Opšte odredbe
Član 1.
Kontrola kvaliteta belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju, u smislu ovog pravilnika, vrši se na uzorcima uzetim za ispitivanje po metodama koje su propisane osim pravilnikom.
Član 2.
Metode kojima se vrši kontrola kvaliteta belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju jesu:
1) metode uzimanja uzoraka;
2) metode hemijskih i fizičkih analiza.
Metode iz stava 1. tačka 2. ovog člana odštampane su uz ovaj pravilnik i čine njegov sastavni deo.
Član 3.
Metodama uzimanja uzoraka belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju utvrđuju se postupak i način uzimanja uzoraka na kojima se vrši kontrola kvaliteta tih proizvoda.
Član 4.
Metodama hemijskih i fizičkih analiza belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju utvrđuju se uslovi i postupci za vršenje hemijskih i fizičkih ispitivanja na prozvodima radi proveravanja kvaliteta.
Član 5.
Svi reagensi koji se upotreblјavaju za hemijske analize proizvoda na koje se odnose odredbe ovog pravilnika moraju biti propisane analitičke čistoće, a voda mora biti destilovana.
Član 6.
Preciznost određivanja metoda hemijskih i fizičkih analiza, shodno odredbama ovog pravilnika, utvrđuje se prema principima analitičke prakse, a izražava se kao relativno odstupanje od proseka dobijenog iz najmanje dva paralelna određivanja. Dozvolјena razlika rezultata dva pojedinačna određivanja koja je, paralelno ili ubrzo jedno za drugim, na istom uzorku za ispitivanje, istom metodom u istim uslovima, izvršio isti analitičar i u istoj laboratoriji, mora biti u granicama propisane metode, ako je to utvrđeno ovim pravilnikom.
1. Metode uzimanja uzoraka
Član 7.
Uzorci belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju uzimaju se:
– u uslovima proizvodnje – na proizvodnim partijama;
– u uslovima prometa – na ambalažnim jedinicama pošilјke.
Član 8.
Uzorke belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju, shodno ovom pravilniku, mora uzimati stručno lice.
Član 9.
Uzeti uzorak za ispitivanje mora predstavlјati prosečan sastav celokupne količine proizvoda od koga se uzima uzorak.
Član 10.
Pod proizvodnom partijom, u smislu ovog pravilnika, podrazumeva se odgovarajuća količina proizvoda iste vrste, odgovarajuće mase, proizvedena istog dana, sa obaveznom oznakom za identifikaciju.
Pod ambalažnim jedinicama belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju podrazumevaju se utvrđene količine proizvoda iste vrste, upakovane u pojedinačna ambalažna pakovanja odgovarajuće mase, sa obaveznom oznakom za identifikaciju.
Član 11.
Uzorak za ispitivanje proizvoda mora da sadrži najmanje dva primerka uzeta pojedinačno, s tim što oni moraju biti identični po sastavu i jednaki po masi.
Potrebna količina uzorka za ispitivanje mora iznositi najmanje 300 g.
Član 12.
Od proizvoda koji se nalaze u rasutom stanju, a koji nisu homogeni, uzorci se uzimaju sa više mesta, pa se mešanjem i postupkom četvrtanja dobijaju prosečni uzorci za ispitivanje.
Član 13.
Ako su belančevinasti proizvodi za prehrambenu industriju originalno upakovani u ambalažne jedinice manjih zapremina ili masa, svaka jedinica, nasumice uzeta, može biti uzorak.
Broj uzetih uzoraka utvrđuje se na osnovu tabele 1.
Tabela 1
| Ambalažne jedinice | Kolicina od koje se uzima uzorak | Broj ambalažnih jedinica za uzorkovanje |
| Ambalažna jedinica mase do 1 kg | Za proizvode do 3000 jedinica | najmanje 1 |
| – | Za svakih daljih 1000 jedinica | najmanje 1 |
| Ambalažna jedinica mase preko 1 kg | Za prozivode do 6000 jedinica | najmanje 1 |
| – | Za svakih daljih 3000 jedinica | najmanje 1 |
Član 14.
