Čitalac se susreće sa knjigom za koju samo po naslovu može pomisliti da je tipično stručna, pčelarska knjiga. Već sa prvim redovima, uviđa da je drugačija, a daljim čitanjem, da je sasvim osobena i da pripada knjigama koje se čitavog života čitaju i kojima se neprestano vraćamo.

Knjiga „Život pčela“, Morisa Meterlinka, predstavlja biser među delima posvećenim pčeli i pčelarstvu, ali i značajno književno delo. Vodi nas na kraj devetnaestog veka, kada je pisana, u vreme burnog razvoja nauke, epohalnih otkrića, u vreme koje je najavljivalo nove tokove civilizacije. Upoznajemo se sa pčelarskim saznanjima toga vremena, sa naučnim i filozofskim dilemama, kako onim koji se tiču pčele i pčelarstva, tako i opšte ljudskim. Za sto godina proteklih od njenog izdavanja, naučna i praktična saznanja o pčelama umnogome su se menjala, ali je knjiga izdržala sav teret vremena i po svemu je i danas veoma aktuelna.

Objavljivanjem knjige „Život pčela“, Morisa Meterlinka, obnavljamo sećanje na velikog belgijskog pisca i nobelovca i obeležavamo stogodišnjicu njenog prvog izdanja. Nadamo se da će se knjizi obradovati kako oni koji se bave praktičnim pčelarstvom, tako i ljubitelji književnosti. Meterlink, uostalom, mnogo je poznatiji kao književnik − pisac, pesnik i prevodilac.

Generacijama koje nisu bile u prilici da se susretnu sa ovom knjigom, nudimo njeno ponovljeno izdanje, ovog puta u ediciji „Pčelanik“, Narodne biblioteke „Jefimija“ iz Trstenika. Ta edicija je osnovana početkom 2001. godine i u njoj se objavljuju knjige iz oblasti pčelarstva. Nažalost, nije bilo vremena niti prilike za novi, savremeniji prevod, ni za možda drugačije izdanje Meterlinkove knjige. U celini je preuzeto izdanje Matice srpske iz 1949. godine, uključujući i beleške o piscu. Da fusnote, koje su često i opširne, ne bi opterećivale glavni tekst, primedbe autora i prevodioca su date na kraju knjige još u navedenom izdanju Matice srpske, a to je zadržano i u ovom.

Bibliografija koju navodi Meterlink, zaista je impozantna. Zadivljujuće je sa koliko ozbiljnosti, dubine, ljudske širine i naučne preciznosti Meterlink prilazi pčeli. Ali on, nadasve, prilazi sa ljubavlju, kako prema pčeli, tako i prema čoveku. Jer, on voli i poštuje Prirodu. Nјegova knjiga odiše humanizmom i stremljenjem ka boljem ljudskom društvu. On je i naučnik i zaljubljenik u pčele, i pesnik i filozof.

Meterlink nas uči mirnom i pažljivom posmatranju onoga čime se bavimo i što volimo, osobini od koje se savremeni čovek prilično udaljio. I danas, u vreme visoko razvijenih tehnologija i neprestane čovekove težnje za zaradom, smeran i ozbiljan pristup svakom poslu i interesovanju predstavlja uslov pravog uspeha i nepomućene radosti. Ova knjiga nas i vodi tom idealu.

Predrag Cvetković

Sadržaj

Uz ovo izdanje

Knjiga prva
Na letu košnice

Knjiga druga
Roj

Knjiga treća
Osnivanje naseobine

Knjiga četvrta
Mlade matice

Knjiga peta
Svadbeni let

Knjiga šesta
Pokolj trutova

Knjiga sedma
Napredak vrste
Primedbe i napomene

Bibliografija
Beleška o piscu

Na letu košnice

1

Nemam nameru da pišem studiju o pčelarstvu ili raspravu o gajenju pčela. Sve prosvećene zemlje imaju o tome odlične knjige, pa bi bilo nekorisno ponovo ih pisati.

Francuska ima dela Dadana, Žorža de Lajana i Bonijea, Bertrana, Amea, Vebera, Klemana, opata Kolena itd. Zemlje engleskog jezika imaju Lengstrota, Bevena, Kuka, Češajra, Kovsna, Ruta i njihove učenike. Nemačka ima Đerzona, fon Berlepša, Polmana, Fogela i mnoge druge.

