Više od deceniju i po naša poljoprivreda, društvo i država su u izuzetnim teškoćama. Promena društvenog uređenja i privrednog sistema iz samoupravnog i socijalističkog u demokratsko i kapitalistički, uz višegodišnje sankcije međunarodne zajednice i neposredno ratno okruženje, dovela je do formiranja ratnih i tranzicionih profitera iz čijih krugova se ponajviše regrutuje nova kapitalistička klasa.

Pad proizvodnje, devastacija, odnosno pustošenje proizvodnih i ljudskih resursa, kriza morala, dezorganizacija i neprimerena privatizacija privrede vratile su našu poljoprivredu nekoliko decenija unazad. Haotično tržište sa jakim uticajem manje ili više skrivenih monopola i trgovačkih lobija, pravne praznine, a ponekad i zakonodavni haos, traljavo primenjivanje, pa i suprotstavljanje primeni propisa od onih kojima je to zadatak, borba za vlast po svaku cenu i, u takvim uslovima, nepostojanje jasne državne strategije u poljoprivredi doprineli su đa tranzicione godine u našoj poljoprivredi budu teže, nego što bi moralo.

Svih tih godina na marginama društvenog interesovanja bio je i, još uvek je, ostao seljak, odnosno poljoprivredni proizvođač koji je, svojom upornošću i odricanjem, obezbeđivao prehrambenu sigurnost zemlje, odnosno ishranu najšireg kruga stanovništva koje nije pripadalo novoj društvenoj klasi. Proizvodio je seIjak i kada je inflacija obezvređivala i poništavala vrednosti njegovog rada, i kada je suša uzimala danak, i kada je poplava uništavala useve i kada je industrija uzimala, a nije plaćala, i bez obzira na to što oni kojima je on davao svoje glasove nisu ustajali u njegovu odbranu. Sećali su se oni seljaka samo pred izbore, obećavali, a zaboravljali na njega čim bi se pozicionirali u vlasti.

Ipak, postojali su i postoje pojedinci i organizacije koji su, znajući seljačke muke, nastojali da se stave u njegovu zaštitu, brinuli da mu dostignuća novih tehnologija ne ostanu nepoznata i trudili da zanemarane aktivnosti u proširivanju njegovih znanja iznova ožive. Među njima su i potpisnici priloga iz ove knjige.

Ova knjiga posvećena je seljaku i njegovoj vekovnoj borbi za opstanak. Ona je namenjena seljaku, budućem farmeru, i njegovoj stalnoj brizi za proizvodnju hrane. Ova knjiga predodređena je za seljake koji su spremni da se, sebi sličnima, organizuju i da, tako organizovani, uspešnije brane svoje interese i sopstveni opstanak. Knjiga je namenjena i svima onima koji mogu da doprinesu i pomognu da položaj seljaka − proizvođača hrane bude povoljniji nego što jeste, svesni da bez hrane nema života, a bez seljaka nema hrane.

Ova knjiga nastala je kao logičan završetak serije predavanja koje su autori u organizaciji Zadružnog saveza Vojvodine, uz podršku američke fondacije ADF, održali širom Vojvodine.

Ova knjiga dolazi do čitaoca zahvaljujući autorima koji su se odrekli prava na autorske honorare za svoje radove, ali i zahvaljujući Naučnom institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu koji je, sa Zadružnim savezom Vojvodine, obezbedio novac za finansiranje ovog izdanja.

Prilozi iz ove knjige namenjeni su onima koji razmišljaju na način primeren zahtevima vremena i zahtevima budućnosti. Jer, vreme pred nama puno je neizvesnosti i izazova i traži nova znanja, ali i Ijude spremne da uče i prihvataju izazove ovog vremena. Ova knjiga, već u svom naslovu, šalje poruku da bez znanja nema uspeha.

Ova knjiga treba da podstakne čitaoce na potrebu promene proizvodne strukture, pravilne i racionalne upotrebe mašina, primerena rešenja za opremanjem objekata, ali i da razvije svest o potrebi izbora najboljih načina za organizovanje, radi postizanja ciljeva ne samo pukog opstanka, nego boljeg ekonomskog pozicioniranja seljaka, kao proizvođača hrane.

Nadamo se da je ova knjiga samo početak procesa koji će trajati, a naš seljak i naša poljoprivreda, sticanjem novih znanja i informacija o tome kako to rade uspešniji od nas, lakše priključiti porodici evropskih farmera i njihovih zadruga kojima i pripadamo.