Ako ukupno uzet uzorak belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju iznosi više od dva pojedinačna primerka – jedinice, obrazuje se jedan uzorak, s tim što svaki primerak može biti izdvojen kao uzorak.
Član 15.
Zapisnik o uzimanju uzoraka proizvoda obavezno sastavlјa lice koje uzima uzorak za ispitivanje i u njega unosi podatke značajne za rezultat ispitivanja: mesto, datum i vreme uzimanja uzoraka, svrhu uzimanja uzoraka, vrstu i količinu proizvoda od koga se uzima uzorak, broj pojedinačno uzetih uzoraka i količinu ukupno uzetog uzorka, oznake za identifikaciju uzorka i količinu uzorka koja se dostavlјa za ispitivanje.
Zapisnik potpisuju stručno lice koje uzima uzorak i predstavnik organizacije udruženog rada.
Član 16.
Uzorak se pakuje u staklene ili plastične sudove koji se zatvaraju čistim i suvim zatvaračima i označavaju tako da se oznaka ne može lako skinuti ili izbrisati, a zatim se utiskuje službeni pečat ili stavlјa plomba.
Uzeti uzorci se čuvaju pod uslovima propisanim ovim pravilnikom za odgovarajuće proizvode.
2. Metode hemijskih i fizičkih analiza
Član 17.
Metode hemijskih i fizičkih analiza kojima se vrši kontrola kvaliteta belančevinastih proizvoda za prehrambenu industriju jesu:
1) određivanje količine vode;
2) određivanje količine masti po Soxhletu;
3) određivanje količine pepela;
4)) određivanje količine belančevina po Kjeldahlu;
5) određivanje količine laktoze u kazeinu;
6) određivanje količine celuloze;
7) određivanje pH-vrednosti;
8) određivanje aktivnosti ureaze;
9) određivanje količine natrijum-hlorida po Volhardu.
Član 18.
Ovaj pravilnik primenjivaće se po isteku tri meseca od dana objavlјivanja u „Službenom listu SFRJ”.
Br. 50-15207/1
19. oktobra 1984. godine
Beograd
Direktor
saveznog zavoda za
standardizaciju,
Vukašin Dragojević, s.r.
Metode hemijskih i fizičkih analiza
1. Određivanјe količine vode
Princip
Ova metoda zasniva se na sušenju uzorka i merenju ostatka posle sušenja. Iz dobijene razlike originalne i sušene mase izračunava se količina vode.
Postupak
U prethodno osušenu i izmerenu aluminijumsku posudu sa poklopcem izmeri se oko 5 g homogenog usitnjenog uzorka, sa tačnošću 0,001 g.
Uzorak se suši u sušnici pri temperaturi od 1050S ± 10S, ohladi u eksikatoru i meri. Sušenje i merenje se nastavlјa do konstantne mase odnosno dok se vrednosti dva uzastopna merenja ne razlikuju više od 0,001 g.
Količina vode izražava se u procentima (m/m) i izračunava prema formuli:
količina vode (%) = a · 100 / b,
gde je:
a – gubitak pri sušenju, u gramima;
b – masa uzorka za ispitivanje, u gramima.
2. Određivanјe količine masti po Soxhletu
Princip
Ova metoda zasniva se na kontinuiranoj ekstrakciji masti s organskim rastvaračem u aparatu po Soxhletu.
Reagensi: petroletar, r.a.
Pribor
1) aparatura za ekstrakciju masti po Soxhletu, koja se sastoji iz balona, staklenog nastavka u koji se stavlјa čahura A kondenzatora;
2) sušnica;
3) eksikator.
Postupak
Odmeri se 5 g usitnjenog i homogenizovanog uzorka, sa tačnošću ± 0,001 g, u specijalnoj čahuri i stavi u čašu zapremine 100 ml. Čaša se ostavi u sušnici oko 1 sat na temperaturi 1050S. Za to vreme se čist i suv balon zapremine 250 ml, koji čini sastavni deo Soxhletove aparature, suši u sušnici 1 sat pri temperaturi 1050S, zatim hladi u eksikatoru 45 minuta i izmeri, sa tačnošću od ± 0,0001 g.
