Neizvesnost i nesigurnost današnjeg bitisanja modernog evropskog čoveka nije moguće otkloniti ili bar ublažiti uprošćenim i jednoznačnim odgovorom. Sadašnji istorijski trenutak uslovljava da, ukoliko želimo da razmišljamo o budućnosti, moramo razmišljati i o potrebi formiranja nedeljivog trougla ekologije, ekonomije i britke kritičke misli etički i umno osvešćenog čovečanstva. Ovaj treći momenat, u jedinstvenom i neraskidivom „triju“ pripada obrazovanju koje se sada nalazi pred najvećim izazovom trenutka i bitisanja – preispitivanju dogmatskog slepila tehnokratske ideologije, bezpovesne budućnosti ili etičkog pristupa holističkom promišljanju očovečenja čoveka i humanizacije prirode u konceptu humane ekologije.

Sve tri oblasti: ekologija, ekonomija i obrazovanje diferencirale su se u svojim specifičnostima i činilo se da su međusobno teško spojive. Danas je postalo jasno da se samo u zajedničkom delovanju, samo u „povezanosti“ može oformiti „celina“: delujući pojedinačno i ,,za sebe“, one ne mogu pratiti tendenciju „održivog razvoja“, ispuniti očekivanja i preporuke eksplicirane u Agendi 21, a sve u cilju izgradnje budućnosti vredne čovekovog življenja.

Osnovni nerešeni problemi 20. veka obeležavaju i početak 21. veka. Možemo navesti samo neke među njima: agresivna ekspanzionistička ekonomska politika, vojni i ne vojni oblici rata u funkciji ostvarivanja te politike, porast upotrebe naučno-tehničke moći, egocentrično- utilitaristički odnos čoveka prema prirodi, porast svetskog stanovništva sa stalno rastućim jazom između bogatih i siromašnih. Oni, s drugim problemima sadašnjosti, čine anarhične pretpostavke razvoja budućnosti. Čovek je, šireći horizonte svoje neodgovorne slobode, pre svega recepcijom ekspanzionističke ekonomske politike, tehničko-naučnog racionaliteta, kolonizovao prirodu i ljudsko društvo. Nedopustivo je sistemski rasipao i uništavao prirodna i društvena dobra po meri svojih antropocentričnih vrednosti i potreba, a ovakav napredak ugrozio je opstanak prirode i ljudskog društva.

Radi se o fenomenu rasipanja, potkrepljenom potrošačkim mentalitetom o entropijskoj paradigmi ciničnog i nihilističkog odnosa čoveka prema prirodnoj i društvenoj okolini  o rasipanju prirodnih i društvenih mogućnosti, o potrošačkom ponašanju i uopšte o destrukciji čoveka.

Koristoljublje i orijentacija na ekstremna materijalna i putena zadovoljstva potisnuli su duhovnost i važnost mere Ijudske vrednosti. Antropocentrizam je postao kulturno-duhovni izvor ekološke krize, čijom poiavom i širenjem napredak sve više postaje mit. Interesovanje za multidisciplinarno i interdisciplinarno spoznavanje fenomena rasipanja neopravdano je zapostavljeno, iako mu u istoriji čovečanstva, u ratu i miru, pripada najviše gubitaka.

Pitanje koje se danas nameće je: da li je ekologija modni talas u društvenom razvoju koji ne može da mimoiđe obrazovanje kao važan društveni segment ili smo dostigli tačku sa koje današnje obrazovanje neće moći da razume samo sebe bez komunikacije sa okolinom? Odgovor koji sledi ide u poslednjem navedenom pravcu, i u tom smislu, pod ekologijom se ne podrazumeva ogromni ,,eko-sistem“ koji svoje granice doseže negde u kosmosu, nego je tematizovan unutar komunikacije raznih društvenih sfera, atemelji komunikacije su u čuvanju unutrašnje ljudske prirode i očuvanju spoljašnje prirode. U tom smislu, sukob čoveka sa prirodom, sa samim sobom, kao i sa drugim čovekom, večita je tema refleksije o životu, opstanku na zemlji. Postoje mnoge mistifikacije u vezi sa problemima ovih odnosa, preterivanja u pogledu očekivanja koja se pripisuju izmenjenim odnosom čoveka prema prirodi i sredini koja ga okružuje. To je i osnovna pretpostavka ekološke svesti. Ostvarenje harmoničnog odnosa čoveka i prirode dovelo bi do mirenja čoveka sa samim sobom, te bi se time rešili mnogi epohalni problemi.

