Živinarstvo

Zbog srazmerno rane domestifikacije, širokog geografskog rasprostranjenja i različitih smerova veštačke selekcije, danas postoji veliki broj rasa kokoši. Njihova klasifikacija se može izvesti na različitim osnovama, ali je najčešća ona koja se, u prvom redu, zasniva na proizvodnim osobinama i nameni pojedinih rasa. Prema toj klasifikaciji, koja važi uglavnom za kulturne rase, razlikuje se 5 tipova kokoši: lake rase za jaja; teške mesnate rase; kombinovane rase (za jaja i meso); rase za borbu i dekorativne rase.

Dipl. inž Borislav Volčević (urednik)

Sadržaj

Gаjenje kokoši
Uzgoj ćurаkа
Uzgoj pаtаkа
Uzgoj gusаkа
Rаzmnožаvаnje živine
Stočnа hrаnа

Gajenje kokoši

Rise

Lake rase za jaja. Kokoši ovog tipa su relativno male telesne težine (1,5 2,0 kg) ali su sposobne za visoku i efnkasnu proizvodnju jaja. Odlikuju se srazmerno velikom krestom i podbradnjacima, perjem čvrsto priljubljenim uz telo i golim (neoperjalim) piskovima. Živog su temperamenta, često nervoznog, i veoma se aktivno kreću (ako se ekstenzivno uzgajaju, dobro traže hranu na velikim površinama). Ove rase su ranostasne pilići brzo rastu i operjavaju, a kokice pronose često već u četvoromesečnom uzrastu. Karakteristična je za ove rase bela l>uska jaja. Kod kulturnih rasa instinkg leženja je veoma slabo razvijen.

Mediteranske (sredozemnomorske) rase obuhvaćaju više rasa koje, sa izuzetkom Leghorna i Minorke, nemaju značaj za savremenu intenzivnu proizvodnju jaja, već se više gaje radi izložbi ili razonode.

Leghorn je najtipičnija i najrasprostranjenija laka rasa specijalna za proizvodnju jaja. Vodi poreklo iz Italije, odakle je u XIX v. izvožena u mnoge evr. zemlje (Engleska, Francuska, Nemačka i dr.) i SAD. Ime je dobila prema engleskom nazivu za ital. pristanište Livorno iz kojeg je 1835 izvezena za SAD, gde je odgajivanjem i selekcijom na nosivost (uz dodavanje krvi Minorke) stvoren visokoproduktivni tip ove rase, poznat kao Američki Leghorn. On se često tretira kao posebna rasa, za razliku od originalne ital. kokoši (koja je kod nas poznata kao talijanka), što ne izgleda opravdano jer su ti tipovi veoma sličnih osobina i imaju zajedničko poreklo. Opšte karakteristike Leghorn-rase jesu: srednje velika, laka glava sa prostom ili ružnastom krestom, istaknutim sjajnim očima, glatkim crvenim licem i jakim, malo savijenim kljunom srednje dužine. Prosta kresta ima najčešće 5 zubaca; kod petla je uspravna, a kod kokoši zadnjim delom povijena u stranu. Podbradnjaci su fino građeni, glatki, zaobljeni, dosta dugi i crveni; podušnjaci su srednje veliki, ovalni, beli i priljubljeni uz glavu. Vrat je srednje dug, lepo izvijen, kod petla sa grivom koja prekriva ramena. Trup je srednje dug, dosta dubok, sa punim isturenim grudnim, blago oboren prema zadnjem delu. Krila su dosta velika, snažna i priljubljena uz telo. Sedišna pera su kod petla dobro razvijena i duga, dok je rep sa velikim srpnim perima postavljen, u odnosu na horizontalu, pod uglom od 45° (kod kokoši ima oblik lepeze, a stoji pod nešto manjim uglom). Piskovi su srednje dugi i neoperjali. Po građi, Leghorn pripada tipu fine konstitucije. Postoje različiti varijeteti (razlike u boji perja i tipu kreste; po amer. i engl. standarcima 12 varijeteta), ali je najviše rasprostranjen beli Leghorn sa prostom krestom. Leghorn jarebičaste boje takođe se dosta gaji (poznat je i kod nas pod nazivom jarebičasta talijanka). Telesna težina je različita kod pojedinih tipova i zapata, ali najčešće iznosi kod kokoši 1,8-2,0 kg, a kod petlova 2,3-2,8 kg. Kokoši pronose u uzrastu od 4 do 5 meseci i nose prosečno 200-220 jaja u toku godine. Jaja su bele ljuske, u proseku teška oko 55-60 g. Meso Leghorna nije naročito kvalitetno i često je problem da se meso izlučenih kokoši plasira. Ukoliko se jednodnevnim pilićima određuje pol, višak netlića obično se uništava jer tov nije ekonomičan. Koža je žuto pigmentisana. Ta rasa je danas rasprostranjena u celom svetu i služi kao osnov za stvaranje meleza i hibrida namenjenih najekonomičnijoj proizvodnji jaja. Gaje je i neke naše farme i odgajivači, a uvozi se iz različitih zemalja (Danska, SAD, Izrael i dr.)

Minorka je najveća i najteža rasa iz mediteranske grupe (težina kokoši 2,5-3,0 kg). Ima karakteristične velike bele podušnjake, a po ostalim eksterijernim osobinama slična je Leghornu. Najčešće se gaji crni varijetet. Minorka je nešto kasnostasnija od Leghorna i nosi manje jaja, ali koja su osetno teža (oko 65-70 g), a prinos i kvalitet mesa bolji. Boja kože je bela.