Aparat za ekstrakciju se postavi u vodeno kupatilo, a u stakleni nastavak stavi se čahura sa izmerenim uzorkom. Čaša u kojoj je čahura ispere se petroletrom i isti rastvarač se sipa u stakleni nastavak sve dok petroletar preko cevi ne pređe u balon, kao i polovina destilata. Ekstrakcija se vrši 3 do 6 sati. U toku ekstrakcije treba voditi računa da rastvarač stalno kaplјe na uzorak i da iz staklenog nastavka prelazi u balon.
Po završetku ekstrakcije, petroletar se iz balona predestiliše, a zatim se balon suši 1 sat na temperaturi 1050S, hladi se u eksikatoru 45 minuta, meri se i dalјe suši do konstantne mase.
Posle toga, uzorak se izvadi iz čahure, protrlјa se ižarenim peskom i ekstrakcija se ponovi na opisan način.
Izračunavanje
Količina masti se izražava u procentima (m/m) i izračunava prema formuli:
količina masti, (%) = a · 100 / b,
gde je:
a – masa ekstrahovane masti, u gramima;
b – masa uzorka za ispitivanje, u gramima.
Ponovlјivost
Razlika između rezultata dva određivanja, koje je paralelno ili ubrzo jedno za drugim izvršio isti analitičar shodno članu 6. ovog pravilnika, ne sme prelaziti 0,3% relativne vrednosti.
3. Određivanјe količine pepela
Princip
Ova metoda zasniva se na sušenju i spalјivanju uzorka na određenoj temperaturi do konstantne mase:
Pribor
1) električna sušnica sa regulacijom temperature na 1000S.
2) električna peć za spalјivanje, sa regulacijom temperature;
3) porculanska posuda za spalјivanje;
4) eksikator sa tubusom i perforiranom pločom, u kome se nalazi efikasno sredstvo za sušenje;
5) analitička vaga, sa tačnošću od 0,0001 g.
Postupak
U prethodno ižarenu i izmerenu porculansku posudu odmeri se 1 do 2 g usitnjenog i homogenizovanog uzorka za ispitivanje, sa tačnošću 0,001 g, i suši se u sušnici na temperaturi od 1000S, dok voda ispari. Posle toga, uzorak se spalјuje na slabom plamenu, a zatim se porculanska zdelica stavlјa u peć za spalјivanje i žari pri temperaturi 5250S do konstantne mase. Posle hlađenja, uzorak sa posudom se meri.
Izračunavanje
Količina pepela izražava se u procentima (m/m) i izračunava po sledećoj formuli:
Količina pepela, (%) = a · 100 / b,
gde je:
a – masa ostatka (pepela), u gramima:
b – masa uzetog uzorka za ispitivanje, u gramima.
Ponovlјivost
Razlika između rezultata dva određivanja, koje je paralelno ili ubrzo jedno za drugim izvršio isti analitičar shodno članu 6. ovog pravilnika, ne sme iznositi više od 3% relativne vrednosti.
4. Određivanјe količine belančevina po Kjeldahlu
Princip
Ova metoda zasniva se na razaranju organske supstancije grejanjem sa sumpornom kiselinom, pri čemu se sav proteinski i neproteinski azot (osim nitrata i nitrita) prevede u amonijum-sulfat. Dodatkom natrijum-hidroksida oslobađa se amonijak, koji se predestiliše u određenu količinu borne kiseline, a nastali natrijum-borat titrira rastvorom 0,02 mol/1 sumporne kiseline
Pribor
1) odmerna tikvica, zapremine 100 ml;
2) Kjeidahlov balon, zapremine 250 ml, za spalјivanje uzorka;
3) konična tikvica (erlenmajer), zapremine 100 ml;
4) mikroaparatura za destilaciju po Kjeldahlu, ili Parnas Wagneru;
5) mikrobireta, zapremine 100 ml, automatska, sa bocom;
6) pipete zapremine 10 ml i 1 ml.
