Autor: Dipl. ing. Jovana Matić

.

Zoonoze

Zoonoze su teško izlečive bolesti, koje uzimaju veliki broj ljudskih života. Zoonoze se mogu prenositi sa životinja na ljude, i obrnuto. Uzročnici bolesti su veoma otporni i visoko adaptivni mikroorganizmi, virusi, rikecije, bakterije, gljivice i paraziti.

Bolesti je teško odmah prepoznti, potrebno je veliko stručno znanje i iskustvo, pa čak i kada se bolest brzo prepozna lečenje je dugotrajno i vrlo često bezuspešno.

Prevencija je sveobuhvatna i zahteva angažovanje svakog pojedinca, svake medicinske epidemiološke službe, svakog odgovornog ministarstva i čitave svetske zdravstvene organizacije, što se ogleda u preventivi nastanka svih ovih oboljenja, kroz edukacije stanovništva, ličnu higijenu, opštu društvenu higijenu, kulturu ishrane i pripremanja hrane i pića, pravilno odlaganje smeća, redovne vakcinacije svih slojeva stanovništva a naročito najosjetljivijih, kao što su deca i starija populacija.

Virusi najčešće imaju afinitet prema sluznicama, parenhimatoznim organima, krvnom i nervnom sistemu. Veliki broj virusnih zoonoza su smrtonosne i vrlo teško se leče, jedini lek je preventivna vakcinacija životinja i ljudi. Tropizam na organske sisteme, vrstu, rasu i pol je vrlo izražen (www.cem-gornestaze.cg.yu/zoonoze).

Ukoliko stoka za klanje oboli od neke virusne zoonoze postoji mogućnost da budu zahvaćeni organi, sistemi organa ili čitav organizam. Zavisno od vrste bolesti i obima promena, menja se i upotrebna vrednost bolešću zahvaćenog tkiva kao hrane. Obolela životinja menja izgled i vladanje, zavisno od vrste i intenziteta oboljenja. Ovakve životinje, potrebno je odmah pregledati i ustanoviti o kojoj bolesti se radi. Međutim, i ukoliko životinja ne pokazuje vidljive znake bolesti, veterinarska inspekcija je dužna da pregleda stoku pre klanja, da bi se otkrila sva obolela ili na bolest sumnjiva grla i da bi se zabranilo, odnosno uslovilo njihovo klanje u cilju proizvodnje mesa (Rede, 1997).

U poslednje vreme najveći značaj daje se sledećim zoonozama:
.

Leukoza goveda

Leukoza goveda je hronična infektivna bolest koja se javlja kao posledica infekcije sa takozvanim onko-virusima, iz familije Retroviridae, koji izazivaju tumorske proliferacije. Ova bolest najviše zahvata jetru, slezinu, limfne čvorove i koštanu srž. Nema terapije i jedino rešenje je neškodljivo uklanjanje obolelih goveda, odnosno prinudno klanje. Leukoza goveda je u svetu registrovana pre sto godina, a kod nas je došla polovinom sedamdesetih godina prošlog veka sa prvim kontigentom goveda za priplod uvezenih iz Danske.

Naučnici sa istoka smatraju da ovaj virus koji izaziva oboljenje kod životinja može da potpomogne nastanku leukoznih procesa kod ljudi. To su takozvane leukemične forme kod ljudi koje bi, prema istočnim autorima, mogle da uzrokuju nastanak leukemija. Stručnjaci sa zapada, međutim, tvrde da se leukoza ne ubraja u zoonoze i da nema uticaja na ljudsko zdravlje.

Sirovo mleko i neki mlečni proizvodi od termički neobrađenog mleka mogu na neko vreme da očuvaju virus. Mleko od takvih životinja ne može se koristiti za ljudsku ishranu, jer tada virus direktno ulazi u organizam, kod konzumiranja neprokuvanog mleka ili mladog sira. Virus goveđe leukoze je termolabilan i termičkom obradom mleka i mesa se odstranjuje, a dobijeni proizvodi mogu dalje da se koriste kao hrana za pse, mačke i druge životinje, ali nisu za ljudsku upotrebu. Većina evropskih zemalja je dugoročnim merama iskorenila goveđu leukozu, tako da ova bolest u Velikoj Britaniji, Danskoj, Švajcarskoj i drugim zemljama nije prisutna. Kod nas je nema u regijama gde se uzgaja domaće goveče, ali je zato u nekim područjima gde je bila prisutna intenzivna kooperacija sa velikim kombinatima bolest u zapatima prisutna i između 40 i 60 % (www.well.org.yu ).
.