Teške mesnate rase imaju kao zajedničku karakteristiku veliko, teško, zaobljeno telo, čija je osnova snažan, skoro grub kostur. Težina kokoši iznosi 3-4 kg, a petlova i preko 5 kg. Nosivost je mala (50-120 jaja), a jaja su svetlomrke ili mrke ljuske. Kresta i podbradnjaci su relativno mali; sve rase ove grupe, sa izuzetkom Comisha, odlikuju se obilnim perjem, koje raste i na piskovima, i flegmatičnim temperamentom. Pilići operjavaju relativno sporo, a kokice pronose tek sa 6-8 meseci. Instinkt leženja je jako izražen. Ove rase ne služe za proizvodnju mesa (kako bi se sudilo po nazivu), jer su njihove reproduktivne sposobnosti nedovoljne za ekonomičnu proizvodnju, a osim toga se kod mladih pilića sporo razvija muskulatura koja je uz to i prilično slabog kvaliteta. Njihov značaj je u tome što se, zbog svoje težine, koriste za stvaranje kombinovanih rasa koje danas služe za proizvodnju mesa, ili što se industrijski ukrštaju sa kombinovanim rasama za proizvodnju tovnih pilića − brojlera (npr. Comish).

Cochinchina (Cochin) je stara kineska rasa koje je tek u prošlom veku iz Shanghaia doneto u Evrpou i Ameriku, gde je zbog svoje veličine i neobičnog izgleda izazvala senzaciju. Karakteriše je masivan i zaobljen isgled na koji u velikoj meri utiče obilno rastresito perje. Kresta je prosta, a piskovi nogu, ia čak i prsti, su operjali. Po boji se razlikuje nekoliko varijeteta, ali je najčešći žuti.

Brahma, rasa porekom iz Indije, po izgledu je nalik na Cochinchinu, samo što umesto proste kreste ima grašastu, a perje nije rastresito već dosta priljubljeno uz telo, Postoje tri varijeteta: svetli, tamni i žuti. Najčešće se sreće svetli varijetet koji ima tzv. hermelinsku boju perja (columbian): perje je belo, izuzimajući pera vrata, letnih pera krila, repa i piskova, koja su delimično crna.

Langšan. Ova rasa se svrstava u kokoši za proizvodnju mesa. Postojbina joj je u Kini. Kod crnog langšana perje je potpuno crno s tamnozelenim prelivom. Beli lanšan je potpuno bele boje perja.

Langšan je je krupna kokoš.Petlovi u priplodu su teški obično od 3,5 do 5,5 kilograma a kokoške od 3 do 4 kilograma. Meso je kvalitetnije nego u prethodnih rasa za meso. Kasnostasna je − pronosi u dobu od 7-8 meseci.

Kokotika u proizvodnom ciklusu snese 120 do 160 jaja prosečne mase oko 65 grama žućkaste boje. Dobra je zimska nosilja i brine o svom podmlatku. Zahteva kvalitetnu hranu.U nas se malo gaji u čistoj rasi.

Kombinovane rase (rase kombinovanih sposobnosti − za proizvodnju jaja i mesa) su najbrojnije, a sa gledišta današnje proizvodnje i najznačajnije. Postale su složenim kombinacijskim ukrštanjem mnogih lakih i težih rasa, pa se i po svojim osobinama dosta razlikuju, a zajednička im je karakteristika da se odlikuju srazmerno dobrom ranostasnošću i nosivošću, uz dosta veliku telesnu težinu. Kod ovih rasa je moguće selekcijom stvoriti nešto lakše tipove sa boljom nosivošću, ili nešto teže sa slabijom nosivošću, već prema njihovoj primarnoj iroizvodnoj nameni. Rase kombinovanih sposobnosti najčešće se klasifikuju prema zemljama njihovog postanka.

Američke rase imaju kao zajedničku odliku crvene podušnjake, neoperjale piskove, žutu boju kože i piskova i mrko obojenu ljusku jaja.

Plymouth Rock je jedna od najstarijih rasa u SAD, a postao je složenim ukrštanjem u kojem su sudelovale mnoge rase (Cochinchina, dominikanska i javanska kokoš, Brahma, Wyandotte i dr.). Prvo se pojavio grahorasti varijetet, a kasnije i ostali, među kojima je beln varijetet (poznat pod skraćenim imenom White Rock) postao naročito značajan za brojlersku pronzvodnju, pa se zbog toga jako raširio u celom svetu. Ovu rasu, pored srednje velike proste kreste, karakteriše dosta dugo, široko i duboko, lepo zaobljeno telo, obraslo prilično obilnim i rastresitim perjem. Telesna težina kokošn iznosi 2,7-3,4 kg, a petlova 3,6—4,3 kg. Kokoši težeg (brojlerskog) tipa nose 140-180 jaja, a ima i tipova i zapata gde prosečna godišnja nosivost znatno prelazi 200 jaja (kod Coluntbian − varijeteta često se sreću linije najproizvodnijih nosilja). Jaja su teška oko 60 g, sa ljuskom koja može biti različitih nijansi mrke boje. Pilići brzo rastu i dobro iskorišćavaju hranu pa stoga ova rasa danas služi kao osnova brojlerske proizvodnje, bilo da se koristi kao čista rasa ili u različitim ukrštanjima za dobijanje komercijalnih hibrida. Beli Plymouth Rock je poslednjih godina dosta uvožen i u našu zemlju, te je na farmama i kod mnogih odgajivača osnovni materijal za proizvodnju tovnih pilića − brojlera.