Reagensi
1) koncentrovana sumporna kiseina (r = 1,84 g/ml);
2) 20%-ni rastvor natrijum-hidroksida: 20 g NaOH rastvori se u 80 ml destilovane vode uz hlađenje;
3) 17%-ni rastvor natrijum-tiosulfata: 17 g Na2S2O3 rastvori se u 83 ml destilovane vode;
4) indikatori za bornu kiselinu:
a) 0,1 g metilcrvenog ratvori se u 70 ml etanola i 30 ml destilovane vode;
b) 0,2 g bromkrezolzelenog rastvori se u 50 ml etanova i 50 ml destilovane vode;
5) 2%-ni rastvor borne kiseline sa indikatorima: na 1 l rastvora borne kiseline dodaje se, za dobijanje karakteristične boje rastvora, 10–15 ml rastvora metilcrvenog i 20–25 ml bromkrezelzelenog;
6) 0,1%-ni rastvor fenolftaleima: 0,1 g fenolftaleina rastvori se u 30 ml destilovane vode i 70 ml etanola;
7) rastvor sumporne kiseline
c ( 1/2 H2SO4 ) = 0,02 mol/1;
8) 30% (m/m) vodonik-peroksid;
9) katalizator.
Postupak
Na tariranom komadiću celofana odmeri se 0,2 do 0,5 g homogenog uzorak, sa tačnošću ± 0,001 g. Odmereni uzorak umora se u celofan, spusti se u Kjeldalov balon za spalјivanje i doda 10 ml koncentrovane sumporne kiseline. Zagreva se u digestoru na grejaču za spalјivanje belančevina, uz češće mešanje, u početku na nižoj temperaturi, koja se postepeno povećava, dok se masa u balonu ne uglјeniše i postane tečna. Ako pri spalјivanju ispari veća količina sumporne kiseline, potrebno je naknadno dodavanje. Sadržaj u balonu i po zidovima ne sme biti suv, jer nastaju gubici u azotu. Balon se potom skine sa grejača, ohladi, doda vodonik-peroksid i nastavi zagrevanje do potpunog obezbojenja, tako da rastvor postaje bistar.
Kad se balon ohladi, rastvor se kvantitativno prenese preko levka u odmerenu tikvicu zapremine 100 ml, Kjeldalov balon se nekoliko puta ispere destilovanom vodom, koja se takođe doda u odmernu tikvicu, dopuni vodom skoro do oznake i pažlјivo promeša. Kad se sadržaj u odmernoj tikvici ohladi do sobne temperature, dopuni se do oznake i promeša. 10 ml rastvora iz odmerne tikvice otpipetira se u balon za destilaciju, doda se nekoliko kapi fenolftaleina i na vrh špatule cinka. Balon se poveže sa aparaturom i preko levka se sipa 1 ml rastvora natrijum-tiosulfata i 10 ml rastvora natrijum-hidroksida i levak se zatvori pomoću slavine. Ako rastvor u balonu nije alkalan, doda se još nekoliko mililitara natrijum-hidroksida. Kraj kondenzatora uroni se u koničnu tikvicu u kojoj se nalazi 10 ml rastvora borne kiseline, zatim se kroz kondezator pusti voda i otpočne zagrevanje.
Po završetku destilacije spusti se konična tikvica, aparatura se ostavi da se ohladi, a zatim se destilovanom vodom kondenzator dobro ispere a posebno deo koji je bio uronjen u rastvor borne kiseline. Rastvor amonijum-borata odmah se titrira 0,02 mol/1 sumpornom kiselinom pomoću mikrobirete, sve dok indikator ne promeni boju.
Izračunavanje
Količina belančevina izražava se u procentima (m/m) i izračunava po sledećoj formuli:
količina belančevina, % = V · 0,00028 · 1000 · 6,25 · d /b,
gde je:
V – utrošeni broj ml sumporne kiseline;
d – broj ml uzet za destilaciju;
b – masa uzorka za ispitivanje, u gramima;
6,25 – faktor za preračunavanje sadržaja azota u belančevine.
5. Određivanјe količine laktoze
Princip i primena
Ova metoda zasniva se na ekstrakciji laktoze koju sadrži kazein, pomoću tople vode, a zatim na merenju optičke gusine obojene reakcije između nastalog rastvora laktoze i fenola i rastvora sumporne kiseline; optička gustina se poredi sa gustinom koja se dobija iz rastvora laktoze poznatih koncentracija.
Metoda se primenjuje za određivanje laktoze u kazeinu, koji se dobija kiselim taloženjem.