Ptičiji grip

Ptičiji grip je zarazna bolest ptica koju uzrokuju pojedini sojevi virusa influenca A, H5N1, a neki drugi sojevi tog virusa uzrokuju epidemije čovečijeg gripa. Virus influence A izuzetno je varijabilan i podložan stalnim genetskim promenama, mutacijama i izmeni gena među sojevima. H5N1 je patogeni soj koji izaziva bolest ptica. Prvi put je zabeležen 1997. godine u Hong Kongu, a procenjuje se da je od tada od gripa umrlo oko 120 miliona ptica. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), dovoljno je da se živinsko meso, piletina, patke, guske, ćurke, termički obrade na temperaturi od 70°C ili više, tako da meso nigde ne ostane crveno ili sirovo. Ovakav termički tretman obezbeđuje uništavanje virusa ukoliko je živa ptica bila zaražena i već ušla u lanac ishrane. Do danas nema epidemioloških podataka da su se ljudi zarazili virusom posle konzumiranja zaraženog mesa koje je ispravno pripremljeno.

Prema trenutno dostupnim informacijama, virus H5N1 najčešće se prenosi na čoveka pri klanju živine u kućnim uslovima, kao i u kontaktu sa zaraženom ili mrtvom živinom pre nego što je termički obrađena. Kada je zaražena ptica/živina zaklana, očerupana i izvađena joj utroba, virus sa ptice može direktno da se prenese na čoveka. Zaražena ptica luči virus kroz sekreciju i izmet. Virus u ptičijem izmetu može preživeti 3 meseca, u vodi 4 dana na 22°C, a na 0°C i preko 30 dana. Izloženost može da se poveća kada je virus udahnut sa prašinom, a moguće je i kroz kontakt sa površinom koja je kontaminirana virusom. Najveća količina virusa ptičjeg gripa je uglavnom nađena u respiratornom i gastrointestinalnom traktu zaražene ptice ali ne i u mesu, mada je visoko patogeni virus, kao što je H5N1, raširen po svim delovima zaražene ptice, uključujući i meso.

U područjima gde je prodaja živih ptica uobičajena kao i klanje živine u kućnim uslovima, povećava se rizik od zaraze. Ovakvo ponašanje rezultira značajno povećanom riziku od infekcija u područjima gde postoji zaraza među živinom. Nije uvek moguće razlikovati zaraženu od nezaražene ptice. Neke ptičje vrste, kao što je domaća patka, mogu da imaju virus a da ne ispolje simptome. Iz tih razloga ljudi treba da budu potpuno informisani o merama predostrožnosti, uključujući upotrebu zaštitne opreme. Običaj klanja i konzumiranja zaražene ili već uginule živine mora da se spreči. Ove životinje se ne smeju koristiti ni kao životinjska hrana. U područjima i zemljama gde postoji zaraza ili je u začetku, verovatnoća da se zaražena živina koristi u industriji, prodaje na tržištu ili se koristi u restoranima, treba da se svede na minimum. Pridržavanje higijenskih pravila pri uzgoju, klanju i pri pripremi i spremanju živine na temperaturi 70°C i više će samo doprineti bezbednosti upotrebe spremljenog živinskog mesa. Prikladna vakcinacija domaće živine može biti vrlo korisno oružje kao deo opšte primenjene strategije za kontrolu visoko patogenog ptičjeg gripa. Mora biti primenjena u saglasnosti sa postojećim standardima i procedurom vakcinisanja, te uz odgovarajuću kontrolu. Vakcinisana živina može da uđe u lanac ishrane bez nekih većih rizika za potrošače (www.who.int/foodsafety). Ukoliko čovek oboli od ptičijeg gripa, inkubacija i simptomi su slični kao kod humanog tipa gripa. Inkubacija kod odraslih ljudi traje 7 dana, a kod dece oko 21 dan. Stopa umiranja od humanog tipa gripa je svega oko 0,05%, a kod ptičijeg gripa čak 30-70% (www.wikipedia.com).