Novi Sad, decembar 2004. godine
Đorđe Bugarin, dipl. inž

Sadržaj

Predgovor

I DEO

Dr Branka Lazić
POVRĆE − HRANA, LEK, UKRAS I PROFIT

Dr Branka Lazić
POVRĆE IZ PI.ASTEMKA

Dr Zoran Keserović
SAVREMENE TENDENCIJE U PROIZVODNJI JABUKE I KRUŠKE

Dr Nikola Đukić
PRAKTIČNA PRIMENA MAŠINA ZA ZAŠTITU BILJA

Dr Veselin Lazić − Dr Jan Turan
RACIONALIZACIJA RADA POLJOPRIVREDNIH MAŠINA

Dr Milan Tošić
OBJEKTII OPREMA U STOČARSTVU

Đorđo Dušanović Pazelo
ALTERNATIVNE ŽIVOTINJE KAO PROFITABILNI PROGRAMI

II DEO

Dr Srđan Šljukić
SOCIOLOŠKIASPEKTI ZEMLJORADNIČKOG ZADRUGARSTVA

Jelena Nestorov Bizonj
PRINCIPI ORGANIZOVANJA SAVREMENE ZADRUGE

Đorđe Bugarin
KAKO TO RADE NAJUSPEŠNIJI − PRIMER DANSKE

I DEO

Povrće − hrana, lek, ukras i profit

Dr Branka Lazić

Uvod. Za povrtarstvo karakteristična je raznolikost vrsta i načina proizvodnje; veliko učešće radne snage (1-2, odnosno 3-4 po ha u uslovima navodnjavanja), a neophodnost organskih đubriva zahteva uravnoteženost sa stočarskom proizvodnjom. Zato se računa da je za hektar pod povrćem potrebno 1,5-2 uslovna grla krupne stoke. Istovremeno, značajna zelena masa povrća odlična je stočna hrana. Posle ubiranja graška, na primer, ostaje 15-20 t/ha, kupusa 13-15 t/ha zelene mase visoke energetske vrednosti za ishranu stoke.

Za ishranu ljudi koriste se različiti organi od korena do semena u tehnološkoj ili botaničkoj zrelosti. Čovek je tokom duge istorije povrće koristio kao hranu i lek i upravo sa povrćem počinje njegovo upoznavanje okoline. Zato je i razvoj povrtarstva vezan sa racionalnim iskorišćavanjem bogatstva gajenih i divljih vrsta iz prirode. Danas je u svetu poznato oko 5.000 biljnih vrsta, koje se koriste u ishrani. Od toga povrće čini oko 1.200 vrsta iz 78 botaničkih familija, a gaji se oko 600 vrsta (kod nas 20-30 vrsta). Najviše povrća, 40-60 vrsta, gaji se u bašti i njivi za zelenu pijacu. Kod nas se za preradu koristi samo pet-šest, retko 10-15 vrsta, dok u zemljama sa razvijenom industrijom prerađuje oko 25 vrsta.

Danas je jasna činjenica da neodgovarajuća ishrana doprinosi smanjenju otpornosti čoveka i dovodi do pojave mnogih oboljenja. Jedan od bitnijih činilaca u ishrani je povrće. Još je Hipokrat, otac medicine, smatrao povrće ne samo hranom, nego i prirodnim lekom. Povrće predstavlja osnovni i nezamenljiv izvor materija, koje su neophodne u racionalnoj ishrani čoveka. Mnoga istraživanja potvrdila su značaj optimalnog korišćenja povrća u ishrani, od oko 400 g dnevno i to, pre svega, u svežem stanju. Zato povrće mora biti kvalitetno bez ostataka štetnih pesticida, teških metala, radionukleida i drugih zagađivača.

Značaj povrću u ishrani daju hranljive i biološki aktivne (zaštitne) materije. Poseban značaj imaju dijetetičke komponente povrća, gde su najznačajniji sadržaj beta karotena (provitamin A), vitamina C, grupa B vitamina, mineralne materije, dijetetna vlakna i tzv. sekundame materije, koje nekim vrstama povrća daju lekovita svojstva.

Poseban značaj imaju jedinjenja koja smanjuju rizik od malignih oboljenja, oboljenja krvnih sudova, srca i dr., zbog čega povrće dobija značaj kao lek. U okvim toga značaj imaju “sekundarne materije”, odnosno bioaktivne materije, antimikrobne i cistatičke (saponin, fitostearini, flavonoidi, senf ulje, terpen derivati), koje se kod biljaka javljaju kao materije odbrane. Poznato je da materije koje povrće sadrži u značajnoj količini kao što su askorbinska kiselina, alfa tokoferol, cistein, tanin inaktiviraju nitrozamine ili nitrozamide u namimicama i organizmu te imaju antikancerogeno dejstvo. Pored toga antikancerogeni efekat imaju i aromatični izocijanati, fenolski antioksidanti, pojedini indoli, kumarin, flavoni, retinoidi, beta karoten, betalain. Danas su poznate alternativne terapije (ishrana svežim povrćem i voćem) u lečenju nekih malignih oboljenja. Privlačnost povrću daje spoljni izgled, oblik i boja koja je rezultat sadržaja hlorofila, karotenoida, antocijana, flavonoida. Ukus i miris zavisi od spektra aromatičnih materija i konzistencije povrća. Samo u kontrolisanoj proizvodnji povrće ima svoj prirodni miris i ukus, uz smanjenje sadržaja nitrata i štetnih ostataka pesticida i teških metala.