Nije reč ni o naučnoj monografiji o Apis mellifica, ligustisa, fasciata2 itd., ni o zbirci opažanja i novih proučavanja. Neću reći gotovo ništa što ne bi bilo poznato svima onima koji su se ma i malo bavili pčelama. Dobar deo iskustva i opažanja, vrlo ograničenog i specifičnog interesa, što sam ih prikupio za vreme svog dvadesetogodišnjeg pčelarenja, ostavio sam za jedno stručnije delo, pošto ne bih želeo da ovaj rad učinim teškim. Hoću prosto da govorim o Ronsarovim „plavim pčelicama” kao što čovek govori o predmetu koji poznaje i voli onima koji ga uopšte ne poznaju. Ne mislim da istinu bilo čime ulepšavam, niti da jedno stvarno čudo zamenim drugim, dopadljivijim ali i izmišljenim, što je Reomir opravdano zamerio svima onima koji su se pre njega bavili našim „medonosnim muvama”. U košnici ima mnogo čudnih stvari, pa nema nikakva smisla da im se bilo šta doda. Uostalom, odavno sam prestao da na ovom svetu tražim zanimljivije i lepše čudo od istine ili bar čovekovog napora da je upozna. Nemojmo se nikako truditi da veličinu života tražimo u nečem neizvesnom. Sve potpuno određene stvari u isto vreme su i vrlo velike a mi dosada upravo i nismo ni jednu od njih do kraja ispitali. Neću, dakle, izneti ništa što sam nisam proverio ili što klasici pčelarstva nisu u toj meri usvojili da bi svako proveravanje bilo potpuno izlišno. Ograničiću se na to da prikažem činjenice onakvim kakve jesu, ali na malo življi način, da u njih unesem neka opširnija i slobodnija razmatranja, da ih poređam malo skladnije no što bi se to moglo učiniti u kakvom priručniku, praktičnom udžbeniku ili naučnoj monografiji. Ko bude pročitao ovu knjigu neće moći da upravlja košnicom, ali će se upoznati gotovo sa svim onim što se pouzdano zna o zanimljivom, dubokom i intimnom u životu njenih stanovnika. To nije mnogo prema onome što preostaje još da se nauči. Ćutke ću preći preko svih onih pogrešnih tradicija koje još i danas postoje u bajkama o pčelama na selu a i u mnogim delima. Kad se bude pojavila sumnja, kakvo neslaganje, kakva pretpostavka, kada budem došao do nečeg nepoznatog, − priznaću to otvoreno. A vi ćete videti da ćemo se čestice zaustavljati pred nepoznatim. Osim nekih velikih, lako uočljivih dela njihovog poretka i njihove radinosti, ne zna se ništa tačno o mitskim Aristejevim3 kćerima. Što ih čovek duže gaji, sve više uviđa da ne poznaje dubine njihovog stvarnog života, ali je to nepoznavanje ipak bolje od nesvesnog i zadovoljnog neznanja koje čini osnovu našeg znanja o životu; a verovatno to je sve čime se čovek može pohvaliti da je naučio na ovom svetu.

Postoji li već sličan rad o pčeli? Iako verujem da sam pročitao skoro sve što je o njoj napisano, među stvarima ove vrste ne znam gotovo ništa drugo do poglavlja koje je pčeli posvetio Mišle na kraju svoje knjige Insekt, i eseja koji joj je namenio Ludvig Bihner, slavni pisac Sple u materije, u svom delu Duhovni život životinja’. Mišle se jedva dotakao ovoga predmeta. Bihnerova studija je dosta potpuna, ali kad čovek čita ona smela tvrđenja, one legende i priče koje su već davno odbačene, u njemu se javlja sumnja da li je pisac ikada izašao iz svoje biblioteke da ispita svoje junakinje, i da li je ikada otvorio ma i jednu od stotine bučnih košnica što kao da plamte od krila, a u koje valja prodreti pre no što se naš nagon prilagodi njihovoj tajni, pre no što nas prožme atmosfera, miris, duh i misterija tih radenih devica. To delo ne miriše ni na med ni na pčelu a ima nedostatak mnogih naših naučnih knjiga: zaključci su mu često unapred stvoreni, a naučni aparat zasnovan je na ogromnom gomilanju neprovih kazivanja, skupljenih sa svih strana. Uostalom, u ovome radu retko ću se sretati s njim, jer su naše polazne tačke, naši pogledi i ciljevi veoma različiti.