Rhode Island − rasa je postala u istoimenoj državi SAD na bazi uvezenih crvenih azij. kokoši i nekih drugih rasa (Leghorn, Comish, Wyandotte). Karakteriše je pravougaoni format trupa i crvena boja perja (mada postoji i manje rasprostranjeni beli varijetet). Kresta može biti prosta ili ružasta. Telesna težina je manja nego kod Plymouth Rocka: kod kokoši 2,5-3,0 kg, kod petlova 3,2-1,0 kg. Pre početka intenzivnije masovne proizvodnje brojlera Rhode Island je bila najraspostranjenija kombinovana rasa za proizvodnju jaja i mesa. I danas je dosta raširena, ali pretežno služi za dobijanje nosilja koje nose jaja mrke ljuske (u proizvodnji mesa potisnuli su je prvo New Hampshire, a kasnije i White Rock).

New Hampshire je postao u poslednjih 50 godina selekcijom kokoši Rhode Island na brži porast i operjavanje pilića, bolju mesnatost i svetliju boju perja, tako da se može reći da je New Hampshire poboljšani mesnatiji tip Rhode Islanda. Teže linije bile su među prvim korišćene za proizvodnju brojlera, a neke se i danas koriste, mada je kasnije u toj proizvodnji postao mnogo važniji White Rock. New Hampshire je uvezen i kod nas, ali se na farmama koje se usmeravaju na specijalizovanu proizvodnju sada relativno malo gaji. Još uvek ga dosta gaje individualni odgajivači, jer je vrlo pogodan za kombinovanu proizvodnju jaja i mesa.

Wyandotte je nastao kao rezultat složenog ukrštanja u kome su učestvovali Sebrightov bantam, Brahma, Cochinchina, hamburška kokoš i dr. Prvo je stvoren srebrnn varijetet, a kasnije i ostalih 7 varijeteta, od kojih je danas najrasprostranjeniji beli varijetet. Karakteristika Wyandottea je zaokrugljen oblik tela i ružasta kresta. Neke linije selekcionisane su za proizvodnju jaja, a druge se koriste više za proizvodnju brojlera. Ipak ova rasa u savremenoj proizvodnji nije toliko zastupljena, a kod nas je gaje samo pojedini odgajivači − amateri.

Delaware je najnovija amer, rasa postala ukrštanjem petlova grahorastog Plymouth Rocka i kokoši New Hampshirea. Odlikuje se karakterističnom columbian-bojom perja koja se prilikom parenja petlova Delaware-pace sa kokošima New Hampshirea ili Rhode Islanda prenosi na potomstvo. Recipročno parenje (petlova New Hampsihirea ili Rhode Islanda i kokoši Delawarea) daje piliće različite boje kod polova: petlići imaju columbian-boju Delawarea (pri izvođenju su beli), a kokice New Hampshirea ili Rhode Islanda. Ova rasa u čistoj krvi ili ukrštena sa drugim rasama je značajna za brojlersku proizvodnju u SAD, mada je poslednjih godina sve više zamenjena White Rockom i Comishem. Uvožena je u manjoj meri i kod na, pa je pokazala dobre rezultate.

Englease rase kombinovanih sposobnosti karakterišu se belom bojom kože (a u većini slučajeva i piskova), koja je cenjena na engl. tržištu. Podušnjaci su crveni, a ljuska jaja može biti različitih nijansi mrke boje, čak i skoro bela.

Dorking je jedna od najstarijih rasa kokoši. Njena odlika je masivan pravougaoni trup na kratkim nogama sa 5 prstiju. Kresta je prosta ili ružasta, a po boji se razlikuje 5 varijeteta. Odlikuje se finim kosturom i kvalitetnim mesom, ali zbog prilične osetljivosti nije rasprostranjena ni značajna za proizvodnju.

Sussex je takođe veoma stara engl. rasa u čijem su stvaranju učestvovali Dorking, Brahma i Cochinchina. Veoma je cenjena u Engleskoj za proizvodnju tovnih pilića odličnog kvaliteta, mada ima i linija sa visokom nosivošću (za proizvodnju jaja). Postoji 7 varijeteta različite boje perja, ali je najrasprostranjeniji svetli varijetet, kojeg karakteriše columbian-boja perja.

Orpington-rasu stvorio je engl. odgajivač W. Cook ukrštanjem rasa crni Plymouth Rock, Minorka, Langshan i Cochinchina. Njena odlika je dosta krupno i masivno telo obraslo rastresitim perjem. Među različitim varijetetima taj rasprostranjeniji je žuti Orpington. Ova rasa nema ekonomskog značaja u Engleskoj (jer je dodavanje krvi Sochinchine znatno smanjilo njenu proizvodnost), ali je od nje u Australiji selekcionisan Australorp. On je lakši od Orpingtona, a perje mu je priljubljenije uz telo, Koristi se za proizvodnju jaja kao čista rasa ili putem ukrštanja sa drugim, najčešće lakim rasama.

Ihworth, Redcap i druge engl. rase su malog značaja.

Franiuske rase odlikuju se, kao i engleske, belom bojom kože. Malo su rasprostranjene izvan Francuske (gaje ih uglavnom amateri za izložbe ili za razonodu), te su pretežno lokalnog značaj a.