Danas su povrtarske vrste i ukrasne, koje se koriste ne samo kao estetski elemenat u bašti, kući, terasi, nego i na većim gradskim i seoskim zelenim površinama.

Povrtarstvo je tesno povezano sa tržištem − zelena pijaca ili prerađivačka industrija. Naime, najveći broj vrsta zahteva brzu potrošnju ili preradu, a mnoge vrste su osetljive na transport. U zavisnosti od tržišta razvili su se i načini za proizvodnju, ali i sorte unutar istih vrsta povrća. Tako se danas jasno razlikuju metode baštenske, zatim njivske, posebno intenzivne industrijske proizvodnje i u zaštićenom prostom. U okviru ovih metoda proizvodnje povrće se proizvodi kao rano, srednje rano, srednje kasno i kasno, odnosno, što je uslovljeno dužinom vegetacionog perioda. Što je ovaj period (za naše uslove odgovara bezmraznom periodu) duži, to može da se gaji i veći broj vrsta. S obzirom na raznovrsnost proizvoda (sveže i prerađeno) i mogućnost vremenskog usaglašavanja sa potrošnjom, povrtarstvo ostvaruje visoku vrednost proizvoda i profit.

Bez obzira na način proizvodnje povrtarstvo, kao deo biljne proizvodnje, prati trendove razvoja poljoprivrede. Tako je od proizvodnje za potrebe sopstvenog domaćina ona prerasla preko naturalne u robnu proizvodnju povrća. Intenzivna proizvodnja povrća početa šezdesetih godina dvadesetog veka imala je za cilj visok prinos što je dovelo do specijalizacije proizvodnje i jasnijeg razgraničavanja između njivske i baštenske proizvodnje, uz razvoj objekta, tehnike i tehnologije u zaštićenom prostom. Visoki prinosi i organoleptički kvalitet povrća zahtevali su primenu visokih količina mineralnih đubriva i pesticida što je, uz druge činioce, dovelo do narušavanja agrosistema i životne sredine.

Razvoj analitičkih metoda omogućio je utvrđivanje štetnih ostataka kontaminenata u hrani i ekosistemu. Uz to evidentan je gubitak genetske raznovrsnosti i smanjenje biodiverziteta. Sve promene u ekosistemu dovele su do pojave zelenog talasa i rada na novim tehnologijama proizvodnje koje uspostavljaju harmoničnost u ekosistemu i agrosistemu, stavljajući preventivu i predostrožnost u prvi plan u proizvodnji hrane, pa i povrća. Tako je počeo put razvoja ekoloških tehnologija u poljoprivredi.

Danas se u svetu, a sve više i kod nas razvijaju:

kontrolisana kvalitetna proizvodnja povrća (od kontrole zemljišta do primene svih agrotehničkih mera);
integralna gde se jasno propisuju pravila primene agrotehničkih mera za određeni region i vrstu s tim da su sve mere međusobno integrisane, ali i
kontrolisana i organska proizvodnja.

Kontrola ekoloških uslova

↓
Proizvodnja

↓
Kontrola agrotehničkih mera

↓

Sirov proizvod

↓

Kontrola kvaliteta sirovina

↓

Prerada

↓

Kvalitet postupaka za preradu

↓

Proizvod

↓
Kvalitet gotovog proizvoda

↓
Prodaja

↓
Kontrola u prodaji

Istovremeno, povrtarstvo je deo multifunkcionalnog tipa proizvodnje gde se, osim agrarnih proizvoda, nude i drugi (kućna radinost, turizam, edukacija).

Osnov svake proizvodnje povrća jeste ostvarenje kvalitetnog visokog prinosa i proizvod koji je bezbedan po zdravlje čoveka.

Metode organske proizvodnje povrća u plastenicima. U sadašnjim, a posebno u budućim, tržišnim uslovima, uz agronomsko znanje, neophodan je sistem upravljanja i kontrole u vreme čitavog toka proizvodnje, ali i dobar marketing. Zato sve novine i trendove razvoja poljoprivrede u svetu treba savladati i primeniti one koje su realne za konkretne agroekološke i materijalne uslove, a čije proizvode je moguće prodati.

Dobijanje organske hrane, poznatije kao biološka i ekološka je, u našim uslovima, jedini oblik proizvodnje, prerade i plasmana koji je zakonski regulisan u svim segmentima i gde se, na bazi kontrole i ocene, dodeljuje sertifikat (YU hrana iz organske proizvodnje), sada na nivou Republika. Zakon o Organskoj poljoprivredi donet 20. juna 2000. a propisi 11. septembra 2002. godine u skladu su sa opštim standardima Međunarodne federacije za organsku proizvodnju (IFOM) i direktivama Evropske unije.