Današnje promene u eko-sistemu proizvode nepredvidive efekte i nova stanja kojima se više ne bave samo prirodne nauke, biologija, fizika, hemija nego i društvene nauke. Komunikacija koja se javlja između društvenih nauka i ekologije ne podrazumeva, u ovom slučaju, simplifikantno povećanje postojećeg inventara naučnih disciplina, koje sa svojih aspekata analiziraju probleme čoveka sa njegovim okruženjem. Radi se o kompleksnijem uočavanju povezanosti, o komunikaciji koja, u ovom kontekstu, predstavlja posrednika čoveka i okruženja. Šire posmatrano, radi se o promišljanju čovekovog ponašanja prema okolini, vrednosnih orijentacija, iskorišćavanja prirodnih resursa. Komunikacija podrazumeva u sebi ekološki pristup obrazovanju, usmeravanje pažnje na dinamičke odnose između organizma i njegove okoline, gde se i čovek i njegova okolina nalaze u uzajamnoj interakciji. Radi se o potrebi oblikovanja novog odnosa čoveka i okoline kojoj možemo da postavljamo pitanja i koju možemo filozofski da promišljamo.

Mladi ekologijom pokušavaju da izgrade vlastitu kulturu koja nije kultura nastavnika, roditelja, postavljaju zahteve nejasne etabliranom društvu koje ih okružuje. Oni se rano susreću sa otvorenim pitanjima, a potraga za novim odgovorima stvara strukturu promena. Generacija koja odrasta sve više se žali na krizu smisla, koja je u povezanosti sa ekološkim pitanjima. Stare vrednosti, kao intenzivan razvoj, napredak, izgubile su značaj, nastupila je strukturalna kriza koja se ogleda u psihičkoj bedi, iskustvu patnje, gubljenju orijentacije, osećaju bezizlaznosti, sve više je mladih koji su za alternativu (autsajderi). Nastaje nova, široj javnosti neshvatljiva kultura mladih (pank), problemi mladih manifestuju se i sve češćim međusobnim uličnim sukobima, što jasno ukazuje da narastajućim generacijama nedostaju perspektive u životu. Ekološki pokret suočava se sa naporom tematizovanja novih vrednosti, potrage za boljim, kvalitetnijim životom, drugačijim od ovoga u kome nedostaju perspektive (školski pritisak, nezaposlenost…).

Ekologija predstavlja za angažovane mlade ponovo uspostavljanje izgubljenih perspektiva života, tesno povezane sa planiranjem života, sa solidarnošću. Mladalački snovi o nečemu drugačijem, želja i nadanja da se to „novo i bolje dogodi“ nisu pokopani pod pritiskom „objektivnih potreba“ (koje se na drugom mestu ponovo izražavaju kao uskraćivanje, očajavanje, rezignacija ili agresivnost) nego dobijaju u ekološkom pokretu, za mali angažovani deo mladih, novu šansu za ispunjenje. Potreba da se izgradi suprotna predstava društva (koje postaje anonimno, tehnizovano) stvara pozitivna iskustva, možda i utopističke predstave i ideje koje obrazovanje mladih i odraslih treba da uvede u svoj rad.

Možemo se podsetiti reči A. Heler, da svako ko odbacuje utopiju, ostavlja čovečanstvo na milost i nemilost instrumentalnoj racionalnosti ili, kako kaže Habermas, kada utopijske oaze presuše, širi se pustinja banalnosti i bespomoćnosti.