Faverolle je dosta teška rasa, operjalih piskova (uticaj teških azij. rasa). Karakterišu je posebne tvorevine perja na glavi − brada i zalisci. Ima 5 prstiju. Nosi jaja mrke ljuske.

Houdan je po telesnoj građi sličan Dorkingu (takođe ima i 5 prstiju), ali na glavi ima veliku ćubu, leptirastu krestu i bradu. Podušnjaci su beli, a nosi jaja bele ljuske. Ovoj rasi slična je i rasa Creve-Coeur koja ima 4 prsta.

La Fleche je paca crne boje sa rogljastom krestom i tragom ćube na glavi, kao i belim podušnjacima. Nosi jaja bele boje.

Ostale kombinovane rase: Barnevelder i Welsummer su holandske rase, odlikuju se jajima tamnomrke ljuske. Za meso se pretežno gaji severnoholandska plava rasa (North Holland Blue), kao i mnoge rase dobijene u SSSR-u: zagorska, lenjingradska bela, moskovska irna, kučinska jubilarna, prvomajska i dr.

Golovrata kokoš (gološijanka, transilvanska ili sedmoGradska kokoš) nastala je mutacijom autohtonih kokoši Jugoslavije, Mađarske, Rumunije i nekih drugih zemalja, koja se ogleda u neoperjalom, golom vratu crvene boje. Po ostalim odlikama golovrate kokoši se jako razlikuju, te se ne mogu smatrati rasom u pravom smislu. Kokoši su teške 2,0-2,5 kg, a petlovi 2,5-3,0 kg. Nosivost u povoljnim uslovima iznosi između 130 i 150 jaja prosečne težine oko 60 g. Kao i sve domaće kokoši, golovrata kokoš je prilagođena ekstenzivnim uslovima odgajivanja, a u intenzivnoj proizvodnji nema značaja.

Štajerska kokoš (štajerka) postala je u Sloveniji i Austriji od domaće kokoši. Karakteriše je mala ćuba iza kreste, mali podušnjaci bele ili crvene boje i bela boja kože i piskova. Postoji nekoliko varijeteta, ali se kod nas sreću dva: jarebičasti, nešto lakši i bolje nosivosti, i smeđi (pšeničnožute do mrke boje) koji je teži i pogodniji za proizvodnju mesa (ponat kao sulmšalska kokoš). Ova rasa je dosta skromna i prilagođena ekstenzivnom načinu držanja, te je uglavnom individualni odgajivači tako i gaje. Na farmama koje su je ranije gajile zamenile su je druge, produktivnije i specijalizovanije rase.

Rase za borbu (borii) spadaju među najstarije rase i gaje se radi borbi petlova koje su u nekim zemljama vrlo popularna razonoda. Odlikuju se snažnom telesnom rađom i jakim kosturom, uspravljenim i snažnim grudima, jakim i suvim mišićima. Perje je tesno pripijeno uz telo, a noge su gole i jake. Glava je jaka sa vrlo malim kožnim izraštajima (kresta, podbradnjaci, podušnjaci) i očima surovog izgleda. Vrat je dug i pokriven dugim perima u obliku grive. Krila su kratka, snažna i prilegla uz telo. U celini, izgled ovih rasa odaje njihovu snagu, energičnost i borbeni temperament. Najpoznatije rase su malajski borai i Aseel-borai, kao i stari i moderni engleski borai.

Dekorativne rase gaje se zbog lepog ili interesantnog izgleda. Po osobinama veoma su različite. U ovu grupu spadaju mnoge patuljaste rase – bantami.

U svetu izlaze u specijalizovane revije za bantam živinu po izgledu isti kao standardne rase ali znatno umanjene (npr. Leghornbantam, Plymouth Rock-bantam i DR-)> a drugi se odlikuju specifičnim i dekorativnim izgledom (Sebrightov bantam, japanski i antverpsko-belgijski bantam i dr.) U dekorativne rase spadaju takođei neke rase jako modifikovanog perja: svilasta kokoš sa perjem u obliku vlakana, tršava kokoš kovrčavog perja, Yokohami i Phoenix sa jako dugim perjem sedišta i repa, paduanska kokoš sa velikom ćubom na glavi (čija je podloga koštana kvrga na lobanji) i niz drugih rasa čija je zajednička odlika neobičan i lep izgled.

Bantami su patuljaste kokoši živog temperamenta. Većina rasa ima svog bantama. U prvo vreme, gajili su se isključivo zbog svog izgleda ali je brzo uočeno da bantami mogu biti i ekonomični. Obično nose 80 do 150 jaja mase 30 do 40 grama. S obzirom na njihovu masu (600 do 800 grama), bantami daju veću masu jaja od normalnih rasa. Potrebno im je i manje hrane za proizvodnju jaja. Meso im je ukusno i vrlo dobrog kvaliteta. Za intenzivnu proizvodnju nemaju većeg značaja ali se u seoskom domaćinstvu mogu isplatiti.

Šabo − japanski bantam. To je patuljasta kokoš nastala u Japanu. Masa petla je oko 600 a kokoši oko 500 grama. Boja perja može biti čisto bela, žuta, crna, plava, bela s crnim repom, žuta s crnim repom i crna s belim pegama pa čak i zlatne boje.