2

Bibliografija o pčeli − počnimo s knjigama da bismo ih se što pre oslobodili i pošli na sam njihov izvor − veoma je opsežna. Od davnina je privlačilo na sebe čovekovu pažnju to čudesno malo biće koje živi u društvu po složenim zakonima i u mraku izvodi divna dela. Aristotel, Katon, Varon, Plinije, Kolumel, Paladije bavili su se njime a i da ne govorimo o filozofu Aristomahu koji je, po Plinijevom kazivanju, posmatrao pčele pedeset i osam godina, ni o Filisku s Tasosa koji je živeo u osami daleko od naselja samo da bi ih stalno mogao gledati, te je stoga i prozvan „divljakom”. Ali sve je to više legenda o pčeli, i sve što se otuda može izvesti, to jest skoro ništa, nalazi se sabrano u četvrtom pevanju Vergilijevih GeorGika.

Pčelinja istorija počinje tek u XVII veku otkrićima velikog holandskog naučnika Svamerdama, Potrebno je, međutim, dodati malo poznat detalj da je pre Svamerdama jedan flamanski prirodnjak, Klucius, pominjao izvesne važne istine, između ostalih da je matica jedina majka celog svog naroda i da ima osobine oba pola; ali ih nije i dokazao. Svamerdam je pronašao prave metode naučnog posmatranja, stvorio je mikroskop, pronašao je injekcije za konzervisanje, prvi je sekcirao pčele, pronalaskom jajinjaka i jajovoda definitivno je utvrdio pol matice za koju se dotada verovalo da je muškog pola, i tako najednom iznenadnom svetlošću osvetlio celo uređenje košnice zasnivajući ga na materinstvu. Najzad, on je načinio nacrte preseka i nacrtao tako savršene slike o košnicama da one još i danas služe za ilustrovanje mnogih dela o pčelarstvu. Živeo je u vrevi i buci tadašnjeg Amsterdama, žaleći za „mirnim životom na selu”, a umro je u četrdeset i trećoj godini iscrpen radom. Svoja opažanja uneo je u veliko delo Biblija prirode, koje je doktor Burhav, vek docnije, preveo s holandskog na latinski pod naslovom Biblia naturae (Lajden, 1737); to delo pisano je religiozno smernim i jasnim stilom, u kojem divni, priprosti verski zanos, plašeći se da ne posrne, sve prinosi slavi Tvorca.

Zatim je došao Reomir. Veran istim metodama izveo je bezbroj ogleda i zanimljivih ispitivanja u svojim vrtovima u Šarantonu, posvetivši pčelama celu jednu svesku svojih Memoara za istoriju insekata. On se čita s korišću i bez dosade. Jasan je, neposredan i iskren, a ne i bez izvesnog čara, ponešto oporog i malo suvog. On se naročito trudio da obori mnoge stare zablude, a pri tom je raširio i neke nove. Delimično je objasnio stvaranje rojeva, politički režim matica; jednom rečju, odgonetnuo je više zamršenih istina i ukazao na trag mnogih drugih. Naročito učenu pažnju posvetio je čudima arhitekture košnice i sve što je o njima kazao nije moglo biti bolje rečeno. Nјegova je i zamisao o staklenim košnicama koje su nam, pošto su docnije još usavršene, otkrile privatan život ovih divljih radilica što svoj rad otpočinju u punoj svetlosti sunca, ali ga dovode do cilja samo u mraku. Potpunosti radi, morao bih još navesti nešto docnija istraživanja i radove Šarla Bonea i Širaha (koji je rešio zagonetku matičinog jajeta), ali se ograničavam na glavne linije prelazeći na Fransoa Ibera, učitelja i klasika današnje nauke o pčelarstvu.