Ova studija predstavlja, u svojim osnovnim nastojanjima, poziv na dijalog o ciljevima, mogućnostima i pravcima jednog obrazovanja za „održivi razvoj“. Ovde se obrazovanje uzima u obuhvatnom značenju pojma, kako u pedagoškom tako i u političko-smislu. U idealnom slučaju, ovo obrazovanje bi trebalo da obuhvati i  neophodne isprepletenosti ekologije i privrede.

Ukoliko ne želimo da ostanemo u domenu pojedinačnih datosti, činjenica i pojedinačnih veza, nego da svome životu darujemo sadržaje orijentisane na budućnost, potrebna je, pored realnosti, kompromisa, kon- senzusa, štedljivosti i vizija o budućnosti koja je vredna čovekovog živ- ljenja. Mnogi ljudi brinu o tome da će se rekonstrukcijom privrede i njenom integracijom u svetsko tržište podstaći ekonomski pritisak koji će suzbiti ili čak potpuno istisnuti etičke vizije. Ako dozvolimo da se ovo dogodi, ako ostanemo bez temelja moralnosti, minimalizovaće se i intere- si čovečanstva za očuvanje budućnosti. Malaksaće i impulsi „održivosti“, možda će se i potpuno ugasiti, što u krajnjoj konsekvenci može dovesti do smetnji i zaustavljanja samog razvoja.

Obrazovanje koje ne može da deluje pored ili izvan nastojanja eko- logije i ekonomije nego ujedinjeno sa njima, mora pre svega, postati manifestacija onih kompetencija koje će posebno isticati etičke temelje života i voditi razvoju onih racionalnih i kreativnih sposobnosti koje će oslobađati vizije. Pri tome, uloga obrazovanja nije da rešava nagomilane ekološke, ekonomske i političke probleme, nego da ponudi moguća reše- nja polazeći od svog samoodređenja, autentičnih potreba nastalih u dija- logu sa teorijom i praksom onih koji se obrazuju.

Mnogi mladi ljudi tako će dobiti šansu da razviju održive perspektive za budućnost koja će biti vredna života i očuvanja, tako će jačati odgo- vornost u oblikovanju i očuvanju sredine koja ih okružuje. Radi se upravo o osvešćenim pojedincima koji žele da ostanu na visini zahteva vremena u kome žive, koji izazove transformisanja vide u obračunu sa krizom vrednosti i koji će neprijatno iskustvo neizvesnosti razložiti do kraja.

Na trenutak se može pomisliti da zastupamo individualistički stav usmeren na promenu ekološke svesti, delovanjem znanja, koji mnogo obećava. Međutim, takvo nastojanje tražilo bi širu „ekologizaciju“ društva putem zakonodavstva, upravljanja u državi i industriji. To je potrebno u trenutku spoznaje da pristižu novi ekološki problemi, stari se ne rešavaju, a vremena je malo. Neophodno je stalno nastojanje porodice, škole, radne organizacije, masovnih medija, izdavanja publikacija, organizovanje manifestacija kako bi mladi i odrasli upoznali probleme prirode i oko
line. U tom smislu veliku ulogu imaju sredstva masovnih medija. Pojačano ekološko informisanje putem štampe, pokretanje ekoloških glasila, blagovremeno i objektivno obaveštavanje o ekološkim problemima, delu- je na ekološku svest čoveka. Pored telesnog zdravlja, ravnoteže duše, humanog života, poverenja, prijateljstva, socijalnog zadovoljstva, bogatog duhovnog razvoja, možemo navesti i reči francuskog biologa Žana Dorsta da prirodu može spasiti samo naša ljubav.

Vizija ovog smelog poduhvata ne može se proceniti ni pesimistički, ni optimistički. Da ne bi bilo fraza, uputnije je da se svaki konačni sud prećuti.