Linijski hibridi

U intenzivnoj proizvodnji se sve manje govori o rasama u klasičnom smislu. Industrijska proizvodnja se danas zasniva isključivo na iskorišćavanju linijskih hibrida. Naime, rasa je nedovoljno ujednačena i u jednoj postoji veliko šarenilo. Zato rasa ustupa mesto užoj populaciji − liniji. Umesto gajenja u čistoj rasi, sve više se koriste linijsko gajenje. Međutim, ovim se ne umanjuje značaj rasa, jer se od njih i dalje stvaraju nove linije, potrebne i podesne za međusobno ukrštanje.

Osnivači linija su muška grla koja se odlikuju nekim dobrim osobinama, a s velikom sigurnošću ih prenose na potomstvo. Svaka linija odlikuje se brzim operjavanjem, ranim pronošenjem, krupnim jajima, otpornošću i drugim osobinama. Rezultat linijskog odgajanja je povećana ujednačenost jedne ili više proizvodnih osobina.

Osnovni cilj stvaranja linija je da se parenjem grla koja pripadaju različitim linijama, dobije potomstvo koje će sjedinjavati visoko izražene osobine roditelja. Često se ovim postupkom postiže u potomstvu efekat luksuriranja, tzv. heterozis. To znači da potomstvo nastalo ukrštanjem dveju linija prevazilazi roditelje u pogledu razvoja, otpornosti i proizvodnih osobina, što je od velikog značaja. Pažljivim izborom linija koje će se pariti, nedostaci jedne linije mogu se popraviti pozitivnim osobinama druge. Čiste linije su vrlo usko specijalizovane. Da bi se dobila, na primer, nosilja jaja obojene ljuske, potrebno je ukrštanje četiri linije, od kojih se svaka odlikuje nekom povoljnom osobinom.

Krajnji proizvod, komercijalni hibrid, samo je za direktnu upotrebu. Pošto predstavlja proizvod višelinijskog ukrštanja, ne koristi se za dalju reprodukciju, jer dolazi do cepanja svojstva. Danas se proizvode linijski hibridi koji se isključnvo koriste za proizvodnju mesa, pa se nazivaju teškim linijskim hibridima ili hibridima za proizvodnju mesa, dok se za proizvodnju jaja koriste laki linijski hibridi.

Teški linijski hibridi odlikuju se izraženom brzinom porasta, dobrim iskorišćavanjem hrane, brzim operjavanjem i otpornošću, što je naročito značajno. Takođe iz odlikuje dobra građa tela, široke i izdužene grudi i dosta kratke noge.

Danas je u svetu poznato mnogo ovih hibrida. U našoj zemlji su najpoznatiji: hibro, hubard, ros, loman, kob, peterson i drugi. U poslednje vreme uzgaja se i preluks bro. Svi oni za 52 dana postižu prosečno 1,8 kilograma, uz utrošak od 2,2 do 2,3 kilograma hrane.

Neki najnoviji pokazatelji ukazuju na sledeće karakteristike nekih hibrida za proizvodnju mesa: vreme tova 42 dana ISA 304 1.720 grama uz konverziju od 1,9 kg hrane za kilogram prirasta, Euribrid Hybro 1.715 grama, konverzija 1,86 kg, Arbor Acres 2.075 grama, konverzija 1,74 kg, Ross 1.745 grama, konverzija 1,85, Hubbard 1.895 grama, konverzija 1,83 kilograma hrane za kilogram prirasta.

Laki linijski hibridi dele se u dve grupe: za proizvodnju jaja bele ljuske i za proizvodnju jaja obojene ljuske.

Prilikom stvaranja hibrida za proizvodnju jaja bele ljuske koriste se linije leghorn rase, a u stvaranju hibrida za proizvodnju jaja obojene ljuske i druge rase, kao što su rodajlend, njuhempšir, australorp.

Linijski hibridi za proizvodnju jaja bele ljuske odlikuju se visokom nosivošću, oko 275 jaja godišnje. Laki su i pojedu malo hrane, živahni i temperamentni. Među ovim hibridima poznati su, ševe, starkos, babkok B 300, beli hiseks i drugi.

Uporedna ispitivanja u našoj proizvodnji pokazala su sledeće karakteristike nekih hibrida nosilja jaja bele boje ljuske: Broj jaja po nosilji − babcock V 300-280-300, Dekalb XL-Link-270-300, Hubbard White Leghom-270-295, ROSS Ross white-280-300, Euribrid Hisex white-285-295, Shaver S-288-280-305, Lohrnan White-285 305. Najveću potrošnju hrane po jajetu ima Hubbard a najmanju Dekalb i Euribrid hibridi.

U svetu je veća potražnja za jajima obojene ljuske pa je i stvoreno više linijskih hibrida ove grupe kokoši. Kod nas su najviše gajeni Hisex Brown, Lohrnan Brown, Golden Comet, ISAbrown, Dekalb g-link, Tetra Sl. Broj jaja po nosilji: DeKalb g-link 280. ISAbrown 280, Euribrid Hisex Brown 290, Lohman Brown 275-285, Tetra SL-Brown 280-290.

U našoj zemlji se sve više drže linijski hibridi za proizvodnju jaja obojene ljuske. Krupniji su i teži od prethodnih, čvršće konstitucije i otporniji. Lako se odgajaju i mirnijeg su temperamenta. Mogu da snesu od 260 do 2-0 jaja godišnje. Polovi linijskih hibrida za proizvodnju jaja obojene ljuske razlikuju se po boji (autoseks), što se uočava već kod jednodnevnih pilića. Ovo je za praksu veoma važno. Jaja ovih kokoši isključivo se koriste za jelo i jata se drže bez petlova. Od ovih hibrida poznati su još: SSL i preluks R.