Visoko patogen virus ptičjeg gripa može da se nađe i u jajetu i na ljusci jaja koje je izlegla zaražena ptica. Mada će zaražena ptica prirodno prestati da leže jaja, ona jaja koja je ptica snela u ranoj fazi gripa mogu biti zaražena, kako belance, tako i žumance i sama ljuska. Pravilna priprema jaja, uz povišenu temperaturu, dezaktivira virus koji se nalazi unutar jajeta. Ali takva jaja ne treba koristiti u ishrani. Pasterizacija koja se koristi u industriji spravljanja tečnih proizvoda od jaja takođe je efikasna u dezaktivaciji virusa. Jaja sa zaraženih područja ne bi trebalo da se koriste ako su rovita ili delimično kuvana. Do danas nema dokaza da su se ljudi zarazili ptičjim gripom konzumiranjem jaja i proizvoda od istih (www.who.int/foodsafety).
.

Viroze biljaka

U ishrani ljudi biljke i biljni proizvodi zauzimaju izuzetno važno mesto. Koriste se žitarice, voće, povrće i proizvodi od njih. Da bi biljke ušle u lanac ishrane moraju zadovoljavati određene kriterijume. One moraju biti zdrave, određenog stepena zrelosti, sveže, ne smeju biti natrule, oštećene, zaprljane, bez stranog i neugodnog mirisa i ukusa. Za ishranu ljudi koriste se jestivi delovi biljaka kao što su lišće, stabljika, koren, plod, krtola, cvet, seme i drugi podzemni i nadzemni izdanci. Biljka se može inficirati virusima na razne načine. Postoji mogućnost da i seme biljke bude inficirano, dalje se biljka može inficirati tokom rasta preko inficirane vode, đubriva, vazduha, insekata, drugih biljaka. Velika pažnja se mora obratiti i na operacije branja, transporta i skladištenja biljaka. Biljke treba skladištiti u uslovima u kojima ne postoji mogućnost od naknadnih kontaminacija. Sa biljkama ne treba da manipuliraju inficirane osobe , kao i ljudi koji ne vode računa o ličnoj higjeni. Međutim, ukoliko se i od zdrave biljke proizvede neki proizvod, postoji mogućnost da on naknadno bude inficiran virusima iz različitih izvora spoljne sredine.

Otkrivanje i identifikovanje viroza biljaka počelo je oko 1930. godine, kada su se razvile i usavršile istraživačke metode u biljnoj virologiji.

Opšte karakteristike biljnih virusa je da su njihovi domaćini skoro uvek samo biljni organizmi. Međutim, postoje i neki fitopatogeni virusi koji se pored biljaka mogu razmnožavati i u domaćinima životinjskog porekla. Ovakvi virusi se nazivaju perzistentnim virusima. Za njih je karakteristično da se razvijaju u biljci domaćinu, ali to mogu činiti nezavisno i u nekom životinjskom organizmu. U tom slučaju, ako se zaraženi životinjski organizam hrani osetljivim zdravim biljkama, zaražava ih i tako postaje prenosilac (vektor) virusa u prirodi. I ako većina virusa koji inficiraju biljke ne inficiraju i ljude, inficirane biljke ne treba konzumirati jer im je znatno smanjena biološka i nutritivna vrednost, i promenjene senzorne osobine, pa i nisu privlačne za potrošača (Šutić, 1995).

Viroze biljaka mogu biti:

1. Vidljive viroze se odlikuju različitim promenama u građi, porastu, obliku, boji, razvoju, vitalnosti i fiziološkoj aktivnosti biljaka. Posledice ovih promena su smanjen prinos i kvalitet plodova zaraženih biljaka. Ovakve biljke ne smeju se koristiti u svežem stanju, a ukoliko idu u proizvodnju onda ovakve biljke moraju biti uočene i odstranjene . Ne bi ih trebalo koristiti ni za proizvodnju hrane za životinje.
2. Pritajene (latentne) viroze mogu predstavljati veliki problem, jer se stručnjaci mogu prevariti i potceniti štetnost ovog tipa zaraze. Ove viroze se najčešće prenose kalemljenjem na sadnice u nizu generacija, i na ovaj način zaraze se nagomilavaju i mogu postati mnogo štetnije od viroza čiji su simptomi vidljivi. Na ispoljavanje simptoma zaraze i stepen njene štetnosti utiče više faktora, među kojima se posebno ističu: osetljivost kultivara, osetljivost podloge, virulentnost sojeva virusa, broj i vrsta virusa… (Šutić, 1995.)