Iber se rodio u Ženevi 1750. godine, a oslepeo je već u svojoj ranoj mladosti. Zainteresovan u početku Reomirovim eksperimentima, koje je hteo da proveri, uskoro se strastveno oduševio ovim istraživanjima i, uz pomoć jednog inteligentnog i odanog sluge, Fransoa Birnana, ceo svoj život posvetio je izučavanju pčela. U analima ljudskih patnji i pobeda ništa nije dirljivije i tako poučno kao što je istorija te strpljive saradnje u kojoj je jedan koji je video samo nestvarnu svetlost duhom vodio ruke i poglede drugoga koji je uživao u stvarnoj svetlosti. Tu je, kako nas uveravaju, onaj koji nikada svojim očima nije video sat meda, kroz zastor svojih mrtvih očiju što mu je udvostručavao drugi veo kojim priroda obavija svaku stvar, otkrivao najdublje tajne genija što je za njega gradio taj nevidljivi sat meda, kao da bi hteo da nas pouči da nema stanja u kome bismo morali da se odrečemo nade i traženja istine. Neću nabrajati šta sve nauka o pčelarstvu duguje Iberu; bolje bi bilo da kažem šta mu ne duguje. Nјegova nova opažanja o pnelama, čija je prva sveska napisana 1789 godine, u obliku pisama Šarlu Boneu, a čija je druga sveska izašla tek dvadeset godina docnije, ostadoše bogate i pouzdane riznice kojima se koriste svi pčelari. Istina je da u ovom delu ima i izvesnih zabluda, nekih nepotpunih istina; posle objavljivanja ove knjige mnogo je dodato mikrografiji, praktičnom gajenju pčela, postupku sa maticama itd., ali se nije moglo poreći ili uzeti kao pogrešno ni jedno od njegovih glavnih opažanja: ona ostaju netaknuta u današnjem našem iskustvu i služe mu kao osnova.

3

Posle Iberovih otkrića nekoliko godina prolazi u ćutanju. Uskoro Đerzon, sveštenik u Karlsmarku (u Šleziji), otkriva partenogenezu, to jest devičansko rasplođavanje matica, i pronalazi prvu košnicu sa pomičnim saćem, pomoću koje će pčelar otada moći uzimati svoj deo berbe meda, ne ubijajući najbolje naseobine i ne uništavajući u jednom trenutku rad od cele jedne godine. Tu košnicu, još potpuno primitivnu, majstorski je usavršio Lengstrot, koji je pronašao u pravom smislu pokretne okvire. Ovi se sa izvanrednim uspehom raširiše po Americi. Rut, Kvinbi, Dadan, Češajr, de Lajan, Koven, Hedon, Hovard i drugi još je usavršiše izvesnim vrlo korisnim poboljšanjima. Da bi pčelama uštedeo izvođenje voska i gradnju skladišta, a što ih staje i mnogo meda i na što utroše najveći deo svog vremena, Mering dođe na misao da im pruži mehanički uređeno voštano saće koje su one odmah prihvatile i prilagodile svojim potrebama. De Hruška pronalazi vrcaljku kojom se pomoću centrifugalne sile med može vaditi a da se pri tome saće ne polomi, i tako dalje. U toku od samo nekoliko godina prekinulo se sa zastarelim postupcima u pčelarenju, a košnice utrostručiše svoj kapacitet i prinos. Na sve strane osnivaju se veliki i produktivni pčelinjaci. Od tada prestaje nepotrebno uništavanje najradenijih pčelinjaka i ona grozna selekcija koja je došla kao naopaka posledica toga. Čovek zaista postade gospodar pčela, gospodar potajni i neznani, koji upravlja ne izdavajući zapovesti, koga slušaju a ne priznaju. Umesto godišnjih doba, on sada upravlja njihovim sudbinama. On je taj koji ispravlja nepravde godine; on spaja neprijateljske naseobine; on izjednačuje bogatsgva, iovećava ili smanjuje rađanja. Čovek upravlja plodnošću matice. Zbacuje je s prestolja i zamenjuje je drugom pošto od naroda koji se sav pomamio zbog sumnje o nekom neobjašnjivom uplitanju svojom veštinom iznuđuje mučan pristanak. Kad mu se to čini korisnim, on mirno prodire u tajnu svetih odaja i u svu onu prepredenu i dalekovidu politiku kraljevskog harema. Pet ili šest puta jedno za drugim pljačka od sestara tog dobrog neumornog manastira plod njihovog rada ne povređujući ih pri tom, ne ubijajući im volju za dalji rad, ne siromašeći ih. Raspoređuje stovarišta i tavane njihovih boravišta prema cvetnoj paši koju proleće u svojoj neravnomernoj žurbi razliva po padinama brežuljaka. Primorava ih da smanje ogroman broj ljubavnika koji čekaju na rođenje princeze. Jednom rečju, čovek čini s košnicom što želi i dobiva od nje ono što traži pod uslovom da se njegova želja potčini vrlinama i zakonima pčela. Jer, preko ćudi tog nenadanog boga koji je njima zavladao, − odveć golemog da bi se mogao pojmiti i suviše stranog da bi se mogao razumeti -, one gledaju dalje i od samog tog boga misleći samo na to da u nepokolebljivom samoodricanju ispune tajanstvenu dužnost svoje rase.