Aparatura i pribor
Pored uobičajene laboratorijske opreme, koristi se i:
1) analitička vaga;
2) staklena čaša zapremine 100 ml, 150 ml;
3) graduisana pipeta, 1 ml;
4) vodeno kupatilo, sa temperaturom podešenom na 600S do 700S;
5) spektofotometar za merenje optičke gustine, pri 490 nanometara.
Reagensi
1) natrijum-bikarbonat;
2) sumporna kiselina, koncentrovana, (r = 1,84 g/ml);
3) sumporna kiselina,
c ( 1/2 H2SO4 ) = 0,1 mol/1;
4) fenolni rastvor: 5% (m/V) vodeni rastvor;
5) osnovni rastvor laktoze: 5% (m/V) vodeni rastvor monohidrata laktoze, čuvenog pri 00S.
Pripremanje uzorka
Samelјe se 50 g uzorka, tako da čestice prođu kroz sito, veličine otvora 0,5 mm. Ako analiza treba da se završi istog dana, pripremlјeni uzorak se prenese u hermetički sud. Ako se analiza ne vrši istoga dana, moraju se preduzeti sve mere predostrožnosti da bi se obezbedilo čuvanje uzorka.
Slepa proba
U isto vreme kad se određuje količina laktoze u uzorku, vrši se i slepa proba tako što se umesto uzorka (kazeina) doda 10 ml destilovane vode, korišćenjem iste aparature, istih reagenasa u istim količinama i istog postupka određivanja koji je opisan, za određivanje količine laktoze.
Postupak
U čaši zapremine 100 do 150 ml izmeri se oko 1 g kazeina, s tačnošću od ± 0,001 g. Zatim se doda oko 0,1 g natrijum-bikarbonata i 25 ml destilovane vode. čaša sa uzorkom zagreva se na 600S do 700S na vodenom kupatilu i meša dok se kazein ne rastvori. U rastvor kazeina doda se 25 ml 0,1 mol/1
c ( 1/2 H2SO4 )
rastvora sumporne kiseline, uz mešanje. Profiltruje se staložen kazein, a filtrat upotrebi za određivanje laktoze. Od tog filtrata otpipetira se 1 ml, prenese u epruvetu i doda 1 ml rastvora fenola. Smeša se promeša i, uz dalјe mešanje, doda 5 ml koncentrovane sumporne kiseline – kap po kap. Ostavi se da se ohladi, a zatim se meri optička gustina tako pripremlјenog rastvora, korišćenjem spektrofotometra pri 490 nanometara.
Referentna kriva
Od osnovnog rastvora laktoze uzima se 4 ml i razblaži vodom do 100 ml (razblaženje A). 1 ml razblaženja A sadrži 2 g laktoze. Napravi se pet rastvora, pri čemu se uzima 1, 2, 3, 4 i 5 ml od razblaženja A i svaki put dopuni vodom do 100 ml. Svih pet rastvora sadrže po mililitru 20, 40, 60, 80 i 100 mikrograma laktoze.
Prenese se 1 ml svakog od tih pet rastvora u pet epruveta, razvije se boja, meri se optička gustina i nacrta se standardna kriva, tako da se na apscisu nanose miligrami laktoze, a na ordinatu – apsorbacija.
Izračunavanje
Količina laktoze, u mirkogramima, u 1 ml filtrata kazeina, izračunava se po sledećoj formuli:
Količina laktoze (μg) = m1 – b1 / b,
a količina laktoze u uzorku, izražena kao procent (m/m), i iznosi:
m1 – b1 / m × 0,005
gde su:
m1 – masa laktoze, u mikrogramima, u 1 ml filtrata kazeina, određena iz apsorbancije i izražena kao laktoza;
b1 – masa laktoze, u mikrogramima, u 1 ml filtrata slepe probe određena iz optičke gustine i izražena kao laktoza;
m – masa uzorka za ispitivanje, u gramima.
Ponovlјivost
Razlika između rezultata dva određivanja koja je paralelno ili ubrzo jedno za drugim izvršio isti analitičar, shodno članu 6. ovog pravilnika, ne sme iznositi više od 1 g laktoze na 100 g proizvoda.