Prema definiciji FAO organizacije organska proizvodnja je sistem upravljanja koji promoviše ozdravljenje agroekosistema, uključujući biodiverzitet, biološke cikluse i naglašava korišćenje metoda koje u najvećoj meri isključuju upotrebu inputa izvan farme. Proizvodnja se zasniva na korišćenju agrotehničkih mera, bioloških i mehaničkih metoda kad god je to moguće, umesto agrohemikalija za ispunjenje specifičnih funkcija u okviru poljoprivrednog, ali i drugih sistema.

IFOAM je u osnovnim smernicama za organsku poljoprivredu i preradu istakao sledeće proizvodne i ekonomske ciljeve:

• Proizvodnju hrane visoke hranljive vrednosti u dovoljnim količinama;
• podsticanje bioloških ciklusa u okviru proizvodnog sistema, uključujući mikroorganizme, faunu i floru zemljišta, biljke i životinje;
• dugoročno održavanje i povećanje plodnosti zemljišta;
• maksimalno korišćenje obnovljenih izvora energije u okviru proizvodnog sistema;
• smanjenje inputa, a maksimalno korišćenje sopstvenih proizvoda unutar proizvodnog sistema;
• maksimalno korišćenje materijala kod kojih postoji mogućnost za ponovno korišćenje ili reciklažu;
• domaćim životinjama moraju da se pruže uslovi gajenja, koji omogućuju ispoljavanje prirodnih funkcija i ponašanja;
• na najmanju meru smanjivati sva zagađenja, koja proističu iz poljoprivredne proizvodnje;
• održavanje genetske raznovrsnosti u poljoprivrednom sistemu i ekosistemu, uključujući zaštitu biodiverziteta i omogućiti poljoprivrednim proizvođačima da žive u skladu sa ljudskim pravilima Ujedinjenih nacija uz zadovoljenje njihovih osnovnih potreba i ostvarenje odgovarajućih zarada i zadovoljstava od ove proizvodnje, što uključuje i bezbednu životnu sredinu.

U osnovi organska poljoprivreda ne negira i ne odbacuje pozitivne rezultate konvencionalne poljoprivrede, nego vraća biološke (životne) elemente u proizvodnju. Istovremeno, organska poljoprivreda nije povratak na staro (na ruralnu poljoprivredu), nego je to savremeni oblik poljoprivrede uključujući i prihvatljive rezultate biotehnologija, ali ne i genetski modifikovane organizme.

Organska poljoprivredna proizvodnja beleži stalno povećanje proizvodnje, ali i tražnje. Tako je vrednost prometa organskih proizvoda u 2001. godini bila 26 milijardi dolara i to najviše na zapadnoevropskom tržištu. U 2002. godini više od 14 miliona hektara je pod organskom proizvodnjom od čega je najviše u Australiji (ali uključuje i ruralnu proizvodnju u zaštićenim prirodnim dobrima), Argentini i Italiji. Pretpostavlja se, s obzirom na to da zvaničnih statističkih podataka nema, da u Srbiji i Crnoj Gori ima oko 15.000 hektara pod ovom proizvodnjom, uzimajući u obzir prelazni period i organsku proizvodnju, a prema IFOAM-u to je 18.800 hektara.

Organska proizvodnja je specifična, daje ekskluzivnije proizvode, visokog kvaliteta, zdravstveno bezbedne za ljude, a sama proizvodnja doprinosi zaštiti životne sredine. Razvoj ove delatnosti uslovljen je agroekološkim uslovima i kupovnom moći stanovništva, jer su hrana i proizvodi za 20 − 100% skuplji od onih iz konvencionalne proizvodnje.

 

Povrće iz plastenika

Dr Branka Lazić*

Plastenik je opšti naziv za veći broj različitih, po obliku i veličini, objekata namenjenih proizvodnji povrća, cveća, jagoda i aromatičnih vrsta u vreme kada oni ne mogu da se gaje na otvorenom polju. Proizvodnja pod plastikom uvek je intenzivnija od drugih, jer se, uz neophodno opšte i specifično znanje, ostvaruju veći prinosi. Najekonomičnija proizvodnja ostvaruje se u zaštićenoj bašti, koja je zbir više tipova objekata od staklenika, različitih tunela, uz korišćenje agrotekstila, sa i bez grejanja, koji omogućuju kontinuitet u proizvodnji od jeseni do jeseni.

Zaštićena bašta jeste najekonomičniji oblik porodičnog tipa proizvodnje. Podignuta uz domaćinstvo, sa pravilnim položajem objekata u odnosu na sunce, druge objekte i na industrijske zagađivače i s uređenom okolinom (staze, trava, zelenilo) omogućuje stalno prisustvo čoveka, što znači i regulisanje uslova za uspevanje prema zahtevu gajenog povrća.

Zaštićeni prostor sa plastikom treba da obezbedi optimalne uslove za gajenje biljaka u jesenje-zimsko-prolećnom periodu, koji omogućuju planiranu berbu u vreme manje ponude na tržištu. To osigurava veću cenu, jer je prvo sveže povrće najskuplje. Zato ekonomičnost proizvodnje u zaštićenom prostoru zavisi, pre svega, od vremena pristizanja na tržište.