4

Pošto su nam tako knjige rekle sve što su imale bitno da nam kažu o ovoj prastaroj istoriji, ostavimo znanje koje su stekli drugi i hajdemo da svojim očima pogledamo pčele. Jedan sat proveden na pčelinjaku pokazaće nam stvari koje su možda manje tačne, ali su nesravnjeno življe i plodnije.

Još nisam zaboravio prvi pčelinjak koji sam video i u kojem sam naučio da volim pčele. To je bilo, ima tome dosta godina, u jednom velikom selu zelandske Flandrije, tako čiste i pune draži, koja više i od samog Zelanda, tog izdubljenog ogledala Holandije, skuplja sav ukus za žive boje, i miluje očima, kao lepe i ozbiljne igračke, njene zabate, i tornjeve, njena živo obojena kola, njene ormanove i časovnike koji se blistaju u dnu tremova, pa nisko drveće nanizano duž kejova i kanala, kao da sve to, čini se, očekuje neku blagotvornu i jednostavnu svečanost. Pa njene barke i kočije na vodi sa rezbarski ukrašenim krmama, njena vrata i prozore koji izgledaju kao cveće, njene besprekorne brane, raznobojne izvanredno precizne pokretne mostove, pa kućice što se cakle kao sjajna grnčarija skladnih boja iz kojih izlaze žene što svojim haljinama podsećaju na zvoncadi, iskićene zlatom i srebrom, odlaze na livade oivičene belom ogradom da pomuzu krave, ili da po ćilimima cvetnih livada izrazito zelene boje, izrezanim u ovalnom obliku ili u obliku rombova, prostru rublje.

Neka vrsta starog mudraca, dosta sličnog Vergilijevom starcu, Čovek koji je ravan kraljevima, blizak bogovima, A zadovoljan i miran kao i ovi. Kao što bi rekao Lafonten, povukao se ovamo, gde bi život izgledao još više skučen no drugde, kada bi stvarno bilo mogućno da se on skuči. Ovde je potražio sebi pribežište, ne zbog toga što je omrznuo svet, − jer mudrac ne poznaje velika razočaranja, − već malo umoran od ispitivanja ljudi koji odgovaraju prostije od životinja i biljaka na jedina zanimljiva pitanja što se mogu postaviti prirodi i istinskim zakonima.

Kao i sreća skitskog filozofa, i njegova sva sreća bila je u divnom vrtu, a od svih lepota toga vrta najviše je voleo i najčešće obilazio jedan pčelinjak od dvanaest slamnih košnica. Jedne je obojio živom ružičastom bojom, druge sjajno žutom, a većinu pak nežno plavom bojom, jer beše primetio, davno pre ogleda ser Džona Loboka, da od svih boja pčele najviše vole plavu. Pčelinjak je postavio uz belo okrečeni zid kuće u ugao koji je činila jedna od onih prijatnih i svežih holandskih kuhinja sa stelažama od fajansa na kojima se sjajilo kalajno i bakarno suđe što se, kroz širom otvorena vrata, ogledalo u tihom kanalu. A voda, obasuta tako prisnim slikama, ispod zavese od topola odvodila je pogled dok se ne bi smirio na vetrenjačama i livadama na obzorju.