Virusi biljaka se mogu prenositi: kalemljenjem, biljnim vašima, polenom, semenom, insektima i nekim životinjama. Jedan od osnovnih uslova za unapređenje proizvodnje i postizanje viših prinosa i boljeg kvaliteta plodova, je suzbijanje virusa. Osnovne mere u suzbijanju virusa su preventivne, jer još uvek nisu pronađene metode lečenja zaraženih biljaka u uslovima proizvodnje.

U preventivne mere, koje se mogu koristiti u proizvodnji, ubrajaju se:

1. Proizvodnja i korišćenje zdravog sadnog materijala. Zdravi sadni materijal se sa zdravstvenog aspekta može podeliti u dve grupe: bezvirusni i virusno ispitani. Bezvirusni ne sadrži ni jednu vrstu virusa koja se može otkriti postojećim virološkim metodama. Virusno ispitani materijal ne sadrži najštetnije viruse, kao čto su: virus šarke, virus mozaika jabuke, virus jamičavosti stabla… Proizvodnja bezvirusnog i virusno ispitanog materijala vrši se specijalnim postupcima .
2. Sprečavanje širenja virusa. Širenje virusa se može sprečiti podizanjem novih zasada prostorno izdvojenih od starih, koji su obično zaraženi većim brojem virusa; u rasadnicima i novim zasadima potrebno je redovno pratiti eventualnu pojavu oboljenja i odmah uklanjati zaražene biljke; ukoliko se virus prenosi polenom preporučljivo je blagovremeno uklanjanje cvetova na matičnim stablima da se ona ne bi zarazila u toku oprašivanja.
3. Biološko suzbijanje virusa. Ova preventivna mera se zasniva na prethodnoj zarazi jednim blagim sojem virusa čime se sprečava razvoj simptoma ili odaže pojava simptoma kasnije zaraze virulentnim sojevima iste vrste virusa .

Novija istraživanja su pokazala da se genetička otpornost može stvoriti ugrađivanjem gena virusa za sintezu proteinskog omotača u genom biljke domaćina. Ugrađivanje ovog gena u biljni genom obavlja se primenom tehnike genetičkog inženjeringa, a genetički transformisane biljke označavaju se kao transgenske biljke. Geni virusa za sintezu proteinskog omotača u transgenskim biljkama deluju na otpornost biljaka, prema virusnim infekcijama kao i na sistemično širenje virusnih čestica. Ustanovljeno je da proteinski omotač sintetisan posredstvom virusnog gena može da štiti transgenske biljke od infekcija istim virusom iz koga je ovaj gen bio izolovan (Šutić, 1995).

Virusi koji napadaju biljke mogu biti izduženog oblika (anizometrijski virusi) i izometrijskog oblika (tzv.sferični virusi). U prvu grupu anizometrijskih virusa spada nekoliko podgrupa u zavisnosti od dužine virusnih čestica . Na osnovu dužine virusnih čestica virusi se mogu
podeliti na:

1. krute štapiće
– virus prugastog mozaika ječma (Barley stripe mosaic virus)
– virus šuštavosti duvana (Tobacco rattle virus )
– virus mozaika duvana (Tobacco mosaic virus)

2. končasti virusi
– virus mozaika bele deteline (White clover mosaic virus )
– virus mozaika krompira ( x virusa krompira- Potato virus x )
– virus žutog mozaika deteline (Clover yellow mosaic virus )
– virus aucuba mozaika krompira (Potato aucuba mosaic virus )

3. dugi kruti do blago savijeni izduženi virusi
– virus prugavosti graška (Pea streak virus)
– S-virus krompira ( Potato virus S )
– M-virus krompira ( Potato virus M)
– virus crtičavog mozaika pšenice (Wheat streak mosaic virus)