UVODNE NAPOMENE

Prvi deo
OD ANTROPOCENTRIZMA KA PARTNERSKIM ODNOSIMA U PRIRODI
1. TUMAČENJE ODNOSA ČOVEKAIPRIRODE
1.1. ANTROPOCENTRIČNE TENDENCIJE U ODNOSIMA ČOVEKA I PRIRODE
1.2. BIOCENTRIČNE (KOSMOCENTRIČNE) TENDENCIJE U ODNOSIMA ČOVEKA I PRIRODE 12
1.3. NOVI ODNOS ČOVEKAI PRIRODE
2. EKOLOŠKA KRIZA KAO POKRETAČ AKTIVNOSTI
3. ULOGA OBRAZOVANJA U PITANJIMA OKOLINE
Drugi deo
EKOLOŠKA SVEST
4. ODREĐENJE IDEFINISANJE EKOLOŠKE SVESTI
5. DETERMINANTE EKOLOŠKE SVESTI
6. USLOVINASTANKA EKOLOŠKE SVESTI
6.1. PROMENA VREDNOSTIKAO USLOV NASTANKA EKOLOŠKE SVESTI (POSTMATERIJALNI
PROTEST)
6.2. GUBITAK KONTROLE DELOVANJAIPROMENA PONAŠANJA KAO USLOV NASTANKA EKOLOŠKE SVESTI
6.3. MODIFIKACIJA PONAŠANJA U FUNKCIJIPROMENE EKOLOŠKE SVESTI
6.4. ANALIZA MERA ZA IZGRADNJU EKOLOŠKOG PONAŠANJA
6.5. EKOLOŠKA SVEST U SVETLU BIHEJVIORISTIČKE TEORIJE
6.6. EKOLOŠKA SVESTI OSEĆAJ PRIRODE

Treći deo
FAKTORIRAZVOJA EKOLOŠKE SVESTI
6.6. PORODIČNA SOCIJALIZACIJA
6.6. ŠKOLA
6.6. SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA
6.6. RADNA SREDINA

Četvrti deo
AGENDA 211 ODRŽIVI RAZVOJ
6.6. ŠTA JE AGENDA 21?
6.6. ZAŠTO ODRŽIVIRAZVOJ?
6.6. KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA
6.6. REZIME I SLUTNJE

Peti deo
ODRŽIVI RAZVOJ – UZOR ZA DRUŠTVO I ŠANSA ZA EKOLOŠKU MISAO
ODRŽIVOST KAO UZOR DRUŠTVENOG RAZVOJA
ODRŽIVOST – UZOR ZA EKOLOŠKO RAZMIŠLJANJE
ČEMU EKOLOŠKO OBRAZOVANJE?
3.1 FUNKCIJA KVALIFIKOVANJA (INFORMISANJEI OBRAZOVANJE)
6.6. FUNKCIJA PROSUĐIVANJA (ODMERAVANJA)
6.6. REFLEKSIVNA FUNKCIJA
3.4 FUNKCIJA ANALIZE (EKOLOŠKO OBRAZOVANJE KAO IZRAZ NOVE NAUKE?)
ODRŽIVOST (NI)JE VIZIJA HUMANOG RAZVOJA
PRINCIPI ODRŽIVOG RAZVOJA

Šesti deo
ODRŽIVI RAZVOJI PREOKRET U KULTURI (PODSTICAJ ZA REFORMU DRUŠTVA)

Sedmi deo
7. ŠEST TEOREMA MODERNIZACIJE
7.1. KONSTRUKTIVIZAM
7.2. UZORI
7.3. REFLEKSIVNOST
7.4. PRAVEDNOST
7.5. INDIVIDUACIJA
7.6. PARTICIPACIJA

Osmi deo
8. KOMPETENTNOST IKLJUČNE KOMPETENCIJE

Deveti deo
9. OD ZAJEDNICE KOJA UČIKA DRUŠTVU ZNANJA

Deseti deo
10. PRETPOSTAVKE IMOGUČNOSTIZA UČENJE „ZAJEDNICE KOJA UČI“
MEMORANDUM O DOŽIVOTNOM UČENJU
VIŠEDIMENZIONALNO OBRAZOVANJE KAO OSNOVA DOŽIVOTNOG UČENJA
NEOPHODNOSTIZGRADNJE KOHERENTNOG SISTEMA OBRAZOVANJA
UMESTO ZAKLJUČKA
PRSTENOVI ODRŽIVOSTI – RAZGOVOR NADE INENADA
BIBLIOGRAFIJA