Klimatski uslovi i tržište uslovljavaju izbor vrste zaštićenog prostora, zatim vrstu i sortu povrća i vreme proizvodnje. Pri tome nedostatak sunčeve, prirodne toplote, moguće je nadoknaditi dodatnim zagrevanjem objekta, a nedostatak sunčeve svetlosti (kod nas je minimum od novembra do februara) dodatnim osvetljenjem za vrste koje zahtevaju veći intenzitet svetlosti (paradajz, paprika, krastavac, lubenica) ili pomeranjem rokova za proizvodnju. U odnosu na zemlje toplije klime kod nas je utrošak energije veći za 15-20% a ona učestvuje sa 30-70% u troškovima proizvodnje, zavisno od vremena grejanja i vrste energije.

Blizina tržišta, odnosno mogućnost za dobar i brz transport odlučujući je činilac za ekonomičnost proizvodnje. Povoljni tržišni uslovi mogu da eliminišu ostale nepovoljne uslove za proizvodnju. Proizvodnja u plastenicima zahteva znanje o tehničkim mogućnostima objekata i njihovom regulisanju u zavisnosti od klimatskih uslova rejona i mikrorejona, a posebno o biološkim osobinama vrsta za koje se primenjuju odgovarajuće agrotehničke mere.

Kod plastenika bitno je koristiti kvalitetan materijal za konstrukciju i pokrivanje. Danas se na tržištu, osim starih tipova folija, polietilena, polivinilhlorida nalaze i novi tipovi ovih, ali i drugih sintetičkih materijala kao što su akril, poliestar i polikarbonat. Koriste se i dvostruke folije svaka specifičnog kvaliteta u odnosu na propuštanje toplote i svetlosti u i iz objekata, zatim PE folije sa vazdušnim jastučićima, zatim fotoselektivne, antivimsne folije, hidrofilno stabilizovane, zatim UV stabilizovane, kao i različite dugotrajne polikarbonatne ploče, koje zamenjuju staklo (i objekti su veoma slični stakleniku). Izbor materijala je značajan. Za plastenike materijal kao pokrivač treba da propušta vidljivi deo spektra kao staklo (najmanje 80%), ultraljubičasti spektar oko 20 i infracrveni do 10%. Uz to treba da je hidrofilan što znači da se kondenzovana vodena para, s unutrašnje strane objekta sliva, a ne da kaplje, i da je dugotrajna. Oblik objekta sa polukmžnim ili gotski polukmžnim krovom osigurava dovoljno svetlosti i korišćenje sunčeve energije za zagrevanje. Veličina objekta uslovljena je tipom proizvodnje i ekonomičnošću.

Pojedinačni objekti najčešće se koriste za proizvodnju rasada za njivsku proizvodnju, a u zaštićenoj bašti objekti se koriste za proizvodnju rasada za zaštićeni prostor, zatim rasada za njivu i za proizvodnju povrća i drugih vrsta (najčešće ukrasne vrste, posebno cveće, a u novije vreme saksijske aromatske vrste). Znanjem i sopstvenim planom proizvodnje određuje se broj, vrsta (sorti), količina i vreme proizvodnje što je za ekonomičnost proizvodnje najbitnije.

Osnovni činioci razvoja zaštićenog prostora. Geografski položaj, klimatski i zemljišni uslovi opredeljuju efekat proizvodnje. Od klimatskih uslova zavise toplotni i svetlosni uslovi u objektu što direktno utiče na intenzitet proizvodnje, prinos, kvalitet i ekonomičnost. Zavisnost proizvodnje od klimatskih činilaca u plastenicima je veća na otvorenom polju, zbog vremena proizvodnje (jesenje-zimsko prolećni period). Zato su podaci o klimatskim uslovima konkretne parcele, bašte, preduslov za uspostavljanje tipa proizvodnje.

Ukupna solania energija dopire na površinu objekta i utiče na toplotne i svetlosne uslove u njemu. U našim klimatskim uslovima visoka energija zračenja je do prve dekade novembra, zatim je period izrazito niske energije sve do kraja januara, a zatim solarna energija raste i visoka je već u aprilu. Visoka oblačnost u novembru, pa sve do polovine januara, doprinosi niskoj energiji zračenja.

Svetlost je vodeći energetski činilac koji u visokom stepenu opredeljuje vreme za proizvodnju u zaštićenom prostoru. Za biljke je od značaja osvetljenost i to posebno za obrazovanje generativnih organa. U okviru osvetljenosti veoma su značajni zraci dužine 380-710 µm, koji su bitni za fotosintezu biljke, za ostvarenje prinosa i kvaliteta. Najveće potrebe za svetlošću ima paradajz, a zatim slede paprika, lubenica, dinja, krastavac, rotkvica, salata. Osetljivost prema osvetljenosti u vezi je sa sortom. Tako npr. sorte rotkvice za zaštićeni prostor, obrazuju zadebljani koren zimi, a one namenjene za otvoreno polje obrazuju samo listove.