Uzgoj kokoši

Odgajivanje živine sastoji se od niza zootehničkoproizvodnih i veterinarskopreventivnih postupaka koji se primenjuju na pojedine vrste i kategorije živine, a koji se međusobno često toliko razlikuju da se odgajivanje pojedinih vrsta ili čak kategorija smatra posebnom proizvodnom delatnošću koju obavljaju specijalizovani pogoni ili farme. Odgajivanje kokoši u savremenoj živinarskoj proizvodnji izdiferenciralo se u tri glavne proizvodne delatnosti: odgojivanje pilića, odgajivanje podmlatka i gajenje odraslih kokoši. Svaka od tih delatnosti takođe obuhvata različite tipove proizvodnje, već prema sistemu držanja živine i njezinoj nameni.

Odgajivanje pilića obuhvata postupak sa pilićima od izvođenja do približno dvomesečnog uzrasta. Cilj odgajivanja je taj da se − uz najmanji utrošak materijala, rada i sredstava − postigne optimalan porast i razvoj pilića, te što bolje zdravstveno stanje uz minimalne gubitke. Biološke osnove odgajivanja pilića i potrebni uslovi. Pilići se izvode relativno dobro razvijeni i sposobni za život − pokriveni su puhom (paperjem), mogu aktivno da se kreću i uzimaju hranu i vodu. Ta njihova sposobnost da žive samostalno neposredno po izvođenju (u određenim uslovima) obilato se iskorištava i čini osnovu masovne industrijske proizvodnje brojlera.

U prvim danima po izvođenju, mehanizam termoregulacije u pilića nije još potpuno razvijen i oni nisu sposobni da održe svoju telesnu temperaturu. U prirodi (u vezi sa instinktima leženja), kvočka neko vreme po izvođenju vodi i svojom telesnom toplotom zagreva mlade. Pri veštačkom odgajivanju, koje se isključivo primenjuje u savremenoj živinarskoj proizvodnji, neophodno je veštačko zagrevanje pilića sve dok im razvoj mehanizma termoregulacije i porast juvenilnog perja ne omoguće samostalan život bez dopunskog zagrevanja.

U prva dva meseca pilići izvanredno intenzivno rastu i razvijaju se, težina dvomesečnog brojlera, npr. 40 puta je veća od njegove težine pri izvođenju. Takav rast i razvoj zavise od mnogih faktora.

Temperatura: Podaci o optimalnoj temperaturi prvih dana često se razlikuju. U praksi ona se prvih dana obično drži na 30°-35°C, a zatim se smanjuje u proseku za 2°-3° nedeljno, tako da u petoj nedelji spadne na tzv. sobnu temperaturu (18°-20°). S praktičnog stanovišta najsigurnija je orijentacija ne prema termometru, već prema samim pilićima; njihovo ponašanje najbolji je indikator temperaturnih prilika. Optimalno je da se pilićima obezbedi dovoljan prostor kako bi, primicanjem ili odmicanjem od izvora toplote, sami izabrali tzv. zonu najvećeg komfora, tj. mesto na kojem se najugodinije osećaju. Niske temperature u prvim danima života mogu izazvati velike

gubitke, bilo zbog toga što se pilići gomilaju i uguše, bilo zbog kasnijih komplikacija usled prehlade (respiratorne bolesti, proliv, usporen porast). Opasnost od visokih temperatura u praksi je veoma retka.

Ventilacija prostora u kojem se gaje pilići je neophodna: veoma intenzivan metabolizam pilića, razlaganje izmeta, rasipanje vode, sagorevanje gasa za zagrevanje i sl. zahtevaju obnovu utrošenog kiseonika, odn. smanjinje količine ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova te regulisanje temperature i vlažnosti vazduha. Posebno je važno da se obezbedi dobra izmena vazduha pod kvočkama, gde se često sakuplja zagušljiv i vlažan vazduh. Norme ventilacije obično se izražavaju u kubnim metrima vazduha na 1 kg žive težine na sat i u praksi se kreću od 3,4 do 5 m, tj. u objektima uobičajene konstrukcije, pri najtoplijem vremenu i u najintenzivnijem razvoju pilića, potrebno je i 30 potpunih izmena vazduha na sat. Ventilacija ne sme biti izvedena tako da se vazduh oko pilića kreće suviše brzo, jer su oni na promaju dosta osetljivi.

Vlažnost vazduha. Pilići zahtevaju 50-60% relativne vlažnosti vazduha; prvih dana nešto više nego kasnije. Pri normalnoj temperaturi pilići podnose bez štete prilično velika kolebanja relativne vlažnosti vazduha, ali su ekstremna stanja nepovoljna. Pri suvišnoj vlažnosti pilići jače gube telesnu toplotu, a pri podnom držanju, prostirka se slabije suši usled čega se javljaju kokcidioza i druge bolesti; sasvim suv vazduh uzrokuje loše operjavanje.