4. fleksibilni virusi (savitljive virusne čestice)
– Y-virus krompira
– virus crtičastog mozaika krompira (Potato virus Y)
– virus mozaika šećerne repe (Beet mosaic virus)
– virus običnog mozaika pasulja (Common bean mosaic virus)
– virus mozaika graška (Pea mosaic virus)
– virus šarke šljive (Plum pox virus)

5. veoma savitljivi virusi
– virus žutice šećerne repe (Beet yellows virus)
– virus nekroze Festuca (Festuca necrosis virus)
– virus tristeza citrusa (Citrus tristeza virus)

Izometrijski virusi imaju kubnu simetriju, a veličina ovih virusa izražava se prečnikom.
Prema veličini prečnika ovi virusi se dele na dve grupe:

1. sa prečnikom 20-35 nm
   – virus mozaika krastavca (Cucumber mosaic virus)
   – virus prstenaste pegavosti duvana (Tobacco ring spot )
   – virus žutog mozaika postrne repe
2. sa prečnikom od 60 do 110 nm
   – virus bronzavosti paradajza (Tomato spotted wilt virus)
   – virus kržljavosti pirinča (Rice dwarf virus)
   – virus tumoralnih rana (Wound-tumor virus)

.

Literatura

1. Arvin, A. M.; Greenberg , H.B.( 2006).: New viral vaccines. Virology 344(1):240.
2. Bidawid, S., Farber, J. M. and Sattar, S.A. (2001): Survival of hepatitis A virus on modified atmosphere-packaged (MAP) lettuce. Food Microbiol. 18, 95-102.
3. Bosh, A., Pinto, R.M., Villena, C., Abad, F. X. (1997): Persistence of human astrovirus in fresh and marine water. Water Sci. Technol. 35, 243-247.
4. Enriquez, C. E., Hurst, C.J., Gerba, C. P. (1995): Survival oh human enteric adenoviruses 40 and 41 in tap, sea, and waste water. Water Res. 29, 2548-2553.
5. Greening, G.E., Dawson, J., Lewis, G. (2001): Survival of poliovirus in New Zeland green lipped mussels, Perna canaliculus, on refrigerated and frozen storage. J. Food Protect. 64, 881-884.
6. Hurst, C. J., Benton, W. H., McClellan, A. (1989): Thermal and water source effects upon the stability of enteroviruses in surface freshwaters. Can. J. Microbiol. 35, 474-480.
7. Koopmans, M., Duizer, E., (2004): Foodborne viruses: an emerging problem, International Journal of Food Microbiology 90 (2004), 23 – 41.
8. Krstić, Lj, (1995) : Medicinska virusologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd.
9. O`Mahony, J., O`Donoghue, M., Morgan, J.G. and Hill. C. (2000): Rotavirus survival and stability in foods as determined by an optimised plaque assaz procedure. Int. J. Food Microbiol. 61, 177-185.
10. Patić-Jerant, V. (1995): Medicinska virusologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd.
11. Rede, R. R., Petrović, S. P. (1997): Tehnologija mesa i nauka o mesu; Tehnološki fakultet, Novi Sad.
12. Šutić, D. (1995): Viroze biljaka, Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu, Beograd.
13. Šutić, D., Ranković, M. (1981): Otpornost nekih kultivara šljive, breskve i kajsije prema virusu šarke. IV kongres mikrobiologa Jugoslavije, 22-25. septembar, Beograd.
14. Tiron, S.V. (1992): Field and laboratory studies related to the persistence, survival and inactivation of enteroviruses in some foods: In Proceedings of the Third Word Congress on Foodborne Infections and Intoxications, Vol. 1. 298-303.
15. Vrbaški, Lj., (1993) : Mikrobiologija, Prometej Novi Sad.
16. Ward, B. K. And Irving, L.G. (1997): Virus survival on vegetables spray-irrigated with wastewater. Water Res. 21, 57-63.
17. www.cem-gornestaze.cg.yu/zoonoze
18. www.well.org.yu
19. www.who.int/foodsafety
20. www.wikipedia.com
21. www.pathmicro.med.sc.edu/virol
22. www.fags.org