6. Određivanјe količine celuloze
Pribor
1) balon sa okruglim dnom od 100 ml, koji je snabdeven vazdušnim kondenzatorom dužine 70 cm;
2) vakuum-pumpa;
3) Buhnerov eevak;
4) sušnica;
5) peć za žarenje;
6) porculanski lončić;
7) filtrir-papir;
8) eksikator;
9) menzura,
10) čaša, zapremine 50 ml i 100 ml.
Reagensi
1) azotna kiselina, koncentrovana (r = 1,40 g/ml);
2) 80%-ni rastvor sirćetne kiseline: 726 ml glacijalne sirćetne kiseline razblaži se destilovanom vodom do 1000 ml;
3) reagens za celulozu: 90 ml koncentrovane azotne kiseline sipa se u odmerni balon zapremine 1000 ml i dopuni do oznake 80%-nom sirćenom kiselinom;
4) etanol, r.a.;
5) etar, r.a.
Postupak
Izmeri se 5 g usitnjenog homogenizovanog uzorka, s tačnošću ± 0,001 g, prenese se u balon okruglog dna i doda se 35 ml reagensa za celulozu. Sadržaj u balonu zagreva se u početku lagano, a zatim se plamen pojača i nastavi zagrevanjem 25 minuta, uz češće mućkanje.
Topli rastvor iz balona odmah se profiltrira preko Buhnerovog levka, koji je snabdeven osušenim i izmerenim filtrir-papirom. Ostatak na filtrit-papiru, koji pored celuloze sadrži i pepeo, ispira se klјučalom vodom sa 6 ml vrućeg reagensa za celulozu, sve dok se potpuno odstrani miris sirćetne kiseline, a zatim etanolom i etrom. Filtrir-papir se osuši u sušnici, pri temperaturi 1050S u toku tri sata, izmeri i stavi u prethodno ižaren i izmeren porculanski lončić. Blagim zagrevanjem spali se filtrir-papir u porculanskom lončiću, a zatim se pepeo žari pri temperautri 5000S do 6000S u peći za žarenje, do konstantne mase.
Izračunavanje
Količina celuloze izražava se u procentima (m/m) i izračunava po sledećoj formuli:
Količina laktoze, (%) = (A – B) – C · 100 / b
gde je:
A – masa osušenog uzorka i filtrir-papir u gramima;
V – masa osušenog filtrir-papira, u gramima;
S – masa pepela, u gramima;
b – masa uzetog uzorka za ispitivanje, u gramima.
7. Određivanјe pH–vrednosti
U 1 g usitnjenog uzorka za ispitivanje doda se 100 ml destilovane vode, ekstrahuje mućkanjem u toku 15 minuta, a zatim dobijeni ekstrakt filtrira kroz filtrir-papir. U filtratu se meri pH-vrednost pomoću pH-metra.
8. Određivanјe aktivnosti ureaze
Princip i primena
Ova metoda zasniva se na određivanju aktivnosti preostale ureaze u belančevinastim proizvodima od soje.
Pribor
1) vodeno kupatilo, čija se temperatura reguliše i održava na 300S ± 50S;
2) pH-metar sa staklenom i kalomel-elektrodom i sa mogućnošću merenja 5 ml rastvora. pH-metar treba da ima temperaturni kondenzator i osetlјivost ± 0,02 pH-jedinice. Baždarenje pH-metra vrši se pomoću standardnog pufera, čija je pH-vrednost približna vrednost koja se meri;
3) epruveta sa gumenim čepovima, dimenzija 20 mm · 150 mm.
Reagensi
Rastvor fosfatnog pufera 0,05 mol/l: rastvori se 3,403 g monobaznog fisfata (KH2PO4) u približno 100 ml sveže destilovane vode. Zatim se rastvori 4,355 g dibaznog kalijum-fosfata (K2HPO4) u približno 100 ml vode. Oba rastvora se pomešaju i dopune vodom do 1000 ml. Ako su reagensi čisti, pH-vrednost iznosiće 7. Ako reagensi nisu čisti, podesi se pH pre upotrebe jakom bazom ili bazom za pH 7. Trajnost pripremlјenog pufernog rastvora je do 90 dana.
Pripremanje uzorka
Uzorak se samelјe, pri čemu se vodi računa da se mlevenjem ne povisi njegova temperatura, i dobro promeša.