Kao i svugde gde se postave, košnice su i na ovom mestu davale novi smisao cveću, tišini, opojnosti vazduha, sunčevim zracima. Čovek se tu nekako približavao vrhuncu letnjeg slavlja. Odmarao se na blistavoj raskrsnici u kojoj su se sticali i sa koje su zračili vazdušni putevi kojima su, od zore do mraka, zaposleni i zvučni, strujali svi dasi polja. Ovamo je dolazio da oseti srećnu i vidljivu dušu, razboriti i milozvučni glas, ognjište radosti divnih vrtnih časova. Ovamo je dolazio da se u školi pčela poučava o zaposlenosti svemoćne prirode, da se udubljuje u svetle niti njena tri carstva, neiscrpnu organizaciju života, moral revnoga i nesebičnoga rada; k tome još, što je isto tako vredno kao i radni moral, junačke radilice naučiše ga da uživa u pustoj slasti dokolice podvlačeći, takoreći, plamenim crtama hiljada svojih malih krila skoro nepojmljive divote tih neoskvrnjenih dana što se obrću oko sebe po poljima prostora ne donoseći sobom ništa drugo doli jednu providnu kuglu, bez uspomena, kakva je odveć čista sreća.

5

Da bismo mogli što je mogućno jednostavnije pratiti istoriju košnice kroz godinu dana, posmatraćemo jednu koja se budi u proleće i ponovo se prihvata posla, pa ćemo videti kako se nižu velike epizode pčelinog života u njihovom prirodnom redu: stvaranje i odlazak roja, osnivanje nove naseobine, rađanje, borbe i svadbeni let mladih matica, pokolj grutova i povratak zimskoga sna. Svaka od ovih epizoda sama sobom će razjasniti sve što je potrebno da se zna o zakonima, osobenostima, navikama i događajima koji je izazivaju ili prate, tako da ćemo na svršetku pčelarske godine, koja je kratka i čija aktivnost ne traje duže od aprila do kraja septembra, videti da smo se upoznali sa svima tajnama medene kuće. Pre nego što košnicu otvorimo i pre nego što u nju bacimo jedan opšti pogled, dovoljno je da zasada znamo da je u njoj jedna matica − majka celog svog naroda; da su u njoj na hiljade i hiljade radilica bespolnih, nepotpunih i jalovih ženki; i, naposletku, nekoliko stotina mužjaka, trutova, između kojih će biti odabran ženik, jedini a nesrećni, buduće vladarke koju će izabrati radilice, posle odlaska, više ili manje dobrovoljnog, vladarke − majke.

6

Kad čovek prvi put otvori košnicu, obuzme ga neko uzbuđenje kao kad bi ponirao u nešto nepoznato, što je možda puno strašnih iznenađenja, na primer u kakvu grobnicu. Ima legenda o nasrtljivosti pčela, o tome kako su opasne. Ljudi se sećaju onih njihovih razdražljivih uboda koji izazivaju naročiti bol da čovek zapravo i ne zna s čim da ga uporedi − neka usahnulost koja pali kao munja, rekao bih, neka vrsta pustinjskog plamena koji se širi u ranjenom delu tela; kao da su kćeri sunca iz pomamnih očevih zrakova izlučile žestoki otrov da bi što je mogućno uspešnije odbranile slatko blago koje kupe za vreme časova njegovog blagotvornog dejstva.

Istina je da se košnica, kad je neko, ne poznavajući i ne poštujući narav i običaje njenih stanovnika, neoprezno otvori, začas pretvara u plameni grm koji bukti srdžbom i srčanošću. Ali ništa se ne stiče brže od one male spretnosti koja je potrebna da se sa njome može postupati bez štetnih posledica. Dovoljno je da u pravi čas pustimo malo dima, da sačuvamo hladnokrvnost i blagost, i dobro naoružane radilice dozvoliće da ih lišimo blaga, i ne pomišljajući da puste svoju žaoku. One ne poznaju svoga gospodara, kao što su to neki tvrdili, niti se plaše čoveka. Ali, kad osete zadah dima i kad vide da im one spore kretnje oko njihova boravišta ne nanose nikakvo zlo, one uviđaju da se tu i ne radi o kakvom napadu ili nekom velikom neprijatelju od koga bi bilo mogućno da se brane, već da se radi o nekoj prirodnoj sili ili katastrofi kojoj se valja pokoriti. Ne želeći da se uzalud bore, pune neke dalekovidosti koja vara baš zbog toga što suviše gleda u daljinu, one nastoje da spasu bar budućnost, pa se bacaju na zalihe meda da iz njih zahvate i skriju u sebe same građu kojom bi mogle osnovati na nekom drugom mestu, bilo gde i odmah, novu naseobinu, ako stara bude razorena, ili ako budu primorane da je napuste.