Nedostatak svetlosti posebno se nepovoljno odražava na kvalitet rasada, a to znači da utiče na ranostasnost i prinos povrća. To je u vezi sa fiziološkim procesima-stadijumima razvoja i etapama organogeneze povrća. Tako od uslova za uspevanje u vremenu od nicanja do obrazovanja tri do četiri prva lista (20-25 dana od nicanja) zavisi ranostasnost paradajza. Pri optimalnoj temperaturi (za ovaj period) od 18°C formira se manji broj listova do prve cvasti. Već u vremenu trećeg lista počinju generativne etape organogeneze kada se opredeljuje broj cvetova u cvasti, a do faze 4-7 listova (oko 50 dana vegetacije) na konusu raste, formira se cvet i prva cvast, a zatim brzo druga cvast. Od faze tri lista neophodno je, uz dovoljno osvetljenosti i temperatura oko 22°C i prihranjivanje rasada. Biljci su tada najpotrebniji fosfor, kalijum i mikroelementi.

U našim uslovima, pri jesenjoj proizvodnji rasada, posle nicanja, u fazi tričetiri lista, neophodno je i dopunsko osvetljavanje, jer je to vreme kratkog dana i visoke oblačnosti (oktobar-februar). Kod rasada paradajza, posle nicanja, obavlja se dopunsko osvetljavanje, čime se dan produžava na 16 časova (u toku od 12 do 15 dana), a zatim do sadnje na 14 časova (20 do 25 dana). Visok intenzitet osvetljenosti, i do 35.000 luksa, doprinosi ranijem cvetanju za oko 15 i ranijoj prvoj berbi, za oko 40 dana.

U našim ekološkim uslovima karakterističan je visok intenzitet osvetljenosti u septembru (kada nedeljni maksimum dostiže 25.000 luksa), a u toku novembra, decembra i januara osvetljenost je slaba (sa nedeljnim maksimumom od 5.000 do 10.000 luksa) i to u vremenu od 10 do 14 časova (što je gotovo minimalno za rast). Tek u februaru raste intenzitet osvetljenosti, koji u martu, od 7 do 18 časova, dostiže oko 20.000, a u aprilu oko 25.000, kada u podnevnim časovima dostiže i do 60.000 luksa. S obzirom na to da je fotosinteza izrazita pre podne od 9 do 12 i posle podne od 16 do 17 časova, to kraće trajanje osvetljenosti utiče na smanjenje rasta i razvoja. Svetlosni uslovi u kasno jesenjem i zimskom periodu nisu povoljni za rast, a posebno ne za razvoj heliofilnih vrsta. U takvim uslovima heliofilne biljke (paradajz, paprika, krastavac) izdužuju se, opadaju cvetovi, smanjuje se rani, kao i ukupan prinos. Izborom sorte i agrotehničkim merama moguće je delimično smanjiti nepovoljan uticaj niske osvetljenosti (najbolje dopunskim osvetljenjem) pod uslovom da ima dovoljno i ekonomične energije za zagrevanje (tada se reguliše vreme uspevanja i osvetljavanja).

Suma solarne energije koja pada na objekat zavisi i od oblika krova. Najpovoljniji je polukružni, jer je najmanja refleksija zraka. Položaj objekta i tip folije uslovljavaju i temperaturu u objektu. Folija propušta vidljivi deo spektra, zatim kratkotalasne i delimično srednje i dugotalasne infracrvene zrake. Jedan deo zraka apsorbuje plastika, dok se drugi deo reflektuje i vraća u atmosferu. Folija se zagreva, pa se ta toplota sprovodi u unutrašnjost objekta. Svetlosni zraci, koji prolaze u unutrašnjost objekta, padaju na površinu zemljišta i na biljke i od njih se deo reflektuje kao difuzna svetlost, a deo se pretvara u dugotalasnu toplotnu radijaciju, zbog čega dolazi do dodatnog zagrevanja u objektu i temperatura može da bude i za 30-35°C veća od spoIjašnje.

Kod polietilenskih folija velika je razlika u dnevno-noćnim temperaturama i kreće se i do 30, a razlika između oblačnih i sunčanih dana je i do 20°C. Najviša temperatura u tunelu je oko 12 do 14 časova, a zatim postepeno opada i to sporije nego što se zagreva u jutarnjim satima. Najniža temperatura u ranim jutarnjim časovima je od dva do pet, s tim da je ona uvek niža posle oblačnih dana. Posle više oblačnih dana, kada nema akumulacije toplote u objektu, temperatura u ranim jutarnjim satima može da bude ispod 0°C. To je direktno u vezi sa svojstvom PE folije, koja propušta i do 80% infracrvenih zraka i zato se objekti i brže hlade.