Najmanje 60% uzorka mora proći kroz sito, veličine otvora 0,500 mm. Sojino brašno nije potrebno samleti, već samo dobro izmešati.
Postupak
U epruveti se odmeri 0,200 g uzorka za ispitivanje, s tačnošću ± 0,001 g, i doda 10 ml pufernog rastvora sa ureom, promeša tako da se epruveta ne obrće. Zatim se uklјuči signalni sat i epruveta sa uzorkom stavi u vodeno kupatilo, na temperaturi 300S. Epruveta sa uzorkom promeša se svakih pet minuta.
Za pripremanje slepe probe, u epruveti se odmeri 0,200 g uzorka, s tačnošću ± 0,001 g, doda 10 ml rastvora fosfatnog pufera, promeša i stavi u vodeno kupatilo na temperaturi 300S. Epruveta sa slepom probom promeša se svakih pet minuta.
Napomena: Pripremanje uzorka i slepe probe mora se završiti za samo pet minuta.
Posle 30 minuta, epruveta sa uzorkom i epruvetom sa slepom probom izvade se iz vodenog kupatila (pri čemu se uzima u obzir interval od pet minuta prilikom pripremanja uzorka i slepe probe). Sloj tečnosti se odlije u čašicu zapremine 5 ml i, tačno posle pet minuta posle vađenja iz vodenog kupatila, odredi se pH-vrednost.
Izračunavanje
Razlika između pH-vrednosti pripremlјenog uzorka i slepe probe jeste vrednost aktivnosti ureaze.
Napomena: Treba paziti da ne nastane kontaminacija staklenog posuđa i elektrode. Rastvor u kalomel-elktrodi često ne može da prođe zbog naslaga frakcije iz soje.
9. Određivanјe natrijum–hlorida po Volhardu
Reagensi
1) 0,1 mol/1 AgNO3, rastvor srebro-nitrata;
2) azotna kiselina (r = 1,40 g/ml);
3) zasićen rastvor kalijum-permanganata;
4) 0,1 mol/1 (NH4CNS) amonijum-tiocijanata;
5) rastvor feriamonijum-sulfata: odmori se 10 g FeNH4(SO4)2 · 12H2O feriamonijum-sulfata i rastvori se u smesi od 80 ml vode i 10 ml koncentrovane azotne kiseline;
6) saharoza.
Pribor
1) konična tikvica, zapremine 500 ml;
2) pipete, zapremine 25 ml;
3) graduisan cilindar, zapremine 200 ml;
4) bireta, zapremine 50 ml;
5) graduisana pipeta, zapremine 5 ml.
Postupak
U koničnu tikvicu zapremine 500 ml izmeri se 1 do 2 g uzorka, s tačnošću ± 0,001 g. U istu tikvicu otpipetira se 25 ml rastvora srebro-nitrata i 25 ml azotne kiseline. Zatim se zagreje do klјučanja i dodaje malo-pomalo zasićenog rastvora kalijum-permanganata dok se ne izgubi boja. Posle svakog dodavanja permanganata treba pričekati da boja nestane, a tek tada se dodaje nova količina, sve dok permanganata ne bude u višku. Višak permanganata se odstrani dodatkom saharoze. Posle toga doda se 150 ml destilovane vode i 5 ml rastvora feriamonijum-sulfata, a zatim višak srebro-nitrata titrira rastvorom amonijum-tiocijanata.
Izračunavanje
1 ml 0,1 mol/1 (AgNO3) srebro-nitrata odgovara 0,00585 g natrijum-hlorida. Količina NaCl izražava se u procentima i izračunava se po sledećoj formuli:
količina natrijum-hlorida, (%) = (b – c) · 0,585 / a ,
gde je:
a– odvaga uzorka, u g;
b – količina dodatog 0,1 mol/1 (AgNO3);
s – utrošena količina 0,1 mol/1 (NH4CNS) za retitraciju.
Napomena: Ako se hloridi određuje iz pepela, onda se 3 do 5 g uzorka pomeša sa 0,5 g bezvodnog natrijum-karbonata i spali.
Pepeo se rastvori u vodi, a hlor odredi volumetrijski u alikvotnom delu filtrata prema navedenom postupku.