7

Kad se pred neupućenim otvori košnica što služi za posmatranje5, u prvi mah on je prilično razočaran. Nјega su uveravali da taj stakleni sandučić krije u sebi besprimernu delatnost, bezbroj mudrih zakona, za čudo mnogo duha, tajni, iskustva, računa, znanja, različitih veština, predviđanja sigurnosti u radu, razboritih običaja, čudnih osećanja i vrlina. A u njemu otkriva samo jednu izmešanu gomilu malenih crvenkastih bobica dosta sličnih zrnima pržene kafe ili suvog grožđa, nagomilanih uz staklo. Te sirotice više su mrtve no žive, a kreću se sporim, neskladnim i nerazumljivim pokretima. Ne vidi on u njima one divne kaplje svetlosti, koje su se još maločas bez prestanka spuštale i dizale u raspaljenom dahu, prepunom biserja i zlata, hiljade rascvetanih cvetnih čašica.

One drhte u mraku. Guše se u gomili ukočenoj od zime; izgledaju kao bolesne zarobljenice ili svrgnute kraljice kojima je zasjao samo jedan blistav trenutak u vrtnom cveću obasutom svetlošću da bi odmah potom morale da se vrate u sramnu bedu svoga sumornoga i prenatrpanoga boravišta.

Ali i s njima je kao i sa svima ozbiljnim stvarima. Čovek treba da nauči da ih posmatra. Kad bi kakav stanovnik neke druge planete gledao ljude kako skoro neprimetno odlaze i dolaze ulicama, kako se okupljaju oko nekakvih zgrada ili na nekim trgovima, kako bez vidljiva kretanja u svojim stanovima očekuju bogzna šta, mogao bi zaključiti da su ljudi tromi i jadni. Tek posle dugoga posmatranja razabrao bi da se u toj njihovoj tromosti krije mnogostruka delatnost.

Zapravo, svaka od tih malih skoro nepokretnih bobica radi bez prestanka, i svaka se bavi drugim zanatom. Ni jedna ne zna za počinak, a one, na primer, koje izgledaju kao da su najviše uspavane, te kao mrtve u grozdovima vise uz staklo, baš te obavljaju najtajanstveniji i najnaporniji posao: izvode vosak. Uskoro ćemo se upoznati sa pojedinostima ove jednodušne aktivnosti. Zasada, biće dovoljno da ukažemo na bitnu crtu u prirodi pčela koja objašnjava zašto se one skupljaju u gomile i rade u pravoj zbrci. Pčela je pre svega, još više nego mrav, biće gomile. Ona može da živi samo u gomili. Kad izlazi iz košnice, toliko pretrpane da glavom mora da se probija kroz žive zidove koji je pritiskuju, ona izlazi iz svog pravog elementa. Koji trenutak zaroni u prostor pun cveća, kao što plivač zaroni u okean pun bisera, ali smrt je vreba ako se u određenim razmacima ne vrati gomili da je se nadiše, isto onako kao što se plivač vraća da se nadiše vazduha. Ako živi usamljena, umreće posle nekoliko dana, ma imala hrane u izobilju i najpovoljniju temperaturu: svisnuće ne od gladi i zime, već od samoće. Gomila, naseobina pčela, daje joj nevidljivu hranu isto onako potrebnu kao i med. Tu njenu potrebu valja imati u vidu ako želimo da utvrdimo duh zakona košnice. U njoj jedinka ne znači ništa. Nјena je egzistencija samo uslovna, ona je beznačajni momenat, krilati organ vrste. Ceo njen život je potpuno žrtvovanje nečem bezbrojnom i večnom čiji je i ona deo. Zanimljivo je napomenuti da nije uvek bilo tako. Još i danas se među medonosnim opnokrilcima nailaze sva stanja civilizacije naše domaće pčele kroz koja je ona postupno prolazila. Na najnižem stupnju ona radi sama, u bedi; često puta i ne vidi svoj porod (prozope, kolete itd.), a ponekad živi u uskom krugu jednogodišnje porodice koju osniva (bumbari). Zatim stvara privremena društva (panirge, dazipode, halikte itd.), da bi najzad postepeno došla do društva, skoro savršenog ali nemilosrdnog, naših košnica u kojima je zajednica potpuno progutala jedinku, a sama se, kad na nju dođe red, redovno žrtvuje zamišljenoj i besmrtnoj naseobini budućnosti.