Osvetljenje utiče na porast i aktivnost pilića prvenstveno svojim trajanjem i intenzitetom (uticaj boje i vrste svetla još nisu potpuno ispitivani). Pilići mogu podnositi i neprekidno osvetljavanje, ali se to primenjuje samo prve nedelje odgajivanja, dok se ne priviknu na prostor u kojem se gaje, odn. na uzimanje hrane i vode; kasnije se trajanje svetla postupno smanjuje na 12-16 sati u toku dana. Starijim pilićima se ograničava i intenzitet svetlosti (na 18-20 luxa) kako bi se izbegla preterana aktivnost pilića i kanibalizam. U noći se ostavlja obično samo sasvim slabo (ili plavo) svetlo da se spreči panika i gomilanje pilića.

Gustina naseljenosti (podni prostor) obično se izražava brojem pilića na 1 m2 površine, a zavisi od uzrasta pilića, sistema držanja (odn. vrste poda), svrhe odgajivanja (tov ili priplod), godišnjeg doba i eventualno ostalih faktora koji, u vezi sa gustinom naseljenosti, mogu uticati na uspeh odgajivanja. U praksi su najčešći ovi normativi:

Broj pilića na 1 m2 površine
Uzrast (u nedeljama) 1-3, 4-6, 7-8
Vrsta poda:
Baterije 70, 35, 20
Prostirka 40, 22, 15
Mreža − rešetka 50,28,18

Gustina naseljenosti se određuje prema krajnjem uzrastu pilića koji oni dostižu u nekom proizvodnom prostoru; navedeni podaci posebno su značajni za baterijski sistem, gde se obično primenjuju različite baterije za pojedini uzrast. Pri podnom sistemu pilići se prilično retko gaje u više faza, pa se skoro redovito uzima normativ za uzrast od 7 do 8 nedelja; gustina naseljenosti manja od pomenute pokazuje često određene prednosti, pa se primenjuje naročito u odgajivanju pilića za priplod.

Hranidbeni i pojidbeni prostor treba da obezbede svakom piletu pristup do hrane i vode u svakom trenutku kada ono oseti potrebu za njome. Ako je prostor nedovoljan, pilići se gomilaju oko hranilica i pojilica, pa slabiji bivaju potiskivani. Tako se smanjuje porast, a može doći i do kanibalizrna. Hranidbeni prostor se najčešće izražava u centimetrima linearne dužine hranilica po jednom piletu, a pri ishrani suvom smešom, kao normativ obično se uzima: do 2 nedelje 2,5 cm; do 4 nedelje 3,5 cm; do 8 nedelja 6 cm. Ukoliko se primenjuju cilindrične viseće hranilice (koje su sve češće), linearni obim hranilice iskorištava se znatno racionalnije; smatra se da je hranilica sa prečnikom tacne od 45 cm dovoljna za 45-50 pilića do osmonedeljnog uzrasta. Pojidbeni prostor može biti 4-5 puta manji nego hranidbeni.

Sistemi odgajivanja. U savremenoj proizvodnji primenjuju se dva sistem odgajivanja pilića − podni i baterijski.

Podni sistem sastoji se u tome da se pilići odgajaju na prostirci ili na žičanoj mreži; pod od žičane mreže, na kojem se gaji živina uglavnom namenjena za držanje u baterijama, znato je ređi, a u nas se praktično još ne primenjuje.

Objekti za taj sistem odgajivanja su različite veličine i konstrukcije. Najpovoljniji rezultati postižu se u pojedinačnim prizemnim objektima, širokim obično 12-16 m, a dugačkim 60-80 m; mogu da prime 10000-15000 pilića. Normalno su bez prozora, sa potrebnim termoizolacionim osobinama i instalacijama za zagrevanje, ventilaciju i osvetljenje, te obezbeđuju tzv. kontrolisani ambijent.

Oprema tih objekata, pored ventilacije, koja se najčešće sastoji od većeg broja velikih bešumnih ventilatora sa automatskim uključivanjem i iskl,učivanjem, obuhvata: veštačke kvočke ili neki drugi podesan sistem zagrevanja pilića, hranilice i pojilice. Veštačke kvočke su različite veličine i konstrukcije, a zagrevaju piliće električnom energijom (danas se manje primenjuju jer je to skuplje) ili gasom (u nas su najčešće, kao najekonomičniji način zagrevanja pilića). U poslednjim godinama se širi i zagrevanje toplim vazduhom iz kalorifera ili termogena (najčešće na mazut ili naftu); tako se ceo objekt zagreva do potrebne temperature i bez veštačkih kvočki. Centralno grejanje toplom vodom znatno je ređe. Hranilice mogu takođe biti različitih tipova, ali najčešće se upotrebljavaju viseće cilindrične hranilice od metala ili plastične mase (koje se pune ručno ili mehanizovano) i konvejeri. U nas su raširenije viseće cilindrične hranilice koje se pune ručno (najčešće uz pomoć visećeg vagoneta kojim se do njih doprema hrana); one su relativno jeftine i jednostavne za opsluživanje, mogu služiti od prvog do poslednjeg dana odgajivanja, a obezbeđuju i bolji nadzor nad pilićima. Pojilice su, takođe, različite; najraširenije su okrugle viseće pojilice, vezane sistemom cevi za rezervoar koji obezbeđuje stalni pritisak vode (mogu se upotrebljavati od prvog dana odgajivanja), ili dužne pojilice, kojima voda lagano protiče ili se održava na određenom nivou.