U tesnoj vezi sa osvetljenošću i temperaturom u objektu je i relativna vlažnost vazduha. Pod folijom ona je visoka i zato je neophodno da je folija hidrofilna, a objekat sa dobrim provetravanjem. Povećanjem temperature vazduha u objektu opada relativna vlažnost, a najviša je u jutarnjim časovima, kada se kreće i do 100%, a najniža je oko podneva. Pri visokoj relativnoj vlažnosti biljke se izdužuju, smanjuje se oplodnja (paradajz), a ako folija nije hidrofilna stvaraju se kapi vode, koje ne otiču, nego padaju na biljke, izazivajući oštećenja. Osim toga kapi smanjuju osvetljenost u objektu.

U proizvodnji povrća veoma bitni su i drugi elementi, kao što su plodnost zemljišta (fizička, hemijska i mikrobiološka aktivnost) i u vezi s tim i vrstom koja se gaji u određenoj fazi rasta i razvića, i sistem upravljanja mineralnom ishranom i upravljanje (patogenima) zaštitom biljaka. Ovi činioci utiču na vremensko planiranje proizvodnje i prinosa, zatim na kvalitet i zdravstvenu bezbednost povrća, ali i na zaštitu životne sredine (upravljanje otpadnim materijama iz ove proizvodnje, pesticidima, đubrivom, biljnim ostacima).

Već smo istakli najznačajnije uslove od kojih zavisi proizvodnja u tunelima bez grejanja (mogu da se koriste do spoljne temperature od − 4°C). Potpuno je jasno da su u takvim objektima suženi izbor vrsta i vreme za proizvodnju. Na ekonomičnost proizvodnje utiče intenzitet proizvodnje, koji uključuje pravilan izbor vrste i sorte za konkretne uslove uspevanja. Povećanjem koeficijenta korišćenja zemljišta, uz pomeranje proizvodnje toploljubivih vrsta (paradajz, paprika, krastavac) ka prolećnom periodu, povećava se ekonomičnost proizvodnje, ali i dnevni porast prinosa, zbog povoljnijih uslova u proleće.

Jasno je da potrošnja povrća, odnosno ponuda na tržištu utiče na profit. On je uvek veći u ranoj i u porodičnom tipu proizvodnje.

• Vreme korišćenja
• Sadnja
• Berba
• Prosečan prinos kg/m2
• Smena vrsta u toku godine
• Objekti bez grejanja  salata + luk paradajz
• Salata  Rasad  Hrizantema
• Objekti sa grejanjem  Salata + luk  Salata  Paradajz

Tab.1. Mogućnosti za proizvodnju povrća i cveća u toku godine

Izostavljeno iz prikaza

Uz plastenike i tunele treba koristiti agrotekstil (lutrasil, agril, kovertan i dr.) za neposredno pokrivanje biljaka. Agrotekstil je polipropilenski materijal nastao od kontinuiranih vlakana koji se tkaju, presuju i vlačaju, bele boje (za pokrivanje biljaka) ili obojeni (za nastiranje − malčovanje). Na tržištu je veći broj materijala sličnih po osnovnim karakteristikama, a to su: mala masa od 17-60 g/m2, elastičnost, beli propuštaju sunčeve zrake od 80-94%, zatim vodu, a zadržavaju prašinu i drugu nečistoću. Ispod agrotekstila zemljište se danju zagreje, a noću sporije hladi, pa su smanjena temperatuma kolebanja (izjednačava temperaturne ekstreme). Voda, pri zalivanju, ili kišne kapi preko mikropora na tkanini polako promiču i ravnomerno zalivaju biljku i zemljište, a posle toga zemljište se postepeno suši i ne stvara pokoricu. Vazdušna vlaga postepeno isparava preko mikropora i ne stvara se kondenzat. Zadržavanje vode u mikroporama, pri padu temperature, dovodi do stvaranja tanke ledene skrame, koja sprečava da se ispod tkanine dalje snižava temperatura. Agrotekstil sprečava nepovoljno dejstvo vetrova na biljku i zemljište. Agrotekstil onemogućuje zarazu insektima, a preko njih i visinima. Agrotekstilom biljke se neposredno pokrivaju u rano proleće i kasnu jesen i ostavljaju tako do prestanka opasnosti od mraza, odnosno do berbe. Nova generacija agrotekstila najčešće je sa dvostrukim, ojačanim ivicama sa jednim ili dvostrukim adhezivnim šavom, trajnosti 2-3 godine, UV stabilizovana, različite širine (l,2-12,75m ) i dužine (od 100-500 m) i uspešno se reciklira.