8

Nemojmo iz ovih činjenica na brzu ruku izvlačiti zaključke koji bi se mogli primeniti na čoveka. Čovek raspolaže sposobnošću da se i ne povinuje zakonima prirode; i baš u tome da sazna da li greši ili ne kad se njome koristi, i leži najvažnija ali i najmanje jasna tačka njegova morala. No, nije manje zanimljivo posmatrati volju prirode i u jednom drugom svetu. U razviću opnokrilaca, koji su odmah posle čoveka od svih stanovnika Zemljine kugle najviše obdareni razborom, ta se volja jasno ispoljava. Ona očevidno teži podizanju blagostanja vrste, ali u isto vreme pokazuje da ga ne želi ili da ga ne može postići drukčije no samo uništavanjem slobode, prava i sreće jedinki. Što se društvo više organizuje i podiže, lični život svakog njegovog člana sve se više sužava. Ako negde ima napretka, on može da bude samo rezultat sve potpunijeg žrtvovanja ličnog interesa opštem. Pre svega je potrebno da se svako odrekne poroka koji su dela nezavisnosti. Tako, na pretposlednjem stupnju pčelinje civilizacije nalaze se bumbari koji još liče na naše ljudoždere. Odrasle radilice neprestano obleću oko jaja, da bi ih požderale, pa majka mora da ih ogorčeno brani. Potrebno je zatim da svako, pošto se oslobodio najopasnijih poroka, stekne izvestan broj vrlina, sve više i više mučnih. Radilice u bumbara, na primer, i ne pomišljaju da se odreknu ljubavi dok naša domaća pčela živi u doživotnoj čednosti. Uostalom, skoro ćemo videti čega se sve ona mora da lišava u zamenu za blagostanje, bezbednost, arhitektonsko, ekonomsko i političko savršenstvo košnice. A na čudesnu evoluciju opnokrilaca vratićemo se u poglavlju posvećenom napretku vrste.

Beleška o piscu

Moris Meterlink

Moris Meterlink (Maurice Maeterlinck), belgijski pisac, rođen je u Ganu 1862 godine. Pošto je posle završenih pravnih studija kratko vreme bio advokat u svom rodnom mestu, 1896 godine prešao je u Pariz, gde se kao sasvim mlad čovek potpuno posvetio književnom radu.

Svoje prve stihove počeo je da objavljuje u časopisu Plejada. 1889 godine objavio je i prvu zbirku stihova pod naslovom Tople staklene bašte, a iste godine i prvu dramu, Knjeginja Malen. Već ovim delima privukao je na sebe veliku pažnju, naročito posle jednog kritičkog osvrta Oktava Mirboa, koji ga je u Figaru nazvao „belgijskim Šekspirom“.

Od tada pa sve do svoje nedavne smrti Meterlink je stalno radio na književnosti objavljujući svoja dela u Francuskoj i Belgiji. Početkom ovoga veka, 1901. godine, objavio je Život pčela, a sledeće godine istorijsku dramu Mona Vana. Ova dva dela donela su mu veliki i zasluženi ugled u svetskoj književnosti, koji je samo učvrstio svojim docnijim radovima, čitavim nizom drama, zbirki stihova, filozofskih eseja, pisanih izvanrednim pesničkim stilom. (Između mnogih treba pomenuti sledeća njegova dela: Pokopani hram, Dvostruki vrt, Plava ptica, Inteligencija cveća, Smrt, Velika zagonetka, Život termita, Život mrava i dr.).

U svojim prvim književnim stvaranjima Meterlink je naginjao misticizmu. Izvesnim tajanstvenim i mračnim silama pripisivao je moć upravljanja čovekovom sudbinom, a ljude je predstavljao kao nemoćna bića izložena večitom strahu od smrti. Docnije, u svojim poznijim delima, isticao je potrebu aktivnosti u životu i realizma u radu.

Pored toga što je bio plodan pisac, Meterlink je i prevodio. Preveo je na francuski poznatu Šekspirovu tragediju Magbet.

1912 godine dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost.

Poslednjih godina živeo je stalno u Francuskoj. Umro je u dubokoj starosti, u 87 godini, početkom maja 1949 godine u Nici.