. Kao i kod ostalih vrsta živine, s ovim tovom se počinje od prvog dana života podmlatka. S obzirom na intenzivnost ishrane, tov teče vrlo brzo i traje oko 50—55 dana, kada plovčići dospevaju za klanje sa težinom od 2—2,1 kg. Za jedan kilotram prirasta pri ovakvom tovu utroši se 3,5—3,8 hranlјivih |jedinica.

Plovčići tovlјeni na ovaj način hrane se od prvog dana punovrednim smešama u granuliranom stanju. Ukoliko se ne raspolaže smešama u ovom obliku, motu da se koriste i brašnaste smeše, s tim što ih treba davati kao vlažne. Počev od trećeg dana života, odnosno tova, plovčićima se uz punovredne smeše, dodaje riblјe ulјe i zelena hraniva. Količina zelene hrane povećava se sa starošću plovčića. Plovčići stari 30 dana dobijaju dnevno po grlu 100 g. zelene hrane.

Osnovu smeše kojom se hrane plovčići čine 2—3 vrste žita u brašnastom ili prekruplјenom stanju. Ovim hranivima se dodaju ulјane pogače, mesno-koštano brašno i vitaminsko mineralna hraniva. U nedostatku mesno-koštanog brašna kao belančevinasto hranivo životinjskog porekla može da se koristi posan sir, s tim što se svaki gram mesno-koštanog brašna zamenjuje sa 2 g. sira.

Od desetog dana tova plovčićima se, ukoliko se hrane vlažnim smešama, uvodi u obrok i kuvani krompir u količini 20—30% od težine krmnih smeša u suvom stanju. Vlažne smeše stavlјaju u koritanca iz kojih ih plovčići uzimaju. Zelena hraniva se delom saseckaju i primešaju vlažnijoj smeši, a delom se mogu dodavati neiseckana, iz jaslica kao i guščićima, Plovčići u intenzivnom tovu uzimaju hranu po volјi. Pošto počinju s ishranom već od ranog jutra, plovčićima se uveče ostavlјa dovolјna količina hrane.

Primeri za sastav smeše za tov plovčića (posle 8 dana starosti) u %

• Hranivo – Broj smeše 1
  Kukuruzna prekrupa 20
  Ječmena prekrupa 10
  Ovsena prekrupa —
  Pšenične mekinje 15
  Kuvan krompir 20
  Rezanci šećerne repe 12
  Riblјe brašno 10
  Sojina sačma 8
• Hranivo – Broj smeše 2
  Kukuruzna prekrupa 25
  Ječmena prekrupa —
  Ovsena prekrupa 25
  Pšenične mekinje 25
  Kuvan krompir 10
  Rezanci šećerne repe —
  Riblјe brašno 10
  Sojina sačma 5
• Hranivo – Broj smeše 3
  Kukuruzna prekrupa 20
  Ječmena prekrupa 20
  Ovsena prekrupa —
  Pšenične mekinje 20
  Kuvan krompir 25
  Rezanci šećerne repe —
  Riblјe brašno 10
  Sojina sačma 5

Ekstenzivni tov plovčića. Ovaj tov se obavlјa na ispustima vodenim površinama, gde plovčići nalaze veći deo hrane. U zavisnosti od botastva hrane na vodenim ispustima, plovčićima se dodaju veće ili manje količine koncentrovane hrane u vidu granula ili vlažnih brašnastih smeša. Po pravilu, svoje potrebe u vitaminima i životinjskim belančevinama plovčići zadovolјavaju na ispustima, ali ako su ispusti siromašni hranom onda im se moraju obezbediti i ovi sastojci.

S ovim načinom tova počinje se kad plovčići dostignu starost od 3—4 nedelјe. Dotle se, kao i podmladak ostalih vrsta živina, drže u toplim prostorijama i hrane smešama.

Tovlјeni ekstenzivno plovčići dospevaju za klanje u starosti od oko 75 dana, a nekada se ovaj tov produžuje i do 130—150 dana.

Na desetak dana pred završetak tova, plovčići se povlače sa ispusta, kretanje im se ograničava, a ishrana pojačava.

Tov odraslih plovaka. To je, ustvari, mesni tov. Traje oko tri nedelјe. Najbolјi rezultati postižu se tovom mlađih grla u starosti od 4 do 5 meseci.

Za tov su najpogodnije krupnije i ranostasnije rase s urođenim sklonostima za tov. Od stranih rasa plovaka koje se kod nas gaje najbolјa je za tov pekinška, i to američkog tipa.

Primeri za sastav smeša za tov (u %)

• Hranivo – Broj smeše 1
  Kukuruz prekrupa 35
  Ječmena prekrupa 15
  Ovsena prekrupa 15
  Pšenične mekinje —
  Kuvani krompir 30
  Riblјe ili mesno brašno 5
  Rezanci šećerne repe —
• Hranivo – Broj smeše 2
  Kukuruz prekrupa 25
  Ječmena prekrupa —
  Ovsena prekrupa 15
  Pšenične mekinje 15
  Kuvani krompir —
  Riblјe ili mesno brašno 5
  Rezanci šećerne repe 40
• Hranivo – Broj smeše 3
  Kukuruz prekrupa 20
  Ječmena prekrupa 15
  Ovsena prekrupa —
  Pšenične mekinje 20
  Kuvani krompir 40
  Riblјe ili mesno brašno 5
  Rezanci šećerne repe —

Staje za živinu

Staje za živinu mogu biti: za odrasla grla — poseono za svaku vrstu živine, zatim za odgoj tek izvedenog podmlatka (odgajivališta), za stariji podmladak i za grla u tovu (tovilišta).

Po sistemu izgradnje staje se mogu podeliti u dve grupe: u zatvorene (toplotno izolovane staje) i u otvorene ili poluotvorene (toplotno neizolovane staje). U zatvorenim — toplotno izolovanim stajama mje se kokoši svih uzrasta (nosilјe, podmladak, pilići u odgoju i tovna grla) i mlada grla u odgoju ostalih vrsta živine.

Od uzrasta grla kod kokoši zavisi i potrebna toplotna izolacija staje. Za piliće potrebna je potpuna toplotna izolacija koja obezbeđuje temperaturu u staji (van veštačke kvočke) od 15° do 20°C. Za nosilјe i stariji podmladak nije potrebna takva toplotna izolacija, jer se u ovom slučaju pogodna tremperatura staje kreće u širokim granicama — od 5 do 18°S.

Približno iste temperature u staji kao za piliće treba da su i za grla ostalih vrsta živine u odgoju. Za starije ćurke, guske i plovke, pak, nije ni potrebna toplotna izolacija staje, pa se ove vrste živine drže u poluotvorenim stajama, koje obično imaju tri zida, a prema ispustu samo žičanu mrežu.