Tab. 2. Vreme pokrivanja biljaka agrotekstilom

Izostavljeno iz prikaza

• Vrsta povrća, Period setve/sadnje Skidanje
• Rotkvica, poč. febr. − poč. marta 5-10 dana pre berbe
• Glavičasta salata, poč. febr. − poč. marta 5-10 dana pre berbe
• Motovilac, ako prezimljava od početka februara pre same berbe
• Keleraba, poč. marta − kraj marta pred berbu
• Kineski kupus, sred. febr. − poč. marta 5-10 dana pre berbe
• Celer korenaš, kraj marta − sred. apr. najkasnije do sredine maja
• Tikvice, poč. marta − poč. apr. 21 dan nakon setve
• Kukuruz šećerac, poč. apr. − poč. maja kada je visine oko 50 cm
• Patlidžan, paradajz poč. apr. − sred. apr. 21 dan posle sadnje
• Kornišoni, krastavac sred. apr. − sred. maja 21-28 dana nakon setve
• Mrkva, poč. marta − kraj marta sukcesivno sa vađenjem (60-80 dana)
• Kupus, kraj febr. − kraj marta pri berbi

Proizvodnja u plastenicima omogućuje potpunu kontrolu uslova za uspevanje, što znači i mogućnost da se dobije povrće dobrog kvaliteta i zdravstveno bezbedno. Istovremeno, uz ekonomičnost, proizvodnja zdravstveno bezbednog povrća, mora da doprinese zaštiti životne sredine. Proizvodnja u zaštićenom prostoru može da ugrozi životnu sredinu nepravilnom primenom i neodgovarajućim izborom pesticida I đubriva. Višak đubriva i pesticida ne samo da ugrožava kvalitet zemljišta i proizvoda, nego može da ugrozi podzemne vode i to, prvo one koje se koriste za navodnjavanje. Nepravilno rukovanje i odlaganje ambalaže hemijskih sredstava predstavlja čest izvor zagađenja okoline plastenika, ekonomskog dvorišta i “divljih” deponija. Neodgovarajuće đubrenje i zaštita i nekvalitetna voda može za posledicu da ima nekvalitetan proizvod, nepogodan za zdravlje čoveka. Zbog toga proizvodnja u plastenicima treba da se zasniva na ekološkim principima, uz poštovanje mera preventive i predostrožnosti. Ekološki princip obuhvata izbor lokaliteta na neophodnoj udaljenosti od zagađivača (od 500-5000 m), kontrolu kvaliteta zemljišta, vode i vazduha. Osnovno đubrenje organskim i mineralnim đubrivima obavlja se na osnovu pokazatelja kontrole plodnosti i zahteva povrća, a prihranjivanje u toku vegetacije se radi na bazi kontrole stanja useva. Takav način đubrenja obezbeđuje normalan rast biljke, prinos i kvalitet, a istovremeno ne dolazi do nagomilavanja u zemljištu i ispiranja štetnih soli u podzemne vode. U zaštiti biljaka primenjuju se integralne mere za zaštitu, higijena objekata, alata, ljudi, okoline, zatim plodored, kontrola pojave oboljenja i štetnika (npr. obojene lepljive ploče), primena bioloških sredstava za zaštitu biljaka, a od hemijskih − ona manje toksična i brzo razgradiva u biljci i zemljištu. Ušteda energije jedan je od ekoloških principa. Osnovna je težnja zamene konvencionalnih (npr. nafta) izvora energije sa jeftinijim alternativnim (bioenergija, sunca) i primena različitih tehničkih (ekrani) i tehnoloških (vreme proizvodnje) mera, radi optimalnog korišćenja sunčeve energije i povećanja proizvodnje organske materije, odnosno prinosa i kvaliteta povrća. To znači neophodnost primene svih agrotehničkih mera tako da se ostvari kvalitetna proizvodnja bez zagađenja proizvoda i objekata, ali i okoline objekata.

Tab. 3. Vrednost proizvodnje bez grejanja

• Vrsta
• Vreme proizvodnje
• Proizvodnja kg (kom.)/m2
• Cena dinara
• Ukupno po m2
• Salata
• Mladi luk
• Paradajz

Ekološki uslovi potvrđuju mogućnost i uspešnost ove proizvodnje kod nas. Pri tome ova proizvodnja je veoma ekonomična za porodično gazdinstvo, a u celini može da obezbedi dovoljno kvalitetnog povrća za potrebe domaćeg tržišta i za izvoz.

Osnovu za pristup proizvodnji u plasteniku čini ekonomičnost proizvodnje. Pri tome osnovu čini proizvodnja u vreme kada tog proizvoda nema (ili ga ima malo) na tržištu.

Troškovi proizvodnje su varijabilni, ali u smeni salate i paradajza (paprike ili krastavca) u objektu sa grejanjem iznose ukupno (za dve vrste) oko pet €/m2. U zavisnosti od prinosa i vremena plasiranja proizvoda bruto dohodak za salatu iznosi oko šest €/m2, a za paradajz oko 13, odnosno ukupno oko 19 € m2. To znači da može da se ostvari profit od oko 14 − 15,5 €/m2. Ali, za to je potrebno znanje, rad i ljubav za ovu proizvodnju.