Prostirka, kojom se prepokriva najčešće betonski pod odgajivališta pilića, je rastresiti maternjal koji treba da je dobar toplotni izolator, da dobro upija vlagu, da ne stvara pragainu, da se ne slepljuje i da je jeftin. Sve te zahteve teško može da zadovolji ma kojn materijal koji se uzima u ovu svrhu: hoblovina mekog drva, sitno seckana slama ili kukuruzovina, ljuske bundeve, pozder (otpadak pri preradi konoplje), ljuske arašida, usitnjene kočanke kukuruza, treset, sgrugotina ili dr. Obično se uzima najdostupniji materijal. Često se nova prostirka teško dobavlja, pa se upotrebljava i stara prostirka koja se prethodno (u intervalu između dva turnusa pilića) sakuplja na gomile i biotermički sterilizuje. Tada se manje količine nove prostirke stavljaju samo pod veštačke kvočke, odn. tamo gde se pilići prvih dana najviše kreću.

Postupak sa pilićima u toku odgajivanja. Pošto su proizvodna prostorija i sva pokretna i nepokretna oprema temeljito očišćeni i dezinfikovani, prostire se po podu prostirka u sloju od nekih 5-10 cm. Zatim se na prikladna mesta razmešta oprema za odgajivanje pilića; obično se oko veštačkih kvočaka ograđuje izvesna površina poda ogradama visokim 30-35 cm, od lesonita ili sličnog materijala; ona sprečava piliće da se prvih dana suviše ne udalje od kvočke. Između kvočaka i ograde smešta se potreban broj hranilica i pojilica. Prostorija se zagreva 1-2 dana pre prijema gtilića. Najbolje je da se pilići smeštavaju pod kvočke u jutarnjim časovima, kako bi se u toku dana privikavali na okolinu pod nadzorom radnika (bolesni, slabi i defektni pilići se odbacuju i uništavaju). Prvih dana pilićima se hrana posipa po razastrtom papiru, kartonskim ulošcima od jaja, posebnim limenim ili plastičnim pločama za ishranu ili, neposredno, na tacne visećih cilindričnih hranilica; u to vreme nadzor nad pilićima posebno je značajan, kako bi se blagovremeno otklonili eventualni nedostaci u zagrevanju, ishrani i napajanju. Temperatura se kontroliše termometrima postavljenim na 5-10 cm od poda; iskusnijem odgajivaču najznačajnije je ponašanje pilića. Posle nekoliko dana, ograda se postupno udaljava od veštačkih kvočaka; time se proširuje površina kojom se pilići kreću, a uklanjaju se papiri, kartonski ulošci itd. Posle 10 dana, ograda se obično sasvim uklanja, a pilići navikavaju na standardne hranilice i pojilice. Održava se režim temperature i ventilacije, ond. stalno se snabdevaju hranilice i pojilice, rastresa se ili odstranjuje prostirka koja je slepljena i vlažna. Bolesni i sasvim slabi pilići se i u toku odgajivanja izlučuju i uništavaju; izbegavaju se sva nepotrebna uznemiravanja pilića, kako ne bi došlo do panike, gomilanja pilića i podizanja prašine. Po završetku odgajivanja, pilići se hvataju pri sasvim slaboj (najčešće plavoj) svetlosti; poželjno je da to čini veći broj radnika, služeći se pokretnim ogradama kojima se obuhvata deo po deo prostorije, kako bp se svi pilići smestili u što kraćem roku u kaveze u kojima se transporutuju u objekte za podmladak ili na klanje.

Ograde od kartona ili lesoniša sirečavaju iiliće da se udalje od TOPLOTNOG izvora

Baterijski sistem se zasniva na baterijama u kojima se pilići drže u boksovima u 3-5 spratova. Pod boksova je od žičane mreže kroz koju izmet pada na podlogu te se odstranjuje ručno ili uređajima različitog tipa. Sa strane boksova su valovčići za hranu i vodu. Baterije za različite faze odgajivanja razlikuju se po načinu zagrevanja (sa samostalnim izvorom toplote ili bez njega − tzv. hladne baterije), po dimenzijama bočnih stranica i valovčića, po gustini mreže podova i po visini boksova. U poslednje vreme konstruišu se sve više baterija u kojima se pilići gaje samo u jednoj fazi, tj. od prvog dana do kraja odgajivanja, a menjaju se delovi baterija, u skladu s uzrastom pilića.

Prostorije u kojima su baterije obično su u solidnom, dobro izolovanom građevinama, sa instalacijama za električnu struju, vodovod, kanalizaciju, zagrevanje i ventilaciju.

Prednost baterijskog sistema su u tome što se 3-5 puta povećava kapacitet odgajivanja pilića, manje se javljaju bolesti (naročito kokcidioza), nepotrebna je prostirka i bolja je konverzija hrane. Nedostaci su u tome što su pilići manje otporni i čvrsti (što je važno samo za priplodni materijal), javljaju se grudni plikovi i žuljevi, a znatno su veći i troškovi oko opsluživanja i održavanja baterija. Sa razvojem tehnike konstruišu se sve bolji i mehanizovaniji tipovi baterija, pa je taj sistem sve perspektivniji. U nas baterijski sistem primenjuju uglavnom individualni odgajivači i manje farme (tako se oskudan prostor bolje iskorišćava), i neke inkubatorske stanice, gde su u baterijama drže viškovi pilića, sve do prodaje.

Kombinacija baterijskog (obično za prve 4 nedelje) i podnog sistema razmerno je retka.

Tov pilića

Tov pilića je najbrži i najracionalniji način proizvodnje živinskog mesa i mesa uopšte. Tokom se nastoji postići što veći prirast za što kraće vreme.

Tehnologija hrane